комшија
Stara legenda
- Poruka
- 92.680
TOMISLAV MARKOVIĆ: Ruganje žrtvama i zatiranje poslednjih ostataka zaklanog morala
"Milioni birača glasaju za takve ljudske sramote još od 1990. godine, tako da je ova orgija beščašća posledica slobodnog izbora stanovništva ove nesrećne zemlje"
25. МАЈ 2024.
Aleksandar Vučić, Milorad Dodik i ostali članovi neformalnog Društva za negiranje i proslavljanje genocida i veličanje ratnih zločinaca vodili su golemu histeričnu kampanju protiv Rezolucije o genocidu u Srebrenici. Ova skupina obožavalaca Ratka Mladića i masovnih grobnica nije žalila truda da sopstveni narod odbrani od optužbe da je genocidan, pa su tako na Kuli Beograd džinovskim slovima ispisali poruku „Mi nismo genocidan narod. Pamtimo…“, u potpisu: Ponosna Srbija i Srpska. Ista reklamna poruka ukrasila je silne bilborde diljem Srbije i Republike Srpske, ali i naslovne stranice nečega što se kupuje na trafici, ali nisu novine.
Bitka je bila uzaludna i unapred izgubljena, Rezolucija je doneta, ali – gle čuda – srpski narod nije proglašen genocidnim. Nikome ne pada na pamet da Srbe ili bilo koji drugi narod optužuje da su genocidni, osim samozvanih srpskih patriota i najvećih Srba od postanka vaseljene. Usput budi rečeno, tu frazu „genocidni narod“ lansirali su memorandum-dum akademici u drugoj polovini osamdesetih godina, Vasilije Krestić je Hrvate nazivao „genocidnim narodom“, niko drugi u civilizovanom svetu ne služi se takvim jezikom iz prostog razloga što je u civilizovanom svetu organicistički način mišljenja prokazan.
Svi znaju šta su radili
Moglo bi se potanko pisati o sramotnim postupcima mladićevaca, ali umesto da podlegnem iskušenju demona racionalne analize, mislim da je izglednije da postavim nekoliko razboritih pitanja. Da li ubica zna da je ubio? Zna. Da li počinioci genocida znaju da su počinili genocid? Naravno da znaju, znali su unapred šta će uraditi, što je Ratko Mladić i rekao na sednici Narodne skupštine Republike Srpske još u maju 1992. godine.
Da li ratni huškači znaju da su huškali, da li propovednici zločinačke ideologije znaju da su spremali teren za ratne zločine i genocid, da li zagovornici Velike Srbije znaju da su planirali etničko čišćenje i genocid, da li crtači mapa proširene Srbije znaju da su zacrtali masovno prolivanje krvi? Naravno da znaju, nisu maloumni.
A onaj što je u julu 1995. godine za govornicom Narodne skupštine Srbije urlao „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana“, onaj što je bio generalni sekretar Šešeljeve Srpske radikalne stranke, onaj što je obilazio zločinačke srpske snage tokom opsade Sarajeva, onaj što je lepio tablu sa natpisom „Bulevar Ratka Mladića“, onaj što je Skupštinu proglasio sigurnom kućom za Ratka Mladića, onaj što je organizovao demonstracije protiv hapšenja Radovana Karadžića – da li on zna šta je radio? Naravno da zna.
Sto za jednoga
To je isti onaj Vučić što je sve ratne zločince proglasio zaslužnim građanima, pa su se razmileli po glavnim odborima vladajućih partija, ne skidaju se sa televizija s nacionalnom frekvencijom, obilaze ustanove kulture i tamo promovišu svoje knjižurine u kojima falsifikuju prošlost, predaju na Vojnoj akademiji i učestvuju u svim mogućim državnim proslavama, kao ugledni i počasni gosti. Da li Vučić zna šta radi kad glorifikuje masovne ubice, štiti murale Ratka Mladića, poriče genocid i zagovara zločinačku velikodržavnu ideologiju koja je dovela do agresije na BiH, opsada, masovnog proterivanja Bošnjaka, organizovanih silovanja, nebrojenih ratnih zločina i genocida? Naravno da zna.
Da li svi oni koji se pridružuju radikalsko-socijalističkoj bandi iz ovih ili onih razloga, mahom lukrativnih, znaju šta rade? Znaju. Da li obični građani koji pristaju da budu taoci zločinačke politike, koji negiraju zločine i genocid, koji podržavaju ubice i njihove ideologe znaju šta rade? Naravno da znaju, punoletni su i odgovorni za svoje postupke, bez obzira što to ne žele da budu. Dakle, sve je u najboljem redu, a ovo masovno ludilo koje je zahvatilo srpske medije i javnost poslednjih nedelja, dirigovano sa Andrićevog venca, sasvim je očekivana i zakonomerna pojava.
U nekom normalnijem svetu, celokupno rukovodstvo SPS-a i SRS-a bilo bi lustirano, većina bi bila i na odsluženju robije, ove partije bi bile zabranjene, kao i ideologija koju propovedaju. Pošto ne živimo u takvom svetu, već u ovom naopakom, u Srbiji su na vlasti već decenijama razne nacionalističke frakcije, pa i direktni učesnici udruženog zločinačkog poduhvata. Milioni birača glasaju za takve ljudske sramote još od 1990. godine, tako da je ova orgija beščašća, ruganja žrtvama i zatiranja poslednjih ostataka zaklanog morala posledica slobodnog izbora stanovništva ove nesrećne zemlje. Da milioni nisu glasali za Miloševića i Šešelja, ne bi bilo ni ratova, ni ratnih zločina i genocida, pa sad ne bi morali da negiraju genocid.
