@south railroad , hvala na trudu za poruku.
Ok, hajde da prihvatim ovaj kriterijum korišćenja Lice/Ličnost
Dobro, šta je sad tu problem?
Primer problema kod Zizjulasa?
Bogoslovske implikacije?
Zašto je Ličnost tolika abominacija trojičnog dogmata?
U čemu je Ličnost suprotstavljena Licu?
U gužvi sam još uvek, pišem za vikend
Evo brate, nadjoh malo vremena a i jedan sazet tekst koji govori o problemu Zizjulasove teorije. Tekst je iz knjige jeromonaha Hrizostoma koja je izdata na Cambridge-u pre par godina:
https://www.vitalsource.com/za/prod...ic-koutloumousianos-chrysostom-v9780227904176
Preveo sam sa Grckog jedan odlomak iz nje:
https://koutloumous.com/el/το-προσωπο-και-το-πρωτειο/
LICNOST I PRVENSTVO
Vec niz godina u teologiji prostor osvaja jedna nova teorija koja formira novi etos. To je takozvana teologija lica (licnosti). Iako je izlozena kritikama od strane Grka i stranaca danas, ona se infiltrirala u veliki deo pravoslavnog sveta, posebno u oblasti svestenstva.
Buduci da ova teologija nije tako jednostavna u svojoj koncepciji i formulaciji, pokusacemo da grubo iscrtamo njene kljucne tacke za ne-strucnjake, kao osnovu za dalje proucavanje i da epigramski iznesemo njene posledice.
Graditelj ove teoloske gradjevine je Mitropolit Pergamski, gospodin Jovan Zizjulas koji se u velikoj meri oslanja i na rad H. Janara i modernih filozofskih predanja.
Temelj ove gradjevine je jedna nova ontologija kora razdvaja lice (Bozije ili ljudsko) od prirode (bozanske ili ljudske paralelno). Zeli da lice ,,Prednjaci`` ( ima pravo prvenstva - προηγείται) ispred prirode te da je iznad i nezavisno od nje. Koliko god bilo tesko da se razume, ova teorija ima sledecu logiku:
Priroda se poistovecuje sa potrebom: sve sto je prirodno je prisiljeno( nuzno) ( ovo je upotrebljavao Arije da dokaze da Sin nije delo prirode Oca) Cak i logicka (ljudska) priroda podredjuje coveka slepim zakonima koji predodredjuju njegovo bice. Prisiljava ga da bude covek, muskarac ili zena sa ovakvim ili onakvim psihickim i telesnim karakteristikama. Prema tome volja, sloboda, ljubav, ne mogu se smatrati svojstvima zajednicke prirode. Sada se smatra da je njihov apsolutni izvor licnost. Tj, ja zelim i volim, zelim da budem muskarac ili zena, zelim da budem slobodan itd. Ne zato sto me ljudska priroda cini zajednicarem zajednickih osobina drugih ljudi, dakle ne zato sto sam covek, vec u meri u kojoj se kao licnost ,,odvajam, bezim``(δραπετεύω) od moje prirode. Rezultat je jacanje egocentrizma ``jedinstvene`` i ``neponovljive`` licnosti koja odstupa od zajednicke prirode i takva ulazi u odnos sa drugima. Tako imamo `` zajednicuu licnosti``, ``odnos``, ``drugost`` i druge nejasne klisee. Na taj nacin i homoseksualnost ( po jednom profesoru kliriku iz Bostona) se moze tumaciti kao blagi licni izraz prekoracavanja ( transcedencije) prirode, ali ne i brak.
Koncept licnosti sadrzi hijerarhiju. Jer, posto vise ne postoji priroda da ujedinjuje licnosti i posto svaka licnost ima svoju posebnu volju, svoj sopstveni mentalitet, sopstveni nacin pristupanja istini, javlja se potreba (nuznost) jednog prvog u kome su svi ujedinjeni (zajednicare). Njemu se mora dati apsolutni autoritet.
Pionirsko je to sto ova teorija pronalazi platformu za konsolidaciju posebnog ucenja o Svetoj Trojici. Sam Bog, da bi bio slobodan treba da odredi ( καθορίζει) Svoju vlastitu prirodu. Licnost mora da ,,prednjaci``(ima pravo prvenstva - προηγείται) Bozanskoj prirodi. Dakle sloboda, ljubav i volja (koje su prema Ocima i istoka i zapada, osobine nerazumljive Bozanske prirode) su sada odvojene od prirode i smatraju se atributima Boga Oca. On slobodno odlucuje – kao licnost- da bude Bog i odlucuje -kao licnost- da bude Trojicni Bog. Rezultat je neka vrsta potcinjavanja druga dva Lica Ocevom Licu.
Ovaj oblik mora postojati i u Crkvi: prvi – monarh u lokalnoj Crkvi ali i prvi izmedju prvih (i cak ne medju istima).
``Licnost`` prvog se smatra kao ``mesto`` u kome zajednicare svi ostali. Tako pravoslavni akademski teolozi tvrde da ni vera ni obozavanje nisu mesto jedinstva jer su to ``nelicni - απρόσωπη`` faktori. Jednostavnije receno, mi vernici nismo jedno telo zato sto nas ujedinjuje ista pravoslavna vera ili sto smo ukljuceni u zajednicko obozavanje, vec zato sto nas ujedinjuje jedan prvi a koji nije Hristos vec Njegova ikona na zemlji – episkop. Ovo nije daleko od zvanicnog stava rimokatolika da ``kamen`` na kome je Hristos osnovao Crkvu, nije vera vec licnost Petra.
Ista percepcija umanjuje i znacaj sabornosti jer se sabor smatra da je neosobna institucija ( απρόσωπος θεσμός ). Neslaganje, medjutim, sa institucijom prvog, je na zalost, od strane sluzbenih ustiju okarekterisano kao jeres ( u isto vreme kada se rec jeres pazljivo izbegava kada se govori o nepravoslavnima).
Medjutim, na kraju ova teorija negira ono sto zeli da spasi, tj licnost odredjenog coveka koji se gubi u cvrstoj hijerarhijskoj mrezi volje prvog. Tako je napisano da je, generalno, uloga laika u Crkvi da kaze ``Amin`` na bogosluzenju! Osim toga, prema ovoj eklisiologiji, izbor nekog u poziciju prvog, cini ga automatski izrazom bozanske volje i kolektivne svesti ( συλλογικής συνείδησης) Crkve.
Ovo je vec postojalo na zapadu, ali rimokatolici nikada nisu razmisljali da ga uspostave u Svetoj Trojici, zato se i slazu i pozdravljaju pionirstvo Pravoslavnih teologa.
Stvari ne bi bile toliko tragicne da je sve ovo predstavljeno samo kao zanimljiva teorija vaznog teologa. Problem je sto se to projektuje ( sa nevidjenim zilom - με πρωτοφανή ζήλο μάλιστα) kao sustina (πεμπτουσία) Pravoslavne teologije. Zbog toga sto mnogi mladi teolozi, poznaju Oce, ne iz njihovih dela, vec iz spisa modernih stohasticara (mislilaca), shvata se ne samo kako se greska moze odrzati vec i steci moc ociglednog.
Medjutim, predanje svetih je zivo i spisi bogonosnih Otaca ostaju kao zajednicki vid i nauka, barem za one koji zele istinski proucavati. Ovim Bogonoscima i slugama Logosa uvek moramo pribegavati. U suprotnom, samo cemo se vrtetei oko ideja i teorija koje na kraju krajeva sluze ljudskim strastima.
Jeromonah Hrizostom Kutlumusijski.
