Neko nas posmatra

[Banovic Strahinja]

Arhitekta Jeremy Bentham je u 18. veku smislio – Panoptikon, model kružnog zatvora s tornjem u sredini odakle jedan čuvar nadzire zatvorenike, bez da zatvorenici mogu znati da ih zatvorenik posmatra, ta neizvesnost je zapravo mehanizam (samo)regulacije ponašanja – s vremenom se zatvorenici počnu ponašati kao da ih čuvar stalno posmatra.
Filozof Michel Foucault (Mišel Fuko) je primenio ovu metaforu i na moderno društvo i principi panoptičkog nadzora primenjuju se u brojnim institucijama radi oblikovanja ponašanja (od škola i bolnica, preko ureda i raznih institucija i organizacija). Kontrola se vrši tiho i nevidljivo, što je čini izuzetno efikasnom, ljudi sami regulišu svoje ponašanje, čak i bez direktne prisile- pojedinac postaje sopstveni nadzor i kontrolor-
Disciplinarna moć ne deluje samo kroz zabrane, već kroz normalizaciju – uspostavljanje standarda ponašanja, znanja, zdravlja, produktivnosti. Pojedinac se oblikuje kroz institucije koje definišu šta je „normalno“.
Ljudi se identifikuju sa društvenim normama, često potiskujući autentične impulse da bi se uklopili. To može voditi ka osećaju otuđenja ili gubitku lične slobode.
(Psihologija, medicina, pedagogija ITD – sve to definiše šta je „zdravo“, „inteligentno“, „prilagođeno“.).
Psihološki efekat: pojedinac se neprestano meri, procenjuje i klasifikuje, što može uticati na samopouzdanje, identitet i osećaj vrednosti.

Stres i kognitivno opterećenje:
Stalni nadzor, bilo fizički ili digitalni, (i samonadzor) može izazvati kognitivni stres. Ljudi troše mentalnu energiju na prilagođavanje, kontrolu impulsa i izbegavanje grešaka, dolazi do niza simptoma.

Iluzija slobode
U disciplinarnom društvu, pojedinac često veruje da je slobodan jer nema direktne prisile. Međutim, sloboda je ograničena nevidljivim strukturama – algoritmima, pravilnicima, očekivanjima.
Psihološki efekat ovoga je: osećaj nelagodnosti bez jasnog uzroka- nevidljive granice koje oblikuju ponašanje.

U Foucaultovom razumevanju moći, identitet nije nešto što posedujemo, već nešto što se proizvodi – kroz norme, institucije, diskurse i nadzor. Panoptikon ne oblikuje samo ponašanje, već i način na koji pojedinac razume sebe. U tom svetlu, tvoji primeri postaju savršene ilustracije kako se moć manifestuje ne samo kroz pokoravanje, već i kroz otpor – gde i imitacija i negacija zapravo potvrđuju isti okvir.

Uzmimo primere:
Starleta u štiklama i punk devojka u martinkama deluju kao suprotnosti, ali obe nose neudobnu obuću kao izraz identiteta. Njihov stil je performativan, oblikovan društvenim kodovima – bilo kroz glamur ili kroz negaciju istog.

Otac i dva sina: imitacija i obrnuti odraz: U porodici jedan sin sledi oca, drugi je buntovnik-
Jedan sin postaje preslikana verzija oca, dok drugi postaje njegova suprotnost. Obojica "subjekti moći“ koja ih oblikuje: prvi kroz internalizaciju norme, a drugi kroz njeno odbacivanje. Čak i odbacivanje norme potvrđuje njeno prisustvo, jer se identitet gradi u odnosu na tu normu. U kliničkom smislu, obojica su oblikovani istim mehanizmom, pri čemu otpor, iako može biti znak pokušaja stvaranja autonomnog identiteta, često predstavlja samo drugačiji oblik vezanosti za normativni okvir.

Imitacija norme: Influenser objavljuje "savršene" fotografije svog tela, hrane i vežbanja, u skladu s dominantnim standardima lepote i zdravlja koje promoviše industrija. Ponašanje im je diktirano stalnim "panoptičkim nadzorom" (komentarima, lajkovima, brojem pratilaca) te stvara iluziju da su slobodni u svom izboru, dok zapravo prate normativni okvir, s druge strane, neka osoba se aktivno bori protiv "savršenog" izgleda, objavljujući "realistične" fotografije tela, kritikujući industriju i promovišući pozitivan stav prema telu. Iako se protive normi, njihov identitet i angažman su u potpunosti vezani za normu koju odbacuju. Njihova aktivnost postoji samo kao odgovor na taj normativni pritisak, čime na drugi način potvrđuju njegovo postojanje.
-----------------------------------------------

"Disciplinarna moć je nevidljiva i efikasna": Da li mislite da je to uvek loše, ili ima situacija u kojima je to pozitivno?

Da li se slazete da digitalni nadzor (algoritmi, ciljane reklame, mediji) menja način na koji se ponašamo u svakodnevnom životu? Da li ste ikada osetili da zbog toga menjate svoje ponašanje?

"Identitet nije nešto što posedujemo, već što se proizvodi". "identitet stvara kroz imitaciju ili odbacivanje norme". Slažete li se sa ovim idejama, ili verujete da postoji "autentično ja" nezavisno od društvenih uticaja?

Kako se možemo zaštititi ili sprečiti uticaj negativnih psiholoških efekata panoptičkog društva, a da ne živimo izolovano od sveta?

 

[Banovic Strahinja]

 

[Džudi S]

"Disciplinarna moć je nevidljiva i efikasna": Da li mislite da je to uvek loše, ili ima situacija u kojima je to pozitivno?

Ukoliko se ovde misli na kamere koje su postavljene skoro svuda, posebno na ulicama, mislim da je to pozitivno.

Neko ko živi običnim životom ne treba da strahuje od kamera i od posmatranja.

Bezbednije se osećam kada znam da oko mene ima kamera. Ne utiču na mene.

Da li se slazete da digitalni nadzor (algoritmi, ciljane reklame, mediji) menja način na koji se ponašamo u svakodnevnom životu? Da li ste ikada osetili da zbog toga menjate svoje ponašanje?

Ciljane reklame i mediji utiču na ljude u onoj meri koliko ljudi žele. Ali, verujem da ima i onih koji preteruju u tome.

Na mene nemaju velik uticaj.

 

[Banovic Strahinja]

Ukoliko se ovde misli na kamere koje su postavljene skoro svuda, posebno na ulicama, mislim da je to pozitivno

Kamere jesu deo price.
Disciplinarna moc je oblik kontrole koji ne koristi direktnu prisilu, vec utice na ljude tako da sami nadziru i regulisu svoje ponasanje, kroz uspostavljane norme ili standarde koji govore sta je zdravo, dobro, ispravno prihvatljivo.
Ove norme se menjaju kroz razlicita vremena, sto je jedan od razloga za generacijske sukobe, po pravilu se starii zale na mlade i na njihove norme.

Ciljane reklame i mediji utiču na ljude u onoj meri koliko ljudi žele. Ali, verujem da ima i onih koji preteruju u tome.

Na mene nemaju velik uticaj.

Mozda vec imas vrlo cvrsto uspostavljene norme i kriterijume, a mozda i ne primetis neke suptilne promene?

 

[Džudi S]

Disciplinarna moc je oblik kontrole koji ne koristi direktnu prisilu, vec utice na ljude tako da sami nadziru i regulisu svoje ponasanje, kroz uspostavljane norme ili standarde koji govore sta je zdravo, dobro, ispravno prihvatljivo.

Mislim da ne može da utiče na vozače koji voze iako imaju dosta alkohola u krvi. Verovatno ne utiče na kriminalce koji kradu i one koji su nasilni.

Mozda vec imas vrlo cvrsto uspostavljene norme i kriterijume, a mozda i ne primetis neke suptilne promene?

Imam kriterijume i uspostavljene norme odavno. Ne primećujem neke suptilne promene..ali sam subjektivna. Drugi mogu da primete promene, ako ih ima.

 

[Zelena milja]

Stres i kognitivno opterećenje:
Stalni nadzor, bilo fizički ili digitalni, (i samonadzor) može izazvati kognitivni stres. Ljudi troše mentalnu energiju na prilagođavanje, kontrolu impulsa i izbegavanje grešaka, dolazi do niza simptoma

Izdvojila bih ono u zagradi.
Samokontrola ume da bude stresna. Dugoročno naročito. Da li u tome ima i nečega dobrog? Da.
Oduvek sam cenila tu osobinu. Izbegava se haos.

 

[Elle]

Mislim da ne može da utiče na vozače koji voze iako imaju dosta alkohola u krvi. Verovatno ne utiče na kriminalce koji kradu i one koji su nasilni.

Onda ispada da je ceo koncept skoro pa besmislen ili u najmanju ruku ne baš efikasan, budući da bi na takve najviše trebalo da deluje. Ostali uglavnom imaju dovoljno samodiscipline i bez da ih neko nadzire, barem kada je reč o ovakvim prestupima.

 

[Banovic Strahinja]

Mislim da ne može da utiče na vozače koji voze iako imaju dosta alkohola u krvi. Verovatno ne utiče na kriminalce koji kradu i one koji su nasilni.

Ovo u velikoj meri zavisi ne samo od institucija drzave i koliko rade svoj posao- ali i od mnjenja- neki od tih vozaca misle da je kul voziti pijan i da su lole, naravno uvek ima ljudi koji su van svake kontrole- no oni su u manjini.

Izdvojila bih ono u zagradi.
Samokontrola ume da bude stresna. Dugoročno naročito. Da li u tome ima i nečega dobrog? Da.
Oduvek sam cenila tu osobinu. Izbegava se haos.

Samokontrola neverovatno crpi mentalnu snagu, zato je tesko ostaviti neke lose navike samo na osnovu samokontrole- no s vremenom kad se stekne navika onda to postaje deo indentiteta (neuroplasticizam; otprilike treba 2-3 meseca da nova navika postane norma).
Ovo je nekad dobra stvar,
ali ima i dosta negativnih primera gde se osoba zbog drustvenih normi mora odreci svog identiteta ili nekad budu izlozeni raznim pritiscima, u skolama deca koja odstupaju od nekih nametnutih normama cesto budu maltertirana.

Inace, interesantna stvar u vezi mentalnih bolesti- da do 17 ili 19 veka niko nije nesto narocito obracao paznju na ljude koji su bili drugaciji, kasnije su nastali termini normalni i ludi i onda su poceli da ih izdvajaju- teoretski moderno drustvo do pocetka 21 veka je imalo humanisticki pristup, ali prakticno su oni zapravo izolovani, zatvarani, cak i muceni elektrosokovima, prebijani itd...

 

[Zelena milja]

Samokontrola neverovatno crpi mentalnu snagu

Crpi. To je tačno.

ali ima i dosta negativnih primera gde se osoba zbog drustvenih normi mora odreci svog identiteta ili nekad budu izlozeni raznim pritiscima,

Čest slučaj. Rekla bih, skoro pa pravilo. Retki su oni koji imaju dovoljno hrabrosti da budu u potpunosti svoji, rade šta žele, ponašaju se prema trenutnom raspoloženju..
Možda neko i smatra da ima apsolutnu slobodu.
Nema je.

 

[Banovic Strahinja]

Retki su oni koji imaju dovoljno hrabrosti da budu u potpunosti svoji, rade šta žele, ponašaju se prema trenutnom raspoloženju..

Da, svi preuzimamo neke norme pravila od egde, od oblacenja pa na dalje- najvidljivije je to u srednjoj skoli, po pravilu se uvek rednjoskolici podeljeni u nekoliko grupa i svi unutar grupe se ponasaju ili oblace u nekim okvirima koji su kao standardi- cesto su neke grupe pod uticajem nekog muzickog zanra,
kasnije to postaje suptilnije no nastavlja se, i ovo cesto moze primetiti na forumu, gotovo svi imaju neki narativ neku svoju pricu koju slede i pravila koje idu uz to.

 

[Džudi S]

Onda ispada da je ceo koncept skoro pa besmislen ili u najmanju ruku ne baš efikasan, budući da bi na takve najviše trebalo da deluje. Ostali uglavnom imaju dovoljno samodiscipline i bez da ih neko nadzire, barem kada je reč o ovakvim prestupima.

Koncept je odličan. Nepažljivi vozači, kao i lopovi i nasilnici dobijaju kazne. Vozačima oduzimaju vozačku dozvolu na 6 meseci. Nasilnici i lopovi dobijaju zatvorske kazne.
To ipak ne znači da će se oni sigurno popraviti kad odsluže kaznu.

Zato mi ne smetaju kamere na ulicama. Bilo ko da me pokrade npr, biće pronađen na osnovu kamere. To posmatranje ne treba da brine obične građane koji nemaju dosije u policiji.

 

[adelaidea]

To posmatranje ne treba da brine obične građane koji nemaju dosije u policiji.

To je kršenje ljudskih prava, šta koga boli kita šta ti, tuko, smatraš okej???

 

[Black_star]

Ovo je zapravo tema o prisustvu autoriteta i autoritarnosti u ličnim životima...
Kamera je samo vid eksternizacije autoriteta. Projekcije, ako hoćete, sa živog objekta na neživi. Ima dodirne tačke sa simplifikacijom religioznih kanona...
Može se mnogo zaključiti iz egzibicionog ili regresivnog bihejviorizma... Kako je lepo primećeno, oba su sindrom nekritičkog fokusa na autoritet.
Imitacija je najčešće naličje perceptivnih sposobnosti i čest dokaz koeficijenta inteligencije i kapaciteta iste - ukoliko se gleda fenomenološki.
U teoriji umetnosti čak vlada mišljenje da je u najvećoj meri zamajac svake nove i ozbiljnije kreativnosti... Upravo jer je simptom, ne i isključivo sredstvo.
Identitet se uspostavlja u diversifikaciji autoritarističke hijararhije u širi, slojevitiji horizontalni i nužno intrinsični model...

A sad, živeli...