Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb strane. Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
Priče o muškom, Miloš Crnjanski. Crnjanski definitivno nije moj pisac. Ovo sam čitala za čitalački klub na kom nas je bilo tri. Znači i drugima se nije svidelo, pa nisu pročitali ni došli. Nisam do zadatog roka ni pročitala sve, a to što sam čitala, nešto sam čitala po tri puta jer nikako nisam mogla da shvatim šta sam pročitala. Divno on piše, poetično, sa puno lepih opisa, ali stalno mi je na pameti ono što smo kao klinci govorili nekome ko nema sluha: Lepo pevaš, samo te je gadno slušati.
Imam u istoj knjizi i Suzni krokodil, pa ću i to da probam.
Leto kraj jezera, Hana Mekinon, za moju dušu. Ovo mi je na spisku godinama, i išla sam u drugu biblioteku da je uzmem, a tamo sam otkrila još mnogo knjiga koje su mi svidele jer sam ih čitala i koje bih volela da pročitam, iako je biblioteka mnogo manja od moje, radi samo jednu smenu.
Na kraju je ova moja dugo čekana i tražena knjiga ispala prilično običan ljubavni roman. Doduše, nisam baš ni očekivala nešto mnogo drugačije. Dobro, nije baš ono kako je ona sirotica pa je osvojila bogataša svojom skromnošću, lepotom, vrednoćom... nego o domaćici sa troje dece koju je muž rešio da ostavi, pa ona odlazi kod roditelja, sa izgovorom da pomogne oko sestrine svadbe. Tamo se naravno, smuva sa drugom iz srednje škole. Da se malo razbije monotonija, sestra je imala nervni slom. I nije baš ono totalni hepi end.
I moja uobičajena zamerka - predugačko: 420 strana, pa ima praznih hodova, ponavljanja. Nisam ja ni očekivala neko remek delo, nego samo da mi bude zanimljivo (posle Crnjanskog) i bilo bi bolje da ima trećinu manje strana.
Imam još nešto divno da podelim sa vama, nije knjiga, ali je po knjizi.
Semper idem, Narodno pozorište Sombor, po romanu Đorđa Lebovića koji smo mnogi sa ove teme čitali i bili oduševljeni.
Da, išla sam u Sombor da gledam predstavu koja traje 5,5 sati, sa tri pauze. Ali toliko je dobra i zanimljiva da se uopšte ne oseti. Ni u jednom momentu mi nije bilo dosadno, da gledam na sat i priželjkujem kraj. Glavni glumac je zaista maestralno nosio predstavu. Koliko li dobrih glumaca ima po pozorištima u drugim gradovima, a ne znamo ih jer nisu dobili priliku da zaigraju u serijama koje su okupirala mamina i tatina deca upitnih talenata. A možda i ne žele.
Ako koga zanima kako je to sve bilo i da malo reklamiram sajt Hoću u pozorište https://hocupozoriste.rs/recenzije/svetlost-ima-jedno-veliko-oko-ali-tama-ima-hiljadu-ruku
Sutradan ujutru odemo na doručak u Gradsku kafanu, tamo već sedi "teča Stevan", a onda mu se pridruži i "Đorđe" lično.
Mrs. Bi, moja mama je volela knjige tog pisca. I Glasove senki, Šapat senki, Igre zmaja. Pitak stil, rekla je, a dosta novo i otkrije, a nije opterećujuće da se čita.
Lebovića imam, još nisam čitala, a i dosta drugih imam a da sam čitala, no vam još nisam ispričala.
Meni se ne čita još jedna knjiga o Jevrejima, pa nek zvuči kako zvuči. Sećam se da su neki s ove teme čitali, ali kad sam videla o čemu je reč, nekako sam se ohladila. I dalje me drži zasićenost tom temom, ali eto, bar znam koju knjigu prvu da uzmem ako me jednog dana prođe. Odustala sam od Pijaniste pre nekoliko meseci, toliko mi je bio loše napisan. Nije mi dovoljno što je autentično tj. autobiografski.
Uspela sam ove godine da smanjim gomilu nepročitanih (za jedno 50 naslova), tako da je taj broj uveliko premašio broj kupljenih (ako ne podivljam u decembru). Bila sam aktivnija na Gudridsu jer mi je preglednije da pratim kad sam šta čitala. Uglavnom samo ostavim zvezdice, mrzi me da pišem utiske.
Pročitao sam Slijepe u Gazi Oldusa Hakslija. U suštini, intelektualistički, roman ideja, kojim Haksli najavljuje svoje približavanje misticizmu i ezoteriji, ali sve to bez didaktizma i dociranja. Pogotovu jer glavni junak i nosilac tog idejnog razvoja jednom prilikom postupi, onako, odveć ljudski. (Najboljeg prijatelja dovede do samoubistva samo da bi se malo dodvorio nekoj prezreloj opajdari.)
Dopao mi se Kontrapunkt, dopada mi se i ova knjiga: smisleno nelinearna struktura, dobro oblikovani likovi, duh vremena...
Priče o muškom, Miloš Crnjanski. Crnjanski definitivno nije moj pisac. Ovo sam čitala za čitalački klub na kom nas je bilo tri. Znači i drugima se nije svidelo, pa nisu pročitali ni došli. Nisam do zadatog roka ni pročitala sve, a to što sam čitala, nešto sam čitala po tri puta jer nikako nisam mogla da shvatim šta sam pročitala. Divno on piše, poetično, sa puno lepih opisa, ali stalno mi je na pameti ono što smo kao klinci govorili nekome ko nema sluha: Lepo pevaš, samo te je gadno slušati.
Imam u istoj knjizi i Suzni krokodil, pa ću i to da probam.
Ni meni te priče od Crnjanskog nisu ništa posebno (mada mislim da je Mihajlo Pantić doktorirao na toj zbirci).
Mogli ste uzeti Roman o Londonu, recimo.
Roman o Londonu, predivna drama sa Verom Čukić i Miodragom Krivokapićem. I kad sam to pomenula devojkama na čitalačkom klubu, samo su me bledo gledale i onda sam shvatila koliko sam ja u stvari iz drugog vremena. Zato one pominju neke serije, ali i načine gledanja, ne samo "bindžovanje", "Netflix", nego i razne druge pojmove koje nisam ni zapamtila pa da pitam decu šta je to.
Roman je malo preobiman za čitalački klub u ovakvom sastavu. Pa vidiš da ni te Priče o muškom koje nemaju ni 100 strana nisu pročitale.
Ja sad čitam Suzni krokodil koji je u istoj knjizi i on mi je mnogo prihvatljiviji. Sve mi je jasno o čemu se radi. Pišem više kad pročitam.
Suzni krokodil, MIloš Crnjanski (62 str.). Počelo je baš zanimljivo, a onda je upalo u neki glib, seljaci, blato, nezadovoljstvo, preispitivanje.
Beogradska gospođa u zoru ispraća ljubavnika, i na vratima se sretne sa kuvaricom koja ispraća svog. I onda strah da će muž da dozna, mozganje šta da radi s kuvaricom da li da je otpusti ili bude naročito fina prema njoj. A ljubavnik isto ima svoje brige. Jer gospođin muž je njegov najbolji prijatelj. Inače ljubavnici su 7 godina i sve je lepo funkcionisalo dok nisu bili viđeni.
Pa imamo muža političara koji je tamo negde u nekom selu u Šumadiji sa svojim biračima seljacima, a ni ne vraća mu se u Beograd, najradije bi ostao u selu jer je tu pravi život, zdrav i pošten.
Simpatična pričica o savesti i preispitivanju.
Beskrajna priča, Mihael Ende, Vulkan 324 str. Neki čitaju klasike koje su propustili u mladosti, a neki se vraćaju u detinjstvo jer ova knjga nije postojala kad sam ja bila dete. A sad je odlomak lektira za 4. razred osnovne škole. Moja omiljena knjiga je bila Orlovi rano lete, kad sam prerasla Ježevu kućicu.
Ja nisam baš neki ljubitelj fantazije, ali me voditeljica čitalačkog kluba nagovorila da izađem iz svoje zone komfora i da pročitam nešto što inače ne bih sama izabrala. Moram da priznam da mi se ova bajka dopala. Kad se prepustite i prestanete da razmišljate kako to može, nego samo pratite avanture i događaje, počnete da navijate za svoje omiljene likove, da ne kažem baš da se uživite. Ali mnogo tu ima o ljudskim osobina, kako se ponašaju kad dobiju vlast, šta su spremni da žrtvuju, kako se ponašaju prema prijateljima.
Nemam baš nešto sa čime bih je uporedila. U klubu su je uporedile sa Harijem Poterom u korist Beskrajne priče.
Šta ćete sljedeće da čitate u tom klubu? Crvenkapu ili Ružno pače?
Šalim se, znam ja da te fantazije čitaju i odrasli danas regularno. Mada mi je ovo sa izlaženjem iz zone komfora tako što se čita dječija knjiga malo, onako...
Iz zone komfora biste valjda izašli da uzmete nešto zahtjevnije.
E, vidiš, Ružno pače je dobra ideja.
Crvenkapu, a posebno one princeze kao Uspavana lepotica i Trnova Ružica (jel to isto?) smo već čitali.
Mislili su valjda na fantaziju-fantastiku, a ne na dečju knjigu, jer to ne bih dobrovoljno uzela. Neću da se zameram nekim dragim ovdašnjim drugaricama koje vole fantastiku, ali čitaju to i odrasli, i to žene, što mi je, eto, malo čudno, ali ja sam ionako iz drugog vremena, kako sam već pomenula prethodno.
Sledeće ćemo verovatno Dovlatova, nismo još odlučili šta tačno, ali nešto manje obimno.
Nije nam baš posećen klub, Crnjanski je rasterao one koji su se skupili oko Štefice Cvek.
A izgleda da je ljudima i napor da dođu. Sad kad se i posao radi od kuće, ko će u Zemun da priča o Crnjanskom ili Fantaziji, na 2°C i po košavi.
Pročitao sam Horizont Patrika Modijana.
Slično kao i ostali romani ovog pisca, i ovaj počinje jednim nepouzdanim i nepotpunim sjećanjem junaka koji potom polazi u potragu za akterima i predjelima svoje davne prošlosti, svog prethodnog života, takoreći. Tu priču, gotovo fragmentarnu, punu nedorečenosti i bez mnogo odgovora Modijano pripovjeda dosta monotonim, iako ne i dosadnim stilom, više umornim nego suzdržanim jezikom čiju jednoličnost povremeno prekine dobra i sjetna metafora.
Na nekom sentimentalnom nivou pogađa me Modijano i volim povremeno da pročitam neki od njegovih kratkih romana. Dobro idu uz ove tmurne i hladne dane.
Zamalek, Dejan Tiago Stanković, Laguna, 350 str.
Konačno jedna knjiga koja nije dozvoljavala da je ostavim. Stukla sam je za tri dana, noćas do pola 3, a posle još dugo nisam mogla da zaspim prebiruću po mislima šta se to sve izdogađalo.
Na početku se u kratkim poglavljima od strane-dve predstavlja Kairo, njegov deo Zamalek, gde žive bogati i diplomate, ljudi, običaji, reči i izrazi, pojmovi, vremenske prilike, istorija, kultura. Sažeto, jasno i iznad svega zanimljivo. A onda - šok, obrt, drama.
Sve je s pravom merom, svemu je posvetio pažnje i vremena taman onoliko koliko treba. Likovi su opisani onoliko koliko su značajni za roman. Ničeg previše, ničeg premalo. Bez nepotrebnih detalja, a ništa nije nejasno ni nedorečeno.
Mislim da će mi ovo biti knjiga godine.
I stalno mislim na Danu ( @danasc80 ) koja mi ju je svojevremeno preporučila. I imala je pravo što je mislila da će mi "sesti". Hvala Dano! Znam da čitaš ovaj forum iako se retko javljaš.
A ti Bi, čim prije navratiš do svoje biblioteke, uzmi meni za ljubav "Zamalek" Dejana Tiaga Stankovića (sećaš se da sam vam svima nekad davno preporučivala njegovu prvu knjigu, zbirku priča "Odakle sam bila, više nisam"?). Ova će ti "sesti" garantujem
Mnogo lepo i tačno je roman predstavio Goran Marković „Zamalek je roman koji vam se u prvom trenutku čini kao putopis pun opisa čudnih običaja, leksikon egzotičnih pojmova ili nekakav uvrnuti bedeker o Egiptu. A onda, malo-pomalo, iz novootkrivenih delova istorije te zemlje i sjajnog opisa mentaliteta njenih stanovnika počinje da izranja priča. Ona se, kao ponornica koja je u početku hučala negde u dubini, u svoj svojoj snazi najzad pojavljuje na svetlosti dana, sa svojim junacima, njihovim neobičnim pojavama i zanimljivim biografijama. Ta priča postaje zavodljiva, napeta i dirljiva, da bi se na kraju ulila u okean uspomena. Ako je o Aleksandriji najbolju belešku napravio Lorens Darel, onda je, na sličan način, kroz uzbudljive sudbine svojih junaka i neobične trenutke iz njihovih života u kvartu Zamalek, Dejan Tiago-Stanković ovekovečio Kairo.“
Zamalek, Dejan Tiago Stanković, Laguna, 350 str.
Konačno jedna knjiga koja nije dozvoljavala da je ostavim. Stukla sam je za tri dana, noćas do pola 3, a posle još dugo nisam mogla da zaspim prebiruću po mislima šta se to sve izdogađalo.
Na početku se u kratkim poglavljima od strane-dve predstavlja Kairo, njegov deo Zamalek, gde žive bogati i diplomate, ljudi, običaji, reči i izrazi, pojmovi, vremenske prilike, istorija, kultura. Sažeto, jasno i iznad svega zanimljivo. A onda - šok, obrt, drama.
Sve je s pravom merom, svemu je posvetio pažnje i vremena taman onoliko koliko treba. Likovi su opisani onoliko koliko su značajni za roman. Ničeg previše, ničeg premalo. Bez nepotrebnih detalja, a ništa nije nejasno ni nedorečeno.
Mislim da će mi ovo biti knjiga godine.
I stalno mislim na Danu ( @danasc80 ) koja mi ju je svojevremeno preporučila. I imala je pravo što je mislila da će mi "sesti". Hvala Dano! Znam da čitaš ovaj forum iako se retko javljaš.
A ti Bi, čim prije navratiš do svoje biblioteke, uzmi meni za ljubav "Zamalek" Dejana Tiaga Stankovića (sećaš se da sam vam svima nekad davno preporučivala njegovu prvu knjigu, zbirku priča "Odakle sam bila, više nisam"?). Ova će ti "sesti" garantujem
Mnogo lepo i tačno je roman predstavio Goran Marković „Zamalek je roman koji vam se u prvom trenutku čini kao putopis pun opisa čudnih običaja, leksikon egzotičnih pojmova ili nekakav uvrnuti bedeker o Egiptu. A onda, malo-pomalo, iz novootkrivenih delova istorije te zemlje i sjajnog opisa mentaliteta njenih stanovnika počinje da izranja priča. Ona se, kao ponornica koja je u početku hučala negde u dubini, u svoj svojoj snazi najzad pojavljuje na svetlosti dana, sa svojim junacima, njihovim neobičnim pojavama i zanimljivim biografijama. Ta priča postaje zavodljiva, napeta i dirljiva, da bi se na kraju ulila u okean uspomena. Ako je o Aleksandriji najbolju belešku napravio Lorens Darel, onda je, na sličan način, kroz uzbudljive sudbine svojih junaka i neobične trenutke iz njihovih života u kvartu Zamalek, Dejan Tiago-Stanković ovekovečio Kairo.“
Beskrajna priča, Mihael Ende, Vulkan 324 str. Neki čitaju klasike koje su propustili u mladosti, a neki se vraćaju u detinjstvo jer ova knjga nije postojala kad sam ja bila dete. A sad je odlomak lektira za 4. razred osnovne škole. Moja omiljena knjiga je bila Orlovi rano lete, kad sam prerasla Ježevu kućicu.
Ja nisam baš neki ljubitelj fantazije, ali me voditeljica čitalačkog kluba nagovorila da izađem iz svoje zone komfora i da pročitam nešto što inače ne bih sama izabrala. Moram da priznam da mi se ova bajka dopala. Kad se prepustite i prestanete da razmišljate kako to može, nego samo pratite avanture i događaje, počnete da navijate za svoje omiljene likove, da ne kažem baš da se uživite. Ali mnogo tu ima o ljudskim osobina, kako se ponašaju kad dobiju vlast, šta su spremni da žrtvuju, kako se ponašaju prema prijateljima.
Nemam baš nešto sa čime bih je uporedila. U klubu su je uporedile sa Harijem Poterom u korist Beskrajne priče.
Beskrajnu pricu sam i ja kasnije otkrila, mislim da sam kao klinka najpre gledala film.
Oduvek sam imala sklonost ka bajkama i knjigama za decu. Doduse, nisu mogli da me nateraju na Branka Copica (uvek sam imala osecaj da je on tuzan covek, plasila sam se njega) ali bajke obozavam do dana danasnjeg. Uz najdrazeg Dikensa. Verovatno su Dikens, Bajron i Vajld meni omiljeni pisci, svaki na svoj nacin.
I zasto pisem...planiram sebe da castim Duhovima Bozica ovog meseca, radujem se kao malo dete i pade mi na um prica o Dikensu koju sam cula od Rik Stajna, on je kuvar sa diplomom iz knjizevnosti.
Kada je Dikens boravio u Kornvolu, tamo je na liticama radio rudnik ciji su rudari ziveli oko tridesetak godina. Zaposlena su bila i deca, decaci. Dikens je sedeo na liticama i napisao, u njegovom stilu, vrlo potresnu kolumnu za londonski list. Podigla se buka, kraljica je dosla u posetu i deca su bila spasena teskog rada a uslovi rudara znacajno popravljeni.
Mene je to dirnulo jer sam uvek imala osecaj da Dikens iskreno dozivljava svakog svog junaka i bas mi je bilo milo da cujem da je stvarno takav covek i bio.
Slicno osecam i povodom Andersena. Slojevit i puten, kroz tanku tkaninu detinjstva provucena je literatura za odrasle. Vrlo prefinjen pisac, za moj racun.
Slicnu ljubav negujem jos samo prema mitologiji.
I prema filmovima za decu.
Slabo sam čitala Dikensa, sve nekako usput po nešto. Moraću to da ispravim. Razmatrali smo na čitalačkom klubu na koji idem da sledeće bude nešto u duhu Božića, pa je i Dikens bio pomenut, ali nismo. Što ne znači da ne mogu ja sama nezavisno od kluba.
Baš ti je lepa ova "priča" o Kornvolu i rudniku i deci. Time se nekad bilo novinarstvo. Da ukaže na nešto, a onda odgovorna vlast to ispravi.
Branko Ćopić i njegovi likovi su najveći junaci mog detinjstva. Možda je on kasnije postao tužan, ali Orlovi rano lete, Magareće godine su knjige uz koje sam se slatko smejala.
Pošto se sve menja, možda to novim generacijama nije smešno.
Slabo sam čitala Dikensa, sve nekako usput po nešto. Moraću to da ispravim. Razmatrali smo na čitalačkom klubu na koji idem da sledeće bude nešto u duhu Božića, pa je i Dikens bio pomenut, ali nismo. Što ne znači da ne mogu ja sama nezavisno od kluba.
Baš ti je lepa ova "priča" o Kornvolu i rudniku i deci. Time se nekad bilo novinarstvo. Da ukaže na nešto, a onda odgovorna vlast to ispravi.
Branko Ćopić i njegovi likovi su najveći junaci mog detinjstva. Možda je on kasnije postao tužan, ali Orlovi rano lete, Magareće godine su knjige uz koje sam se slatko smejala.
Pošto se sve menja, možda to novim generacijama nije smešno.
Verovatno smo mi najpre culi za Brankov most pa tek onda za Magarece godine.
Mene, rodjene sredinom '80-ih, vezanost za WW2 je narocito plasila jer su drugi ratovi poceli kada smo mi uzimali knjige u ruke. I onda sam sve sa tim u vezi izbegavala. Izbegavam i danas, da budem otvorena, pa bolje poznajem istoriju Ruande nego borbu na nasim prostorima pod nacistima. Uznemirim se.
I ja bih volela neku preporuku za praznike.
Proslog decembra sam citala Tolkinovog Deda Mraza. Ne verujem da bi odrasli uzivali posebno ali ako se iznajmljuje lepo je videti jer su u pitanju pisma koja je Tolkin,prerusen u Deda Mraza, pisao svojoj deci. I crtezi su originalni. Vidi se kako vreme odmice, divlja rat, nema poklona te godine ali ima avantura Deda Mraza i belog mede...ako slucajno naidjes u biblioteci na nju, simpaticna je za ovlas prelistati...
Strankinja, Sergej Dovlatov, Stilos, 120 strana.
E, i ja da pročitam Dovlatova. Pa on je super. Znam ja da je ovde mnogo hvaljen i čitan, ali nekako nije došao na red ranije, ali sad ću sigurno da tražim još nešto da čitam.
Ovo je tako lagano i lepršavo. Kao vodvilj. Sve se lako dešava, sve je zanimljivo, sa velikom dozom humora, stvari se rešavaju same od sebe. Likovi karakteristični, naizgled jednostavni.
Naravno, tu se kriju i pravi problemi, životni i poslovni brodolomi i propasti, ali sve pod parolom "lako ćemo", nimalo neopterećuje.
- Kako ćete da živit dalje?
- Nekako.
Да, тако је. Посебно ме је у том делу одушевило ово место:
Повремено Марусја је била скроз очајна. Претила је Газудалову самоубиством. Управо тада, на његовом репортоару појавио се шлагер:
Ако пођеш
Да се утопиш у реци,
Хајде са мном
Са мном се опрости!
Ах, до реке ћу те испратити
И дубоко место показати...
Zamalek, Dejan Tiago Stanković, Laguna, 350 str.
Konačno jedna knjiga koja nije dozvoljavala da je ostavim. Stukla sam je za tri dana, noćas do pola 3, a posle još dugo nisam mogla da zaspim prebiruću po mislima šta se to sve izdogađalo.
Podsetila si me na jednu knjigu koja se meni svojevremeno jako dopala "Igra karata u Kairu – Hju Majls", a koju si mi upravo ti preporučila. Tako barem piše u mom utisku o toj knjizi. Moraću sada da potražim i ovu.
A inače mi se Tiago dopao u njegovoj zbirci pripovetki, Odakle sam bila više nisam.
Samo da promenim ponovo biblioteku. Ne dopada mi se ova nova, ovih dana ću da vratim sve knjige i da se vratim u prethodnu.
Ova biblioteka ima siromašan fond knjiga i bibliotekarku koja bi sa mnom da se pajta. A ja bih samo da me ostave na miru sa knjigama.
I onako moja čitalačka kriza traje već predugo, još mi samo ona fali da mi duva za vrat dok ja pokušavam da iskopam nešt što bi me zaokupilo.
Eto tako izjadala sam vam se
Samo da promenim ponovo biblioteku. Ne dopada mi se ova nova, ovih dana ću da vratim sve knjige i da se vratim u prethodnu.
Ova biblioteka ima siromašan fond knjiga i bibliotekarku koja bi sa mnom da se pajta. A ja bih samo da me ostave na miru sa knjigama.
I onako moja čitalačka kriza traje već predugo, još mi samo ona fali da mi duva za vrat dok ja pokušavam da iskopam nešt što bi me zaokupilo.
Eto tako izjadala sam vam se
Нано, тебе у ствари нервира тј. вређа то што библиотекатка сматра да си читалац дилетант те сходно томе настоји да ти препоручи књигу која је ван твог читалачког укуса. Опрости јој то и дискретно јој реци да не желиш сугестије и препоруке, да ћеш сама изабрати књигу.
Znam da čitaš ovaj forum iako se retko javljaš.
.
