Naša biblioteka

[Наутилус]

Eno onaj vrsni stručnjak, rekao da se brani od korone stavljanjem Pavlovićeve masti u nos, i za 2 dana nestale sve količine u apotekama.
Majku mu, kako se u ovom narodu tako histerično ne primi nešto pametno, svest o ekologiji, kulturi, higijeni, čitanju knjiga, obrazovanju... nego samo budalastine?!

Да ли је доктор ово скупо платио?

 

[Rayela]

И да, положих испит успешно, да се похвалим .

Halal ti tjufta
Stvarno ti cestitam iz srca i dushe i preporucujem da preskaces knjige koje se bave
nekim nesrecim ljudima ( disfukcuionalne porodice na danasnji moderan jezik) jer na kraju
krajeva i ti , a i ja poticemo iz takve nekve porodoce.

 

[*moonlight*]

Završila sam Ovo liči na kraj Džulijana Barnsa.

Roman je 2011. godine ovenčan Bukerovom nagradom i u njemu pratimo Entonija Vebstera, glavnog junaka kojeg na samom početku srećemo u krugu još trojice prijatelja, od kojih je definitivno svakom najzanimljiviji Adrijen - mladić sklon filozofiranju, dubljenju, samozapitanosti.
Upravo priča o prijateljstvu pokreće klupko nerazjašenih stvari iz prošlosti.

Adrijen, Entonijev mladi i veoma inteligentni prijatelj počinio je samoubistvo, smatra se, iz filozofskih razloga. Najveća zamršenost u romanu se javlja kada Entoni saznaje (40 godina kasnije) da je, u jednom čudnom testamentu, skriveni Adrijenov dnevnik, ostavljen upravo njemu, i da se u tim redovima mogu razjasniti mnoga misteriozna pitanja vezana za život i smrt prijatelja iz prošlosti.

U prvoj polovini knjige, dok upoznajemo Entonija i prijatelje - u njihovim životima, sazrevanju ne nalazimo ništa posebno interesantno, posebno upečatljivo, te se ni lična priča glavnog junaka mnogo ne razlikuje od toga. Stiče se utisak da prateći glavnog junaka ne pratimo baš ništa izuzetno, ništa naročito, već naprotiv: pratimo junaka čiji ključni delovi života ne protiču niti uzbudljivo niti posebno dinamično. Čini se: prosečan čovek i njegov prosečan život. Na trenutke čak može biti i iritantno.

Međutim, u drugoj polovini knjige kada do Entonija stigne informacija da je testamentom žene koja je deo njegove daleke prošlosti dobio dnevnik pokojnog prijatelja, ujedno saznajemo i drugačije segmente Entonijeve prošlosti, deo ljubavne priče u koju se, docnije upleo i, moda (ne)očekivano upravo pokojni prijatelj.

Iako deluje da nema posebno šta da se proprati u stranicama ovog Barnsovog romana - mlaki ljudi, događaji i životi, knjiga je uspela da me prikuje za sebe, da se zagnjurim u stranice, pijuckam kafu i uživam.
Prijalo je vratiti se Barnsu.

Iskreno, Jedina priča i Šum vremena nisu uspele da me zainteresuju tokom prelistavanja, ali kada sam naišla na ovaj roman, zaista sam znala da moram da je uzmem. Bilo bi dobro kada bih uspela da nađem još neke njegove knjige. Čitala sam i: Sto od limunovog drveta, Pre no što me je srela, Nivoe života.

Takođe, videla sam da iz 2017. godine datira i film rađen prema Barnsovom romanu koji se i zove Ovo liči na kraj. Još uvek nisam odgledala, ali možda nekog od vas zainteresuje.

Trenutno čitam Medvedgrad, još uvek sam u uvodu. Više utisaka docnije.

 

[AntunTun]

Koliko multitaskinga treba choveku pre nego shto mu knjige postanu previshe dosadan format? U pola pet ujutru imam 8 prozora otvorenih, shta treba da sadrzhi opis izlaska sunca da mi zaokupio paznju ako sad istovremeno slusham jedno gledam drugo pishem trece..

 

[Rayela]

Koliko multitaskinga treba choveku pre nego shto mu knjige postanu previshe dosadan format? U pola pet ujutru imam 8 prozora otvorenih, shta treba da sadrzhi opis izlaska sunca da mi zaokupio paznju ako sad istovremeno slusham jedno gledam drugo pishem trece..

A koju to knjigu citas? Ili mozda ja nisam shvatila sta ti zelis da pitas?

 

[Rayela]

Nemacka "drzavna " televizija napravila je neku seriju koju ja naravno nisam gledala, nisam znala
ni da postoji jer je postavka takva da se sve dobre i ozbiljne stvari emituju posle 22.00 , a ja tad
odlazim u krevet na citanje. Juce sam se malo ozbiljnije pozabavila tom serijom, dva-tri sata
sam studirala ko, sta kako i dosla do zakljucka da moram da je gledam. Scenario ne znam ko je pravio,
ali je posluzio jedan kriminalni roman jednog nemackog autora i nekoliko romana Skotlandjanina po imenu
Philip Kerr, a i kod jednog i drugog teme su Berlin izmedju dvadesete i tridesete proslog veka. Recimo, nesto
kao film Kabare, ali u nastavcima i sa mnogo detalja iz stvarne istorije. Nemacki autor pravi roman u stilu
da inspektor odlazi iz Kelna u Berlin jer kelnskog granocalnika ucenjuju neki " kriminalci" iz Berlina
i to nekim eroticnim fotogtafijama, a sad najzanimljivije je sto je tadasnji gradonacelnik Kelna
bio Konrad Adenuaer

 

[Rayela]

Mnogo je dobra knjiga, osecam se kao da citam Selina
Na 100 strana ( knjiga ima 600) opisuje svoje probleme sa odvikavanjem od pusenja i onda malo pusi
iz zadovoljstva, onda iz inata, odlazi na neku kliniku za odvikavanje ozbiljno resen da prestane, ali za jedan
sat menja odluku pa i bezi kuci. Pise citko, pitko, duhovito, moj je utisak ( mozda ce se promeniti) da pise
stvarno kao Selin u kooperaciji sa Dikensom.
Za razliku od ostalih bolesti zivot je uvek smrtonosan

Ovo je jedna od genijalnihih knjiga ( moj citalacki opus), nema radnje, zapravo citalac i ne zna ni
gde se to sve odvoija ( doduse pomene se Trst dva puta), ali vreme radnje nije poznato, a o nekakvim
politicarima, drzavi, drzavnom uredjenju nema ni pomena.. Pisacu ja jos, al kad je zavrsim, sada sam na pola.

 

[obezglavljen]

Nemacka "drzavna " televizija napravila je neku seriju koju ja naravno nisam gledala, nisam znala
ni da postoji jer je postavka takva da se sve dobre i ozbiljne stvari emituju posle 22.00 , a ja tad
odlazim u krevet na citanje. Juce sam se malo ozbiljnije pozabavila tom serijom, dva-tri sata
sam studirala ko, sta kako i dosla do zakljucka da moram da je gledam. Scenario ne znam ko je pravio,
ali je posluzio jedan kriminalni roman jednog nemackog autora i nekoliko romana Skotlandjanina po imenu
Philip Kerr, a i kod jednog i drugog teme su Berlin izmedju dvadesete i tridesete proslog veka. Recimo, nesto
kao film Kabare, ali u nastavcima i sa mnogo detalja iz stvarne istorije. Nemacki autor pravi roman u stilu
da inspektor odlazi iz Kelna u Berlin jer kelnskog granocalnika ucenjuju neki " kriminalci" iz Berlina
i to nekim eroticnim fotogtafijama, a sad najzanimljivije je sto je tadasnji gradonacelnik Kelna
bio Konrad Adenuaer
Pogledajte prilog 1043316

istorijski najzanimljiviji period berlina koji je fasbinder oslikao kao fresku u aleksanderplacu...gledao i ovu seriju nije losa. sve vezano za berlin me uvek zanimalo jer je berlin po meni megalopolis buducnosti, ako evropa jos bude postojala...najveci kulturni centar danas koji pohode mladi iz celog sveta...barem pre korone.

 

[lamar]

Završila sam Ovo liči na kraj Džulijana Barnsa.

Roman je 2011. godine ovenčan Bukerovom nagradom i u njemu pratimo Entonija Vebstera, glavnog junaka kojeg na samom početku srećemo u krugu još trojice prijatelja, od kojih je definitivno svakom najzanimljiviji Adrijen - mladić sklon filozofiranju, dubljenju, samozapitanosti.
Upravo priča o prijateljstvu pokreće klupko nerazjašenih stvari iz prošlosti.

Adrijen, Entonijev mladi i veoma inteligentni prijatelj počinio je samoubistvo, smatra se, iz filozofskih razloga. Najveća zamršenost u romanu se javlja kada Entoni saznaje (40 godina kasnije) da je, u jednom čudnom testamentu, skriveni Adrijenov dnevnik, ostavljen upravo njemu, i da se u tim redovima mogu razjasniti mnoga misteriozna pitanja vezana za život i smrt prijatelja iz prošlosti.

U prvoj polovini knjige, dok upoznajemo Entonija i prijatelje - u njihovim životima, sazrevanju ne nalazimo ništa posebno interesantno, posebno upečatljivo, te se ni lična priča glavnog junaka mnogo ne razlikuje od toga. Stiče se utisak da prateći glavnog junaka ne pratimo baš ništa izuzetno, ništa naročito, već naprotiv: pratimo junaka čiji ključni delovi života ne protiču niti uzbudljivo niti posebno dinamično. Čini se: prosečan čovek i njegov prosečan život. Na trenutke čak može biti i iritantno.

Međutim, u drugoj polovini knjige kada do Entonija stigne informacija da je testamentom žene koja je deo njegove daleke prošlosti dobio dnevnik pokojnog prijatelja, ujedno saznajemo i drugačije segmente Entonijeve prošlosti, deo ljubavne priče u koju se, docnije upleo i, moda (ne)očekivano upravo pokojni prijatelj.

Iako deluje da nema posebno šta da se proprati u stranicama ovog Barnsovog romana - mlaki ljudi, događaji i životi, knjiga je uspela da me prikuje za sebe, da se zagnjurim u stranice, pijuckam kafu i uživam.
Prijalo je vratiti se Barnsu.

Iskreno, Jedina priča i Šum vremena nisu uspele da me zainteresuju tokom prelistavanja, ali kada sam naišla na ovaj roman, zaista sam znala da moram da je uzmem. Bilo bi dobro kada bih uspela da nađem još neke njegove knjige. Čitala sam i: Sto od limunovog drveta, Pre no što me je srela, Nivoe života.

Takođe, videla sam da iz 2017. godine datira i film rađen prema Barnsovom romanu koji se i zove Ovo liči na kraj. Još uvek nisam odgledala, ali možda nekog od vas zainteresuje.

Trenutno čitam Medvedgrad, još uvek sam u uvodu. Više utisaka docnije.

Ja sam od Barnsa čitala Troje, Sto od limunovog drveta, Ljubav itd, Šum vremena.
Meni je Barns skroz super, čitljiv, zanimljiv...
Ali meni se najviše dopao Šum vremena
Moraću još nešto od njega da uzmem. Sad si me pdosetila.

 

[quentin]

I meni je Barns OK, ali nije baš da mi je među najomiljenijim piscima. Bolji mi je od Ijana Mekjuena, recimo, da ga uporedim sa engleskim piscem iz iste generacije.
Morao da sam da pogledam Vikipediju da se prisjetim šta sam od njega čitao i vjerovatno mi je najbolja bila Istorija svijeta u 10 i 1/2 poglavlja, koju sam prvu i čitao. Dopala mi se još i Nothing to Be Frightened Of, memoarsko-esejistička knjiga.
Iz te generacije engleskih pisaca veoma mi se dopala Waterland od Grema Svifta, ali iz nekog razloga ni jednu drugu njegovu knjigu nisam čitao.

 

[lamar]

Ja sam Mekjuena jednom nesto probala i odustala.
(Inace, on je u mojoj glavi Jan Makian )

 

[Rayela]

I meni je Barns OK, ali nije baš da mi je među najomiljenijim piscima. Bolji mi je od Ijana Mekjuena, recimo, da ga uporedim sa engleskim piscem iz iste generacije.
Morao da sam da pogledam Vikipediju da se prisjetim šta sam od njega čitao i vjerovatno mi je najbolja bila Istorija svijeta u 10 i 1/2 poglavlja, koju sam prvu i čitao. Dopala mi se još i Nothing to Be Frightened Of, memoarsko-esejistička knjiga.
Iz te generacije engleskih pisaca veoma mi se dopala Waterland od Grema Svifta, ali iz nekog razloga ni jednu drugu njegovu knjigu nisam čitao.

Ja sam pokusala da citam neku knjizicu ( a cim vidim knjizicu od sto strana, ako je bilo i toliko, odmah mi se ne cita)
od njega, nista nisam razumela tako da se tu moja naklonost spram njega i zavrsila.

 

[quentin]

Ja sam pokusala da citam neku knjizicu ( a cim vidim knjizicu od sto strana, ako je bilo i toliko, odmah mi se ne cita)
od njega, nista nisam razumela tako da se tu moja naklonost spram njega i zavrsila.

Spram koga?

 

[Rayela]

Spram koga?

Naspram Barnsa

 

[*moonlight*]

Lamar, kakva je Ljubav itd?

Pročitala sam Medvedgrad i na kraju knjige duboko i mučno uzdahnula.
Ili možda: odahnula?
Ne znam.

Ono što mi se dopada kod Bakmana, koji bez sumnje nije vrhunski pisac iako pogađa široku ciljnu grupu koja se vezala za njegov stil i teme, je to što kod njega nema nekih ponavljanja. Nema onog: vidim OVO I OVO ljudi vole, idem sada sam to. Imali smo Uvea, jednog jedinog, potom roman Moja baka vam se izvinjava gde je bilo dosta važnih likova, naizgledno sporednih, a potom Brit-Mari koja se izdvojila i dobila svoju vlastitu priču odnosno svoj roman. Potom, Uznemireni ljudi kada nas je Bakman smestio u nesvakidašnju situaciju, neobično mesto, ali i čudnovate okolnosti putem kojih su se uplele sudbine mnogih.

A onda je stigao Medvedgrad.
Medvedgrad je, takoreći, švedska fiktivna zabit,u kojoj se radna mesta gase, uslovi za život bivaju sve teži, a jedina stvar u koju se iskreno veruje je hokej.
Priča se vrti oko juniorskog hokejskog tima, klinaca koji u njemu igraju, predstojećem prvenstvu u koji svi polažu nade, ali i oko sponzora, politike, naravno i privatnih života ljudi u Medvedgradu.

U Medvedgrad je, dakle, autor, smestio svoju želju da sa čitaocima popriča o temama kao što su ljudski sistem vrednosti, moralne granice, njihova pomeranja ali i odnos zajednice prema okolnostima koje je okružuju.
Pokreće se pitanje i: dokle traje detinjstvo onda kada su sve oči uprte u decu koja bi svojim angažmanom mogla da donesu promenu, i postoji li detinjstvo za one koji su rano iskusili teške uslove, muke, borbe, prevelika očekivanja i slično?

Bolna tema, ključna, jeste: silovanje. Događaj koji je ionako izmoždenu zajednicu zabiti podelio na dva tabora, gde se svaki od njih borio za istinu u koju je želeo da veruje iz vlastitih pobuda.

Mislim da je ovo Bakmanov najozbiljniji roman i da ga je dobro izveo od početka do kraja. Da nas je na adekvatan način upoznao sa likovima koji se definitivno sa razlogom nalaze u romanu, da nam je pokazao težinu roditeljstva, ukazao nam na teskobu očekivanja koja stariji stavljaju na dečja pleća.

Teško bi mi bilo, s obzirom na temu, reći da sam uživala u knjizi. Ali je nisam ispuštala i prepustila sam joj se kao što se uvek prepustim Bakmanu.Verujući u njegovu rešenost da mi ovaj put ispriča nešto drugačije, vrlo važno i nimalo naivno.

Ima i nastavak: Mi protiv vas. To nisam još uzela, ali planiram.

 

[Rayela]

Svasta sam nesto i lepo i pametno pa i originalno napisala u vezi ovog romana iz Trsta
( Zeno Kosini), al je nekako sve nestalo, a necu vise imati inspiraciju da pisem ponovo
jer to mogu samo jednom, ako pokusavam po drugi put to vec nije isto.

 

[Наутилус]

Svasta sam nesto i lepo i pametno pa i originalno napisala u vezi ovog romana iz Trsta
( Zeno Kosini), al je nekako sve nestalo, a necu vise imati inspiraciju da pisem ponovo
jer to mogu samo jednom, ako pokusavam po drugi put to vec nije isto.

Јеси ли почела да читаш Институт за подешавање времена (Танпинар)? Ако ти књига ипак не одговара, узми роман Одисеј Полихронијадес од Леонтјева (Константин Николајевич), сличнији је Танпинаровом Спокоју а радња је смештена у епирској Грчкој друге половине 19-ог века. Поред тога, књига има охо-хо страна, као Чаробни брег отприлике, па и у том смислу роман одговара љубитељима дуге форме.
Види само како је леп овај цитат (могуће да сам га некад већ наводио):

- Знаш ли, дете моје, ко је био Сади?
Рекох да не знам и да никад нисам чуо то име.
- Сади је, дете, био песник – настави Сефер-ефендија одушевљено. – Чуј шта је казао о теби, синко: ''Овај усправни и витки чемпрес стаде пред моје очи, он украде моје срце и баци га пред своје ноге. Ја сам налик змији са здробљеном главом и не могу више да се крећем... Овај младић је прелеп; погледај, чак и када се љути, како је љупка она спрега црта међу његовим обрвама!'' А један други песник, Хамам Ад-дин, казао је нешто друго, такође о теби: ''Ти једним погледом можеш да средиш наше послове; али не желиш да олакшаш патње несрећника.'' Шта то значи, синко? То значи да увек треба да будеш честит!
(Леонтјев: Одисеј Полихронијадес)

Још један:
- Видиш, дете моје, никад немој говорити да си добро знао турски! Чуј. Арапски језик је старина, фарси је шећер, а турски је велики труд!
(Из исте)

 

[*moonlight*]

Ako dugo gledaš u ponor, odnosno, Dijalog o praznini, kako je sam autor podnaslovio svoj roman ima za moto rečenicu Fridriha Ničea: „Ko se bori sa čudovištima, mora paziti da pritom i sam ne postane čudovište. I ako dugo gledaš u ponor, i ponor gleda u tebe“. Navedeni citat je iz dela S one strane dobra i zla, i taj naslov, kao i sam citat koji je Haliloviću poslužio kao moto za ovaj roman, podjednako dobro odgovara celokupnoj atmosferi na koju nailazimo tek što otpočnemo čitanje. A u romanu nailazimo na: čemer, jad, tugu, siromaštvo, muku, zlopaćenje, bezizlaz, neutešnost, gorčinu... nesumnjivo i na ponor.

U romanu Ako dugo gledaš u ponor, upoznajemo glavnu junakinju, Nejru Bugarin i njenu celoživotnu borbu koja teče ničeovski: borba sa čudovištima i hod po ivici koja naginje ga čudovištvu. Upoznajemo junakinju čija nemila sudbina previđena je i pre rođenja: porodnični gresi, usudi i patnje zatekli su je i pre no što se rodila – jer, i pre no što je začeta bila je u opasnosti od lošeg glasa i mračne sudbine. Otac bez ruku, majka teško pokretna, Nejra i Safet, blizanci, čine porodicu koja živi u bedi, od milostinje i čaršijske ljubopitljivosti i sažaljenja.

Nejrinu priču pratimo kroz jedan daktilografski zapis koji zapisuje profesor Sipac, dok ona kazuje, uvek uz uvodne stihove pesnikinje Sapfo. Smenjuju se poglavlja odnosno zapisi koje vodi Nejra o profesoru Sipcu, znatno kraći, obujmljeni filosofskim i mislilačkim, katkad ironijskim komentarima, a Nejrina priča, u pripovednom smislu ide glatko, dok iz nje ističe sama muka, teskoba.

Kada kažem da je i ovo knjiga koju je Halilović napisao a koja mi je slomila srce, jasno je da: nema tu srećnog kraja, nema svršetka bez teskobe, nema ni pomisli o nekakvom pomaku nabolje. Ako pojasnim da obuhvata period Tita, posle Tita, inflaciju, grozne devedesete, sjaj i bedu naše zemlje, tek tada nema šanse da iko pomisli o svanuću za junake ovog romana. Plus, kada kao bonus dodam rečenicu Nejrinog brata: "Bolje da me znaju kao narkomana nego kao sirotinju", tek tada u srcima zajeca sve ono što se proživelo, što se sunovratilo, i potrajalo i danas.
Međutim, iako u knjizi svaki čas misliš: kud će od ovog gore, gore se (po)javi, a ti opet zatekneš sebe kao si sasvim uronjen, uponoren, čitaš, ne prestaješ, ne možeš, jer tamo si, to je o tebi znanima knjiga. Boli te dok je voliš. Tako mene ova knjiga.

Iskreno, iz mnogo razloga je knjiga Ljudi bez grobova više po mojoj meri, stilski, tematski, idejno... No, svejedno, i s ovom knjigom se Halilović uvrstio u grupu malobrojnih ali meni odviše dragih pisaca.

 

[lamar]

Oooo, kako si je (knjigu) dobro pretstavila! Maestro

Davno sam je citala, ali ona spada u kategoriju "nezaboravljive".
Toliki jad, tuga i ocaj u sudbini ove porodice su prosto nemerljivi.
Moram procitati i tu drugu Halilovicevu.

 

[del piero 10]

Ja nikako da nadjem tu knjigu, nema je u el.obliku, ni na vidiku. I ovde ste je preporučivali par puta, i sa drugih strana sam dobijao preporuke...

 

[lamar]

Meni je knjiga pre svega bila dobra. Dobro napisana.
A onda mi je to bila prilika da uđem na određenu teritoriju ove sluđene nam zemlje, i to na teritoriju specifičnu na svoj način.
Naravno da je ta ljudska priča primenljiva i na bilo koji drugi prostor na ovom našem nesrećnom Balkanu ili bolje reći na bilo koji prostor bilo gde.
Ali ja sam je ostetila kao svoju, kao našu, i toliko duboko me je dirnula da spada u kategoriju knjiga koje se ne zaboravljaju.

 

[*moonlight*]

Hvala, lamar, uvek me hvališ.

Da, u pravu si, reč je o knjizi koja teško da može da bude zaboravljena, čak i onima kojim se ne dopadne. Stilski je ujednačena, Halilović nam prikazuje novopazarsku sredinu, ljude, dočarava vreme i okolnosti, međutim, težina priče, scene, događaji, definitivno nekom mogu da budu mučni, i da im knjiga "ne legne".
Ovakve sudbine, imaš pravo, postoje svuda, na Balkanu posebno, i to leži i sva težina ljudskih priča o kojima često malo toga znamo, ali se i za najmanji isečak duboko naježimo.

Odlično piše Enes Halilović, našao je svoj stil, teme, način pripovedanja. Takođe je i izvrstan pesnik i zaista mi je milo bilo kada sam shvatila da podjednako dobro vlada svojim darom i u prozi.

 

[Rayela]

Ja nikako da nadjem tu knjigu, nema je u el.obliku, ni na vidiku. I ovde ste je preporučivali par puta, i sa drugih strana sam dobijao preporuke...

Ni ja ne mogu da je nadjem.

 

[Rayela]

Јеси ли почела да читаш Институт за подешавање времена (Танпинар)? Ако ти књига ипак не одговара, узми роман Одисеј Полихронијадес од Леонтјева (Константин Николајевич), сличнији је Танпинаровом Спокоју а радња је смештена у епирској Грчкој друге половине 19-ог века. Поред тога, књига има охо-хо страна, као Чаробни брег отприлике, па и у том смислу роман одговара љубитељима дуге форме.
Види само како је леп овај цитат (могуће да сам га некад већ наводио):

- Знаш ли, дете моје, ко је био Сади?
Рекох да не знам и да никад нисам чуо то име.
- Сади је, дете, био песник – настави Сефер-ефендија одушевљено. – Чуј шта је казао о теби, синко: ''Овај усправни и витки чемпрес стаде пред моје очи, он украде моје срце и баци га пред своје ноге. Ја сам налик змији са здробљеном главом и не могу више да се крећем... Овај младић је прелеп; погледај, чак и када се љути, како је љупка она спрега црта међу његовим обрвама!'' А један други песник, Хамам Ад-дин, казао је нешто друго, такође о теби: ''Ти једним погледом можеш да средиш наше послове; али не желиш да олакшаш патње несрећника.'' Шта то значи, синко? То значи да увек треба да будеш честит!
(Леонтјев: Одисеј Полихронијадес)

Још један:
- Видиш, дете моје, никад немој говорити да си добро знао турски! Чуј. Арапски језик је старина, фарси је шећер, а турски је велики труд!
(Из исте)

Veceras pocinjem sa citanjem, a ne moze da mi ne odgovara. Kupila sam je i ima da mi odgovara

 

[Rayela]

Јеси ли почела да читаш Институт за подешавање времена (Танпинар)? Ако ти књига ипак не одговара, узми роман Одисеј Полихронијадес од Леонтјева (Константин Николајевич), сличнији је Танпинаровом Спокоју а радња је смештена у епирској Грчкој друге половине 19-ог века. Поред тога, књига има охо-хо страна, као Чаробни брег отприлике, па и у том смислу роман одговара љубитељима дуге форме.
Види само како је леп овај цитат (могуће да сам га некад већ наводио):

- Знаш ли, дете моје, ко је био Сади?
Рекох да не знам и да никад нисам чуо то име.
- Сади је, дете, био песник – настави Сефер-ефендија одушевљено. – Чуј шта је казао о теби, синко: ''Овај усправни и витки чемпрес стаде пред моје очи, он украде моје срце и баци га пред своје ноге. Ја сам налик змији са здробљеном главом и не могу више да се крећем... Овај младић је прелеп; погледај, чак и када се љути, како је љупка она спрега црта међу његовим обрвама!'' А један други песник, Хамам Ад-дин, казао је нешто друго, такође о теби: ''Ти једним погледом можеш да средиш наше послове; али не желиш да олакшаш патње несрећника.'' Шта то значи, синко? То значи да увек треба да будеш честит!
(Леонтјев: Одисеј Полихронијадес)

Још један:
- Видиш, дете моје, никад немој говорити да си добро знао турски! Чуј. Арапски језик је старина, фарси је шећер, а турски је велики труд!
(Из исте)

Institut je remek delo ( procitala sam pedesetak stranica), a ovaj tvoj Rus nazalost nikada nigde nije prevodjen,
doduse jesu neki religiozno-filozofski spisi, ali ne i ovo sto ti meni preporucujes.
Mislim da preterujes sa ljubavlju i obozavanjem Rusa jer osim tebe to skoro pa nikoga i ne zanima.
Ne zanima ni same Ruse, bilo bi isto kao kad bi ovde neko od nas tebi preporucio da citaj dela
Dositeja Obradovica. Nije mi bas dobro poredjenje, ali mi bolje ne pada naUm.