- - - - - - - - - -
Дринка Павловић (Белановица, код Љига, 7. новембар 1918 — Јајинци, код Београда, 14. мај 1943), учитељица, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Биографија
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођена је 7. новембра 1918. године у селу Белановици код Љига. Њен отац Драгомир је био поштански службеник, па је касније био премештен у Београд, где се Дринка школовала. После завршене мале матуре, уписала је Учитељску школу у Београду, али је из ње била избачена јер је припадала кругу револуционарне омладине и била чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Потом је прешла у Ужице, где је 1937. године завршила тамошњу Учитељску школу. Током школовања у Ужицу, такође је учествовала у раду револуционарне омладине.
После завршетка школовања вратила се у Београд и пошто није могла да добије службу, помагала је мајци Зори у раду у бифеу у згради поште. Године 1938. примљена је у чланство илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Исте године добила је прво и једино радно место - учитељску службу у селу Спанце, код Куршумлије. У овом селу је активно радила на просвећивању људи, нарочито сељанки. Организовала је аналфабетски курс и основала књижницу и читаоницу, које је снабедвала марксистичком и револуционарном литературом. Била је активна је и у раду просветне задруге „Вук Караџић“. Сарађивала је с колегама из суседних села и размењивала искуства у пропагандно-просветном раду.
Када је у јесен 1938. године на градилишту железничке пруге Куршумлија-Приштина, инжењер Војо Јеремић формирао прву партијску ћелију, на основу одобрења Месног комитета КПЈ за Ниш, Јеремић је у партијски рад укључио и Дринку, јер је већ била члан КПЈ. Крајем 1939. године, у Куршумлији је одржана Партијске конференције, којој су присуствовали Милинко Кушић и Светозар Вукмановић, а на којој је Дринка говорила о културно-пропагандном раду. Маја 1940. године, приликом боравка у Куршумлији, Давид Пајић је формирао Месни комитет КПЈ за Куршумлију и Дринку укључио у чланство овог комитета. Током лета 1940. године Дринка је учествовала у раду политичког курса, одржаног у Сијаринској бањи.
Биста Дринке Павловић испред истоимене школе у Београду
После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Дринка је остала у Куршумлији. После немачког напада на Совјетски Савез, 22. јуна, отпочела су масовна хапшења комуниста. У првој групи комуниста у Куршумлији, међу којима је био и Никодије Стојановић Татко, била је ухапшена и Дринка. Уз помоћ једног полицајца, који је био симпaтизер Комунистичке партије, Сретен Младеновић Мика, секретар Окружног комитета КПЈ за Ниш, успео је да ослободи Дринку из затвора.
Убрзо по пуштању из затвора, Дринка је била поново ухапшена, и с групом осталих затвореника, послата камионом у правцу Ниша. Уз пут је на једној кривини успела да побегне - искочивши из камиона у покрету. Немци су пуцали за њом, али је она успела да стигне на планину Јастребац, у Штаб Топличког партизанског одреда. Крајем августа 1941. године, Штаб одреда добио је захтев Окружног комитета КПЈ за Ниш да Дринка пређе у окупирани Ниш, због преузимања рада партијске технике Комитета. Дринка је у Ниш стигла септембра 1941. године, и почела да ради у техници, заједно са Радомиром Спасићем Ацом, куриром Комитета.
У Нишу је живела под илегалним именом Даница Миљковић, учитељица из Срема која чека запослење. Преко дана је обављала послове у домаћинству, а ноћу је радила у илегалној штампарији из које је на неколико дана излазило по 1.500 примерака летака, билтена и другог пропагандног материјала. Овај материјал је био преношен у Сврљишки, Озренски, Бабички и Кукавички партизански одред, као и у партијске организације Пусте Реке, Пирота, Зајечара, Топлице, Јастребца, па чак и у Македонију.
Дринка је илегално живела у окупираном Нишу све до априла 1942. године, када је била ухапшена. Почетком априла, Глигорије Диклић и Василије Буха су били ухапшени, али су током спровођења у полицију успели да побегну. Глигорије је тада отишао у илегалну партијску технику и замолио Дринку да оде и код једне другарице и набави му илегалну легитимацију са којом би напустио Ниш. Док је била у потрази за легитимацијом, на улици ју је препознао један трговац из Куршумлије, и пријавио је четницима Косте Пећанца. Четници су је ухватили и одвели је у Управу полиције, где су је током саслушавања подвргли батинама. Дринка није хтела да каже ко је, јер је имала лажну легитимацију на име Данице Миљковић. Међутим, то јој није помогло јер је трговац био пријатељ шефа полиције, који му је поверовао да је она Дринка Павловић, учитељица из Спанца.
У другој половини априла 1942. године Дринку су пребацили у Београд, у Специјалну полицију, где су наставили саслушавање и батинање. Пошто од ње ништа нису могли ништа да сазнају, послали су је у Бањички логор. Ту се срела са млађом сестром Даринком Даром, која је била ухапшена априла исте године, али на другом делу Србије. Дара је била курир Главног штаба НОВ и ПО Србије, позната по надимку „Плава Вера“.
Обе сестре Павловић стрељане су у мају 1943. године на стратишту у Јајинцима. Дринка је стрељана 14, а Даринка 25. маја. Одлазећи на стрељање, 14. маја тешила је другарице из логора и молила их да је не испраћају са сузама. Стрељана је заједно са Јеленом Ћетковић, Олгом Т. Јовановић, Олгом М. Јовановић, Славком Ђурђевић-Ђуричић, Кристином Ковачевић и другим логорашицама.
После ослобођења, у родном селу Белановици сестрама Павловић је подигнут заједнички споменик, а Дринкино име у Београду носе - основна школа, у Косовској улици и Дом за децу без родитељског старања, у улици Косте Главинића.
Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 6. јула 1953. године, проглашена је за народног хероја.