Narodni heroji SFR Jugoslavije

[proka]

Narodni heroj Jugoslavije


Narodni heroj Jugoslavije (ili samo Narodni heroj) (sloven. Národni herój Jugoslavije; mkd. Народен херој на Југославија) je bilo počasno zvanje u Socijalističkoj federativnoj Republici Jugoslaviji koje se dodeljivalo svim nosiocima Ordena narodnog heroja.

Zvanje Narodnog heroja Jugoslavije uspostavio je Vrhovni štab Narodnooslobodilačke partizanske i dobrovoljačke vojske Jugoslavije, krajem 1941. godine, po ugledu na zvanje Heroja Sovjetskog Saveza (rus. Герой Советского Союза), koje se od 1934. godine dodeljivao u Sovjetskom Savezu. U „Biltenu Vrhovnog štaba NOP i DVJ“ broj 12-13 (za decembar 1941. i januar 1942) objavljeno je uspostavljanje zvanja Narodnog heroja - „kao najveće priznanje za borce, komandire, komandante i političke komesare, koji se svojim junaštvom i požrtvovanošću u Narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i domaćih izdajnika naročito istaknu“.

Prva osoba koja je proglašena za narodnog heroja, bio je Petar Leković, kamenorezački radnik iz Užičke Požege i borac Druge proleterske udarne brigade, proglašen još za života, februara 1942. godine. Pored Lekovića zvanje narodnog heroja, do 15. avgusta 1943. godine, kada je ukazom Vrhovnog štaba NOV i POJ uveden Orden narodnog heroja, steklo je još dvadesettroje boraca i rukovodilaca Narodnoodlobodilake vojske Jugoslavije: Savo Belović, Zdravko Čelar, Ante Jonić, Rade Končar, Špiro Mugoša, Đuro Petrović, Danilo Soldatić, dr Mladen Stojanović, Simo Šolaja, Miloje Milojević, Slobodan Princip Seljo, Milan Simović, Mihailo Đurić, Danilo Đokić, Mikan Marjanović, Živko Bronzić, Zarija Vujošević, Aleksa Dejović, Pero Ćetković, Sava Kovačević, Nikola Maraković Nina i Drago Štajnberger Adolf. Istim ukazom Vrhovnog štaba NOV i POJ odlučeno je da se svim osobama koje su stekle naziv narodnog heroja dodeli Orden narodnog heroja.



Najveći broj narodnih heroja je proglašen posthumno, pa je tako u trenutku donošenja ukaza o uvođenju Ordena narodnog heroja bilo živo samo dvoje narodnih heroja - Miloje Milojević i Boško Karalić. Do kraja Narodnooslobodilačkog rata proglašeno je ukupno 163 narodnih heroja, od kojih su njih 13 bili oficiri i vojnici sovjetske Crvene armije. Godine 1945. bilo je živo svega 32 narodnih heroja (20 Jugoslovena i 13 Rusa): Petar Borojević, Josip Broz Tito, Anton Vidmar Luka, Stojan Grujičić Jaruga, Peko Dapčević, Milan Žeželj, Albert Jakopič, Danilo Jauković, Boško Karalić, Đuran Kovačević, Dimitrije Lazarov Raša, Lazar Lopičić, Miloje Milojević, Savo Stanojević, Dušan Pekić, Jovo Radovanović Jovaš, Aleksandar Ranković, Stane Semič Daki, Ivan Hariš i Lazar Šteković; kao i državljani Sovjetskog Saveza: Ivan Bulkin, Andrej Vitruk, Pavel Dmitrijenko, Vladimir Ždanov, Pavel Jakimov, Boris Kalinkin, Semjon Kozak, Ivan Konstantinov, Aleksandar Managadze, Grigorij Ohrimenko, Fjodor Tolbuhin, Vasilj Ulisko i Aleksandar Šornikov.

- - - - - - - - - -

Odluke o proglašenju narodnih heroja donosio je najpre Vrhovni štab NOV i POJ, a od Drugog zasedanja AVNOJ-a, 29. novembra 1943. godine, Predsedništvo AVNOJ-a. Obrazovanjem Narodne skupštine FNRJ, 1945. godine, odluke je donosio Prezidijum narodne skupštine, a od 1953. godine predsednik FNRJ. Od 1980. godine odluke je donosilo Predsedništvo SFRJ.

Ukupno je proglašeno 1.322 narodnih heroja od čega 91 žena. Najveći broj narodnih heroja je odlikovan posthumno i to u peridu od 1951. do 1955. godine, povodom desetogodišnjice Narodnooslobodilačkog rata. Pored boraca i rukovodilaca NOVJ, Ordenom je odlikovano 22 stranih državljana, 32 jedinice i ustanove NOVJ, 8 gradova u Jugoslaviji i 4 društveno-političke organizacije. Jedini višestruki nosilac Ordena bio je Josip Broz Tito, koji je odlikovan tri puta: 19. novembra 1944, 15. maja 1972. i 16. maja 1977. godine. Odlukom iz 1946. godine, Ordeni poginulih i preminulih narodnih heroja čuvaju se u Vojnom muzeju u Beogradu.

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

ISTORIJA SRBA:

Lepa Radić imala je svega 17 godina kad su je fašisti obesili: Neka me ubiju, imaće ko da me osveti!



- - - - - - - - - -

Lepa Radić imala je svega 17 godina kad su je nacisti obesili. U izveštaju o egzekuciji SS-ovci su napisali da je: "Banditkinja, obešena u Bosanskoj Krupi, pokazala neviđeni inat". Nacista koji joj je namakao omču na vrat pao je u Zagrebu, na Savskoj cesti. U njegovoj torbi nađena je ova fotografija. 20. decembra 1951. godine, proglašena je za narodnog heroja, kao najmlađi narodni heroj iz Potkozarja.

Potresna nemačka fotografija uslikana neposredno pre pogubljenja Lepe Radić, mlade devojke rođene 19. decembra 1925. godine u selu Gašnici, kod Bosanske Gradiške. Ovo je podsećanje na jednu od mnogobrojnih hrabrih devojaka i žena koje su dale svoje živote braneći slobodu i svoj narod. Devojčica Lepa je završila zanatsku školu u Gradišci, gde je i živela do početka 1941. godine kada su je ustaški zlotvori odveli u obližnji zatvor.

Iz njega ubrzo beži 23. decembra iste godine i stupa u partizane, želeći borbu protiv krvnika svog naroda. Kao borac Grbavačke čete Kozarskog odreda učestvovala je u proboju obruča na Kozari, jula 1942., a u avgustu 1942. godine je sa borcima Odreda prešla je u Podrgmeč. U kozarskoj ofanzivi su joj poginuli otac Sveto, Milan, 15-godišnji brat jedinac, i stric Vlado, koga je posebno voljela. U Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, meseca februara 1943. godine bila je zadužena za prenos srpskih ranjenika i organizaciju zbega u Grmeču. Bez predaha je obilazila zbegove i raštrkane grupe promrzlih ljudi, žena i đece, sklanjala ih je u zavetrine, savetovala kako se ponašati prilikom bombardovanja. U nastojanju da održi moral, uveravala je narod da će "naše brigade zaustaviti fašiste!". Snagu svog verovanja uporno je prenosila na ljude oko sebe, a trebalo je mnogo moralne i fizičke snage da se izdrži zima u Grmeču i stalni pritisak neprijatelja koji nije imao milosti ni prema đeci u kolevci. Sve je to Lepa podnosila bez panike, i mnogi su se pitali: odakle tolika snaga i otpor u ovoj krhkoj i tako mladoj srpskoj đevojčici?

Na partizane je tada napala nemačka 7. SS divizija „Princ Eugen“, opkolivši ih. Na Nemce je ispucala sve metke iz svojega oružja i junački se borila do posljednjeg metka hvatajući se u koštac sa nacistima. Nemci su je savladali udarcima kundaka i vezali. Pokušala je, ko zna koliko puta, da zaštiti uhvaćeni narod koga su esesovci zlostavljali na putu prema Bosanskoj Krupi, "Ubijte mene, narod nije kriv!"-vikala je Lepa, posrćući pod udarcima legionara 369. divizije. Posle trodnevnog zlostavljanja, dovedena je pred podignuta vešala, u bagremaru između tunela i željezničke stanice u Bosanskoj Krupi. Ruke su joj bile vezane telefonskim kablom, bez cipela, samo u vunenim čarapama, iscrpljena i iznemogla, ali ponosna i prkosna čekajući presudu.Pre nego su joj natakli omču na vrat, uzviknula je: »Bori se, narode, za svoju slobodu, ne daj se zlikovcima u ruke! Mene neka ubiju, imaće ko da me osveti!« Na gubilištu su joj govorili da će joj pokloniti život ako kaže ko su rukovodioci i komunisti među zarobljenim narodom i partizanima. Lepa im je odgovorila: »Ja nisam izdajnik svoga naroda. Oni će se sami otkriti kad budu uništavali zlikovce kao što ste vi!«Mučna tišina je prekinula njenu borbenu srčanost 11. februara 1943. godine.

- - - - - - - - - -

http://www.kurir.rs/zabava/zanimlji...i-obesili-neka-me-ubiju-imace-ko-da-me-osveti

- - - - - - - - - -

VEČNA SLAVA LEPOJ RADIĆ

 

[Сребрена]

Devojčica Lepa je završila zanatsku školu u Gradišci, gde je i živela do početka 1941. godine kada su je ustaški zlotvori odveli u obližnji zatvor.VEČNA SLAVA LEPOJ RADIĆ

Вечна слава и Лепи и свим жртвама рата !

На списку народних хероја Југославије налазе се и хероји суседних и несуседних земаља:

1.Enver Hodža (alb. Enver Hoxha; 1908—1985), NR Albanija, Ordenom narodnog heroja odlikovan juna 1946. godine
Енвер Хоџа је, кад су Италијани окупирали Албанију 1939. године,отворио радњу дувана у Тирани, где су убрзо комунисти почели да се окупљају.. Био је први секретар Комунистичке албанске партије рада, и вођа Народноослободилачке борбе у Албанији у току Другог светског рата. Био је и премијер Албаније од 1944. до 1954.https://sq.wikipedia.org/wiki/Enver_Hoxha

2.Rešid Čolaku (alb. Reshit Çollaku; 1914—1943), NR Albanija, za narodnog heroja proglašen 12. februara 1945. godine
Напустио је студије у Тирани 1939.године и у родном селу, поред Охридског језера формирао прву партизанску групу и био њен командант.
Погинуо је у борби са Италијанима код Поградеца, 16. јула 1943. године, заједно са још десет партизана.https://sq.wikipedia.org/wiki/Reshit_Çollaku

3.Vojo Kušić (alb. Vojo Kushi; 1918—1942), NR Albanija, za narodnog heroja proglašen 12. februara 1945. godine
Србин из Скадра који је након италијанске окупације Албаније у априлу 1939. године, организовао тзв. Скадарску групу, која је обухватала и српско становништво.Кушића су, заједно са друговима Садиком Ставалецијем и Џоџијем Мартинијем, 10. октобра 1942. године, опколили Италијани у кући у рејону Кодра Куге и убили.Албанска академија за спорт и физикалну едукацију „Војо Куши“ у Тирани названа је по њему.https://sq.wikipedia.org/wiki/Vojo_Kushi

4.Mihail Žimjerski (polj. Michał Rola-Żymierski; 1890—1989), NR Poljska, Ordenom narodnog heroja odlikovan marta 1946. godine
У првом светском рату се борио за Аустроугарску монархију. Осуђен 1927.г. на 5 година затвора због профитирања у набавци војне опреме и због тога изгубио војни чин. У затвору се упознао са комунистима. Године 1932. почео је да сарађује са совјетским одељењем НКВДа , дајући им податке о организацији и школовању Пољске војске, трансакцијама пољског Министарства војних послова у Француској, а такође је врбовао и пољске официре да раде за СССР. Рехабилитован 1940.године ,а од 21. јула 1944. је главнокомандујући Пољске војске, по Стаљиновом указу. До смрти је на важним положајима у Пољској.https://pl.wikipedia.org/wiki/Michał_Rola-Żymierski

5.Лудвик Свобода ( 1895 — 1979) , чехословачки политичар. Био је учесник оба светска рата и председник Чехословачке Социјалистичке Републике. У првом светском рату, 1916.године, дезертирао из аустроугарских трупа док је био у СССР-у. Други светски рат провео у СССРу (и Кијеву..), на челу Прве чехословачке армијске групе у СССР.После рата се учланио у КП. Остао је недирнут у смењивању реформских комуниста са челних позиција у Чехословачкој. Држао се политике подређености Совјетском Савезу, уверен како је тиме након Прашког пролећа спасао животе хиљада људи од „незамисливих последица“.
Носилац је три ордена из Југославије: Ордена народног хероја Југославије (1946), Ордена заслуга за народ са златном звездом (1946) и Ордена партизанске звезде са златном лентом (1948).https://sr.wikipedia.org/wiki/Лудвик_Свобода

6.Луиђи Лонго (итал. Luigi Longo detto Gallo ; 1900 — 1980), италијански политичар, учесник Шпанског грађанског рата и Другог светског рата и народни херој Југославије. .Заједно с Грамшијем и Тољатијем, активно је учествовао у припремама оснивање Комунистичке партије Италије, што се и остварило 1921. године. Већ следеће, 1922. године, учествовао је у раду Четвртог конгреса Комунистичке интернационале у Москви.
Од 1927. до 1932. живео је у Француској и активно учествовао у организовању илегалног рада комуниста у Италији. Од 1933. до 1935. године боравио је у Совјетском Савезу, где је радио као као члан политичке комисије Коминтерне. Истовремено је био и члан Извршног комитета Коминтерне. Године 1943., организовао је групе Покрета отпора у Риму и околини, а затим прешао на север земље, гдје је постао званични представник КП Италије у Комитету за национално ослобођење и истовремено командант партизанске бригаде „Гарибалди“.Прелазећи информбировске и стаљинистичке погледе и политику према Југославији и КПЈ, Лонго је, 1955.године, успостављајући тада личну везу с Титом, предано радио да се односи између две партије успешно развијају и да се поврати међусобно поверење.
Поводом 80. годишњице рођења, „за изванредне заслуге у борби против фашизма и нацизма, као и за развијање пријатељских односа и сарадње између СФР Југославије и Републике Италије“, 11. марта 1980. године председник СФРЈ, Јосип Броз Тито, одликовао га је Орденом народног хероја Југославије.https://it.wikipedia.org/wiki/Luigi_Longo

 

[proka]

- - - - - - - - - -

Pojedini narodni heroji na seriji jugoslovenskih poštanskih maraka iz 1973. godine.

 

[proka]

Петар Лековић (Сврачково, код Пожеге, 23. новембар 1893 — Чемерно, код Гацка, 13. јун 1942) био је каменорезачки радник, учесник Првог светског рата и Народноослободилачке борбе и први народни херој Југославије.

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Као војник Српске војске учествовао је у Првом светском рату, током 1914. и 1915. године. Истицао се као храбар и способан борац, али је услед рањавања био заробљен у јесен 1915. године у околини Пећи. Остатак рата провео је у мађарском заробљеништву у околини Будимпеште. Након завршетка рата, вратио се у родно место и изучио каменорезачки занат, а убрзо потом се и оженио и прешао да живи у село Речице код Пожеге. У потрази за послом обилазио је многа места, углавном по западној Србији. Још у годинама, након рата постао је симпатизер Комунистичке партије Југославије, а због своје изражене правдољубивости и солидарности, често је долазио у сукоб са послодавцима, али и влашћу.

- - - - - - - - - -

Након 1938. године обновио је своје контакте са тада илегалном Комунистичком партијом и учествовао у неким њеним акцијама. Након окупације Југославије, 1941. године са тројицом својих синова ступио је у Ужички партизански одред и учествовао у устаничким акцијама, током лета и јесени. Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења партизанских снага из Србије, марта 1942. године ступио је у Другу пролетерску ударну бригаду, у којој је био постављен за заменика команданта Првог ужичког батаљона.

У борбама се истицао херојским подвизима, о којима се чуло и изван његове бригаде, па је одлуком Врховног штаба НОП И ДВЈ, крајем марта 1942. године био проглашен за првог народног хероја Југославије. Погинуо је јуна 1942. године у борбама са Италијанима и четницима, на планини Живњу, код Гацког. У последњој борби починио је свој последњи подвиг — штитећи одступницу свог батаљона, који је остао без муниције, рукама је одваљивао камење и стене на непријатељске војнике.

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Петар Лековић са породицом — супруга Кристина, ћерке Радојка и Зора, као и синови Драгојло, Милован, Раца и Гојко. На фотографији недостаје син Бошко.

- - - - - - - - - -

Његово име од 1966. године носи основна школа у Пожеги. Ова основна школа, са истуреним одељењима у неколико села са територије општине Пожега — Здравчићи, Глумач, Засеље, Честобродица, Висибаба, Узићи, Годовик, Милићево Село, Годовик, Душковци и Тометино Поље — највећа је основна школа у Златиборском округу.[51] Такође, његово име носи и Средња занатска школа за ученике са сметањама у развоју, у Београду, у насељу Раковица.
Касарна Војске Србије у Пожеги, у којој бораве припадници 22. пешадијског батаљона Друге бригаде копнене војске носи његово име.

Улице са његовим именом налазе се у — Ариљу, Београду, Врању, Зајечару, Крагујевцу, Краљеву, Пожеги, Суботици и Ужицу.
Испред основне школе са његовим именом у Пожеги, на Дан младости, 25. маја 1967. године откривена је његова спомен биста. На кући у селу Речица, у којој је живео постављена је спомен-плоча, као и на кући у селу Сврачково, где је рођен

 

[proka]

Ordenom narodnog heroja, u periodu od 1943. do 1999. godine odlikovano je:
1.323 boraca i rukovodilaca NOV i POJ,
22 stranih državljana,
33 vojnih jedinica i ustanova NOV i POJ,
8 gradova u SFR Jugoslaviji
4 društveno-političke organizacije
1 pripadnik Jugoslovenske narodne armije
6 jedinica Vojske Jugoslavije
1 jedinica MUP-a Srbije

 

[Koča]

Зашто је изостављен Павле Јакшић?

https://sr.wikipedia.org/wiki/Павле_Јакшић

 

[proka]

Ordenom narodnog heroja odlikovano je šest brigada Vojske Jugoslavije:
125. motorizovana brigada VJ
37. motorizovana brigada VJ, odlikovana 16. juna 1999. godine
63. padobranska brigada VJ,
549. motorizovana brigada VJ, odlikovana 16. juna 1999. godine kao prva odlikovana jedinica VJ.
250. raketna brigada PVO VJ, odlikovana 31. decembra 1999. godine
126. brigada VOJN (vazdušno osmatranje, javljanje i navođenje), odlikovana 31. decembra 1999. godine

 

[Сребрена]

Орден је доносио и новчани приход, живим носиоцима.

Nosioci Ordena narodnog heroja, uživali su određene privilegije, kao što su besplatna vožnja u javnom saobraćaju i penzije za članove porodica preminulih narodnih heroja.

Najviše odlikovanih, njih 1.323 je pripadnika NOV i POJ, za svoje zasluge tokom Narodnooslobodilačkog rata. Oni su uglavnom odlikovani posthumno, a svega njih 420 je odlikovano za života

ЈБТито је узео троструку премију, три пута је добијао исти орден народног хероја.
Tрећи пут 16.маја 1977.године

U Biltenu Vrhovnog štaba broj 29-31 (za jun, jul i avgust 1943) o ustanovljenu Ordena narodnog heroja piše – dobija se za osvedočena herojska dela na bojnom polju i herojsko držanje pred neprijateljem. Orden povlači novčane beneficije i specijalne povlastice, kako za nosioca tako i za njegovu porodicu

Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom II, knjiga I — Bilten Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije 1941—1945. Beograd: Vojno-istorijski institut Jugoslovenske armije. 1949., str 299
2011.

Pitali smo generala Dubrabu kako se živi sa boračkom penzijom:
- Sa svim dodacima, ona iznosi 80.000 dinara. Dakle, narodni heroji u Srbiji ne žive loše. Međutim, to mi nije neka uteha. Živim skromno, a svakog jutra gledam ljude iz komšiluka kako se muče....U domu zdravlja ili u pošti ne tražim da idem preko reda, mada kao narodni heroj na to imam pravo.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:324450-Najodlikovaniji-Titov-general


Politička pripadnost narodnih heroja:

Skoro svi narodni heroji su bili članovi KP Jugoslavije, a neki su primani i posthumno (у КПЈ постхумно!?)
1.285 članovi KPJ
659 članovi KPJ od pre rata
626 članovi KPJ postali u toku rata
18 članovi SKOJ-a
20 nisu bili članovi KPJ

Narodni heroji prema mestu rođenja, najveći broj Hrvata
291 SR Hrvatska
287 SR Bosna i Hercegovina
247 SR Crna Gora
153 SR Slovenija
138 ...uža Srbija
47 SAP Vojvodina
13 SAP Kosovo
66 SR Makedonija
21 rođeni u inostranstvu
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Орден_народног_хероја

 

[Сребрена]

Predsjednik SFRJ Josip Broz Tito je 16. rujna 1975., u sklopu višednevnog boravka u SR Hrvatskoj, na svečanosti u KD Vatroslav Lisinski proglasio Zagreb gradom-herojem. Na taj način odano je priznanje njegovim građankama i građanima za doprinos u borbi protiv fašizma. Orden narodnog heroja primio je Ivo Vrhovec, predsjednik Skupštine grada Zagreba.

 

[proka]

Gradovi u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji koji su odlikovani Ordenom narodnog heroja i proglašeni za gradove-heroje:

Ljubljana, odlikovana 7. maja 1970. godine
Drvar, odlikovan 17. maja 1974. godine
Beograd, odlikovan 20. oktobra 1974. godine
Zagreb, odlikovan 7. maja 1975. godine
Novi Sad, odlikovan 7. maja 1975. godine
Prilep, odlikovan 7. maja 1975. godine
Priština, odlikovana 7. maja 1975. godine
Cetinje, odlikovano 7. maja 1975. godine

- - - - - - - - - -

kao što vidiš, iz svake republike i pokrajine, glavni grad ili neki znamenitiji iz NOB je bio odlikovan ordenom narodnog heroja

politika, ravnopravnost naroda i narodnosti, bratstvo jedinstvo

- - - - - - - - - -

biraj

 

[Koča]

Predsjednik SFRJ Josip Broz Tito je 16. rujna 1975., u sklopu višednevnog boravka u SR Hrvatskoj, na svečanosti u KD Vatroslav Lisinski proglasio Zagreb gradom-herojem. Na taj način odano je priznanje njegovim građankama i građanima za doprinos u borbi protiv fašizma. Orden narodnog heroja primio je Ivo Vrhovec, predsjednik Skupštine grada Zagreba.


Дочек Немаца на улицама Загреба 1941

ал братство јединство, што каже друг прока ...и нема везе што су Хрвати претходно мало поклали пар стотина хиљада Срба...

кажем...тешко да у српској историји има већих изрода и издајника од српских титоиста...

 

[proka]

Стјепан Абрлић Стева


- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Стјепан Абрлић Стева (Дрежник, код Карловца, 10. април 1913 — Лисовић, код Барајева, 12. април 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

- - - - - - - - - -

Рођен је 10. априла 1913. године у селу Дрежнику, код Карловца. Неколико година пред рат, Стјепан Абрлић је радио у Београду као каменорезачки радник.
Пре одласка у Космајски партизански одред, августа 1941. године, као члан једне од диверзантских група у окупираном Београду учествовао је у паљењу окупаторске штампе, камиона и гаража; вршио је и друге сличне акције.
По доласку у одред био је најпре борац, а затим десетар. После прве непријатељске офанзиве, крајем 1941. године, прешао је са Одредом у Санџак, али се фебруара 1942. године вратио и ускоро постао курир између Окружног комитета КПЈ за Младеновац и срезова - Шумадије.
Био је један од најхрабријих бораца у Одреду. Одред му је поверавао најтеже задатке и увек био сигуран да ће их он извршити. Приликом повратка одреда из Санџака, у околини Ваљева и Рудника, у селу Трешњевици, својим примером је повукао све борце да јуришају на надмоћнијег непријатеља. Половином фебруара 1942. године, у селу Живковцу, Одред се ноћу, изненада, сукобио се са јаким четничким снагама. Сналажљив и хладнокрван, Стева је први почео да баца бомбе на четнике. Придружили су му се и остали партизани. За непун час било је разбијено пет стотина четника. Истакао се, исто тако, и у борбама у Бељини и Дучини.
Као курир, Стева се неуморно и неустрашиво пробијао кроз заседе и фашистичка упоришта успостављајући и одржавајући прекинуте везе између Младеновца и Шумадије. Радио је и на пребацивању бораца из Београда и других места у одред. Десетине бораца, захваљујући њему, успешно су се пребациле у партизане.
Када је веза Космај - Шумадија била учвршћена, Стева је, почетком 1943. године, био одређен за политичког комесара једне чете Космајског партизанског одреда.
Дана 12. априла 1943. године чету су у селу Лисовићу, код Барајева, напале и опколиле јаке снаге Немаца и љотићеваца. При пробоју из обруча, Стева је - налазећи се у првим линијама чете - у јуришу погинуо.
Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 9. октобра 1953. године, проглашен је за народног хероја.

 

[Cosmopolite]

Moj marš od Užičke republike do borbe za Titov spomenik

Nema tog važnijeg bojnog polja u Drugom svetskom ratu na kojem se Danica Milosavljević,jedina živa žena sa Ordenom narodnog heroja, nije istakla hrabrošću i snalažljivošću od kada se, kao šesnaestogodišnjakinja, na teritoriji oslobođenog Užica 1941. priključila SKOJ-u. Ali ona poručuje da,ni sedam decenija posle pobede vojske u kojoj jurišala na bunkere i mitraljeze, nije završila svoju borbu, a povela ju je u istom gradu u kojem je počela.

Iako je na pragu desete decenije života, podigla je glas i organizovala inicijativu da se spomenik Titu do ovogodišnjeg Dana pobede vrati na Trg partizana u Užicu, odakle je 1991. godine sklonjen u muzej.

http://www.politika.rs/sr/clanak/325913/Moj-mars-od-Uzicke-republike-do-borbe-za-Titov-spomenik

 

[proka]

Među narodnim herojima nalazi se čak deset bračnih parova:
Rade i Dragica Končar,
Aleksandar i Anđa Ranković,
Anton i Vida Tomšič,
Rade Bulat i Milka Kufrin,
Vladimir Dolničar i Zorka Regancin,
Filip Kljajić i Đuka Dinić,
Jovan Milosavljević i Radmila Trifunović,
Mitar Minić i Ravijojla Janković Rava,
Ljubiša Miodragović i Đina Vrbica,
Savo Drljević i Mara Naceva

- - - - - - - - - -

slava im!!

 

[Koča]

Među narodnim herojima nalazi se čak deset bračnih parova:
Rade i Dragica Končar,
Aleksandar i Anđa Ranković,
Anton i Vida Tomšič,
Rade Bulat i Milka Kufrin,
Vladimir Dolničar i Zorka Regancin,
Filip Kljajić i Đuka Dinić,
Jovan Milosavljević i Radmila Trifunović,
Mitar Minić i Ravijojla Janković Rava,
Ljubiša Miodragović i Đina Vrbica,
Savo Drljević i Mara Naceva

- - - - - - - - - -

slava im!!

углавном тешки злочинци...

него...и даље нема Павла Јакшића...зашто?

 

[proka]

Među narodnim herojim nalaze se i braća i sestre:
Josip, Ivica i Drago Mažar
Vasilije, Vojo i Mirko Kovačević
Trajko i Dragi Stamenković
Stevan i Stanko Opsenica
Ilija i Tomica Popović
Albin i Franjo Herljević
Mirče i Vera Aceva
Blagota i Vukosava Mićunović
Isa Jovanović i Anđa Ranković
Milovan i Aleksa Đilas
Marko i Slavko Mrkoci

- - - - - - - - - -

slava im !!

 

[Сребрена]

На списку народних хероја Југославије налазе се и хероји суседних и несуседних земаља:

1.Enver Hodža (alb. Enver Hoxha; 1908—1985), NR Albanija, Ordenom narodnog heroja odlikovan juna 1946. godine
Енвер Хоџа је, кад су Италијани окупирали Албанију 1939. године,отворио радњу дувана у Тирани, где су убрзо комунисти почели да се окупљају.. Био је први секретар Комунистичке албанске партије рада, и вођа Народноослободилачке борбе у Албанији у току Другог светског рата. Био је и премијер Албаније од 1944. до 1954.https://sq.wikipedia.org/wiki/Enver_Hoxha

2.Rešid Čolaku (alb. Reshit Çollaku; 1914—1943), NR Albanija, za narodnog heroja proglašen 12. februara 1945. godine
Напустио је студије у Тирани 1939.године и у родном селу, поред Охридског језера формирао прву партизанску групу и био њен командант.
Погинуо је у борби са Италијанима код Поградеца, 16. јула 1943. године, заједно са још десет партизана.https://sq.wikipedia.org/wiki/Reshit_Çollaku

3.Vojo Kušić (alb. Vojo Kushi; 1918—1942), NR Albanija, za narodnog heroja proglašen 12. februara 1945. godine
Србин из Скадра који је након италијанске окупације Албаније у априлу 1939. године, организовао тзв. Скадарску групу, која је обухватала и српско становништво.Кушића су, заједно са друговима Садиком Ставалецијем и Џоџијем Мартинијем, 10. октобра 1942. године, опколили Италијани у кући у рејону Кодра Куге и убили.Албанска академија за спорт и физикалну едукацију „Војо Куши“ у Тирани названа је по њему.https://sq.wikipedia.org/wiki/Vojo_Kushi

4.Mihail Žimjerski (polj. Michał Rola-Żymierski; 1890—1989), NR Poljska, Ordenom narodnog heroja odlikovan marta 1946. godine
У првом светском рату се борио за Аустроугарску монархију. Осуђен 1927.г. на 5 година затвора због профитирања у набавци војне опреме и због тога изгубио војни чин. У затвору се упознао са комунистима. Године 1932. почео је да сарађује са совјетским одељењем НКВДа , дајући им податке о организацији и школовању Пољске војске, трансакцијама пољског Министарства војних послова у Француској, а такође је врбовао и пољске официре да раде за СССР. Рехабилитован 1940.године ,а од 21. јула 1944. је главнокомандујући Пољске војске, по Стаљиновом указу. До смрти је на важним положајима у Пољској.https://pl.wikipedia.org/wiki/Michał_Rola-Żymierski

5.Лудвик Свобода ( 1895 — 1979) , чехословачки политичар. Био је учесник оба светска рата и председник Чехословачке Социјалистичке Републике. У првом светском рату, 1916.године, дезертирао из аустроугарских трупа док је био у СССР-у. Други светски рат провео у СССРу (и Кијеву..), на челу Прве чехословачке армијске групе у СССР.После рата се учланио у КП. Остао је недирнут у смењивању реформских комуниста са челних позиција у Чехословачкој. Држао се политике подређености Совјетском Савезу, уверен како је тиме након Прашког пролећа спасао животе хиљада људи од „незамисливих последица“.
Носилац је три ордена из Југославије: Ордена народног хероја Југославије (1946), Ордена заслуга за народ са златном звездом (1946) и Ордена партизанске звезде са златном лентом (1948).https://sr.wikipedia.org/wiki/Лудвик_Свобода

6.Луиђи Лонго (итал. Luigi Longo detto Gallo ; 1900 — 1980), италијански политичар, учесник Шпанског грађанског рата и Другог светског рата и народни херој Југославије. .Заједно с Грамшијем и Тољатијем, активно је учествовао у припремама оснивање Комунистичке партије Италије, што се и остварило 1921. године. Већ следеће, 1922. године, учествовао је у раду Четвртог конгреса Комунистичке интернационале у Москви.
Од 1927. до 1932. живео је у Француској и активно учествовао у организовању илегалног рада комуниста у Италији. Од 1933. до 1935. године боравио је у Совјетском Савезу, где је радио као као члан политичке комисије Коминтерне. Истовремено је био и члан Извршног комитета Коминтерне. Године 1943., организовао је групе Покрета отпора у Риму и околини, а затим прешао на север земље, гдје је постао званични представник КП Италије у Комитету за национално ослобођење и истовремено командант партизанске бригаде „Гарибалди“.Прелазећи информбировске и стаљинистичке погледе и политику према Југославији и КПЈ, Лонго је, 1955.године, успостављајући тада личну везу с Титом, предано радио да се односи између две партије успешно развијају и да се поврати међусобно поверење.
Поводом 80. годишњице рођења, „за изванредне заслуге у борби против фашизма и нацизма, као и за развијање пријатељских односа и сарадње између СФР Југославије и Републике Италије“, 11. марта 1980. године председник СФРЈ, Јосип Броз Тито, одликовао га је Орденом народног хероја Југославије.https://it.wikipedia.org/wiki/Luigi_Longo

Да додам списку још једног носиоца Ордена народног хероја , као и Партизанске споменице 1941.године, који такође није учествовао у НОБу :
7.Љубо Илић , рођен у Сплиту 1905., учесник Шпанског грађанског рата и Француског покрета отпора

Дипломирао је на Универзитету у Паризу 1931. године. ... По одобрењу ЦК КПЈ, отишао је, августа 1936. године, као добровољац у Шпанију, где је рањен укупно три пута. У време за које је добио Партизанску споменицу 1941.г., био је у француским затворима, укупно 1939-1943, а по успешном бегу, прикључио се француском покрету отпора. Јануара 1944. године позван је у Национални војни комитет Француске и унапређен у чин генерала.

Новчани додатак који доноси Орден народног хероја , као и Партизанске споменице 1941.године, сигурно му је значио да преживи уз скромне приходе на позицијима које је заузео после Дср :

Spojler

од јануара 1945. године налазио се на дужности југословенског војног аташеа у Паризу.
марта 1946. године предводио је дипломатску мисију по земљама Латинске Америке, успоставивши односе између Нове Југославије и Мексика, Бразила, Уругваја, Аргентине, Чилеа и Боливије,
специјални саветник у Министарству иностраних послова Владе ФНРЈ, био је од септембра 1947. године,
помоћник министра грађевина, од јануара 1948. године,
председник Комитета за локалну привреду и комуналне послове владе ФНРЈ, од априла 1949. године,
амбасадор у Норвешкој, од априла 1951. године,
амбасадор у Мексику, од октобра 1953. године,
председник Комитета за комуналне послове и урбанизам СФРЈ, од 1956. године,
амбасадор у Данској, од 1962. године,
саветник Савезног секретара за иностране послове,
амбасадор у Швајцарској, од 1967. године,
Пензионисан је 27. децембра 1974. године, када је постао члан Савета федерације.'

Умро је 17. марта 1994. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

 

[Сребрена]

Да додам списку још једног носиоца Ордена народног хероја , као и Партизанске споменице 1941.године, који такође није учествовао у НОВу :
7.Љубо Илић , рођен у Сплиту 1905., учесник Шпанског грађанског рата и Француског покрета отпора

8. Божидар Дамасе Аџија , рођен у Дрнишу 1890.г. Докторирао права у Прагу 1914.г. , ратовао за Аустро-угарску. Од године 1918.г.живи у Загребу. где се учлањује у КП 1935.г. Уочи рата, он је у Билећком затвору, па у затвору у Лепоглави, па од 31. марта 1941, у затвору на Савској цести у Загребу, а затим је пребачен у Керестинец.Усташе у априлу 1941. преузимају логор и стрељају га, са групом комуниста у знак одмазде за атентат на усташког агента, 9. јула 1941. године.

Проглашен је за народног хероја 26. јула 1945. године

https://sr.wikipedia.org/wiki/Божидар_Аџија

 

[Василиј Зајцев]

Čopela Stavra Ordan

Rođen je 1912. godine u selu Varoš, kod Prilepa, Makedonija, u zemljoradničkoj porodici koja se bavila gajenjem duhana. Kad je odrastao, bavio se proizvodnjom duvana i bio sezonski radnik u Duvanskom kombinatu u Prilepu. Po prirodi je bio buntovan. Kao član URS-­ovih sindikata, 4. aprila 1938. godine, kad je štrajkalo više od 2.000 radnika, ušao je u štrajkački odbor. Tada su se štrajkačima pridružile i sve zanatlije iz grada.

Dok je trajao štrajk, stotine novih članova je prišlo URS-­ovim sindikatima. Čopela je bio u grupi za borbu protiv ''štrajkbrehera''. Tada je postao poznat po svojim zahtevima za prava naroda. Krajem iste godine istakao se svojom aktivnošću u izbornoj borbi. U toku 1939. godine već radi u grupi s komunistima, ali još nije član KPJ. U članstvo je primljen naredne, 1940. godine. Dobio je zadatak da radi u Udruženju proizvođača duvana. On je organizovao štrajk protiv toga da se duvan predaje Monopolu po niskim otkupnim cenama. Iste godine pozvan je na vojnu vežbu. I tamo organizuje bunt, kada su rezervisti prosuli kazane hrane. Zbog toga je bio tri meseca u istražnom zatvoru.

Odmah posle okupacije, kao član MK u Prilepu, radi po vojnoj liniji i organizuje narodnu pomoć. Njegov doprinos u organizovanju prvog partizanskog odreda u prilepskom kraju je veliki. Često je odlazio u Odred, kao član Mesnog operativnog štaba. Prenosio je direktive. Policija je znala da se on ilegalno kreće po gradu i selu Varošu i da održava sastanke, pa ga je stalno tražila. Ubrzo je četa uspela da oslobodi najveći dio sreza (sastavna jedinica banovine) i da učestvuje u poznatoj bici s Nemcima u Gorobilju 20.septembra 1941. godine, u kojoj su Nemci pretrpeli prvi poraz u ovom kraju.

U januaru 1942. godine, po direktivi Pokrajinskog komiteta KPJ, prebačen je na rad u Bitolj, da svojim iskustvom pomogne tamošnjoj partizanskoj organizaciji u pripremama za formiranje partizanskog odreda. Bugarska policija je saznala za njegovo prisustvo u gradu i ušla mu je u trag. U rano jutro, 9. aprila 1942. godine, jake policijske snage opkolile su kuću u kojoj je noćio. U neravnopravnoj borbi, teško je ranjen i biva uhvaćen. Istog dana podlegao je ranama. Sve dok nije umro, prkosno se držao pred bugarskom policijom. Narodnim herojem proglašen je 2. augusta 1949. godine.

 

[proka]

Strani državljani nosioci ordena


- - - - - - - - - -

Sergej Semjonovič Birjuzov, SSSR, odlikovan 1964. godine

- - - - - - - - - -

Sergej Semjonovič Birjuzov (rus. Сергей Семёнович Бирюзо́в; 1904 — 1964) sovjetski maršal, Heroj Sovjetskog Saveza i narodni heroj Jugoslavije.

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Aprila 1943. godine, Birjuzov je postavljen za načelnika štaba Južnog fronta, kao vredan pomoćnik komandantu fronta, Fjodoru Tolbuhinu. Južni front je 20. oktobra 1943. preimenovan u Četvrti ukrajinski front. Birjuzov je ostao načelnik štaba do maja 1944. godine, kada je premešten u Treći ukrajinski front, zajedno sa Tolbuhinom. Oktobra 1944, Birjuzov je premešten u komandu 37. armije, koja je bila deo Trećeg ukrajinskog fronta. Na ovoj dužnosti je bio do maja 1946. godine. Na ovim komandnim dužnostima, Birjuzov je pomogao u planiranju i sprovođenju akcija za izbacivanje svih nemačkih trupa iz Ukrajine, a zatim i akcija za oslobođenje Bugarske i Jugoslavije.

- - - - - - - - - -

Nakon ovih komandnih dužnosti, Birjuzov je postavljen za šefa Sovjetske vojne misije u Bugarskoj. Na ovoj dužnosti je bio do 1947. godine. Između 1947. i 1955, Birjuzov je bio na brojnim komandnim dužnostima, ali se ni na jednoj nije duže zadržao. U čin maršala Sovjetskog Saveza unapređen je 11. marta 1955. godine.

- - - - - - - - - -

zmeđu aprila 1955. i aprila 1962. godine, komandovao je Strateškim raketnim snagama, a 1963. je postao načelnik Generalštaba. Bio je član Centralog komiteta KPSS-a i deputat Vrhovnog sovjeta SSSR-a.

Poginuo je 19. oktobra 1964. godine, kada je njegov avion, kojim je pošao na dvadesetogodišnjicu oslobođenja Beograda, udario u planinu Avalu. Urna sa njegovim pepelom je sahranjena u Kremljskoj nekropoli u Moskvi.

 

[proka]

Гробница народних хероја на Калемегдану



- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Попрсја Иве Лоле Рибара, Ивана Милутиновића и Ђуре Ђаковића израдио је 1949. године академски сликар и вајар из Београда, Стеван Боднаров, а попрсје Моше Пијаде академски вајар из Београда, Славољуб Станковић, 1959. године. На зиду на којем се налазе бисте, стоји натпис „Смрт фашизму — слобода народу“.

- - - - - - - - - -

Гробница народних хероја утврђена је за споменик културе одлуком Скупштине града Београда из 1983. године

 

[Mstislav]

Narodni heroji pripadnici kraljevske vojske, toliko o tome koliko se vrednovao heroizam.


http://www.navodi.com/2016/04/dan-k...j-masera-otplovili-u-vecnost-slava-mornarima/

 

[Gruban]

Visoki funkcioner KP Blagoje Parović,lfotografisan nakon likvidacije u Španiji 1937 kako istraživač Pero Simič kaže verovatno od strane egzekutora NKVD-a Vlajka Begovića koji je fotografiju predao Josipu Brozu kao dokaz izvršenog zadatka.Parović je od strane Josipa Broza proglašen za "narodnog heroja".

 

[proka]

Иван Милутиновић – Милутин (Стијена Пиперска, код Подгорице, 27. септембар 1901 — Вишњица, код Београда, 23. октобар 1944) је био истакнути југословенски комуниста и револуционар. Постао је члан илегалне Комунистичке партије Југославије 1923. године, због чега је више пута хапшен и осуђиван. 1929. године осуђен је на шест, а 1934. на још две године робије. Од 1939. постао је члан Централног комитета КПЈ, а Политбироа ЦК КПЈ од 1940. године.

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Милутиновић је био учесник народноослободилачке борбе од 1941. као члан Врховног штаба Народноослобилачке војске Југославије, командант Главног штаба народноослободилачких партизанских одреда Црне Горе, члан Председништва АВНОЈ-а и НКОЈ-а. Погинуо је са чином генерал-лајтнант НОВЈ, у октобру 1944. године, приликом доласка у ослобођени Београд. За народног хероја је проглашен 6. јула 1945. године.

- - - - - - - - - -

Град Беране је у знак сећања на њега, 21. јула 1949. године понео име Иванград, и носио га све до 1992. године. У београдском насељу Вишњици, недалеко од места његове погибије, налази се основна школа која носи његово име. Предузеће за премошћење водених пространства и реке из Београда такође носи његово име. Бисте Ивана Милутиновића, налазе се у Билећи испред некадашњег логора, као и у Подгорици, у парку који је некада носио његово име. Поред основне школе у београдском насељу Вишњица, име Ивана Милутиновића носи и основна школа у Суботици.

 

[Сребрена]

Зашто је изостављен Павле Јакшић?

https://sr.wikipedia.org/wiki/Павле_Јакшић

Одакле изостављен?
"Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 20. decembra 1951. godine."

Шира биографија
http://ckhis.ffzg.unizg.hr/files/file/pdf/Desnicini-susreti/DS-2012-pdf/DS-2012_14-Stambolija.pdf