Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Са прокиног "списка"
тј у прокиним постовимаизгледа се човек осећао Србином мало више него што је требало
а увидео је сву погубност и антисрпски карактер КПЈ па ваљда није подобан...
-
- Popularno:
- Dovela mrtvog čoveka u banku i pokušala...
- U Srbiji najskuplja milka na svetu!
- Косово у Савету Европе, Резолуција о...
- Руси питају Србе: Хоћете ли у Савезну...
- Jačanje trupa NATO u BiH i na KiM...
- Šta najviše volite kod sebe?
- Počelo suđenje zvaničniku desničarske...
- Приступница у СНС за живот Србије!
- "U Srebrenici nije bilo genocida" -...
- Uhapšen Sergej Trifunović
Narodni heroji SFR Jugoslavije
- Začetnik teme proka
- Datum pokretanja
Са прокиног "списка"
тј у прокиним постовимаизгледа се човек осећао Србином мало више него што је требало
а увидео је сву погубност и антисрпски карактер КПЈ па ваљда није подобан...
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
Лојзе Кебе – Штефан (Долење Језеро, код Церкнице, 26. јун 1908 — Јамник, 20. октобар 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођен је 1908. године у Долењем Језеру код Церкнице, у земљорадничкој породици. Основну школу завршио је у Трновом у Љубљани, а затим изучио машинбраварски занат. После одслужења војног рока, радио је у фабрици „Тацен“. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1940. године.
Дана 27. марта 1941. завршио је у затвору због учешћа у демонстрацијама. Јавио се као добровољац у Југословенску војску по почетку Априлског рата. Након капитулације се вратио кући.
На саветовању КПС у Љубљани јуна 1941, добио је дужност инструктора ЦК. Након тога се упутио у Горењску како би учествовао у организовању припрема за устанак. Крајем 1941. постао је политички комесар партизанског штаба за Горењску. На пролеће 1942. постао је политички комесар Прве групе партизанских одреда.
Када се у октобру 1942. штаб групе налазио у шуми изнад села Јамник, немачки војници су наишли на Кебета у шуми док је писао извештај за ЦК КПС. Био је рањен рафалом у трбух, али је успео да им умакне. У међувремену су се Немци повукли, а сељаци обавестили партизане где се Кебе налази. Покушали су да га спасе, али је умро од рањавања 20. октобра.
Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је за народног хероја.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођен је 1908. године у Долењем Језеру код Церкнице, у земљорадничкој породици. Основну школу завршио је у Трновом у Љубљани, а затим изучио машинбраварски занат. После одслужења војног рока, радио је у фабрици „Тацен“. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1940. године.
Дана 27. марта 1941. завршио је у затвору због учешћа у демонстрацијама. Јавио се као добровољац у Југословенску војску по почетку Априлског рата. Након капитулације се вратио кући.
На саветовању КПС у Љубљани јуна 1941, добио је дужност инструктора ЦК. Након тога се упутио у Горењску како би учествовао у организовању припрема за устанак. Крајем 1941. постао је политички комесар партизанског штаба за Горењску. На пролеће 1942. постао је политички комесар Прве групе партизанских одреда.
Када се у октобру 1942. штаб групе налазио у шуми изнад села Јамник, немачки војници су наишли на Кебета у шуми док је писао извештај за ЦК КПС. Био је рањен рафалом у трбух, али је успео да им умакне. У међувремену су се Немци повукли, а сељаци обавестили партизане где се Кебе налази. Покушали су да га спасе, али је умро од рањавања 20. октобра.
Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је за народног хероја.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Лојзе Кебе Штефан
Где ти је Павле Јакшић? превише Србин за тебе?
Где ти је Павле Јакшић?
превише Србин за тебе?
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
Милоје Павловић (Г. Јарушице, код Раче, 28. новембар 1887 — Шумарице, код Крагујевца, 21. октобар 1941), директор Женске учитељске школе у Крагујевцу и народни херој Југославије.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођен је 28. новембра 1887. године у селу Горње Јарушице, код Раче Крагујевачке. Основну школу је завршио у родном селу, гимназију у Крагујевцу, а Филозофски (1912) и Правни факултет (1925) на Универзитету у Београду.
Учесник је балканских ратова, као подофицир, и Првог светског рата, као официр. За показану храброст, одликован је Орденом белог орла с мачевима и Златном медаљом за храброст. У Југословенској краљевској војсци имао је чин резервног коњичког потпуковника.Од 1913. до 1929. године службовао је у Крагујевцу, као суплент, професор и директор Прве мушке гимназије. Затим је био директор гимназије у Ваљеву, а од 1932. директор Женске учитељске школе у Крагујевцу.
Милоје Павловић је био истакнути и угледни друштвени радник, био је дугогодишњи старешина Соколске жупе Крагујевац, председник Народног универзитета у Крагујевцу, Француског клуба и других организација. У време шестојануарске диктатуре генерала Петра Живковића, 1929. године, Народни универзитет је морао да обустави рад, а Павловић је премештен у Ваљево. Био је председник Одбора за подизање споменика палим Шумадинцима, члан Управе резервних официра и других друштвених организација. Врло активно је сарађивао у часописима: „Мисао“, „Венац“, „Гласник професорског друштва“, „Војни весник“, „Учитељска искра“, „Књижевни север“, а уређивао је и лист „Полет“. Повремено је сарађивао и у другим часописима.
Био је истакнути интелектуалац великог образовања и богате културе, познавалац четири страна језика. На својим професионалним дужностима, у друштвеном раду и у својој средини био је познат као доследан демократ и велики родољуб, достојанствен, поносан, храбар и скроман човек. Својом личношћеу, ставовима и делима вршио је снажан утицај на генерације својих ученика. Његова демократска схватања су допринела да за све време, а нарочито од 1930. до 1941. године, у Учитељској школи у којој је био директор, преовладају демократска схватања.
Павловић се експонирао као родољуб и антифашист. Говорио је на протестним зборовима, 25 и 27. марта 1941. године, против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту.
Ухапшен је с више од 7.000 грађана и школске омладине Крагујевца, 20. октобра 1941. године. Њега су прикључили осталим ухапшеним грађанима, који су били смештени у топовске шупе. Ту је, са осталим грађанима, међу којима је било професора и ђака његове и других школа, провео дан и ноћ.
Окупатор је настојао да Милоја, као угледну личност, придобије за сарадњу. На стрелишту су му понудили да се издвоји из строја ђака и грађана осуђених за стрељане. Понуду је одбио, рекавши им да је његово место у строју, и да жели до краја да дели судбину својих ђака. Са својим ђацима, професорима и осталим грађанима Крагујевца, стрељан је, 21. октобра 1941. године.
Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођен је 28. новембра 1887. године у селу Горње Јарушице, код Раче Крагујевачке. Основну школу је завршио у родном селу, гимназију у Крагујевцу, а Филозофски (1912) и Правни факултет (1925) на Универзитету у Београду.
Учесник је балканских ратова, као подофицир, и Првог светског рата, као официр. За показану храброст, одликован је Орденом белог орла с мачевима и Златном медаљом за храброст. У Југословенској краљевској војсци имао је чин резервног коњичког потпуковника.Од 1913. до 1929. године службовао је у Крагујевцу, као суплент, професор и директор Прве мушке гимназије. Затим је био директор гимназије у Ваљеву, а од 1932. директор Женске учитељске школе у Крагујевцу.
Милоје Павловић је био истакнути и угледни друштвени радник, био је дугогодишњи старешина Соколске жупе Крагујевац, председник Народног универзитета у Крагујевцу, Француског клуба и других организација. У време шестојануарске диктатуре генерала Петра Живковића, 1929. године, Народни универзитет је морао да обустави рад, а Павловић је премештен у Ваљево. Био је председник Одбора за подизање споменика палим Шумадинцима, члан Управе резервних официра и других друштвених организација. Врло активно је сарађивао у часописима: „Мисао“, „Венац“, „Гласник професорског друштва“, „Војни весник“, „Учитељска искра“, „Књижевни север“, а уређивао је и лист „Полет“. Повремено је сарађивао и у другим часописима.
Био је истакнути интелектуалац великог образовања и богате културе, познавалац четири страна језика. На својим професионалним дужностима, у друштвеном раду и у својој средини био је познат као доследан демократ и велики родољуб, достојанствен, поносан, храбар и скроман човек. Својом личношћеу, ставовима и делима вршио је снажан утицај на генерације својих ученика. Његова демократска схватања су допринела да за све време, а нарочито од 1930. до 1941. године, у Учитељској школи у којој је био директор, преовладају демократска схватања.
Павловић се експонирао као родољуб и антифашист. Говорио је на протестним зборовима, 25 и 27. марта 1941. године, против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту.
Ухапшен је с више од 7.000 грађана и школске омладине Крагујевца, 20. октобра 1941. године. Њега су прикључили осталим ухапшеним грађанима, који су били смештени у топовске шупе. Ту је, са осталим грађанима, међу којима је било професора и ђака његове и других школа, провео дан и ноћ.
Окупатор је настојао да Милоја, као угледну личност, придобије за сарадњу. На стрелишту су му понудили да се издвоји из строја ђака и грађана осуђених за стрељане. Понуду је одбио, рекавши им да је његово место у строју, и да жели до краја да дели судбину својих ђака. Са својим ђацима, професорима и осталим грађанима Крагујевца, стрељан је, 21. октобра 1941. године.
Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Павле Јакшић открио споразум твојих хрватских комуниста и НДХ и заверу против Срба па ти можда зато смета? 
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
Драгослав Драган Павловић Шиља (Београд, 1908 — Пјеновац, код Хан Пијеска, 21. јануар 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођен 1908. у Београду. Потиче из угледне трговачке породице. После завршене гимназије, студирао је техничке науке на Београдском универзитету.
На Универзитету се повезао са студентским покретом и постао присталица Комунистичке партије Југославије. У почетку је вршио такозване ситне услуге комунистима. Његов стан, стан сина угледног београдског трговца, био је један од ретко сигурних станова, у коме су комунисти могли безбедно да држе своје састанке и саветовања. Његов стан је временом постао сигуран партијски пункт.Године 1936. је постао члан Комунистичке партије Југославије и почео да ради у партијској техници. Извршавао је многобројне партијске задатке. Његов рад приметила је полиција, после чега је ухапшен и од Суд за заштиту државе осуђен на две године затвора, кој је издржао у мариборском затвору. У затвору је био веома активан у борби за боље услове живота политичких затвореника. Учествовао је у неколко штрајкова глађу.
После изласка из затвора вратио се у Београд, где је постао најпре секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а убрзо и секретар Централног комитета „Црвене помоћи“, организације за обезбеђивање помоћи угроженим члановима партије. Под његовим руководством „Црвена помоћ“ је постала масовна организација, чију добробит су почели да осећају многи политички затвореници.
Јуна 1941. године Драган је као инструктор Централног комитета Комунистичке партије Југославије био упућен у Македонију. За кратко време он је у Македонији обавио многе задатке, којима је требало да се побољша стање у македонској партијској организацији. Из Македоније се под веома тешким условима пробио до ослобођене територије Западне Србије и ступио је у Први шумадијски партизански одред.
Када је 21. децембра 1941. године формирана Прва пролетерска ударна бригада, Драган је постављен за политичког комесара Петог (шумадијског) батаљона, који је формиран од бораца Првог шумадијског одреда.
Погинуо је 21. јануара 1942. године у борби с Немцима, на железничкој станици у Пјеновцу (види Борба у Пјеновцу) у источној Босни. Заједно са њим су тада погинули, командант Петог (шумадијског) батаљона Милан Илић Чича и командант Романијског партизанског одреда Славиша Вајнер Чича.
Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 21. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођен 1908. у Београду. Потиче из угледне трговачке породице. После завршене гимназије, студирао је техничке науке на Београдском универзитету.
На Универзитету се повезао са студентским покретом и постао присталица Комунистичке партије Југославије. У почетку је вршио такозване ситне услуге комунистима. Његов стан, стан сина угледног београдског трговца, био је један од ретко сигурних станова, у коме су комунисти могли безбедно да држе своје састанке и саветовања. Његов стан је временом постао сигуран партијски пункт.Године 1936. је постао члан Комунистичке партије Југославије и почео да ради у партијској техници. Извршавао је многобројне партијске задатке. Његов рад приметила је полиција, после чега је ухапшен и од Суд за заштиту државе осуђен на две године затвора, кој је издржао у мариборском затвору. У затвору је био веома активан у борби за боље услове живота политичких затвореника. Учествовао је у неколко штрајкова глађу.
После изласка из затвора вратио се у Београд, где је постао најпре секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а убрзо и секретар Централног комитета „Црвене помоћи“, организације за обезбеђивање помоћи угроженим члановима партије. Под његовим руководством „Црвена помоћ“ је постала масовна организација, чију добробит су почели да осећају многи политички затвореници.
Јуна 1941. године Драган је као инструктор Централног комитета Комунистичке партије Југославије био упућен у Македонију. За кратко време он је у Македонији обавио многе задатке, којима је требало да се побољша стање у македонској партијској организацији. Из Македоније се под веома тешким условима пробио до ослобођене територије Западне Србије и ступио је у Први шумадијски партизански одред.
Када је 21. децембра 1941. године формирана Прва пролетерска ударна бригада, Драган је постављен за политичког комесара Петог (шумадијског) батаљона, који је формиран од бораца Првог шумадијског одреда.
Погинуо је 21. јануара 1942. године у борби с Немцима, на железничкој станици у Пјеновцу (види Борба у Пјеновцу) у источној Босни. Заједно са њим су тада погинули, командант Петог (шумадијског) батаљона Милан Илић Чича и командант Романијског партизанског одреда Славиша Вајнер Чича.
Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 21. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
или пак не волиш Јакшића јер признаје и осуђује секташење у ЦГ и масовна, стравична убиства Срба националиста? ајде гукни...ниси ваљда толико слаб да игноришеш 
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Nije prvoborac, nije bio partizan, nije bio komunista....zrtva nacista.....sa ovakvom biografijom proglasen za narodnog heroja 1953.godine..
Na osnovu kog dokumenta ??
Samo na "Znacima" i na vikipediji se pominje "govor na protestima 25. i 27. marta", u anonimnim tekstovima.
27.mart 1941.g. , podsetnik
Gruban
Buduća legenda
- Poruka
- 41.200
https://sh.wikipedia.org/wiki/Goli_otok
Zanimljivo je da su na Goli otok upućivani i "narodni heroji" a da su ih tamo upućivali takođe "narodni heroji" poput Jove Kapičića.Narodni heroji shebali narodne herojeNišta tim zverovima u borbi za osvojanje i očuvanje vlasti nije bilo strano ni neprihvatljivo.Otpad od Boga i od ljudi.
Zanimljivo je da su na Goli otok upućivani i "narodni heroji" a da su ih tamo upućivali takođe "narodni heroji" poput Jove Kapičića.Narodni heroji shebali narodne heroje
Ništa tim zverovima u borbi za osvojanje i očuvanje vlasti nije bilo strano ni neprihvatljivo.Otpad od Boga i od ljudi.
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
https://sh.wikipedia.org/wiki/Goli_otok
Zanimljivo je da su na Goli otok upućivani i "narodni heroji" a da su ih tamo upućivali takođe "narodni heroji" poput Jove Kapičića.Narodni heroji shebali narodne heroje
заиста невероватно шта се све дешавало...најмрачнији и најсрманији део наше историје...тешко да је било већих изрода, што кажеш људског отпада у читавој српској историји од српских титоиста
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
Ђуро Ђапић Ђурета (Горњи Бителић, код Сиња, 10. септембар 1920 — близина манастира Пиве, јун 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
- - - - - - - - - -
Рођен је 10. септембра 1920. године у подинарском селу Горњи Бителић, у сиромашној српској сељачкој породици. У селу није било основне школе, а због сиромаштва отац га није могао дати да похађа школу у суседном селу већ му је, као најстаријем детету, поверавао послове обраде земље и чувања стоке. Ипак, учио је да пише са својим вршњацима и рођацима. Већ у седамнаестој години почео је да другује с комунистима из Бителића, једног од револуционарних жаришта сињског подручја. Године 1939, постао је секретар омладинске групе свога села. Ступивши у организовани револуционарни покрет, у пролеће 1939. године, с врло добрим успехом, приватно у Сињу, је положио четири разреда основне школе. Непосредно пред напад фашистичких сила на Југославију, Ђуро је ширио утицај Комунистичке партије Југославије међу омладином Бителића.После капитулације Краљевине Југославије, организовао је и сам учествовао у скупљању оружја и муниције и радио на припремању устанка у свом крају. Средином 1941. године, примљен је у Комунистичку партију Југославије. 9. августа 1941. године, ступио је у Сињски партизански одред са својим друговима. Учествовао у нападу на усташе и кидању линија на цести Сињ-Пролог код Чилаша, и с одредом прешао у Камешницу.Због страдања Сплитског партизанског одреда код Кошута, партијско руководство Далмације је обзнанило одлуку да се некомпромитовани партизани привремено врате у своја села. Ђуро је остао у групи партизана на Динари, радећи на јачању партијских организација и на ширењу братства и јединства хрватског и српског народа овога краја. Посебан је био његов допринос у упостављању и сталном функционисању веза Сиња с Бителићем и Врдовом због прихваћања нових бораца, нарочито оних из Приморја.После успешно изведених задатака у селима Подинарја, Ђапић је, одлуком Котарског комитета КПЈ за Сињ, средином децембра 1941. године, постављен за политкомесара Динарске партизанске групе (која се звала и Динарски партизански одред). С њоме се истакао у нападу на италијанску колону, 3. јануара 1942. године на Чилашу, затим у одбијању напада јаких италијанских снага на слободну територију Динаре, априла 1942. године, и у другим борбама које је водио Средњодалматински партизански одред.6. септембра 1942. године, формирањем Прве далматинске НОУ бригаде, Ђуро је ушао у састав њеног Првог батаљона и постављен за водника Прве чете. С овом прослављеном далматинском јединицом учествовао је у свим борбама, а истакао се посебно као бомбаш у нападу на Јајце, 26. новембра 1942. године, и у борбама за Прозор, средином фебруара 1943, у време Четврте непријатељске офанзиве. У првом нападу је међу првима, са својом јуришном групом, покидао непријатељску жичану ограду и пробио се у град.Крајем маја 1943. године, у борбама код манастира Пиве је био тешко рањен у ногу и, непокретан, пребачен у Централну болницу, која се кретала с Трећом дивизијом НОВЈ. Неколико дана касније, између 10. и 12. јуна 1943. године, међу многим рањеницима НОВЈ немачки фашисти су убили тешко рањеног и непокретног Ђуру Ђапића Ђурету.Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.
- - - - - - - - - -
Рођен је 10. септембра 1920. године у подинарском селу Горњи Бителић, у сиромашној српској сељачкој породици. У селу није било основне школе, а због сиромаштва отац га није могао дати да похађа школу у суседном селу већ му је, као најстаријем детету, поверавао послове обраде земље и чувања стоке. Ипак, учио је да пише са својим вршњацима и рођацима. Већ у седамнаестој години почео је да другује с комунистима из Бителића, једног од револуционарних жаришта сињског подручја. Године 1939, постао је секретар омладинске групе свога села. Ступивши у организовани револуционарни покрет, у пролеће 1939. године, с врло добрим успехом, приватно у Сињу, је положио четири разреда основне школе. Непосредно пред напад фашистичких сила на Југославију, Ђуро је ширио утицај Комунистичке партије Југославије међу омладином Бителића.После капитулације Краљевине Југославије, организовао је и сам учествовао у скупљању оружја и муниције и радио на припремању устанка у свом крају. Средином 1941. године, примљен је у Комунистичку партију Југославије. 9. августа 1941. године, ступио је у Сињски партизански одред са својим друговима. Учествовао у нападу на усташе и кидању линија на цести Сињ-Пролог код Чилаша, и с одредом прешао у Камешницу.Због страдања Сплитског партизанског одреда код Кошута, партијско руководство Далмације је обзнанило одлуку да се некомпромитовани партизани привремено врате у своја села. Ђуро је остао у групи партизана на Динари, радећи на јачању партијских организација и на ширењу братства и јединства хрватског и српског народа овога краја. Посебан је био његов допринос у упостављању и сталном функционисању веза Сиња с Бителићем и Врдовом због прихваћања нових бораца, нарочито оних из Приморја.После успешно изведених задатака у селима Подинарја, Ђапић је, одлуком Котарског комитета КПЈ за Сињ, средином децембра 1941. године, постављен за политкомесара Динарске партизанске групе (која се звала и Динарски партизански одред). С њоме се истакао у нападу на италијанску колону, 3. јануара 1942. године на Чилашу, затим у одбијању напада јаких италијанских снага на слободну територију Динаре, априла 1942. године, и у другим борбама које је водио Средњодалматински партизански одред.6. септембра 1942. године, формирањем Прве далматинске НОУ бригаде, Ђуро је ушао у састав њеног Првог батаљона и постављен за водника Прве чете. С овом прослављеном далматинском јединицом учествовао је у свим борбама, а истакао се посебно као бомбаш у нападу на Јајце, 26. новембра 1942. године, и у борбама за Прозор, средином фебруара 1943, у време Четврте непријатељске офанзиве. У првом нападу је међу првима, са својом јуришном групом, покидао непријатељску жичану ограду и пробио се у град.Крајем маја 1943. године, у борбама код манастира Пиве је био тешко рањен у ногу и, непокретан, пребачен у Централну болницу, која се кретала с Трећом дивизијом НОВЈ. Неколико дана касније, између 10. и 12. јуна 1943. године, међу многим рањеницима НОВЈ немачки фашисти су убили тешко рањеног и непокретног Ђуру Ђапића Ђурету.Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.
Cosmopolite
Zaslužan član
- Poruka
- 105.705
Rođen 14. mart 1908. godine, u beogradskoj porodici Popović, jednoj od najbogatijih u Srbiji, sin krupnog kapitaliste, Konstantin “Koča” Popović trebao je imati pomno isplaniranu budućnost, ne previše ispunjenu ludim zapletima i obratima. Pa ipak, u 84 godine svoga života prošao je put od švicarskog katoličkog samostana u kojemu se školovao na francuskome jeziku, da bi na srpskohrvatskome progovorio tek po povratku u Beograd, do sarajevske oficirske škole koju završava kao oficir artiljerije da bi odmah stekao i čin potporučnika, pariške Sorbone na kojoj diplomira filozofiju, revolucionarnih kružoka pariških umjetnika u čijem društvu u potpunosti prihvaća marksizam i postaje jedan od važnijih teoretičara srpskog nadrealizma (i sam je pisao poeziju), učlanjenja u KPJ 1933., pješačenja preko Pirineja u zaraćenu Španjolsku gdje se pridružuje republikanskim snagama kao instruktor artiljeraca, francuskog logora St Cyprien iz kojeg se izvlači tajnim kanalima Komunističke partije, zatvora u Sremskoj Mitrovici, Jugoslavenske kraljevske vojske, pozicije komandanta Kosmajskog i Posavskog partizanskog odreda te Prve proleterske brigade, a poslije rata gotovo deset godina obnaša dužnost šefa jugoslavenske diplomatije.
http://www.6yka.com/novost/124100/koca-popovic-o-srbima-po-profesiji-
http://www.6yka.com/novost/124100/koca-popovic-o-srbima-po-profesiji-
Ројалиста
Poznat
- Poruka
- 9.561
Молим учеснике да када цитирају домаће таблоидне медије као историјске изворе да не излазе из оквира регистрованих у АПР.
Хвала на разумевању.
Хвала на разумевању.
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
Василије Васиљ Гаћеша (Влаховић, код Глине , 1. новембар 1906 — Брубно, код Глине, 29. април 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
- - - - - - - - - -
Рођен је 1. новембра 1906. године у селу Влаховић код Глине на Банији. Потиче из сељачке породице. Још као дечак од осам година остао је без оца. Иако је његов брат Ђуро био старији, имање је водио Васиљ. Већ као младић познат је као отресит и одлучан, често се сукобљавао са жандарима. Још пре Другог светског рата, Васиљ се дружио с комунистима свог краја, па је и због тога често прогањан од тадашњих власти.Капитулација југословенске војске затекла га је у Шибенику у чину резервног артиљеријског поднаредника. Гаћеша је успео да се, преко Босне, врати кући и донесе две ручне бомбе. Већ у априлу и мају 1941. године, жандари и усташе га сваког дана траже, али им он измиче, кријући се у шумама. Сазнавши за директиве Комунистичке партије Југославије о подизању устанка, са другим комунистима свога краја окупља људе, саветује их да не верују усташкој власти и да прикупљају оружје. Средином јула 1941. године, с Гаћешом је било већ 30 устаника наоружаних ловачким пушкама, кубурама кремењачама и понеком војничком пушком.Партијску одлуку донесену у шуми Абез крај Вргинмоста, 19/20. јула да се подигне устанак на Банији и Кордуну, спроводи већ 23/24. јула, када с устаницима распоређеним у три групе напада железничку станицу и општину у Грабовцу Банском. Уништава жандармеријску посаду, железничку станицу и одузима 12 пушака с муницијом. Већ у овој акцији Гаћеша је оставио снажан утисак на све борце и испољио посебну присебност у ситуацији која је настала сутрадан, бежањем народа од усташких злочина. 24. јула, окупља прву групу партизана Баније у Шумарици, код Јовина гроба. Води бригу о животу избјеглог народа из села Влаховића, Грабовца, Дреновца, Шушњара и Лушчана и у ту сврху организује рад пекара, млинова, страже, земунице и друге потребе за живот у шуми.На конференцији војно-партијских делегата Кордуна и Баније у Петровој гори, 19/20. септембра 1941. године, Банију представља командант Васиљ Гаћеша. Истог дана примљен је и за члана КП Југославије. У септембру је из околине Сиска у Шамарицу дошла група партизана-Хрвата, што је имало изузетан значај за развитак устанка у овом крају.Банијци су имали и први топ који је направио сеоски мајстор Симо Једнак. У нападу су увек користили своје топове, којих је, крајем 1941, било око двадесет. Васиљ Гаћеша постао је члан Главног штаба НОП одреда Хрватске октобра 1941. године, на конституитивној седници у селу Вучковићи, на Петровој гори. Са својим одредом нападао је усташко-жандармеријске и домобранске посаде у Бачуги, Гвозданском Влаховићу, Малом Грацу, Класнићу, Жровцу, Обљају, Зрињу и другим местима. Децембра 1941. године постаје командант Банијског партизанског одреда.Посебно тешке, али успешне борбе води зими и у рано пролеће 1942. године, иако је све јединице упутио преко Уне за Босну, Васиљ с пролетерском четом и јунаком Баније, Николом Демоњом, наноси непријатељу тешке поразе на Банији. Априла 1942. године, Гаћеша је, после постављене заседе усташама у Трновцу, отишао са својим измореним, изгладнелим и промрзлим борцима у село Брубањ. Ту је у ноћи 29. априла, опкољен од усташа са једним водом бораца и после борбе прса у прса је убијен. Његово тело пренето је у Трновац, у подножје Шамарице и 1. маја 1942. године сахрањено уз почасни плотун Демоњине пролетерске чете. У знак сећања, име Васиља Гаћеше је носила Прва бригада Седме ударне банијске дивизије.
Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 6. децембра 1944. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.
- - - - - - - - - -
Рођен је 1. новембра 1906. године у селу Влаховић код Глине на Банији. Потиче из сељачке породице. Још као дечак од осам година остао је без оца. Иако је његов брат Ђуро био старији, имање је водио Васиљ. Већ као младић познат је као отресит и одлучан, често се сукобљавао са жандарима. Још пре Другог светског рата, Васиљ се дружио с комунистима свог краја, па је и због тога често прогањан од тадашњих власти.Капитулација југословенске војске затекла га је у Шибенику у чину резервног артиљеријског поднаредника. Гаћеша је успео да се, преко Босне, врати кући и донесе две ручне бомбе. Већ у априлу и мају 1941. године, жандари и усташе га сваког дана траже, али им он измиче, кријући се у шумама. Сазнавши за директиве Комунистичке партије Југославије о подизању устанка, са другим комунистима свога краја окупља људе, саветује их да не верују усташкој власти и да прикупљају оружје. Средином јула 1941. године, с Гаћешом је било већ 30 устаника наоружаних ловачким пушкама, кубурама кремењачама и понеком војничком пушком.Партијску одлуку донесену у шуми Абез крај Вргинмоста, 19/20. јула да се подигне устанак на Банији и Кордуну, спроводи већ 23/24. јула, када с устаницима распоређеним у три групе напада железничку станицу и општину у Грабовцу Банском. Уништава жандармеријску посаду, железничку станицу и одузима 12 пушака с муницијом. Већ у овој акцији Гаћеша је оставио снажан утисак на све борце и испољио посебну присебност у ситуацији која је настала сутрадан, бежањем народа од усташких злочина. 24. јула, окупља прву групу партизана Баније у Шумарици, код Јовина гроба. Води бригу о животу избјеглог народа из села Влаховића, Грабовца, Дреновца, Шушњара и Лушчана и у ту сврху организује рад пекара, млинова, страже, земунице и друге потребе за живот у шуми.На конференцији војно-партијских делегата Кордуна и Баније у Петровој гори, 19/20. септембра 1941. године, Банију представља командант Васиљ Гаћеша. Истог дана примљен је и за члана КП Југославије. У септембру је из околине Сиска у Шамарицу дошла група партизана-Хрвата, што је имало изузетан значај за развитак устанка у овом крају.Банијци су имали и први топ који је направио сеоски мајстор Симо Једнак. У нападу су увек користили своје топове, којих је, крајем 1941, било око двадесет. Васиљ Гаћеша постао је члан Главног штаба НОП одреда Хрватске октобра 1941. године, на конституитивној седници у селу Вучковићи, на Петровој гори. Са својим одредом нападао је усташко-жандармеријске и домобранске посаде у Бачуги, Гвозданском Влаховићу, Малом Грацу, Класнићу, Жровцу, Обљају, Зрињу и другим местима. Децембра 1941. године постаје командант Банијског партизанског одреда.Посебно тешке, али успешне борбе води зими и у рано пролеће 1942. године, иако је све јединице упутио преко Уне за Босну, Васиљ с пролетерском четом и јунаком Баније, Николом Демоњом, наноси непријатељу тешке поразе на Банији. Априла 1942. године, Гаћеша је, после постављене заседе усташама у Трновцу, отишао са својим измореним, изгладнелим и промрзлим борцима у село Брубањ. Ту је у ноћи 29. априла, опкољен од усташа са једним водом бораца и после борбе прса у прса је убијен. Његово тело пренето је у Трновац, у подножје Шамарице и 1. маја 1942. године сахрањено уз почасни плотун Демоњине пролетерске чете. У знак сећања, име Васиља Гаћеше је носила Прва бригада Седме ударне банијске дивизије.
Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 6. децембра 1944. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Постоји пдф издање књиге "Народни хероји Југолавије" на нету.
Poslednja izmena:
Gruban
Buduća legenda
- Poruka
- 41.200
Niti su heroji niti su narodni
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
Дринка Павловић (Белановица, код Љига, 7. новембар 1918 — Јајинци, код Београда, 14. мај 1943), учитељица, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођена је 7. новембра 1918. године у селу Белановици код Љига. Њен отац Драгомир је био поштански службеник, па је касније био премештен у Београд, где се Дринка школовала. После завршене мале матуре, уписала је Учитељску школу у Београду, али је из ње била избачена јер је припадала кругу револуционарне омладине и била чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Потом је прешла у Ужице, где је 1937. године завршила тамошњу Учитељску школу. Током школовања у Ужицу, такође је учествовала у раду револуционарне омладине.
После завршетка школовања вратила се у Београд и пошто није могла да добије службу, помагала је мајци Зори у раду у бифеу у згради поште. Године 1938. примљена је у чланство илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Исте године добила је прво и једино радно место - учитељску службу у селу Спанце, код Куршумлије. У овом селу је активно радила на просвећивању људи, нарочито сељанки. Организовала је аналфабетски курс и основала књижницу и читаоницу, које је снабедвала марксистичком и револуционарном литературом. Била је активна је и у раду просветне задруге „Вук Караџић“. Сарађивала је с колегама из суседних села и размењивала искуства у пропагандно-просветном раду.
Када је у јесен 1938. године на градилишту железничке пруге Куршумлија-Приштина, инжењер Војо Јеремић формирао прву партијску ћелију, на основу одобрења Месног комитета КПЈ за Ниш, Јеремић је у партијски рад укључио и Дринку, јер је већ била члан КПЈ. Крајем 1939. године, у Куршумлији је одржана Партијске конференције, којој су присуствовали Милинко Кушић и Светозар Вукмановић, а на којој је Дринка говорила о културно-пропагандном раду. Маја 1940. године, приликом боравка у Куршумлији, Давид Пајић је формирао Месни комитет КПЈ за Куршумлију и Дринку укључио у чланство овог комитета. Током лета 1940. године Дринка је учествовала у раду политичког курса, одржаног у Сијаринској бањи.
Биста Дринке Павловић испред истоимене школе у БеоградуПосле Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Дринка је остала у Куршумлији. После немачког напада на Совјетски Савез, 22. јуна, отпочела су масовна хапшења комуниста. У првој групи комуниста у Куршумлији, међу којима је био и Никодије Стојановић Татко, била је ухапшена и Дринка. Уз помоћ једног полицајца, који је био симпaтизер Комунистичке партије, Сретен Младеновић Мика, секретар Окружног комитета КПЈ за Ниш, успео је да ослободи Дринку из затвора.
Убрзо по пуштању из затвора, Дринка је била поново ухапшена, и с групом осталих затвореника, послата камионом у правцу Ниша. Уз пут је на једној кривини успела да побегне - искочивши из камиона у покрету. Немци су пуцали за њом, али је она успела да стигне на планину Јастребац, у Штаб Топличког партизанског одреда. Крајем августа 1941. године, Штаб одреда добио је захтев Окружног комитета КПЈ за Ниш да Дринка пређе у окупирани Ниш, због преузимања рада партијске технике Комитета. Дринка је у Ниш стигла септембра 1941. године, и почела да ради у техници, заједно са Радомиром Спасићем Ацом, куриром Комитета.
У Нишу је живела под илегалним именом Даница Миљковић, учитељица из Срема која чека запослење. Преко дана је обављала послове у домаћинству, а ноћу је радила у илегалној штампарији из које је на неколико дана излазило по 1.500 примерака летака, билтена и другог пропагандног материјала. Овај материјал је био преношен у Сврљишки, Озренски, Бабички и Кукавички партизански одред, као и у партијске организације Пусте Реке, Пирота, Зајечара, Топлице, Јастребца, па чак и у Македонију.
Дринка је илегално живела у окупираном Нишу све до априла 1942. године, када је била ухапшена. Почетком априла, Глигорије Диклић и Василије Буха су били ухапшени, али су током спровођења у полицију успели да побегну. Глигорије је тада отишао у илегалну партијску технику и замолио Дринку да оде и код једне другарице и набави му илегалну легитимацију са којом би напустио Ниш. Док је била у потрази за легитимацијом, на улици ју је препознао један трговац из Куршумлије, и пријавио је четницима Косте Пећанца. Четници су је ухватили и одвели је у Управу полиције, где су је током саслушавања подвргли батинама. Дринка није хтела да каже ко је, јер је имала лажну легитимацију на име Данице Миљковић. Међутим, то јој није помогло јер је трговац био пријатељ шефа полиције, који му је поверовао да је она Дринка Павловић, учитељица из Спанца.
У другој половини априла 1942. године Дринку су пребацили у Београд, у Специјалну полицију, где су наставили саслушавање и батинање. Пошто од ње ништа нису могли ништа да сазнају, послали су је у Бањички логор. Ту се срела са млађом сестром Даринком Даром, која је била ухапшена априла исте године, али на другом делу Србије. Дара је била курир Главног штаба НОВ и ПО Србије, позната по надимку „Плава Вера“.
Обе сестре Павловић стрељане су у мају 1943. године на стратишту у Јајинцима. Дринка је стрељана 14, а Даринка 25. маја. Одлазећи на стрељање, 14. маја тешила је другарице из логора и молила их да је не испраћају са сузама. Стрељана је заједно са Јеленом Ћетковић, Олгом Т. Јовановић, Олгом М. Јовановић, Славком Ђурђевић-Ђуричић, Кристином Ковачевић и другим логорашицама.
После ослобођења, у родном селу Белановици сестрама Павловић је подигнут заједнички споменик, а Дринкино име у Београду носе - основна школа, у Косовској улици и Дом за децу без родитељског старања, у улици Косте Главинића.
Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 6. јула 1953. године, проглашена је за народног хероја.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођена је 7. новембра 1918. године у селу Белановици код Љига. Њен отац Драгомир је био поштански службеник, па је касније био премештен у Београд, где се Дринка школовала. После завршене мале матуре, уписала је Учитељску школу у Београду, али је из ње била избачена јер је припадала кругу револуционарне омладине и била чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Потом је прешла у Ужице, где је 1937. године завршила тамошњу Учитељску школу. Током школовања у Ужицу, такође је учествовала у раду револуционарне омладине.
После завршетка школовања вратила се у Београд и пошто није могла да добије службу, помагала је мајци Зори у раду у бифеу у згради поште. Године 1938. примљена је у чланство илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Исте године добила је прво и једино радно место - учитељску службу у селу Спанце, код Куршумлије. У овом селу је активно радила на просвећивању људи, нарочито сељанки. Организовала је аналфабетски курс и основала књижницу и читаоницу, које је снабедвала марксистичком и револуционарном литературом. Била је активна је и у раду просветне задруге „Вук Караџић“. Сарађивала је с колегама из суседних села и размењивала искуства у пропагандно-просветном раду.
Када је у јесен 1938. године на градилишту железничке пруге Куршумлија-Приштина, инжењер Војо Јеремић формирао прву партијску ћелију, на основу одобрења Месног комитета КПЈ за Ниш, Јеремић је у партијски рад укључио и Дринку, јер је већ била члан КПЈ. Крајем 1939. године, у Куршумлији је одржана Партијске конференције, којој су присуствовали Милинко Кушић и Светозар Вукмановић, а на којој је Дринка говорила о културно-пропагандном раду. Маја 1940. године, приликом боравка у Куршумлији, Давид Пајић је формирао Месни комитет КПЈ за Куршумлију и Дринку укључио у чланство овог комитета. Током лета 1940. године Дринка је учествовала у раду политичког курса, одржаног у Сијаринској бањи.
Биста Дринке Павловић испред истоимене школе у БеоградуПосле Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Дринка је остала у Куршумлији. После немачког напада на Совјетски Савез, 22. јуна, отпочела су масовна хапшења комуниста. У првој групи комуниста у Куршумлији, међу којима је био и Никодије Стојановић Татко, била је ухапшена и Дринка. Уз помоћ једног полицајца, који је био симпaтизер Комунистичке партије, Сретен Младеновић Мика, секретар Окружног комитета КПЈ за Ниш, успео је да ослободи Дринку из затвора.
Убрзо по пуштању из затвора, Дринка је била поново ухапшена, и с групом осталих затвореника, послата камионом у правцу Ниша. Уз пут је на једној кривини успела да побегне - искочивши из камиона у покрету. Немци су пуцали за њом, али је она успела да стигне на планину Јастребац, у Штаб Топличког партизанског одреда. Крајем августа 1941. године, Штаб одреда добио је захтев Окружног комитета КПЈ за Ниш да Дринка пређе у окупирани Ниш, због преузимања рада партијске технике Комитета. Дринка је у Ниш стигла септембра 1941. године, и почела да ради у техници, заједно са Радомиром Спасићем Ацом, куриром Комитета.
У Нишу је живела под илегалним именом Даница Миљковић, учитељица из Срема која чека запослење. Преко дана је обављала послове у домаћинству, а ноћу је радила у илегалној штампарији из које је на неколико дана излазило по 1.500 примерака летака, билтена и другог пропагандног материјала. Овај материјал је био преношен у Сврљишки, Озренски, Бабички и Кукавички партизански одред, као и у партијске организације Пусте Реке, Пирота, Зајечара, Топлице, Јастребца, па чак и у Македонију.
Дринка је илегално живела у окупираном Нишу све до априла 1942. године, када је била ухапшена. Почетком априла, Глигорије Диклић и Василије Буха су били ухапшени, али су током спровођења у полицију успели да побегну. Глигорије је тада отишао у илегалну партијску технику и замолио Дринку да оде и код једне другарице и набави му илегалну легитимацију са којом би напустио Ниш. Док је била у потрази за легитимацијом, на улици ју је препознао један трговац из Куршумлије, и пријавио је четницима Косте Пећанца. Четници су је ухватили и одвели је у Управу полиције, где су је током саслушавања подвргли батинама. Дринка није хтела да каже ко је, јер је имала лажну легитимацију на име Данице Миљковић. Међутим, то јој није помогло јер је трговац био пријатељ шефа полиције, који му је поверовао да је она Дринка Павловић, учитељица из Спанца.
У другој половини априла 1942. године Дринку су пребацили у Београд, у Специјалну полицију, где су наставили саслушавање и батинање. Пошто од ње ништа нису могли ништа да сазнају, послали су је у Бањички логор. Ту се срела са млађом сестром Даринком Даром, која је била ухапшена априла исте године, али на другом делу Србије. Дара је била курир Главног штаба НОВ и ПО Србије, позната по надимку „Плава Вера“.
Обе сестре Павловић стрељане су у мају 1943. године на стратишту у Јајинцима. Дринка је стрељана 14, а Даринка 25. маја. Одлазећи на стрељање, 14. маја тешила је другарице из логора и молила их да је не испраћају са сузама. Стрељана је заједно са Јеленом Ћетковић, Олгом Т. Јовановић, Олгом М. Јовановић, Славком Ђурђевић-Ђуричић, Кристином Ковачевић и другим логорашицама.
После ослобођења, у родном селу Белановици сестрама Павловић је подигнут заједнички споменик, а Дринкино име у Београду носе - основна школа, у Косовској улици и Дом за децу без родитељског старања, у улици Косте Главинића.
Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 6. јула 1953. године, проглашена је за народног хероја.
- - - - - - - - - -
Биста Дринке Павловић испред истоимене школе у Београду
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
Павле Пап Шиља (Перлез, код В. Бечкерека , 9. јануар 1914 — Скрадин, 15. август 1941), студент медицине, члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођен је 9. јануара 1914. године у селу Перлезу, код Великог Бечкерека. У Новом Саду је завршио Јеврејску основну школу, а затим Државну мушку гимназију.Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је 1932. године. Био је секретар организације СКОЈ-а на Медицинском факултету, члан Универзитетског већа студената Београдског универзитета и члан управе Удружења југословенских медицинара. Децембра 1933. године је учествовао у организовању акције студената у Београду против суђења Георги Димитрову и другим комунистима у Немачкој. Те године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).Почетком 1934. године, покренуо је и уређивао лист „Медицинар“. Фебруара исте године је постао члан Месног комитета СКОЈ-а за Београд, а у марту члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију, који је формирао Благоје Паровић. По упутствима Паровића, Шиља је организовао штампање и био главни уредник „Младог комуниста“, органа ПК СКОЈ-а за Србију.У провали партијске и скојевске организације у Београду, 9. јула 1934. године, ухапшен је и од Државног суда за заштиту државе, 29. децембра 1934. године осуђен на три године робије, коју је уздржао у затвору у Сремској Митровици.Биста Павла Папа у Загребу, поред зграде Месне заједнице која је некада носила његово имеПосле изласка с робије, 9. јула 1937. године, настававио је партијску делатност у Војводини. У Бачкој и Банату је заједно са Жарком Зрењанином радио на стварању и јачању партијских организација, а у је Београду окупљао и политички деловао међу војвођанским студентима, као члан Покрајинског одбора напредних студената из Војводине. Тада је постао члан Централног комитета СКОЈ-а.Када је, 19. јуна 1938. године, полиција расписала за њим потерницу због „комунистичке пропаганде“, прешао је у илегалност. Државни суд за заштиту државе осудио га је, у одсуству, 17. новембра 1938. године, на петнаест година робије. У лето и јесен 1938. године скривао се и активно политички деловао, пишући разне текстове у низу радничких листова Србије и Војводине. По директиви Централног комитета КПЈ, крајем новембра 1938. године, прешао је у Загреб.У строгој илегалности радио је у Централној партијској техници у Загребу. Искуство из ранијег рада и знање стечено на робији тада је примењивао на овом врло одговорном задатку. Илегалан пертијски материјал, партијска штампа и литература у великим количинама су сигурним каналима растурани је по читавој земљи. На Петој земаљској конференцији КПЈ, октобра 1940. године у Загребу, изабран је за члана Централног комитета КПЈ. Пред рат је радио у Загребу као инструктор ЦК КПЈ у загребачкој партијској организацији, и руководио Централном партијском техником. У лето 1940. године био је један од предавача на партијском курсу у Макарској, а затим и на вишем партијском курсу у Загребу.После окупације Краљевине Југославије, априла 1941. године, радио је на јачању партијске организације и формирању ударних група у окупираном Загребу. Са загребачким комунистима организовао је прикупљање оружја и санитетског материјала, организовао саботаже и диверзије, и убиство злогласног полицијског агента Тиљка, почетком јула 1941. године. По директиви ЦК КП Југославије и ЦК КП Хрватске, почетком августа 1941. године, у својству делегата Централног комитата, отишао је у Далмацију да помогне Покрајинском комитету КПЈ за Далмацију у организовању партизанских одреда и оружане борбе.После обавњеног задатка у Сплиту и Шибенику, Шиља је отишао на подручје Затона и Водица, а затим је кренуо у Буковицу. На пут је кренуо 14. августа увече. Међутим током ноћи ја са својим водичем залутао, па је, у зору 15. августа 1941. године, на препад ухваћен док се умивао на врелу код села Ваћана. Италијани су заробљенике спровели у Скрадин, где су их после испитивања стрељали, мада нису знали да су стрељали Павла Папа, јер су код њега нашли исправе на име Вјекослава Магдалинића, а он им ништа није признао, па чак ни своје име. Пред само стрељање, Павле Пап Шиља је, стиснуте песнице, рекао: „Идите своме Мусолинију, и реците му како умиру комунисти. Живела слобода!“.Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је за народног хероја.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођен је 9. јануара 1914. године у селу Перлезу, код Великог Бечкерека. У Новом Саду је завршио Јеврејску основну школу, а затим Државну мушку гимназију.Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је 1932. године. Био је секретар организације СКОЈ-а на Медицинском факултету, члан Универзитетског већа студената Београдског универзитета и члан управе Удружења југословенских медицинара. Децембра 1933. године је учествовао у организовању акције студената у Београду против суђења Георги Димитрову и другим комунистима у Немачкој. Те године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).Почетком 1934. године, покренуо је и уређивао лист „Медицинар“. Фебруара исте године је постао члан Месног комитета СКОЈ-а за Београд, а у марту члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију, који је формирао Благоје Паровић. По упутствима Паровића, Шиља је организовао штампање и био главни уредник „Младог комуниста“, органа ПК СКОЈ-а за Србију.У провали партијске и скојевске организације у Београду, 9. јула 1934. године, ухапшен је и од Државног суда за заштиту државе, 29. децембра 1934. године осуђен на три године робије, коју је уздржао у затвору у Сремској Митровици.Биста Павла Папа у Загребу, поред зграде Месне заједнице која је некада носила његово имеПосле изласка с робије, 9. јула 1937. године, настававио је партијску делатност у Војводини. У Бачкој и Банату је заједно са Жарком Зрењанином радио на стварању и јачању партијских организација, а у је Београду окупљао и политички деловао међу војвођанским студентима, као члан Покрајинског одбора напредних студената из Војводине. Тада је постао члан Централног комитета СКОЈ-а.Када је, 19. јуна 1938. године, полиција расписала за њим потерницу због „комунистичке пропаганде“, прешао је у илегалност. Државни суд за заштиту државе осудио га је, у одсуству, 17. новембра 1938. године, на петнаест година робије. У лето и јесен 1938. године скривао се и активно политички деловао, пишући разне текстове у низу радничких листова Србије и Војводине. По директиви Централног комитета КПЈ, крајем новембра 1938. године, прешао је у Загреб.У строгој илегалности радио је у Централној партијској техници у Загребу. Искуство из ранијег рада и знање стечено на робији тада је примењивао на овом врло одговорном задатку. Илегалан пертијски материјал, партијска штампа и литература у великим количинама су сигурним каналима растурани је по читавој земљи. На Петој земаљској конференцији КПЈ, октобра 1940. године у Загребу, изабран је за члана Централног комитета КПЈ. Пред рат је радио у Загребу као инструктор ЦК КПЈ у загребачкој партијској организацији, и руководио Централном партијском техником. У лето 1940. године био је један од предавача на партијском курсу у Макарској, а затим и на вишем партијском курсу у Загребу.После окупације Краљевине Југославије, априла 1941. године, радио је на јачању партијске организације и формирању ударних група у окупираном Загребу. Са загребачким комунистима организовао је прикупљање оружја и санитетског материјала, организовао саботаже и диверзије, и убиство злогласног полицијског агента Тиљка, почетком јула 1941. године. По директиви ЦК КП Југославије и ЦК КП Хрватске, почетком августа 1941. године, у својству делегата Централног комитата, отишао је у Далмацију да помогне Покрајинском комитету КПЈ за Далмацију у организовању партизанских одреда и оружане борбе.После обавњеног задатка у Сплиту и Шибенику, Шиља је отишао на подручје Затона и Водица, а затим је кренуо у Буковицу. На пут је кренуо 14. августа увече. Међутим током ноћи ја са својим водичем залутао, па је, у зору 15. августа 1941. године, на препад ухваћен док се умивао на врелу код села Ваћана. Италијани су заробљенике спровели у Скрадин, где су их после испитивања стрељали, мада нису знали да су стрељали Павла Папа, јер су код њега нашли исправе на име Вјекослава Магдалинића, а он им ништа није признао, па чак ни своје име. Пред само стрељање, Павле Пап Шиља је, стиснуте песнице, рекао: „Идите своме Мусолинију, и реците му како умиру комунисти. Живела слобода!“.Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је за народног хероја.
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
- - - - - - - - - -
Петар Драпшин (Турија, 15. новембар 1914 — Београд, 2. новембар 1945), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-лајтант ЈА и народни херој Југославије.
- - - - - - - - - -
Рођен је 15. новембра 1914. године у селу Турији, у близини Србобрана. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу завршио у Турији, а нижу гимназију у Србобрану. После гимназије, отишао је на занат у Београд.
После заната уписао је средњетехничку школу, коју је завршио 1935. године. За време школовања дошао је у додир са радничким покретом и укључио се у његов рад. Литерарна дружина средњетехничке школе коју је Драпшин похађао у Београду била је платформа за окупљање напредне омладине, а Драпшин је био један од њених најактивнијих чланова. Учествовање у акцијама које је организовао СКОЈ довео је Драпшина у редове Савеза комунистичке омладине Југославије, а мало касније и на дужност секретара организације СКОЈ-а Средњетехничке школе у Београду. Године 1937. Драпшин одлази у Праг на студије, на тамошњем Техничком факултету.
Привучен ослободилачком борбом шпанског народа против генерала Франциска Франка, после краћег времена одлази да се бори на пољима Андалузије. Као одличан и храбар борац Шпанске републиканске армије истакао се борбама код Алмансе и на Мадридском фронту. После Франковог тријумфа, Драпшин са осталим борцима интернационалних бригада одлази у Француску, одакле је интерниран у логор. Бекство које је организовала КПЈ преко својих канала, Драпшин је искористио да би побегао у Загреб. Одатле је прешао у Херцеговину и већ у првим данима рата постао један од организатора устанка.
Петар Драпшин је имао чин капетана шпанске републиканске армије, слично као и Пеко Дапчевић, Коста Нађ, Иван Гошњак, Франц Розман Стане и многи други. У Херцеговини је постао заменик команданта оперативне зоне. Истакавши се на тој дужности добрим руковођењем, постављен је за команданта. У Херцеговини се налазио под илегалним именом Петар Илић Шпанац. У Херцеговини је због грешака био партијски кажњен, што га је тешко погодило. Партија му даје нови задатак за искупљање. Петар Драпшин је послат у Славонију, где обавља дужност команданта Дванаесте славонске дивизије од јануара 1943. године.
У лето 1944. године постао је заменик команданта Главног штаба НОВ и ПО Хрватске. Крајем 1944. послат је у Далмацију за команданта Осмог далматинског корпуса НОВЈ.
Први официрски чин — пуковника, добио је 1. маја 1943. године. У чин генерал-мајора унапређен је 1. новембра 1943, а у чин генерал-лајтанта 3. јануара 1945. године.
Када је у фебруару 1945. формирана Четврта југословенска армија, генерал-лајтнант Петар Драпшин је постављен за њеног команданта. У Штабу се на месту начелника Армије налазио генерал-лајтант Павле Јакшић, а на месту политичког комесара армије пуковник Бошко Шиљеговић. Читав Штаб Четврте армије је имао задатак да борбе пренесе према словеначко-италијанској граници, да се ослободи Хрватско приморје, Истра и Трст.
Генерал Драпшин је био чувен по томе што су његови тенкови загазили Трстом. Ту је био заробљен и уништен велики број непријатељских снага. Борби за Трст су претходиле успешно руковођене операције: десант на Истру, ослобођење Тржича и Горице. Драпшинова армија је такође имала задатак да затвори италијанску границу и уништи остатке Српског добровољачког корпуса који се повлачио према Италији.
На првим изборима за уставотворну скупштину, новембра 1945. године, кандидован је за народног посланика, али је његову војну славу прекинуо несрећни случај при ком је погинуо 2. новембра 1945. године у Београду. Наиме, пиштољ којим је руковао је случајно опалио и усмртио га. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
Прво издање књиге под називом Зборник народних хероја Југославије издало је новинско издавачко предузеће „Омладина“ из Београда 1957. године. Штампање књиге почело је 1. октобра 1957, а завршено је 1. априла 1958. године у „Београдском издавачком графичком заводу“ (БИГЗ) у тиражу од 16.000 примерака. Књига има 1.003 странице.
| Читава историја наших народа, откако живе на овим подручју, била је веома драматична. Принуђени да стално буду на опрези и спремни за одбрану од туђинских најезда и освајачких похода, они су тешко осетили сву суровост и горчину историјске судбине народа оних земаља које се налазе на раскрсници и правцима кретања освајача. Нашим народима био је наметнут неизбежан услов да непрекидно воде борбу за свој опстанак и одржање, да поднесу све тешкоће и прекиде у самосталном и континуираном развоју, да заостају у развитку и стваралачкој улози коју би одиграли као слободни народи. То им је наметнуло и тешку обавезу да вечно троше изузетно велике снаге, жртве и средстава да би бранили своја народна и људска парава, у првом реду право на слободан живот и независност. Релативно малени по броју, они су морали да подносе најсуровије видове борбе, да се прекале и очврсну за најтеже и најсложеније облике одбрамбених бојева.Отуда је наша историја и народна уметност пуна легендарних окршаја и јуначких ликова који симболишу борбу против туђина освајача, насиља и деспотије, против неподношљивих услова робовања, који означавају светле примере издржљивости и отпора. Али никада наши народни нису били стављени на тако страховит испит, никад им није била намењена тако сурова судбина, такав ужасан положај, никад им није био тако угрожен читав живот и цела будућност као за време фашистичке најезде на нашу земљу у току Другог светског рата. И све је тада зависилио од тога хоће ли као борачке снаге бити организоване све народне силе, колико ће и како сваки појединац разумети своју улогу у том времену пуном искушења, колико ће свесно и до краја извршити своју дужност. У таквој свакодневној борби против освајача и домаћих изрода, борби без унапред створене војске, без магацина и опреме, без дубоке слободне поадине као базе за попуну и снабдевање, у тој двострукој ослободилачкој и револуционарној борби превазиђени су сви оквири сукоба и окршаја, бојева и битака из прошлости, индивидуалног и колективног јунаштва и подвига, херојских примерасвесног и самопрегорног вршења своје дужности према народу, према својој домовини. Већ сама по себи Народноослободилачка борба и Народна револуција као целина остаће у историји наших народа као највећи пример колективног херојског подвига целокупне једне земље, земље у којој су борци били деца, младићи, зрели људи, старци, радници, сељаци, пастири родољубива интелигенција — људи свих доба узраста и свих часних занимања. И мушкарци и жене — упоредо. Све те снаге окупљене под сигурном и смелом претходницом и језгром — радничком класом Југославије, уједињене организаторском и руководећом улогом Комунистичке партије Југославије у целини су примери колективног херојства. Свака поједина наша војна јединица, почев од оних партизанских одреда из којих су никле наше пролетерске и ударне бригаде и дивизије, па до смелих диверзантских група и одреда — такође је примерколективног херојства и свесне и непоколебљиве борбености. Зато је и било могуће да се из тих свенародних и колективних напора роди наше ослобођење и револуционарна победа и све друге велике тековине те борбе, а међу њима и једна од најлепших: братство и јединство наших народа. | ” |
Део из предговора првом издању књиге који је написао Александар Ранковић.
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
- - - - - - - - - -
Ivo Lola Ribar (Zagreb, 23. april 1916 — Glamočko polje, 27. novembar 1943), pravnik i student filozofije, jedan od organizatora i predvodnika omladinskog i studentskog revolucionarnog pokreta u Jugoslaviji, sekretar CK SKOJ i predsednik USAOJ, član Vrhovnog štaba NOV i POJ i narodni heroj Jugoslavije.
- - - - - - - - - -
opširno na:
http://www.yugopapir.com/2013/04/ivo-lola-ribar-narodni-heroj-secanje.html
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
Христијан Тодоровски Карош (Куманово, 3. септембар 1921 — Биљача, код Бујановца, 7. фебруар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођен је 3. септембра 1921. године у Куманову. Назван је по Петру Карпошу, хајдуку који је био вођа великог устанка против Османлијске империје 1689. године кога су тада звали и краљем Куманова.У додир са револуционарним омладинским покретом дошао је у гимназију, а убрзо је примљен у Савез комунистичке омладине Југославије. Због своје борбености отворено је иступао пред својим друговима, али и професорима. У пролеће 1940. године, због својих револуционарних ставова избачен је из седмог разреда гимназије, без даљег права на школовање.После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, активно је учествовао у прикупљању оружја и припреми устанка. Октобра 1941. године налазио се у првом партизанском одреду формираном у Македонији. Био је у чети која је дејствовала на терену Козјака. После разбијања Одреда, вратио се у Куманово где је живео и радио илегално. Затим одлази у Србију, где се укључио у Кукавички партизански одред, са којим је учествовао у борбама у околини Грделице и Јастребца. А потом прелази у Црнотравски партизански одред, са којим се борио код Моминог камена и Владичиног хана.У пролеће 1943. године вратио се у Куманово и радио на организовању партизанског одреда. Одред, који је формирао и чији је био командант, налазио се на терену Куманова и вршио нападе на војне и полицијске снаге, палио окупаторске архиве у сеоским општинама. Када је 1. децембра 1943. године, по наређењу Главног штаба НОВ и ПО Македоније, формиран Први партизански батаљон „Орце Николов“, Карпош је постављен за његовог команданта.Погинуо је 7. фебруара 1944. године приликом напада на Бугаре утврђене у селу Биљача код Бујановца.Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 25. јула 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођен је 3. септембра 1921. године у Куманову. Назван је по Петру Карпошу, хајдуку који је био вођа великог устанка против Османлијске империје 1689. године кога су тада звали и краљем Куманова.У додир са револуционарним омладинским покретом дошао је у гимназију, а убрзо је примљен у Савез комунистичке омладине Југославије. Због своје борбености отворено је иступао пред својим друговима, али и професорима. У пролеће 1940. године, због својих револуционарних ставова избачен је из седмог разреда гимназије, без даљег права на школовање.После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, активно је учествовао у прикупљању оружја и припреми устанка. Октобра 1941. године налазио се у првом партизанском одреду формираном у Македонији. Био је у чети која је дејствовала на терену Козјака. После разбијања Одреда, вратио се у Куманово где је живео и радио илегално. Затим одлази у Србију, где се укључио у Кукавички партизански одред, са којим је учествовао у борбама у околини Грделице и Јастребца. А потом прелази у Црнотравски партизански одред, са којим се борио код Моминог камена и Владичиног хана.У пролеће 1943. године вратио се у Куманово и радио на организовању партизанског одреда. Одред, који је формирао и чији је био командант, налазио се на терену Куманова и вршио нападе на војне и полицијске снаге, палио окупаторске архиве у сеоским општинама. Када је 1. децембра 1943. године, по наређењу Главног штаба НОВ и ПО Македоније, формиран Први партизански батаљон „Орце Николов“, Карпош је постављен за његовог команданта.Погинуо је 7. фебруара 1944. године приликом напада на Бугаре утврђене у селу Биљача код Бујановца.Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 25. јула 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.
Mstislav
Legenda
- Poruka
- 60.906
Miroslav Miro Popara (Fatnica, kod Bileće, 1. septembar 1913 – Bojišta, kod Nevesinja, 25. jul 1942), revolucionar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.
Biografija
Rođen je 1. septembra 1913. u Fatnici kod Bileće. Poticao je iz zemljoradničke porodice. osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju je učio u Trebinju, Mostaru i Sremskoj Mitrovici. Kao učenik gimnazije počeo je da se interesuje za revolucionarnu prošlost svog rodnog kraja. Interesovali su ga bune i ustanci u Hercegovini, a posebno je bio zainteresovan za revolucionarnu organizaciju „Mlada Bosna“. Takođe, veliki utisak na njega je ostavila i Velika oktobarska socijalistička revolucija, izvedena 1917. godine u Rusiji. Sve ovo ga je približili omladinskom revolucionarnom pokretu, a pisao je i pesme sa rodoljubivim i socijalnim sadržajem.[1]
Za vreme studija na Pravnom fakultetu u Beogradu, priključio se studentskom revolucionarnom pokretu. Učestvovao je u svima studentskim akcijama na Beogradskom univerzitetu, a 1935. godine je primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Od 1936. godine, radio je politički i u svom rodnom kraju, gde je odlazio za vreme raspusta. Tamošnjim komunistima je pomagao na formiranju partijskih čelija, otvaranju seoskih čitaonica i knjižnica. Tokom 1937. godine je radio na formiranju partijskih i skojevskih organizacija u istočnoj Hercegovini, a u Beogradu je radio na organizovanju srednjoškolske i radničke omladine, koja je dolazili iz Hercegovine. Aktivno je radio na njihovom uključivanju u revolucionarni pokret.[1]
Za vreme građanskog rata u Španiji, tokom 1937. godine, aktivno je radio na organizovanju i ilegalnom prebacivanju dobrovoljaca iz Jugoslavije u Španiju. Prikupljao je izveštaje i druge vesti o životu i borbi jugoslovensih dobrovljaca u Španiji. Takođe je radio na popularisanju španske borbe protiv fašizma i uspostavljao je veze sa levo orijentisanim političarima iz građanskih političkih partija u cilju vođenja kampanje i pružanja pomoći španskoj republici i jugoslovenskim dobrovoljcima. Zbog toga je izvesno vreme živeo u ilegalnosti.[1]
Njegova politička delatnost nije ostala neprimećena od policije, pa je više puta bio hapšen i priganjan. Pevi put je bio uhapšen 1936. godine, kada je u zatvoru na Adi Ciganliji, proveo od jula do novembra 1936. godine. Februara 1938. godine je postao član Centralnog političkog odbora ujedinjene studentske omladine Beogradskog univerziteta, kao predstavnik studenata iz Bosne i Hercegovine. Bio je jedan od članova delegacije studenata Beogradskog univerziteta na pregovorima s Vlatkom Mačekom, potpredsednikom Vlade, povodom brutalnog napada policije na studentsku i radničku omladinu u vreme demonstracija u Beogradu, 14. decembra 1939. godine.[1]
U toku 1939. i u prvoj polovini 1940. godine, radio je na organizovanju akcija studentske omladine u Beogradu, posebno studenata iz Bosne i Hercegovine, preko udruženja „Petar Kočić“ i omladinske sekcije udruženja „Neretva“. Putovao je na Kosovo i Metohiju, i u Vojvodinu i politički radio s kolonistima iz Hercegovine. Vlast Kraljevine Jugoslavije je januara 1940. godine formirala koncentracioni logor u Bileći i u njemu zatvorila mnoge istaknute komuniste, među kojima su bili Moša Pijade, Ivan Milutinović, Ivo Lola Ribar i dr. Miro je tada, po zadatku Centralnog komiteta KPJ, otišao u Bileću i organizovao uspostavljanje veze i pružanje pomoći komunistima zatvorenim u logoru. Svojim aktivnim političkim radom, uspeo je da pokrene široku akciju među stanovništvom Bilećkog sreza, ali i dela istočne Hercegovine, koji su odlučno zahtevali raspuštanje ovog logora, što je kasnije i bilo učinjeno. U toku leta 1940. godine, po zadatku je pomagao Mesnom komitetu KPJ za Mostaru, u organizovanju antifašističkih akcija i radio je na formiranju partijskih organizacija u raznim krajevima Hercegovine.[1]
Od oktobra 1940. godine se nalazio na odsluženju vojnog roka, u Đačkom bataljonu u Mariboru, gde je pohađao Školu rezervnih oficira. Kada je otpočeo Aprilski rat, 1941. godine, Đački bataljon je bio premešten u okolinu Jajca. Posle nekog vremena, bez jasnih naređenja od viših komadi, grupa boraca Đačkog bataljona, predvođenja podoficirom Milovanom Šaranovićem, je pružila otpor Nemcima prilikom njihovog ulaska u Mrkonjić Grad. Ubrzo potom, usledila je kapitulacija Jugoslovenske vojske, pa se Miro sa grupom svojih saboraca iz Hercegovine i Crne Gore, uputio u rodni kraj.[1]
Po dolasku u Hercegovinu, odmah se uključio u organizovanje oružanog ustanka. Kao član Oblasnog komiteta KPJ za Hercegovinu i član Oblasnog vojnog štaba za Hercegovinu, aktivno je radio na učvršćivanju partijskih organizacija i na njihovom pripremanju za oružanu borbu. Krajem jula 1941. godine, bio je imenovan za komandanta Operativnog štaba NOP odreda Hercegovine, a ubrzo potom i za sekretara Oblasog komiteta KPJ za Hercegovinu. Od tada, pa do njegove pogibije, sve partizanske akcije u istočnoj Hercegovini, su vršene pod njegovom komandom. Dolaskom grupe vojnih rukovodilaca u Hercegovinu, dužnost komandanta Operativnog štaba je preustio Petru Drapšinu, a on je preuzeo dužnost političkog komesara. Sredinom aprila 1942. godine, bio je inicijator stvaranja prvog Oblasnog Narodnooslobodilačkog odbora za Hercegovinu.[1]
Posle prelaska glavnine partizanskih snaga u zapadnu Hercegovinu, početkom 1942. godine učestvovao je u tzv „lijevim skretanjima“, tokom kojih su učinjene mnoge greške u razvoju Narodnooslobodilačke borbe u Hercegovine i izvršeni određeni zločini, u cilju sprovođenja socijalističke revolucije. Zbog ovih grešaka, zajedno sa ostalim rukovodiocima Operativnog štaba NOP-a Hercegovine – Petrom Drapšinom i Pavlom Kovačevićem, bio je 19. juna 1942. godine od strane CK KPJ smenjen i partijski kažnjen. Ubrzo potom, 23. juna odlukom Vrhovnog komandanta NOV i POJ formirano je novo rukovodstvo Operativnog štaba za Hercegovinu.[2]
Još početkom juna 1942. godine, Operativni štab za Hercegovinu i Prva četa Udarnog bataljona, koja je bila zadužena za obezbeđenje Operativnog štaba, bili su u blizini sela Brestica, kod Neuma napadnuti od mnogobrojniijh četničkih snaga. Da bih izbegli uništenje, odlučili su da se podele u dve grupe. Prvu grupu je u pravcu sela Vrbica, poveo je Petar Drapšin, dok su drugu grupu u pravcu planine Babe, poveli Miro i njegov zamenik Pavle Kovačević. Tada je nastupila velika kriza za partizane, koji su totalno oslabljeni, bili pod stalnim poterama četnika. Miro i Pavle tada su se nalazili u dubokoj ilegali, krećući se u uskom krugu boraca po selima u okolini Nevesinja. Prilkom pokušaja uspostavljanja veze za prebacivanje na Zelengoru, Pavlov kurir Marko Rulj ih je izdao četnicima. U blizini sela Grabovica, kod Nevesinja, 18. jula 1942. godine Miro i Pavle su, misleći da su pošli na satanak sa „partizanima“, upali u četničku zasedu i bili uhavćeni. Četnici su ih odmah potom predali Italijanim u Nevesinju.[2]
U italijanskom zatvoru u Nevesinju, Miro i Pavle su bili strahovito mučeni, ali su odbijali da neprijatelju odaju bilo šta. Jedan od svedoka, njihovog mučenja u zatvoru u Nesesinju, bio je zatvorenik Vidak Čolović, otac partizana Save Čolovića. Kada su Italijani uvideli da od njih neće dobiti nikakvu informaciju, osudili su ih na smrt i streljali 25. jula 1942. godine u selu Bojišta, kod Nevesinja. Prilikom streljanja, nad iskopanom rakom, obojica su klicali Partiji i oslobodilačkoj borbi.[2][1]
Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 21. decembra 1951. godine, proglašen je za narodnog heroja
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
Симела Симо Шолаја (Пљева, код Шипова, 1905 — Купрес, 11. август 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођен је 1905. године у селу Пљеви, код Шипова. Потиче из сиромашне сељачке породице, до почетка Другог светског рата радио је као шумарски радник и надничар, у Босни, Црној Гори и Србији.
Чим је почео усташки терор у околини Шипова, Симо се са неколико својих пријатеља и комшија склонио се у оближњу шуму и ту почео да скупља људе и оружје за предстојећу борбу. Најзад је стигла вест у његово село да су комунисти у Дрвару дигли устанак. Одмах је с неколико својих другова усред дана напао и разоружао жандаре на железничкој станици Равни До, код Пљевских подова.
У суседном селу Јању, комунисти су раније извршили припреме за почетак устанка. Шолаја успоставља везу с њима и заједно водио борбе око Шипова, Језера и Мркоњић-Града, које ослобађају у току августа 1941. године и почињу припреме за напад на Јајце. У свим овим акцијама, Шолаја је био међу првима. Јуришајући на усташе у Језеру, 28. августа, упао је међу њих, али се бомбама и уз помоћ пристиглих другова спасио.
После тродневне велике офанзиве Немаца, усташа и домобрана на слободну територију Јања и Пљеве, почетком септембра 1941. године, Шолаја се под борбом повукао на Козила, јужно од свог села, а устанички фронт се распао. Тада је Шолаја са својом некомплетном четом дочекао и разбио чету усташа, гонећи их према селу Мујиџићима. Њему су се тада придружили расути борци, сељаци, жене, па и деца. Тако је формиран фронт устаника и народа, који је у налету протерао непријатеља из Пљеве, Јања и из Шипова. Шолаја jе тада заробио и два топа. Ова велика победа, чији је иницијатор био Шолаја, дала је нов полет устанку у овом и у околним крајевима. Шолаја је постао веома популаран код бораца и народа.
Средином септембра 1941. године, Италијани су с једним батаљоном кренули од Мркоњић-Града за Шипово. Четнички командант Урош Дреновић их је пропустио без борбе. Шолаја их дочекује код села Сокоца с једним водом и, после вишесатне неравноправне борбе, присиљава их да се повуку. Средином октобра 1941. године, приликом формирања Трећег крајишког партизанског одреда, у његовом саставу је батаљон „Искра“, којим је Шолаја командовао.
Италијани су посебно поштовали Шолају после пораза код Сокоца и у Растичеву, код Купреса, 3. децембра 1941. године. Пошто су у септембру склопили пакт са војводом Урош Дреновићем, покушавали су на разне начине да то ураде и са Шолајом. Почетком 1942. године, послали су свог сарадника Шолаји, с већом сумом новца да покуша да га подмити. Када је Шолаја чуо о чему је реч, извадио је пиштољ и убио издајника, говорећи - „То им је мој одговор!“.
Под његовом командом, батаљон „Искра“ је у борби између 31. децембра 1941. и 1. јануара 1942. године уништио утврђења у Мајдану, између Јајца и Мркоњић-Града, а 14. фебруара разбио батаљон домобрана на Вођеном Поду и Превилима, који је пратио комору из Јајца за Мркоњић-Град. Најзад је дониета одлука да се 25. фебруара изврши напад на Мркоњић-Град. Под притиском бораца, и Дреновић је обећао да ће град напасти с јужне и западне стране. У одређено време Шолаја је са својим борцима продро у центар града и ту уништио жандармеријску станицу, спалио италијанску моторизацију и уништио неколико утврђења. Међутим, Дреновић није кренуо у напад, па се Шолаја са својим борцима морао, у тешким условима, пробијати из града. Када је, у мају 1942. уследила четничка акција, Шолају су четници на превару ухватили и повели у Мркоњић-Град Италијанима. Партизани његовог батаљона без борбе су га ослободили.
Крајем јула и почетком августа 1942. године, развиле су се борбе између усташа, утврђених у Купресу и пролетерских бригада, ојачаних јединицама Трећег крајишког партизанског одреда. У ноћи између 11 и 12. августа 1942. године, Симо је погинуо јуришајући на усташке бункере, током напада на Купрес. Одлуком Централног комитета КПЈ, посмртно је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије.
Указом Врховног штаба НОП и ДВЈ, августа 1942. године, проглашен је за народног хероја, међу првим борцима НОВ и ПОЈ. У „Билтену Врховног штаба“ бр 17-19 о проглашењу Симе Шолаје за народног хероја пише:
„ На предлог Оперативног штаба НОП и ДВ за Босанску Крајину, а по одлуци Врховног штаба НОП и ДВ Југославије додељује се назив народног хероја команданту батаљона „Пелагић“, другу Сими Шолаји, који је погинуо херојском смрћу код Купреса, 14. августа о. г. Име друга Шолаје познато је у читавој Босни, а нарочито у Босанској Крајини. Вољен од читавог народа, од својих бораца, па чак и од заведених четника, друг Шолаја не само да је био примјер јунаштва у борби против свих народних издајица и окупатора већ и оличење поштења и оданости своме народу и његовој ослободилачкој борби.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Рођен је 1905. године у селу Пљеви, код Шипова. Потиче из сиромашне сељачке породице, до почетка Другог светског рата радио је као шумарски радник и надничар, у Босни, Црној Гори и Србији.
Чим је почео усташки терор у околини Шипова, Симо се са неколико својих пријатеља и комшија склонио се у оближњу шуму и ту почео да скупља људе и оружје за предстојећу борбу. Најзад је стигла вест у његово село да су комунисти у Дрвару дигли устанак. Одмах је с неколико својих другова усред дана напао и разоружао жандаре на железничкој станици Равни До, код Пљевских подова.
У суседном селу Јању, комунисти су раније извршили припреме за почетак устанка. Шолаја успоставља везу с њима и заједно водио борбе око Шипова, Језера и Мркоњић-Града, које ослобађају у току августа 1941. године и почињу припреме за напад на Јајце. У свим овим акцијама, Шолаја је био међу првима. Јуришајући на усташе у Језеру, 28. августа, упао је међу њих, али се бомбама и уз помоћ пристиглих другова спасио.
После тродневне велике офанзиве Немаца, усташа и домобрана на слободну територију Јања и Пљеве, почетком септембра 1941. године, Шолаја се под борбом повукао на Козила, јужно од свог села, а устанички фронт се распао. Тада је Шолаја са својом некомплетном четом дочекао и разбио чету усташа, гонећи их према селу Мујиџићима. Њему су се тада придружили расути борци, сељаци, жене, па и деца. Тако је формиран фронт устаника и народа, који је у налету протерао непријатеља из Пљеве, Јања и из Шипова. Шолаја jе тада заробио и два топа. Ова велика победа, чији је иницијатор био Шолаја, дала је нов полет устанку у овом и у околним крајевима. Шолаја је постао веома популаран код бораца и народа.
Средином септембра 1941. године, Италијани су с једним батаљоном кренули од Мркоњић-Града за Шипово. Четнички командант Урош Дреновић их је пропустио без борбе. Шолаја их дочекује код села Сокоца с једним водом и, после вишесатне неравноправне борбе, присиљава их да се повуку. Средином октобра 1941. године, приликом формирања Трећег крајишког партизанског одреда, у његовом саставу је батаљон „Искра“, којим је Шолаја командовао.
Италијани су посебно поштовали Шолају после пораза код Сокоца и у Растичеву, код Купреса, 3. децембра 1941. године. Пошто су у септембру склопили пакт са војводом Урош Дреновићем, покушавали су на разне начине да то ураде и са Шолајом. Почетком 1942. године, послали су свог сарадника Шолаји, с већом сумом новца да покуша да га подмити. Када је Шолаја чуо о чему је реч, извадио је пиштољ и убио издајника, говорећи - „То им је мој одговор!“.
Под његовом командом, батаљон „Искра“ је у борби између 31. децембра 1941. и 1. јануара 1942. године уништио утврђења у Мајдану, између Јајца и Мркоњић-Града, а 14. фебруара разбио батаљон домобрана на Вођеном Поду и Превилима, који је пратио комору из Јајца за Мркоњић-Град. Најзад је дониета одлука да се 25. фебруара изврши напад на Мркоњић-Град. Под притиском бораца, и Дреновић је обећао да ће град напасти с јужне и западне стране. У одређено време Шолаја је са својим борцима продро у центар града и ту уништио жандармеријску станицу, спалио италијанску моторизацију и уништио неколико утврђења. Међутим, Дреновић није кренуо у напад, па се Шолаја са својим борцима морао, у тешким условима, пробијати из града. Када је, у мају 1942. уследила четничка акција, Шолају су четници на превару ухватили и повели у Мркоњић-Град Италијанима. Партизани његовог батаљона без борбе су га ослободили.
Крајем јула и почетком августа 1942. године, развиле су се борбе између усташа, утврђених у Купресу и пролетерских бригада, ојачаних јединицама Трећег крајишког партизанског одреда. У ноћи између 11 и 12. августа 1942. године, Симо је погинуо јуришајући на усташке бункере, током напада на Купрес. Одлуком Централног комитета КПЈ, посмртно је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије.
Указом Врховног штаба НОП и ДВЈ, августа 1942. године, проглашен је за народног хероја, међу првим борцима НОВ и ПОЈ. У „Билтену Врховног штаба“ бр 17-19 о проглашењу Симе Шолаје за народног хероја пише:
„ На предлог Оперативног штаба НОП и ДВ за Босанску Крајину, а по одлуци Врховног штаба НОП и ДВ Југославије додељује се назив народног хероја команданту батаљона „Пелагић“, другу Сими Шолаји, који је погинуо херојском смрћу код Купреса, 14. августа о. г. Име друга Шолаје познато је у читавој Босни, а нарочито у Босанској Крајини. Вољен од читавог народа, од својих бораца, па чак и од заведених четника, друг Шолаја не само да је био примјер јунаштва у борби против свих народних издајица и окупатора већ и оличење поштења и оданости своме народу и његовој ослободилачкој борби.
proka
Legenda
- Poruka
- 57.100
Радован Шакотић (1906 — 1945), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
- - - - - - - - - -
Рођен је 15. маја 1906. године у селу Ораховцу, код Требиња. Потицао је из сељачке породице и до почетка Другог светског рата се бавио земљорадњом. Још пре рата је дошао у додир са револуционарном радничким покретом и постао члан илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Као члан КПЈ је политички деловао међу сељацима у своме крају, објашњавајући им шта су идеје за које се боре комунисти.
Одмах после Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године Радован је почео да рада на прикупљању оружја, које је остало после капитулације Југословенске војске. Када су започели први усташки покољи над српским становништвом у Херцеговини, Радован је радио на организовању сељака у свом и околним селима, ради пружања отпора усташама и италијанским окупаторима. Када су 1. јуна 1941. године усташе извршиле покољ Срба у Требињу, Радован је у свом селу сазвао збор на коме је позвао сељаке да се супротставе усташама. Био је организатор стража око села, а касније и збегова народа. На великом народном збору у Бијелој Гори, где се у збегу налазило становништво из Зупца и Ластве, 12. јуна је био формиран Штаб збега, на чијем се челу налазио Радован.
Августа 1941. године Радован је у своме селу формирао први партизански вод, а затим у септембру и прву партизанску чету, која је водила успешне борбе против усташко-домобранских и италијанских снага. Ова чета је касније била укључена у састав партизанског батаљона „Лука Вукаловић“. У лето 1942. године, Радован се заједно са својим борцима, у саставу Херцеговачког партизанског одреда повукао у западну Босну. Тамо је од ових бораца била формирана Десета херцеговачка ударна бригада, са којом је учествовао у борбама у западној и централној Босни. Због исказаних војничких способности, био је постављен за команданта Трећег мостарског батаљона.
У току Четврте непријатељске офанзиве, заједно са својим батаљоном је учествовао у најтежим борбама - на Прозору, Рами и источној Херцеговини, у току фебруара и марта 1943. године. Потом је у борбама против италијанских и четничких снага на правцу Мостара, у бици на Пориму, са својим батаљоном на јуриш заузео италијанске положаје и запленио веома богат ратни плен - артиљријска оружја, муницију, аутоматске пушке и други ратни материјал.
У току Пете непријатељске офанзиве, најпре је крајем маја 1943. године, учествовао је у десетодневним борбама са надмоћнијим немачким снагама на Пивском Јаворку, а потом је његов батаљон укуљчен у састав Треће ударне дивизије, која је била под командом Саве Ковачевића и имала задатак да штити рањенике из Централне болнице. У веома крвавим борбама на Вучеву, Маглићу, Драгош-седлу и на Кошуру, изгинуло је доста бораца, а Радован се са око 120 бораца из његовог батаљона пробио из обруча преко Волујка, Маглића и Трновачког језера у источну Херцеговину. У току битке на Сутјесци, Радованови борци су исказали велику храброт у борбама, а њих око 80 је погинуло.
Марта 1944. године, Радован је био постављен за команданта Севернохерцеговачког партизанског одреда, а у мају је био пребачен на дужност команданта Другог батаљона у Дванаестој херцеговачкој ударној бригади. Септембра 1944. године је био постављен за команданта Четрнаесте херцеговачке омладинске бригаде, са којом је водио успешне борбе са четницима око Билеће, као и Немцима у гатачком и невесињском пољу. Средином јула, 1944. године у Раковој Нози, је са својом бригадом је учествовао у разбијању јаке немачке јединице. Потом је учествовао у борбама за ослобођење Херцеговине и ослобођење Сарајева, као и у завршним борбама за ослобођење Југославије - у Словеначком приморју и Истри.
Погинуо је 5. маја 1945. године у близини Постојне, свега десет дана пре свог 29 рођендана и завршетка ратних операција у Југославији. Свега пар месеци после погиније, 26. јула Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), а на предлог Врховног команданта Југословенске армије маршала Јосипа Броза Тита, прогашен је за народног хероја.
- - - - - - - - - -
Рођен је 15. маја 1906. године у селу Ораховцу, код Требиња. Потицао је из сељачке породице и до почетка Другог светског рата се бавио земљорадњом. Још пре рата је дошао у додир са револуционарном радничким покретом и постао члан илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Као члан КПЈ је политички деловао међу сељацима у своме крају, објашњавајући им шта су идеје за које се боре комунисти.
Одмах после Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године Радован је почео да рада на прикупљању оружја, које је остало после капитулације Југословенске војске. Када су започели први усташки покољи над српским становништвом у Херцеговини, Радован је радио на организовању сељака у свом и околним селима, ради пружања отпора усташама и италијанским окупаторима. Када су 1. јуна 1941. године усташе извршиле покољ Срба у Требињу, Радован је у свом селу сазвао збор на коме је позвао сељаке да се супротставе усташама. Био је организатор стража око села, а касније и збегова народа. На великом народном збору у Бијелој Гори, где се у збегу налазило становништво из Зупца и Ластве, 12. јуна је био формиран Штаб збега, на чијем се челу налазио Радован.
Августа 1941. године Радован је у своме селу формирао први партизански вод, а затим у септембру и прву партизанску чету, која је водила успешне борбе против усташко-домобранских и италијанских снага. Ова чета је касније била укључена у састав партизанског батаљона „Лука Вукаловић“. У лето 1942. године, Радован се заједно са својим борцима, у саставу Херцеговачког партизанског одреда повукао у западну Босну. Тамо је од ових бораца била формирана Десета херцеговачка ударна бригада, са којом је учествовао у борбама у западној и централној Босни. Због исказаних војничких способности, био је постављен за команданта Трећег мостарског батаљона.
У току Четврте непријатељске офанзиве, заједно са својим батаљоном је учествовао у најтежим борбама - на Прозору, Рами и источној Херцеговини, у току фебруара и марта 1943. године. Потом је у борбама против италијанских и четничких снага на правцу Мостара, у бици на Пориму, са својим батаљоном на јуриш заузео италијанске положаје и запленио веома богат ратни плен - артиљријска оружја, муницију, аутоматске пушке и други ратни материјал.
У току Пете непријатељске офанзиве, најпре је крајем маја 1943. године, учествовао је у десетодневним борбама са надмоћнијим немачким снагама на Пивском Јаворку, а потом је његов батаљон укуљчен у састав Треће ударне дивизије, која је била под командом Саве Ковачевића и имала задатак да штити рањенике из Централне болнице. У веома крвавим борбама на Вучеву, Маглићу, Драгош-седлу и на Кошуру, изгинуло је доста бораца, а Радован се са око 120 бораца из његовог батаљона пробио из обруча преко Волујка, Маглића и Трновачког језера у источну Херцеговину. У току битке на Сутјесци, Радованови борци су исказали велику храброт у борбама, а њих око 80 је погинуло.
Марта 1944. године, Радован је био постављен за команданта Севернохерцеговачког партизанског одреда, а у мају је био пребачен на дужност команданта Другог батаљона у Дванаестој херцеговачкој ударној бригади. Септембра 1944. године је био постављен за команданта Четрнаесте херцеговачке омладинске бригаде, са којом је водио успешне борбе са четницима око Билеће, као и Немцима у гатачком и невесињском пољу. Средином јула, 1944. године у Раковој Нози, је са својом бригадом је учествовао у разбијању јаке немачке јединице. Потом је учествовао у борбама за ослобођење Херцеговине и ослобођење Сарајева, као и у завршним борбама за ослобођење Југославије - у Словеначком приморју и Истри.
Погинуо је 5. маја 1945. године у близини Постојне, свега десет дана пре свог 29 рођендана и завршетка ратних операција у Југославији. Свега пар месеци после погиније, 26. јула Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), а на предлог Врховног команданта Југословенске армије маршала Јосипа Броза Тита, прогашен је за народног хероја.
