Најлепша љубавна песма свих времена

  • Začetnik teme Začetnik teme Лилит
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Priča
Crnjanski

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim

Kad bagrem beo dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti nikad više.


Zašto si tako lepa
Kundera

Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lepa?
Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvome licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog života bih na kolenima
ubeđivao razroko oko.
Ali ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti
Sve mi se vidi.
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorom.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti sa tobom.
Suviše si lepa.

Epilog
Antić

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim
Hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli?
Po kojoj znaš koliko su pred tobom
svu drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima
a ko plaća?

Da li sam još uvek
među tvojim životima
onaj komadić najsitnijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?


i naravno Bećkovićeva Vera Pavladoljska...
 
Hvala velvet , vec sam izgubila svaku nadu da je iko procitao tu pesmu. Ja sam ovaj odlomak pronasla u nekoj istoriji knjizevnosti ili tako nesto.


Majakovski - Oblak u pantalonama
...
Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.

Doci cu u cetiri - rekla je Marija.

Osam.
Devet.
Deset.

Evo i vece
u nocnu stravu bezi,
vece decembarsko
s prozora
u magli.

U staracka ledja smeju se i rzu
kandelabri.

Mene vise niko prepoznati ne moze:
ja sam zgrcena
gomila
zila.
Sta takva gomila pozeleti moze?
A mnogo hoce takva gomila.

Jer vise nije vazno
ni to sto sam od bronze,
ni to sto srce moje-
od gvozdja hladnog-
bije.

...
 
...
Nocu i covek svoj zvek
u nesto zensko, meko,
zeli da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od celika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, sto se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
cekam,
zabivsi lice u rosavo lice kise.
I vec me je poprskala dreka
gradske plime, sve vise.
Ponoc, sa nozem kog pruza -
do djavola s njim! -
dosla je,
zaklala.
I kao s' panja glava suznja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kisne kapi,
kreveljeci se,
nakrcale,
k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Cujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle -
u pocetku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrcao.
Sada je sa druga dva
ocajno igrati stao.
Pao na plafon spratu nize.
Zivci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skacu
i vec -
gmizu.
Zivci pali s nogu!
A noc se po sobi glibi i oko,
otezalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvilese, ko da
krcma zub na zub
ne moze da sastavi.
Usla si
osorna, kao ''na!''
guzvajuci rukavice kao luda,
i rekla: ''Da,
znate, ja cu da se udam.''
Pa sta, udajte se.
Nista nije bilo.
Izdrzacu.
Gledajte - ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Secate se?
Govorili ste:
''Dzek London,
novac,
ljubav,
strasti'' -
a ja videh samo jedno:
vi ste Djokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet cu ljubav u terevenkama utuci
povije obrva ozarivsi vatrom.
Pa sta!
Ponekad i u izgoreloj kuci
skitnice nadju dom!
Izazivate?
''Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja''
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdrazenog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvescivanja,
zlocinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osecam -
''ja''
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vaseg sina nesto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srece i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Neces?
Cekas
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu losem,
dodjem
i procedim bezubo
da sam ja danas
''neobicno posten''.
Marija,
vidis -
ja se, vec poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti neznu rec?
Ptica
zivi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam covek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoces li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja sto bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidis -
zabili su u oci iz sesira ciode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
sto na mom volovskom vratu
sede kao planine vlazne zene od znoja
gubave.
Ja kroz zivot vucem (i to je zato)
milion ogromnih, cistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da cu se opet prilepiti za hiljade lica -
''devojke Majakovskog'' -
u izdajnicko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, pridji!
U bestidnosti nagote,
ili puna plasljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu sto jos iscvala nije:
srce i ja nijednom ne dozivesmo do maja,
a u prokletom zivotu
tek stoti april je.
Znaci - opet,
dok mracno sve je to,
uzecu srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko sto
u stenaru pseto
nosi svoju sapu preseceno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odecu belu lepi se prasine cvece.
oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce ce da se okrece.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju oznacice se put sto vodi
ka domu moga oca.
Izaci cu
prljav (od jendeka, gde provodih noci)
primaci cu mu se blize,
sagnucu se
i na uho mu reci:
Slusajte, gospodine Boze!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oci odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtesku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemoguci, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zasto nisi izmislio
da se bez muke
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro,
a ti si nedouceni, majusni bogic samo.
Vidis, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjasa od straha valja se!
A tebe, sto si tamjanom opijen,
rasporicu odavde do Aljaske!
Pustite me!
Necete me zaustaviti.
lazem li, u pravu li
sam ja,
ali vise ne mogu da budem spokojan.
Gledajte -
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
polozivsi sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

Ima ih zaista mnogo, ali "Trinaesti apostol" ("Oblak u pantalonama") je uz Remboovu "Ofeliju" po meni bez premca.
 
...

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, ti umre dete, odnele su t vode.
Vetrovi sto se rue sa norveskih bregova
Saptali su ti reci opore slobode;

To dah jedan sto ti guste svijao je kose
Cudne nosase zvuke tvom duhu sto sanja;
Slusalo ti je srce pev prirode, sto se
Javi uzdahom noci i tuzaljkom granja.

To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak nemo sede do tvoga krila

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja?
Na toj si vatri bila ko sneg sto se topi;
Rec ti vizija stesni u svoja zbivanja
-Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.


A pesnik kaze da preko zvezdane pruge
Dolazis nocu, trazis cvece sto si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge,
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.


SAVRSENO!!!
Ja bih dodala i Miljkovica TRIPTIHON ZA EURIDIKU

Na ukletoj obali od dana duzoj, gde su slavuji
svi mrtvi, gde je pre mene crveni celik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima.Jos mi smrt u usima zuji...
 
Desanka Maksimovic - Razgovor

Jesi li ti rosa sto na pustinjakove ruke pada nezno?

Uteha sto u svete noci pohadja bedne?

Je li bilo negde sudjeno i neizbezno tebe da volim?

Jesi li ti suza srebrna pred gruboscu i zlom?
Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?
Cime si vezana ti sa ovim sitnim tlom?
jesi li ti plamen na kome se dusa cisti
umrljana zivotom?

Jesi li ti duboka kao oci tvoje neizmerne?
Jesi li kao san moj o tebi dobra?
Hoce li moci ruke tvoje ciste i smerne
da odagnaju s cela bore,sto ih pobra
iduci zivotom?

Hoce li ljubav tvoja kao uplasena krila
pobeci ako te sa usana mojih takne plam?
Hocu li,ako i ti sa mnom budes bila
ostati zazidan u sebe,a sam
do kraja zivota?
 
Desanka Maksimovic - Kisa

Ti kisu volis,evo kisa pada
Ne cini li ti se,blage uspavanke,
sto bi ih s najdrazih usana hteo cuti
glasovi o kojima uvek sa zudnjom snevas
po svoj vasioni da su razasuti?

Ne cini li ti se da najsladji snovi
u suze teku pretvoreni mnoge?
Ne cini li ti se,negde kao plima
necija neznost prema tebi raste
i prosipa se tu pred tvoje noge?
Ne cini li ti se,neko tiho zove:
dodji k meni,dodji,dodji.

Ne cini li ti se da govore kapi
da odjekuju svi prostori suri:
pozuri k meni,pozuri,pozuri.
Ne cini li ti se,bezbroj neznih grla
necijim mekim glasom umiljatim
da ti govori:
patim,patim,patim.

Ne cini li ti se,pljusak milovanja
o kom se u najtisim casovima sanja
da lije sa svih grana i oluka,
buja po gradskim plocicama golim,
i da glas neki toploga prizvuka
sumori odasvud:
volim,volim,volim.
 
Volim te,nocu,tiho
da ne probudim usnule prozore
grleci grcevito jastuk
i sapucuci kroz san tvoje ime
sasvim tiho
da me ne cuju usnule lutke

Uskovitlana,vrela reka
izmedju noci i dana
moj pakleni ponos
kamen o vretu ljubavi
zeljom iskidan,suzama ispran
ali cvrst
nepremostiv!

Zelim te,nocu,tiho
kao zvezdu
uz casu vrelog,mirisnog kuvanog vina
i pregrst pijanih stihova
za laku noc,za nova svitanja
 
POŽAR PLOTI

Ženo,
kada mi plot zakriči, moja duša se pretvori u krv,
krv u
požudu; ŽENO, hoću da ti ispijem kupu slasti, i da,
kroz
tebe uđem u beskonačnost;

strasno - bolno, hoću da mi premre srce u trzanju
slado -
strasti, kad me uzburka krv tvoja, ta vruća, ta slatka;

bezumna, hoću da me, bezumnog, užariš, i da me
sagoriš
svojom ženstvenom vatrom, ploti moja;

hoću da me poljubiš samo jednom, plotski, dugo,
bolno, sva
mirišući, dršćući, toplo, vlažno, slasno;

hoću moje lance, tvoje kose, duge, meke da raspustiš
kose,
da me zamrsiš u njih, nek mi se pomuti radost u
tmini
mirisa njezinih!

meda, hoću sočnost meda da ti ispijem sa usana,
s tih dozrelih,
s tih opojnih, bez ponosa da se pravim
pametan;

hoću tvoju manitu podatnost uzbješnjeloj krvi, tvoju
opijenost od moje muške mladosti;

hoću tvoje ludilo sreće od moga mesa, hoću tvoje
žensveno
blaženstvo da te savladam pobjednički;

hoću da me moćno tišti zbijenost tvoga tijela,
hoću da me
stegneš, u grču zagrljaja, kao udav janje;

hoću da nam se u vrućini strasti pomrači svijest,
i da
budemo duboki kao zemlja, KAD POSTANEMO JEDNO ILI
TROJE:

hoću sirovu snagu tvoje ploti, ženo; hoću DIVLJU
prijesnoću zbijenu u tvojim mišićima;

hoću da zatrepti meso tvoje, ploti moja, u groznici
mojih
živaca, koji kroz tebe hoće da stvaraju IZVAN SEBE;

hoću da u času ujedinjenja zamirišu iz tvog tijela
peludni
prašci, koje si prije kolutova godina njušila kao
košuta
na Celebesu;

hoću da zavrišti plot u tebi, ŽENO MOJA, i da
izbaciš
svoja zaboravljena krila, i rogove, ili pandže;

Ženo, Ženko, Žensko, neka me nestane u grču
životinje;
neka utonemo; hoću da se više nikad ne povratimo
iz suštine bića,

da više nikad ne vidimo dan, i da ne mognem
razlikovati
sebe od tebe, ili nas obadvoje od bića,

od velikog, vječnog, neponjatnog, koje od sebe
čini dušu,
od duše krv, od krvi požudu,

koje mi trepti u ploti uzavreloj, koje mi kriči
kroz muškost,
i koje te sili da mi se baciš u POŽAR PLOTI,

ŽENO!

Dimitrije Mitrinović



 
Iznenadno, moja ce ruka, brza i silovita, na tebe
da se spusti.
Uzecu te za tvoj puni i obli potiljak,
za osnovu saznanja i htenja, izmedju duse i duha.
Drzacu te za oslonac tvoje buntovne glave,
za stub tvojih svetlosti;
pritisnucu te uz sta ja zelim, a ti ne zelis
i sto ja zelim da ti zelis;
stavicu te skrsenu i krasnu pod svoje noge, i
reci cu ti da te volim.
I savijacu ti vrat sve dok me ne budes shvatila
dobro, potpuno shvatila,
jer ja sam tvoj Gospod i Ucitelj.
Ti ces plakati, ti ces grcati;
trazices blesak slabosti u mojim pogledima;
podignuces, savices svoje bele ruke kao okovane
tvojim jasnim ocima.
Pobledeces, pocrveneces,
smejaces se, zgrabices svojim rukama moje
grube noge,
I voleces me i voleces me,
jer ja sam tvoj Gospod i Ucitelj.

Pol Valeri
 
evo jedna

ЗА ТЕБЕ ЉУБАВИ

Отишао сам на птичију пијацу
И купио птице
За тебе
љубави
Отишао сам на цветну пијацу
И купио цвеће
За тебе
љубави
Отишао сам на пијацу гвожђа
И купио окове
Тешке окове
За тебе
љубави
А онда сам отишао на пијацу робља
И тражио те
Али те нисам нашао
љубави.

Zak Prever
 
evo jos dve od Sergeja Jesenjina

RASTANAK

Veće crne obrve natuče
Usnule ptice pred kanonom stoje
Da nisam mladost popio juče
Da se juče nismo rastali nas dvoje.


Zaboravim mračne sile
Što me bez milosti kidale i klale
Lik tvoj nežni i oči tvoje mile
U duši su mi jedino ostale.


Pa i ako se zaljubim u drugu
I snjom ljubljenom, shvati
Pričaću o tebi svoju tugu
I kao nekad opet drugom zvati.

Pričađu joj o nama kojekuda
I o životu sve što bude htela
Glavo moja neizmerno luda
Do čega si ti mene dovela.

***

Pjesniče jadni, zar ćeš moći opjevat stihom mjesečinu?
Već odavno su zgasle oči u strasti, kocki i u vinu.
Ah, mjesec silazi kroz ramu i oči bole od mjeseca…
Igrao sam na pikovu damu, izigrao sam karo keca.


TI NE VOLIŠ



Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć' u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.


Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Koliko si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?


Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.


Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.



Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća -
i ko što smo slucajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.



Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.


I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.


Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
"Dobro veče", tiho ćeš mi reći.
"Dobro veće, miss", i ja ću tako.


I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.
 
Santa Maria Della Salute

Laza Kostić

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute.

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute.

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
ko da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
 
Buntovnik_Bez_Razloga:
Volim te,nocu,tiho
da ne probudim usnule prozore
grleci grcevito jastuk
i sapucuci kroz san tvoje ime
sasvim tiho
da me ne cuju usnule lutke

Uskovitlana,vrela reka
izmedju noci i dana
moj pakleni ponos
kamen o vretu ljubavi
zeljom iskidan,suzama ispran
ali cvrst
nepremostiv!

Zelim te,nocu,tiho
kao zvezdu
uz casu vrelog,mirisnog kuvanog vina
i pregrst pijanih stihova
za laku noc,za nova svitanja
Kliknite za proširenje...

KO TO TAKO SNAZNO SANJA? NESTRPLJIVA SAM DA SAZNAM!
 
TAMNIČAREVA PESMA - Prever

Kuda lepi tamničaru
S ključem krvlju poprskanim?
Hitam dragu da otključam
Ako odveć kasno nije?!
Zatvorih je zatočih je.
Vesma nežno i okrutno.
U skrovištu želje moje.
U dubini patnje moje.
U lažima budućnosti.
U gluposti zaklinjanja.
Hoću da je oslobodim.
Neka bira šta joj drago.
Čak i da me zaboravi
Čak i da od mene ode
Čak i da se opet vrati
Čak i da me još miluje
Ili drugog dragog ljubi.
Ako joj je drugi mio
I ako li sam ostanem
I ako bez nje osvanem
Ja ću nešto sačuvati.
Ja ću uvek sačuvati
Njenih grudi raj-mekotu
U šupljini svoga dlana.
Do poslednjeg svoga dana!
 


Noć me ta u mladosti stiže,

Pa mi u srcu spava da ne ozebe!

Videste li pseto koje čovek tera od sebe,

A ono mu i dalje ruku liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kad se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene

I jedno u drugom vidimo kugu,

A opet...izvan te kobne žene

U mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.

Ne znam da li je to ljubav,

Ili zagonetni čulni mrak?

Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.
 
Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
visanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.
Podelicu s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu case, na cigareti, i blatnjav
hod duz ulica koje sigurno nekuda vode.
Cak i kad ti se cini da ih mi nekud vodimo,
one se smeskaju blago i nekuda nas vode.
Bicemo tamo negde mozda suvise voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.
M.Antic
 
Kapci otvoreni i zatvoreni
Ljubavnici rastavljeni tek sto su poceli
Kapci udaraju na vetru
Ipak
tako su se dobro razumevali medju sobom
svako je govorio za sebe
a cutali bi oboje
Ali jednoga dana on je izgovorio
jednu rec glasniju od druge
Ceo glas mu se zaljuljao
i ona je odgovorila
gorko i preko volje
Avaj
Govorili su isti jezik
a da to nisu znali
pocela je tuca
i objasnjavanje
Zatvoreni kapci zatvoreni kapci

Dugo je bilo objasnjenje-
bitka kratka
i rastali su se
Svako od njih bio je stvoren da se slaze
ali niko da cuje drugog
Oboje su ucili u istim knjigama
cuda koja su govorili
i kako su to bila ista cuda
Niko od njih nije bio zacudjen
Otvoreni kapci zatvoreni kapci

Na plocicama kuhinje
kristalni glas se slomio
slavina od gasa pocinje da sisti
psi kraj kanti za smece spremaju se za veceru.
 
Ne vjeruj
Ne vjeruj u moje stihove i rime
kad ti kazu draga,da te silno volim
u trnutku svakom da se za te molim
i da ti u stabla urezujem ime-

Ne vjeruj! No kasno kad se mjesec javi
i prelije srmom vrh modrijeh krsa,
tamo,gdje u grmu prolece leprsa
i gdje slatko spava nas jorgovan plavi,

dodji ,cekacu te!U casima tijem,
kad na grudi moje priljubis se cvrsce,osjetis li draga da mi tjelo drsce
i da silno gorim ognjevima svijem?

Tada vjeruj meni,i ne pitaj vise!
Jer istinska ljubav za rijeci ne zna
ona samo plamti silna,neoprezna,
niti mari draga da stihove pise.


ALEKSA SANTIC
 
divlja-u-srcu:
STO VEKOVA CU DA TE VOLIM

Britvom cu morati
da te ljustim sa sebe,
da te do krvi kao krljust, skidam.

Moracu da te otkidam
kao ljusturu skoljke
uraslu u skrapu krecnu.

Jer video sam te svu,
Do stida,
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te vecnu,
i isprljanu,
i mlecnu.

Sto vekova cu ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog uzarenog tla.

Sto vekova cu zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesecinu cu kao razanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova cu ovako da te volim,
uzasno da te volim
sav od paperja i sav od zla.



8)
Kliknite za proširenje...

Molim te, otkri mi ko je pesnik?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Silton
Književnost SAMO PRAH I PEPEO
Odgovora
0
Pregleda
145
Silton
Silton
Silton
Književnost ZOMBI
Odgovora
0
Pregleda
89
Silton
Silton

Back
Top