Gost
kao da nikada nista nisam napisao,toliko te nocas volim...[/b]
-
- Popularno:
- Romani o Kosovu i Metohiji
- „Jučerašnji svet” Štefan Cvajg
- Uhapšen Štimac!
- Kontramiting režima 9. novembra 2025.
- Goci pozvao Vučića da se ne krije iza...
- Granice u musko zenskim odnosima
- Ана Брнабић: Блокадерски фашисти поново...
- Štrajk Ugljesa Mrdic!!!!
- Pitanje Generalštaba. Za koju ste...
- Policajci ispred skupštine
M
MA DA
Gost
RAKIC JE MOJ OMILJENI PESNIK.
I NJEGOVA
ISKRENA PESMA
I NJEGOVA
ISKRENA PESMA
Voli li neko od vas poeziju Pabla Nerude?
Svidja mi se vas izbor, ali posto ne uspevam, vec po treci put, da posaljem poruku, skracujem ovaj upis.
Pozdrav svima
Svidja mi se vas izbor, ali posto ne uspevam, vec po treci put, da posaljem poruku, skracujem ovaj upis.
Pozdrav svima
simple_things
Zainteresovan član
- Poruka
- 382
Zak Prever "Dorucak"....poseduje nesto od ljubavi ,a pritom je cudna i altruisticka..
Mislim da je od nasih pisaca na temu ljubavne poezije najbolje odgovorio Zmaj i u "Djulicima",a i u "Djulicima uveocima".
nactu
Primećen član
- Poruka
- 956
Da li si i ti u sutonu tihom
video odraz meke želje svoje
da li si video trag tihe tuge
i u njenoj senci prazne ruke moje?
Da li si zbog toga krenuo ka meni
prosuo po noći sve dugine boje
da li su zbog toga tvoje mile oči
ispunile srećom prazno srce moje?
Ne znam koje autor,mislim da je pesnikinja iz Bolivije.
video odraz meke želje svoje
da li si video trag tihe tuge
i u njenoj senci prazne ruke moje?
Da li si zbog toga krenuo ka meni
prosuo po noći sve dugine boje
da li su zbog toga tvoje mile oči
ispunile srećom prazno srce moje?
Ne znam koje autor,mislim da je pesnikinja iz Bolivije.
Baby Kate
Aktivan član
- Poruka
- 1.848
"...dok mi se padobran nije otvarao,
i kad sam u zavicajne bezdane padao,
pricali su da te zovem iz sveg glasa,
al' nisam priznavao..."
M.Beckovic,"Vera Pavladoljska"
(jedna od...)
i kad sam u zavicajne bezdane padao,
pricali su da te zovem iz sveg glasa,
al' nisam priznavao..."
M.Beckovic,"Vera Pavladoljska"
(jedna od...)
Miroslav Antic npr. "Besmrtna pesma"
Prever "Adrijan"
... zao mi sto nemam da vam ucukam (b+p)*ar stihova...
Prever "Adrijan"
... zao mi sto nemam da vam ucukam (b+p)*ar stihova...
i btw - zaista ko je Lilit???
Toliko vrednosti na jednom mestu... ; )
... mozda i zasluzuje da ostane sakriveno...
mislite o tome...
Toliko vrednosti na jednom mestu... ; )
... mozda i zasluzuje da ostane sakriveno...
mislite o tome...
Lilith je boginja...jako mracna boginjakortikal:
Izvini,greskom sam odgovorila na tvoju poruku,a odgovor se tice Iskrene pesme.Izvini.Pozdravbiserka:Voli li neko od vas poeziju Pabla Nerude?
Svidja mi se vas izbor, ali posto ne uspevam, vec po treci put, da posaljem poruku, skracujem ovaj upis.
Pozdrav svima
glok
Zainteresovan član
- Poruka
- 214
Jedna kratka:
Ne mogu ni da zaspim,
a ni da se probudim.
Jedino tebe nema,
a samo ti postojis.
Lepse je biti pesma nego pesnik,
a biti ti,
vise od oboje.
M.Beckovic
i jedna poema, Noc za 1001 bubanj Mike Antica
...da li sam jos uvek ona mera po kojoj znas ko te voli...
Ne mogu ni da zaspim,
a ni da se probudim.
Jedino tebe nema,
a samo ti postojis.
Lepse je biti pesma nego pesnik,
a biti ti,
vise od oboje.
M.Beckovic
i jedna poema, Noc za 1001 bubanj Mike Antica
...da li sam jos uvek ona mera po kojoj znas ko te voli...
A sta mislite o Emini i Aleksi Santicu?
Eto to.babydoll:
PRICA,Milos Crnjanski
... "i koliko su svi drugi pred tobom bili goli?glok:
Ona mera po kojoj znas ko te otima, a ko placa.
Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najplavljeg neba u grudima
i najkrvavijeg saca."...
... ako se dobro secam...
A
anakin
Gost
I nikad neces saznati
sfingo od snega
koliko bih te voleo
u svitanjima dok pljusti kisa
i dok sa suve grane pada gnezdo
jojojojoj.....(Lorka)
sfingo od snega
koliko bih te voleo
u svitanjima dok pljusti kisa
i dok sa suve grane pada gnezdo
jojojojoj.....(Lorka)
UrBaNiYaK
Zainteresovan član
- Poruka
- 392
Mislim da je ovo najlepsa nasa ljubavna pesma!!!
Mostarske kiše
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kazem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.
Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.
Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.
Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.
Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.
Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...
Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.
Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.
Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.
Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...
Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...
Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila - mogao sam pobeći
u samu reku - našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.
Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja - hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.
Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.
Mostarske kiše
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kazem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.
Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.
Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.
Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.
Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.
Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...
Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.
Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.
Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.
Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...
Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...
Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila - mogao sam pobeći
u samu reku - našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.
Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja - hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.
Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.
dusica_gou
Početnik
- Poruka
- 36
Ugasi mi oci; mogu Te videti,
Zaglusi mi usi; ja cu Te cuti,
I bez nogu mogu ici do Tebe,
I jos bez usta mogu Te preklinjati,
Slomi mi ruke obuhvaticu Te,
srcem svojim kao rukom,
prigusi mi srce, mozak moj ce kucati,
i bacis li pozar u moj mozak,
ponecu Te krvlju svojom.
RILKE
Pesma je posvecena izvesnoj Lu Salome a ovo je samo deo pesme. Zna li iko naslov pesme, celu pesmu ili bar u kom izdanju je moguce pronaci?
Zaglusi mi usi; ja cu Te cuti,
I bez nogu mogu ici do Tebe,
I jos bez usta mogu Te preklinjati,
Slomi mi ruke obuhvaticu Te,
srcem svojim kao rukom,
prigusi mi srce, mozak moj ce kucati,
i bacis li pozar u moj mozak,
ponecu Te krvlju svojom.
RILKE
Pesma je posvecena izvesnoj Lu Salome a ovo je samo deo pesme. Zna li iko naslov pesme, celu pesmu ili bar u kom izdanju je moguce pronaci?
Pero Zubac - "Mostarske Kise"
Dont_Break_The_Oath
Domaćin
- Poruka
- 3.684
Zao mi je,ali je ipak "Marijenbadska elegija" najpotresnija i najiskrenija ljubavna pesma ikada napisana.
- Poruka
- 8.396
STO VEKOVA CU DA TE VOLIM
Britvom cu morati
da te ljustim sa sebe,
da te do krvi kao krljust, skidam.
Moracu da te otkidam
kao ljusturu skoljke
uraslu u skrapu krecnu.
Jer video sam te svu,
Do stida,
I mnogo dublje od stida.
Jer video sam te vecnu,
i isprljanu,
i mlecnu.
Sto vekova cu ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog uzarenog tla.
Sto vekova cu zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.
Mesecinu cu kao razanj
u grkljan da zabodem.
Sto vekova cu ovako da te volim,
uzasno da te volim
sav od paperja i sav od zla.
8)
Britvom cu morati
da te ljustim sa sebe,
da te do krvi kao krljust, skidam.
Moracu da te otkidam
kao ljusturu skoljke
uraslu u skrapu krecnu.
Jer video sam te svu,
Do stida,
I mnogo dublje od stida.
Jer video sam te vecnu,
i isprljanu,
i mlecnu.
Sto vekova cu ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog uzarenog tla.
Sto vekova cu zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.
Mesecinu cu kao razanj
u grkljan da zabodem.
Sto vekova cu ovako da te volim,
uzasno da te volim
sav od paperja i sav od zla.
8)
kojote
Elita
- Poruka
- 18.639
...Je...OVE DVE, POMENUTE, SU STRAVIČNO LEPE...Лилит:
pesma POŽAR PLOTI
D. Mitrinović
8)
pesma nad pesmama je baš takva, ali je očito da je malo onih koji znaju za nju, još manje zna gde da je nađu, a ponajmanje je onih koji su je pročitali, mada se nalazi u najvećem bestseleru svih vremena.Nya:
velvet_doll
Zainteresovan član
- Poruka
- 240
dusica_gou:
Lisi me vida: gledacu tvoj lik,
zapusi usi moje: slusacu te,
onemi me: al zvacu te kroz krik,
bez nogu jos cu k tebi naci pute.
Slomij mi ruke: hvatacu te srcem;
zaustavis li srce meni, sam
moj mozak tad ce kucati i bdeti,
a ako mi i mozgom uzgas plam -
na krvi svojoj ja cu te poneti.
inace pesma nema naslov u sadrzaju je zavedena kao (lisi me vida) odnosno (Losch mir die Augen aus)
a ne bih znala da ti kazem gde sam je procitala, bila je to, mislim, neka knjiga sabranih pesama tipa lektire. pesmu inace obozavam
kao i ovu:
Umeces prepoznati senu moga dlana
u visokoj travi,
stope skorovljene po osojima
gde se grusalo moje detinjstvo.
Moje ce te lice presretati
u gradskim autobusima, u redovima za bioskope,
mojim ce glasom govoriti slucajni prolaznici,
a zalud ces se osvrtati.
U snu ce te pohoditi usna Svetog Jovana
iz kapele Brankaci,
moj vlazni dah ticace ti celo letnjih veceri,
sve sto sam bio znaces da je u stvarima
koje dodirujes,
decaci koje ljubis udvarace ti se mojimm cutanjima,
a zalud ces se osvrtati.
Sve ce me biti kako trule godine
i leta ces docekivati scaurena, puna polena,
isto bilje u polju, voda koja ne otice,
mladi drvoredi prekonoc ce nestajati s trotoara,
moji prijatelji nece se vracati sa putovanja,
Hrist ce prestati da zalazi u male bistroe
i da protura vesti o meni.
A ja cu gledati iz tvojih zenica
i pred ogledalom tebi ce se ciniti
da sam zaspao, da me nema.
(Pero Zubac)
