Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Kraj putovanja

O, sve što prođe, večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo, traje. Budi
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okova.
Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u zelji al' nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.
To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikad nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O, čuj,
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene, al' ima ljubavi moje.

Branko Miljković
 
  • Podržavam
Reactions: ®
zbog tvoje zelje
jedna se zvezda vrtoglavo strmoglavi na horizontu
tako predano i strasno samoubilacki
da prosto do krvi pozalim sto ja nisam ta zvezda......

Voleo bih da imam moć
Da napišem pesmu
Zbog koje bi plakala
Od sreće i tuge
Odjednom
Voleo bih da imam moć
Da napišem pesmu
Zbog koje bi se smejala
Od tuge i sreće
Odjednom
I da je napišem
Pa sakrijem
Da ti je prećutim
I nikad
Nikad da je nevidiš
A da je znaš iz srca....
 
Živim sa jednom damom i četiri mačke
i ima dana kada se
slažemo.

nekih dana imam problema sa
jednom od mačaka.

nekih dana imam problema sa
dve mačke.

nekih dana
sa tri.

nekih dana imam problema sa
sve četiri
mačke.

i sa
damom.

deset očiju gleda u mene
kao da sam pas.
 
XXI

Svu tugu svoju u te bi da skrijem
I da, drukčiji, no što me svi znaju
Na tvome nedru, k'o u rodnom kraju,
Krišom od ljudi svoje suze lijem.

Samo tvoj da sam, i sav da se svijem
I da me oči tvoje vode raju
U kut gde boli i uzdasi staju:
Iz tvoga oka da utehu pijem.

Moj bol je velik, od sveg bola veći
I samo tebi, tebi ću reći:
O, budi svedok moga iskušenja!

I vratiću se čist, u svet pun gada
I vratiću se bez greha i jada.
O, budi crkva i Bog mog spasenja.

Milutin Bojić (Soneti)
 
... ************************************ ...
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doće će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
*************** Dis ******************
 
Strambotti

*
Kad noću dišeš, ja u polutami
Osećam kako tišina svetluca,
Dok slušam kako pored uzglavlja mi
Na slepom oku tvoje bilo kuca;
I tek u zoru kapke takne san mi,
Kad tvoj se tanji od blizine sunca:
Već godinama u sinkopi snimo,
A naša ljubav stari kao vino.
*
Ja usnem pored tebe tek kad zora
Zapara noktom dno neba kroz grane -
Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je,
Da li paslika vrta ili mora.
I tako čitam noćno putovanje
Na licu voljenome, još bez bora:
Da putovanje svede ujutro se
U trag na jastuku i miris kose.
*
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Što nepoznatom telu je putanja;
Je li to zvezda? Il' svetlost što misli
Svoju težinu tokom putovanja?
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Zbližene tačnom merom odstojanja
Koje u tami odgovara crti
Što spaja žiže ljubavi i smrti.
*
Kad noću dišeš pored uzglavlja mi
Ja slušam spori pokret zodijaka
Nad ravnim krovom, glasove u tami
Što boji prostor između dva zraka;
Najbliži svetu onda kad smo sami,
Kad duša sveta šapuće iz mraka,
Učimo mudrost druženja s tišinom -
I ljubav naša stari kao vino.

Ivan V. Lalić
 
Poveriću ti jednu tajnu
Vreme si ti
Vreme je žena
Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške
A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem
Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu
Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu
Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu
Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.
 
Autor pesme iznad je Aragon, nisam napisala. :)


U noći

Uvući se u tvoju senku
skriven u noći.
Pratiti tvoj hod
tvoju sen na prozoru.
Ta senka u oknu si ti, to nije druga, to si ti.
Ne otvaraj taj prozor iza čijih zavesa se krećeš,
zatvori oči.
Hteo bih ti zatvoriti usnama svojim
ali prozor se otvara i vetar,
vetar čudno njiše plamen
i zastavu
uvija moje bekstvo svojim ogrtačem
Prozor se otvara to nisi ti
Znao sam.

(R. Desnos, 1926)



Pesma u originalu:


A la faveur de la nuit

Se glisser dans ton ombre à la faveur de la nuit.
Suivre tes pas, ton ombre à la fenêtre.
Cette ombre à la fenêtre c'est toi, ce n'est pas une autre, c'est toi.
N'ouvre pas cette fenêtre derrière les rideaux de laquelle tu bouges.
Ferme les yeux.
Je voudrais les fermer avec mes lèvres.
Mais la fenêtre s'ouvre et le vent, le vent qui balance bizarrement
la flamme et le drapeau entoure ma fuite de son manteau.
La fenêtre s'ouvre: ce n'est pas toi.
Je le savais bien.
 
Suton

Ja te volim jednim žarom neveselim,
I sumnjom u tugu i lepotu jada;
Sreća koju imam uništava sada
Beskonačnu drugu sreću koju želim.

Zaklanjaš mi sunce, a dala si sama
Sto očiju mome srcu, i sve pute
Duši, da bi ipak svi nestali u te,
Kao izgubljeni zvuk u dolinama.

I sto volja kao belih jata k jugu,
Da sva na tvoj ostrv padnu očarana;
I sto vera da ti slede jednog dana -
Ko sto blede dece u litiju dugu.

Digla si sto mržnja da stražare, kao
Sto crnih jedrila, sva pred tvojom lukom...
I tako mom dahu prinela si rukom
Cvet tvog bića krupan, otrovan i zao.

I svom strašću prve i poslednje žene,
Vladaš mojom dušom, svom i svagda; slična
Sudbi, tako i ti, silna, nepomična,
Stojiš izmeđ' mene i sveg' oko mene.

Dok iz suhe stene bije nova voda,
I plavi cvetovi iz staroga panja,
I sijaju kao u sam dan postanja
Sva zvezdana kola sa velikog svoda.

Moju ljubav tamnu kao mrak u česti,
Ja ispunih mržnjom, kajanjem i strahom -
No žeđ za izdajstvom pretvori se mahom
Sva u novi zavet i slast ispovesti.

Tako gorko pada neko veče bledo
na sve moje pute, bolno, po sve doba,
duboko u meni: dok ljubav i zloba,
kao dva anđela, poju naporedo.

Jovan Dučić
 
Toliko sam sanjao o tebi

Toliko sam sanjao o tebi,
da gubiš svoju realnost.
I da li je još uvek čas da dostignem to
živo telo i poljubim na tim usnama
rađanje glasa, što mi je tako drag?

Toliko sam sanjao o tebi,
da se moje ruke, naviknute da grle tvoju senu,
spoje na mojim grudima, ne bi li možda osetile
obrise tvoga tela,
i da sam pred stvarnom pojavom onoga, što me
tako muči i upravlja sa mnom već danima
i godinama, postao bez sumnje sena.

O, osećanja, neodlučnosti!
Toliko sam sanjao o tebi, da je bez sumnje
prošlo već vreme moga buđenja.
I ja sada spavam stojeći s telom izloženim
svim pojavama ljubavi i života,
i da bih tebi, o jedina, koja i danas za mene
još uvek nešto značiš,
mogao teže dodirnuti čelo i usne,
nego bilo koje usne i bilo koje čelo.

Toliko sam sanjao o tebi,
toliko hodao, govorio i spavao sa tvojom senom,
da mi sad više ništa ne preosta, a možda i zato,
da postanem prikaza među tim prikazama
i sena sto puta više nego sena, koja se šeta
i šetaće se radosno
po sunčanom satu tvog života.

(Rober Desnos)
 
U življenju, u trpljenju
srce blijedi,
srce vene,
sjena slijedi
bivšeg mene,
u trpljenju, u življenju.

Izgubih se u traženju.
Ja sam bio,
ja sam i sad.
Nisam bio,
nisam ni sad.
Izgubih se u traženju.

U lutanju, u snovima
noć me rubi,
dan me vraća.
Dan se gubi,
život kraća,
u snovima, u lutanju.

U nadanju, u čekanju
život snijem,
a snom živim.
Srce krijem,
srce krivim
što ne živim,
što još snijem,
u čekanju, u nadanju.

Meša Selimović
 
dsv:
U življenju, u trpljenju
srce blijedi,
srce vene,
sjena slijedi
bivšeg mene,
u trpljenju, u življenju.

Izgubih se u traženju.
Ja sam bio,
ja sam i sad.
Nisam bio,
nisam ni sad.
Izgubih se u traženju.

U lutanju, u snovima
noć me rubi,
dan me vraća.
Dan se gubi,
život kraća,
u snovima, u lutanju.

U nadanju, u čekanju
život snijem,
a snom živim.
Srce krijem,
srce krivim
što ne živim,
što još snijem,
u čekanju, u nadanju.

Meša Selimović
Kliknite za proširenje...


aj dont biliv...:) imaš od mene za ovo jedan poen ,čim prije mogne...;)
 
Dosta stihova od M,Antica,D.Cesarica i V.Pope su mi omiljeni,
al' ovog puta nek to bude ova pesma:



AKO TI JAVE:UMRO SAM,
A BIO SAM TI DRAG,
MOŽDA ĆE I U TEBI
ODJEDNOM NEŠTO POSIVETI.
- - - - - - -
PROČEPRKAŠ LI PROSTORE,
ISKOPAĆEŠ ME IZ VETRA.
IMA ME U VODI.
U KAMENJU.
U SVAKOM SUTONU I ZORI.
- - - - - - - - -
AKO TI JAVE:UMRO SAM,
TI ZNAŠ-JA TO NE UMEM.
LJUBAV JE JEDINI VAZDUH
KOJI SAM UDISAO.
I OSMEH JEDINI JEZIK
KOJI NA SVETU RAZUMEM.
NA OVU ZEMLJU SAM SVRATIO
DA TI NAMIGNEM MALO.
DA ZA MNOM OSTANE NEŠTO
KAO LEPRŠAV TRAG
NEMOJ DA BUDEŠ TUŽAN.
TOLIKO MI JE STALO
DA OSTANEM U TEBI
BUDALAST,
ČUDNO DRAG.
NOĆU,KAD GLEDAŠ U NEBO,
I TI NAMIGNI MENI.
TO NEKA BUDE TAJNA.
UPRKOS DANIMA SIVIM,
KAAD VIDIK ZARUMENI,
UPAMTI: TO JA JOŠ UVEK
ŠAŠAV LETIM I ŽIVIM.
M.Antić
 
Ljubavna pesma

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i tami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Dučić
 
Čekaj me

Čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubit' neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit',
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat' ćemo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...

Konstantin Simonov
 
Ako..

Ako možeš ostati miran kad na tvom putu
Svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe,
Ako sačuvaš poverenje kad svi ostali sumnjaju,
Ali ako im ne zameriš što nemaju poverenja;
Ako ti čekanje ne predstavlja mnogo muke;
Ako ne lažeš kad čuješ laži,
Ili ako ne mrziš kad tebe mrze;
Ako se ne praviš suviše dobar, niti govoriš suviše mudro;
Ako snivaš ali ti snovi nisu sve;
Ako misliš ali ti misli uvek ostaju čiste;
Ako znaš da primiš pobedu i poraz,
Da primiš jednako i jedno i drugo;
Ako možeš podneti da tvoju istinu
Varalice iskrivljuju da bi lakše prevarili budale;
Ako vidiš kako u komadiće razbijaju tvoj cilj
I ako se sagneš da podigneš i pokupiš ostatke.

Ako možeš sakupiti sva tvoja dobra
I staviti ih na kocku, sve odjednom,
Ako si spreman da ponovo kreneš, kao na početku,
Ne prošaptavši ni reči, izgubivši sve uz osmeh;
Ako prisiliš svoje srce, svoje živce, svoje mišiće
Da služe tvojim ciljevima i kad su malaksali,
I ako ustraješ kada sve zaostane,
Izuzev volje koja naređuje: "Drži se dobro!"
Ako se usred gomile ne ponosiš,
I ne smatraš se herojem, ako se družiš sa kraljevima;
Ako te ni prijatelj ni neprijatelj ne mogu pokvariti;
Ako svaki čovek za tebe nešto znači, ali ni jedan suviše;
Ako umeš dobro ispuniti svaku minutu svog života,
I svakog trenutka ideš pravim putem;
Tvoja će biti zemlja i sve njeno blago,
Jer, bićeš čovek, sine moj!

Rudyard Kipling
 
Bodler:
"Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti. "
 
"...Moje vreme mora da se blizi kraju jer sam starkelja, a 100 godina ne bi trebalo da ocekiva da dozivi ni jedan co'ek; u toj meri sam vec korakn'o ka smrti da Starica vec ostri kosu. Vidite, nikako da se odviknem da se stalno zalim na smrt; celjusti ce se klatiti kao sto su i svikle. Uskoro jednog dana, andjeo smrti ce me zazvati svojom trubom. Ali nemojte zbog toga biti tuzni i zalostivi, draga moja"-rehe to videvsi da placem-"jer kada bi i nocas dos'o , ne bi' odbio njegov poziv. Zivot je, ipak, samo iscekivanje neceg drugog, a ne ono sto stvarno cinimo; i samo na smrt mozemo pouzdano da se oslonimo..."
"Drakula" Brem Stoker
 
"Mnogi ljudi smatraju da je najbitnije kakav je čovek u suštini, ali to nije tačno. Bitno je ono što je na površini, ono što se pokazuje. Sve dok niko ne bude znao kakve se poganosti skrivaju u vašoj duši, bićete savršeno društveno podobni. Jer, svi smo mi životinje u suštini, samo smo lepo naučili da nosimo gaće. A ako neko skine te gaće i kaže „Eto, to sam ja!“, gori od njega će razrogačiti oči i nazvati ga budalom. A to nije fer. Život nije fer."
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

VranV
e.e. cummings - stihovi, pesme
Odgovora
3
Pregleda
303
VranV
VranV
VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
17
Pregleda
413
Džudi S
Džudi S

Back
Top