Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Čežnja - Milan Rakić

Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
u taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše...
 
Da bih te voleo - Huan Ramon Himenes

Da bih te voleo sudbini
sam predao svoje srce.
Nećeš se osloboditi
neću se osloboditi!
od kobne ljubavi!

Ne mislim o tome, ne osećaš to
mi smo već ti i ja,
kao more i nebo.
Nebo i more postoje
bez svoje volje.
 
Rekvijem – Robert Luis Stivenson

Pod prostranim zvezdanim svodom,
smesti me mrtvog u grobu lednom.
Radostan bejah u životu i času smrtnom,
i vidim odlazak moj nakon svega.

Ove ureži stihove mog govora:
Ovde on leži bez otpora;
domu dođe mornar, domu sa mora,
i lovac domu svom sa brega.

S engleskog prepevao Milan Drašković
 
Jesen bez nje

Lutam gradom i mislim na nju često
svaki naš poljubac,dodir ima svoje mjesto
ucrtao sam ih u ovoj džungli od zgrada i betona
prolazim ih svaki dan,možda pojavi se ona
pa ćemo opet umorni na neku klupu sjesti
u vrelo kestenje puhati,pokušativati ih jesti
promatrati jesenje lišće što pada sa grana
žurbu vozača i zamišljena lica ljudi iz bana
da mi šapuće u uho o snovim u večer kasno
dok mi sjedi u krilu i grli me strasno
i danas sve izgleda isto,miris kestena i Jeseni
ali nije kao nekad,fali njen dodir i pogled sneni.

I.J.
 
Ovde te ljubim - Pablo Neruda

Ovde te ljubim.
U tamnom boru vetar se raspleće.
Svetlucanje meseca iznad nemirnih voda.
Jednaki dani idu, jedan za drugim hita.

Razuđuje se magla u likove sto plešu
Srebrni galeb od zapada se otkida
Ponegde neko jedro. Visoke, visoke zvezde
Ili crni krst nekog broda.

Sam.
Katkada osvanem, a duša mi bude vlažna.
Zvoni i odzvanja daleko more.
To je luka.
Ljubim te ovde.

Ovde te ljubim i uzalud te obzorje skriva.
Ljubim te premda je sve ledeno oko mene.
Katkada moji poljupci odlaze sa lađama teškim,
koje putuju morem tamo gde stići neće

Znam već sam zaboravljen ko ova stara sidra.
Kejovi jos su tužniji kad uz njih pristaje veče.
Život je moj umoran od uzaludne gladi.

Ljubim ono sto nemam. Oči su tvoje daleke.
Moja se dosada bori sa sporim sutonom.
Ali dolazi noć da mi zapeva pesmu.

Mesec u pokret stavlja svoja kola sna.
Tvojim me očima motre one najveće zvezde.
I kako ja te ljubim, tako u vetru borovi
svojim iglastim lišćem ime ti pevati žele.
 
Vatra i led - Robert Frost

Jedni kažu oganj će da sništi svet,
Drugi vele led,
A ja, bar kol'ko za strasti znam,
Ja u red
Onih za vatru pripadam.
Al' kad bi dvaput svetu došao smak,
Ja i o mržnji znam toliko čak
Da mogu reći:
Za uništenje je dovoljan i led,
I još će ga preteći.
 
Balada za nevernu prijateljicu – Fransoa Vijon

Faličan skup je tvoj premili zbor
Ruši me tvoja neiskrena čar
Amore tvrđi neg čelični čvor
Nazivam te sluteć sreće kvar
Crna lepota smrt srcu na dar
Opsena hola što kosi u šir
Ioči čiji ne da kobni zar
Siromah ovaj da nađe svoj mir.

Možda mi drugi može pomoć stvor
Al’ ja kod tebe uložih sav mar
Ràd spasa svoga uvek bejah spor
Tapkam na mestu k’o prezrena stvar.
Hej daj poskoči razdrmaj se bar
Eh nisam pliv’o a uze me vir!

O da li Milost želi pomoć zàr
Siromah ovaj da nađe svoj mir?

Jednom ćeš biti kao spaljen bor
kao cvet kome sav uvenu šar
smejaću se al’ uzalud sav zor
jer zubi biće crni kao gar:
star bled i ružan mi bićemo par!

Napij se zato zadovolji hir
i patnje ove ne razjaruj jar
siromah ovaj da nađe svoj mir.
Kneže kom ljubav jedini je ćar
ja ne bih s tobom išao na pir
jer Boga mora molit i sam car
siromah ovaj da nađe svoj mir.
 
antun.jpg
 
Hiljadu čuda - Duško Trifunović

U svetu ovom sa hiljadu čuda
svaki čovek živi svoje drame
I moja pesma neka pođe tuda
u svemu tome ima nešto za me.

I baš me briga i sve me se tiče
jer pesma koja dolazi iz tame
i reči njene na molitvu liče
u zvuku njenom ima nešto za me.

U ruci koja maše ili preti
u noći kad su zvezde tužno same
u suncu koje nikad neće umreti
u svemu tome ima nešto za me.
 
Ja ne volim - Vladimir Visocki

Ja ne volim fatalni ishod,
Od života se nikad ne umaram,
Ja ne volim nijedno godišnje doba
Kad svoje pesme ne pevam.

Ja ne volim otvoreni cinizam
I ne verujem u zanos, i još
Ja ne volim kad mi neko čita pisma
Gledajući preko mog ramena.

Ja ne volim ništa polovično,
Ili kad neko prekida reč.
Ja ne volim kad pucaju u leđa
Ili iz neposredne blizine.

Ja mrzim ‘verzije događaja’,
I crva sumnje, i žalac slave,
I kad se ide namerno uz dlaku,
Ili namerno željezom po staklu.

Ja ne volim oholo samopouzdanje
Više nego kad kočnice otkažu.
Žalim što je ‘čast’ zaboravljena reč,
I što se ceni ogovaranje iza leđa.

Kada ugledam slomljena krila,
Tad nisam tužan, a nije ni čudo:
Ja ne volim ni nasilje ni slabost,
Samo mi je žao razapetog Hrista.

Ja ne volim ni sebe kad sam kukavica,
I ne mogu podneti kad nevine tuku.
Ja ne volim kad mi zaviruju u dušu,
A još manje kad u nju pljuju.

Ja ne volim ni cirkuske arene,
Gde se milion menja za rublju,
Iako su pred nama velike promene,
Ja to nikada voleti neću.
 
Jednog lepog jutra - Žak Prever

Nikog se nije bojao,
ničeg se nije plašio,
ali jednog jutra,
jednog lepog jutra
učini mu se da je video nešto,
al' reče sebi: "Verovatno ništa."

I imao je pravo
tako kako je on shvatio stvari
to i nije bilo ništa,
ali tog jutra,
tog istog jutra
učini mu se da je nekog čuo,
otvori vrata
i zatvori ih rekavši: "Niko."

I imao je pravo
tako kako je on shvatao stvari
nije ni bilo nikog
ali ga odjednom uhvati strah
i razumede da je sam
ali ipak nije baš sasvim sam,
i tek tada vide:
Niko i Ništa stoje ispred njega.
 
"Izvoli, izaberi šta je to sreća.
I nemoj da mi zakukaš nekad
da nisi dobro odabrao.
Sam si zidao svoje kule.
Sam si unapred dobro znao
na onome što se jednom stvori,
ili kad večito iznova stvaraš
i ne smeš da prestaneš da se boriš."

Mika Antic
 
"Odlučio sam da te volim u tišini,
Jer u tišini nema odbacivanja,
Odlučio sam da te volim u samoći,
Jer u samoći nikom drugom ne pripadaš,
Odlučio sam da ti se divim iz daljine,
Jer daljina me štiti od bola,
Odlučio sam da te ljubim kroz vjetar,
Jer je vjetar nježniji od mojih usana,
Odlučio sam te držim u snovima,
Jer u mojim snovima ti nema kraja."
Rumi
 
Zabranjeno je - Alfredo Cuervo Barrero

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo onda kad su neophodni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmeh i oči,
a sve samo zato što je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zameniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je život ono što daje, a takođe i ono što uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću, ne živeti život s pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji;
Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe ovaj svet ne bi bio isti.
 
Plava grobnica

Pesma je rodoljubiva, elegična i himnično je pevanje o
heroizmu, ali i o tragici srpskog naroda u jednom istorijskom
trenutku (Prvi svetski rat). Pesma je nastala 1917. godine i nalazi
se u zbirci pesama „Pesme bola i ponosa“.


Milutin Bojić
Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pantomima?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom
 
Divlji konji – Marija Stanković

Moje pesme nisu sazrele na vreme −
zato ovo pismo pišem tako kasno,
bez penkala, samo misli lete,
puta dok se sete…
njega više nema.

Moje pesme nisu sazrele na vreme.
Krotim ih − a kao da krotim divlje konje.
U tišini, kao noćna svetla,
rađaju se, potom gase
prilike i šanse.

Moje pesme nisu sazrele na vreme.
Zašto nisu!?
Vreme leti, vetar nosi…
Bez penkala, misli same lete,
u tišini,
prvoj jutarnjoj rosi…
 
Vatra i led - Robert Frost

Jedni kažu oganj će da sništi svet,
Drugi vele led,
A ja, bar kol'ko za strasti znam,
Ja u red
Onih za vatru pripadam.
Al' kad bi dvaput svetu došao smak,
Ja i o mržnji znam toliko čak
Da mogu reći:
Za uništenje je dovoljan i led,
I još će ga preteći.
 
Uberi dan, jer taj dan si ti! - Fernando Pesoa

Jedni, s očima uprtim u prošlost
Vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iste oči u budučnost, vide
Ono što se ne može videti.

Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu --
Pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren, to je to
Što jesmo, a to je sve.

Večito protiče beskrajni sat
Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti.
 
Džon Don

Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina;
svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje;
ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje,
kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed
tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka
smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni
za tobom.
 
Zatvaranje ociju nece uvek doneti san
Niti ce stvotiti svemire
Pre nemire
Sa odlozenim rokom za placanje
Na rate
Na pocek
Ali sa sigurnom naplatom
Za sve vidjeno
Koje si precutala
Za sve receno
Za sve dato koje si otela
Zagrabivsi kao vodu sa zdenca
Kofom koja je suplja
Sta ti je ostalo?
Da znas da je tvoje!?
I noc ces cekati da prodje
A proci ce samo godine
Samo ono vreme koje si izgubila
Dok si drzeci pusku mislila da si borac
A iza puske svak je u pravu.
eh
Goloruki se vole
Goloruki se ljube
I sapucu neznosti.
 
Tako lako
(strah od naleta pisanja)

Ne pišeš godinu dana, možda i više, a onda,
odjednom, svake večeri pesma. I uplašiš se.
Nedostaje ti nešto? Sati su ti skoro odbrojani?
Tačno posle ponoći javlja se kao pomahnitala
leptirica i zaleće u lampu. Rekli su ti - pisci
treba da se podvrgnu gladovanju. Odustanu od
seksa, cigareta, pića, jake hrane, previše društva
ili podnose nesreću, ako ne novu, onda opet staru,
jer poezija je lešinar: hrani se onim što dobrovoljno
sahranjuješ. Jedan pesnik reče, poezija nastaje
samo iz puštene krvi. Drugi da nastaje iz sperme,
treći da stihovi drhte kao naježena koža; provrištaše
kao ukislo mleko, žudeći da budu razapeti poput
svetog Sebastijana. A šta ćeš ti, sa tolikom radošću
koja te obuzima po ceo dan i svake večeri, oko 1h.
Ne razmišljaš ni o čemu posebnom, uredno se hraniš,
danas si čak i preterao. I lepo si spavao. Osam sati.
Potpuna milost obuzimala te čitavog dana, kako
prema ljudima, tako i prema biljkama u koje si zurio
s podneva, u botaničkoj bašti. Ni muvu koja ti je
sletala na čelo ubio nisi. Ni za čim žalio, i vodio si
ljubav; i ona ti je rekla da joj ličiš na nekog glumca,
ali nije mogla da se seti na koga. Šapnula ti je samo
da je poznat, da mu daju karakterne uloge, da ima
visoko čelo i nešto harizme. Onda si farbao ogradu,
upotrebivši boju koju savetuje feng-šui. I preko ograde,
posmatrao komšijsku decu, u gumenom bazenčiću,
i poželeo da budu tvoja. I rekao si joj da bi želeo
da imate decu, i to što pre. A ona je rekla, upravo
sam dobila, dragi, moraćemo da sačekamo
nekoliko dana. I onda ti je na tanjiriću donela
već oljuštene i nežno izrezane breskve, od kojih
je svaka ličila na malo sunce, u sumrak.
I sve je bilo tako, rekao bi neko, teško jednostavno i lako.

Ana Ristović
 
Labud - Stefan Malarme

Devičansko Danas, živahno i krasno
zanesenim krilom da l' razbiti smede
jezero sleđeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.

Negdašnji se Labud seća, ali kasno:
divan je,no zalud slobodu on htede,
jer opevo nije kraj gde da provede
vek, kad mraz jalov sinu čamom strašno.

Vratom strešće belu tu smrt sto je steče
prostorom kažnjena ptica kog poreče,
al' na užas tla što perje joj sputava.

Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno,
ukočen u hladnom snu prezira spava
zaodenut Labud,izgnan beskorisno....
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

VranV
e.e. cummings - stihovi, pesme
Odgovora
3
Pregleda
328
VranV
VranV
VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
17
Pregleda
443
Džudi S
Džudi S

Back
Top