Književnost Najdraži stih

[Nina]

Uberi dan, jer taj dan si ti - Fernando Pesoa

Jedni, s očima uprtim u prošlost
Vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iste oči u budučnost, vide
Ono što se ne može videti.

Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu -
Pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren, to je to
Što jesmo, a to je sve.

Večito protiče beskrajni sat
Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti.

 

[faraonn]

...
О, како волимо убитачно,
Како у слепоћи страсти страшне Уништавамо оно што је Најмилије срцу нашем. .."
Tjutcev

 

[Nina]

Pre igre

Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se i na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra

Vasko Popa

 

[Nina]

Probudi se - Duško Trifunović

Probudi se, nešto se dešava,
nemoj reći da to nisi znao,
i tvoja se sudbina rešava,
moglo bi ti jednom biti žao.
Probudi se nešto se dešava,
kajaće se ko ovo prespava..

Probudi se, nešto se dešava,
ne mogu ti jasno reći šta je,
ni laž nije, ni istina prava,
al osetim dugo će da traje.
Probudi se nešto se dešava,
kajaće se ko ovo prespava..

Probudi se nešto se dešava,
u prostoru izvan naše volje,
od ljubavi neko nas spasava,
i govori da je tako bolje.
Probudi se nešto se dešava,
kajaće se ko ovo prespava.

 

[Baudrillard]

Igrokaz

Uvijek na oprezu
nikad opuštena
vjekovi tačaka pri zarezu
uvijek u iščekivanju da budem napuštena
decenije pretvaranja da je sve u redu
onda kad bezobzirni zgaze
decenije stvaranja u neredu
ipak nijesu uspjele dušu da unakaze

Rekli su:
djevojčicama ne priliči
da galame
one su smjerne, tihe i tanke
kome još treba drama
pravdaj sebi pojavljivanja i izostanke
pusti drugima revolucije
jačim i većim od tebe
ne brini za tuđe grubosti
to te samo preosjetljivost grebe

Rekli su:
kako je samo zrela
kao što govore za sve koji su porasli na silu
nikada previše zaigrana i vesela
kao da nosi teret na krilu
i zato se sada nikad ne opuštam
ne znam kad će bezobzirni da gaze
i zato ne odrastam
tražim se kroz igrokaze.

Aleksandra Vujisić

 

[Nina]

Ako ti zatrebam ikad – Arijana Hinić

Potraži me slobodno,
ako ti zatrebam ikad,
odaću ti tajna mesta
na kojima se krijem.

Potraži me
pod otopljenim voštanicama
i kamenim žrtvenicima,
tamo provodim noći.

U jutrima me potraži
na zgorenim ognjištima
večernjih strahova i tihih samoća.

I nemoj tugovati što nisam nalik
Feniksu, on je samo glupavi mit,
spaljeni se iz pepela nikad ne dižu.

A nemoj ni plakati,
jer krilima mojim vlage ne treba,
moraju slobodna leteti.

Ako me o podnevu tražiš,
uzalud ti pos’o Sizife moj,
s vragom ništa ne potpisah.
Proterali su ga crvenkasti oblaci
iznad vinograda,
u dolini mog detinjstva.

Slobodna mi duša peva odu
cvetovima trešanja
i s pčelama se mazi.
Nema ona vremena, ni snage
za paradoks i laži.

Pa ipak,
ako ti zatrebam ikad
i o podnevu,
ti me slobodno potraži.

 

[Nina]

„Po sto je puta srećan svako
Ko veru nije izgubio,
U kome želje razum guše,
Ko uživa u sreći duše

Ko pijan putnik u krevetu,
Ili ko leptir na svom cvetu.
Al' jadan onaj ko u glavi
Sve predvidi i prozre lako,

Ko mrzi reč i delo svako
Jer smisao im vidi pravi,
Čiji je duh i srce jadno
Zaledilo iskustvo hladno.“

Puškin

 

[Nina]

Neko je otkidao od njega
Pomalo.

Ostavio ga obezbojenog
I potresenog.

U čudu se tražio
Ali, nije se ponovo našao.

Iz njega je narastalo zlo
Sve dok ga nije obavilo.

Umorni čovek
Prepustio se sudbini.

Ežen Jonesko, „Umorni čovek“

 

[Nina]

Ne verovati i dalje osta greh,
još nam crtaju šibom po leđima raj,
najzad je vreme da prasnemo u smeh
mokreći na svoje rane i njihov sjaj.

Od srebroljublja ko je postao srebren,
onaj sam što oluje boluje uspešno,
još nije noć, još vidim sebe
a sve što peva mora da je grešno.

Voli iz mržnje dok pesma nas spasava
plašljivih reči i šturoga klasja,
sunce je mrak koji nas osvetljava:
Obasjaj, oh obasjaj...

Branko Miljković, „Vesela pesma“

 

[Nina]

"Čekaj me"

Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada drugi niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživjeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svijetu.

Konstantin Simonov

 

[Baudrillard]

Lična karta

U skener utiskuješ palac desne ruke
Oko tebe bruje glasovi i mnoge buke
I palac lijeve ruke u skener utiskuješ
Iznenadnu samosvjesnost naglo potiskuješ
“Jeste li zadovoljni fotografijom?”,
službenica prema tebi ekran okreće
Vidiš svoju čupavu kosu, oči okovane snom
Ali tvoje biće pobuniti se neće
Klimaš glavom, svejedno ti je jer znaš da nisi lik svoj
Svejedno ti je jer znaš da nisi na ličnoj karti broj
Potpisuješ se, gledaš svoje ime: “Jasmila”
Jasmila, odzvanja ti u glavi, Mila
Znaš da ni svoje ime nisi
Znaš da sve i ništa ti si
Lebdiš i u gusti zrak uranjaš
Budiš se dok u san utanjaš
Vrati se na Zemlju, moraš imati neko obličje,
Tijelo, lice i naličje
Zar da prozirna lelujaš kroz zidove
Previše ogoljena i slobodna za svjetovne okove
Po tlu otisci tvojih stopa ne ostaju
Istinu o tvom vanzemaljskom porijeklu odaju
Pogledaj čupavu kosu, sanjive oči, svoje ime, svoj broj –
Oni su baš tebi dati, tvoj su kroj
Odjeće kojom živjeti na ovoj Zemlji moraš –
Možeš li ti to?

Jasmila Talić-Kujundžić

 

[Tea]

Прошла је крај мене нечујно ко мирис,
И кад даље тихо и светачки мину,
Бледа као љиљан, поносна ко ирис;
Траг јој испод ногу златним блеском сину.

О, ко си ти, жено са незнаних страна,
Обасјана чудним, надземаљским сјајем?
Ти ускрсла песмо румених ми дана –
Имена ти не знам, али те познајем.

Ти си ко увелак из ког тајно струји
Прва моја љубав, она срећа тија –
Ах, у срцу моме пробуђена бруји,
Она слатка, слатка стара мелодија.

Veljko Petrovic

 

[Nina]

Alen Boske – SLIKARSKA

Koja boja si ti? Na vrhu
dana ti si siva boja koja zeva
i zlato radosno koje bez svedoka
prihvati tigra za struk.

Zatim, plava od dobre volje,
ti zaustavljaš crveno oduševljenje
prvog vetra. Žuto bez bojazni,
slez koji peva kad se ti pokrećeš,
ti preporučuješ čivit
svim slikarima koji se zaustavljaju
pred tvojim nejednakim crnilom.

Požuri: praznik je
kod smaragda; tamo su ogledala
tako purpurna da te prate
prema tvom triptiku: crnom crtežu

 

[Nina]

Anđelko Zablaćanski – KUĆA NASRED DRUMA

Naša je ovo kuća, al' nas u njoj nema.
nemilost na pragu
prastarog kućerka stoji
zelena čuvarkuća na krovu
odoleva vekovima
samo nama svela
prozori zatvoreni
a vrata širom otvorena
dolaze gosti uvek nezvani
prag odoleva vekovima
samo nama truo
pod slemenom osinjak
ispod grede obešeni strah
pred kućom zajedno reže
psi lutalice i ovčari
avlija odoleva vekovima
samo je mi uzorali

Iz zbirke Noći vučjeg zova (2020)

 

[Tea]

Мене, охлађену –
белу порцеланску зделу
на киши у врту

хоћеш ли моћи
изнова
да загрејеш?

Као дечак
летњег сунца што се појави
у заталасаној трави.
Kajoko Jamasaki

 

[Nina]

Nemušti slikar – Ljiljana Lalić

Tamo za stolom
u hladovini kuće sa mnogo cveća
susretosmo mladog čoveka
sa izvorom svetlosti u očima
sa prstima ispod kojih nastaju razigrani konji
beli, vrani, sa vodenim žigovima
u pokretima što streme plavetnilu i
sjajem što preliva se u grivama.

Promukli neartikulisani glasovi
dodiruju lavande i ruzmarine
penju se uz čokote loze i bršljane
usmeravaju da dodirom, vidom, mirisom
iskusite

Reč.

Njegovi mlečni prsti
lepršaju
odlaze
na kaktuse
oblikujući oko njih tople krugove.

Mmm… mladog slikara
kotrlja se niz uske grlene padine
rastvara u krvi koja izbija na obrazima
Uzbuđuje.
Negde u dubokoj nutrini
oštre se nemušti jezici.

 

[Nina]

Đorđe Jovanović – MAJKO

Majko,
ako me Bog
na samom kraju,
u onom odsutnom času odbaci
i kaže mi da me ne poznaje
ja, propali grešnik, i dalje ću verovati
da će Svedržitelj bezmeran u milosti
ipak dopustiti
da me tvoje oči miluju
i tamo gde se zbrajaju
oni koje Sazdatelj i njegova čeda ne poznaju.

 

[Tea]

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.
D. Konstantinovic

 

[Nina]

Kristina Janković – ONO ŠTO SI ZVAO...

Jutros se probudih na prašnjivoj cesti
sa džepovima punih oblutaka.
Šta je to? - Zapitah sebe samu.
Kakva sreća što zapinje pod zubima?
U kredenac snova odneću sve kamenčiće,
napraviću od njih đerdan i baciti
niz dunavsku vodu mutnu,
zaleđenu do proleća da prestigne
mesec uz oblake…

Hladno je i ništa se samo ne piše
zimzelene grane udaraju u prozor,
opominju:
“Daj više probudi se, proći će život
neznalice, detinje lice obraduj!
Podstakni ljubav da ne umre premlada.”

Svađam se sa beštijma u srozanim haljinama,
vičem da je ljubav promašila
svoju putanju, da ne kuca na moja vrata,
ne otvaram pre podneva.
Nek plače, nek se trese, nek se uvija!

Ajde slaži još jednom za poljubac,
daj nadu besposlenom prosjaku
A ja ću obući najlepše proletnje haljine
odmrznuću osmeh i sjaj u očima
i otiću na onu istu peskovitu plažu,
od koje se razdvaja miris jorgovana i ruža
daću ti medaljon na dlanu od sunca….
ako prepoznaš ono nešto što si zvao:
“Moja duša”

 

[Nina]

Problemi se ne rešavaju,
Problemi se preživljavaju
Kao dani kojih, kad prođu, više nema.
Kao iznošeno odelo
Iz koga se izraslo,
Spadaju s ramena
I u poslednja vrata
Ulaziš nag i slobodan
Kao osvit.

Leopold Staf

 

[Baudrillard]

Vapaj

ne osećam nikakav strah
od policijske sirene
negde iza sebe
možda zato što sam
navikao na to
auto koji se zaustavlja
ispred mog doma

nekada mračni kožni mantili
danas u Adidas trenerci od poliestera
radoznali popisivači,
aktivisti poštanskih sandučića
u digitalizovanim haustorima
maskirani fantomkama

ne bojim se više
bagera i kamiona
hladnjača, sive tamne brojke
utovara i istovara

brine me vapaj grafita
moga brata
sa gradske apoteke

Saša Skalušević Skala

 

[Nina]

Gde si –Vasko Popa

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si

Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle

Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam

Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si

 

[Nina]

Jutro pod lipama

Nemoj zaboraviti jutro pod lipama.
Već mrtav, a srce radi, radi.
Srce u ljudima, hobotnicama i sipama,
srce ljubavi
i srce gladi.

Noć dugu probdih sa ludama gradskim.
Sa lažnim pesnicima, šarlatanima, uljezima.
Sa kraljevićima, jadnim, maloumnim, skoro danskim,
po podrumima mrtvačnicama i ćumezima.

Svetlost dalekih polja, dah kafilerije!
Miris, nestvaran, lipa, procvalih tek!
O, kao da sam ovoga jutra sa teške pušten robije,
sve postojeće iznad sebe ispijam kao lek.

Moći biti budan, u svitanje, s gradom!
Motati se po pekarama, kasapnicama, lunjati pijacama!
Srce, žabu iz grudi, izvaditi, kradom,
i baciti ga paščadiji i njihovim pticama.

Postati spomenik na trgu - o bede!
Nek te kroz jaruge zabačene seoski proslave džukci!
Najgladniji nek te u večnost uvede
i nek se na kraju pomokri na tvojoj humci.

Branislav Petrović

 

[kalis]

Išunjao sam se iz tvog stana
i dok hodam kišnim ulicama čini mi se
da svaki prolaznik koga sretnem
u mom blistavom pogledu vidi
moju presrećnu, spasenu dušu.
Pošto – poto hoću
da usput sakrijem od sveta svoju radost;
odnosim je žurno kući
i zatvaram u dubini noći kao zlatni kovčeg.
A onda iznosim na svetlost dana
komad po komad sakrivenog blaga
i ne znam kuda pre da gledam;
jer je svaki kutak moje sobe
pretrpan zlatom.
To je bezgranično bogatstvo
kakvo noć nikada nije videla
niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
ijedna mlada dobila ljubavi.
To su bogate dijademe sa zvezdama
umesto dragog kamenja.
Niko to ne zna.
Ja sam, o draga moja,
kao kralj među tim bogatstvom
i znam ko je moja kraljica.

Rilke

 

[Nina]

Nebo –Dragutin Tadijanović

Nebo je modro platno
na kojem nevidljiva ruka
bez prestanka nove oblike slika:

Pogledaj, u dnu neba slatko pase
stado ovaca u belim runima.
Gde im je pastir?

Rumneno cveće cvate
u mirisu,
do neba.

U nebeskim pašnjacima
moja draga baka
čuva goveda.