Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Vesna Radović – Molitva

Slušam kako noću vetar tiho svira,
u jesenje dane, grleć frule tanke,
kada momci krenu devojke da prose,
kad se selo dene u nove opanke!

I molim se tada, kô svi naši preci,
za zobnice pune, za ambare zlatne,
molitvom za prvo ćirilično slovo,
molim se za srpske uspomene ratne!

Molim se za kišu kad joj vreme nije,
nek orosi zemlju ispucalu, tvrdu,
nek napoji žedne još pre Vidovdana,
nek zalije trave što rastu na brdu!

I šapućem tada, donesi mi vode,
za Dojčina bolnog, tamo u Solunu,
mladog barjaktara Orlovića Pavla,
ranjene junake pale na Kosovu

Pa te molim vetre, razotkrij mi pute,
i od sivog neba sakrij krajputaše,
hej, nemirni vetre, spasi me od slutnje,
i rasteraj na čas, sve zablude naše!

Slušam kako noću vetar tiho svira,
u jesenje dane, grleć frule tanke,
dok vezilje vezu vezak od nemira,
kraj kaljave peći, snevajući sanke!
 
Ako jednom zavoliš sanjara,
znaj da ti neće biti lako.
On leti visinama gde nikoga nema,
i roni dubinama gde vlada večna tama.
Večiti dečak sa hiljadu ožiljaka na srcu. Uplašen od sebe, može ti pobeći u trenu.

Ako ipak jednog dana zavoliš sanjara,
znaj da ćeš postati centar njegovog života, do kraja vremena.
Nacrtaće ti osmeh na lice i onda kada bi plakala.
Život će ti obojiti bojama za koje nisi znala da postoje.
Voleće te na hiljadu i jedan način,
onako kako te niko nikada voleo nije.
Imenom tvojim pevaće sa pticama,
vetrom ti slati ljubavna pisma

Ako skupiš hrabrosti i poletiš sa njim,
znaj da si jedna od izabranih.
Magijom ljubavi ispisaćeš bajku,
i znaćeš da nisi volela uzalud.

@solarnaeklipsa
 
Zapamti, srcem žive samo oni hrabri.
Oni što umeju, vetrom da se igraju.
Oni što umeju, suncem da se smeju.
Oni što umeju, vodu da ukrote.
Oni što umeju, zemlju da oplode.
Oni šetaju između svetova.
Jer ne pripadaju nikome.
Ako sretneš nekog takvog,
a ti mu se pokloni.
I ćuti, samo ćuti.

@solarnaeklipsa
 
Fantazija

Reći ću ti nešto: svakoga dana
ljudi umiru. A to je tek početak.
Svakoga dana, u kućama
pokojnika, nove udovice se
rađaju.
Nova siročad
sede prekrštenih ruku,
pokušavajući da odluče šta će sa novim životom.

Onda su na groblju, neke od njih
po prvi put. Uplašene su plakanjem,
ponekad neplakanjem. Neko se nagne,
kaže im šta da urade sledeće. Šta bi to moglo značiti
da bi trebalo da kažu nekoliko reči, ili ponekad
da bace poneki grumen u otvoren grob.

Posle toga, svi hitaju ka kući
koja je odjednom puna posetilaca.
Udovica sedi na kauču, veoma svečano,
ljudi staju u red i prilaze joj jedan po jedan,
ponekad je uzmu za ruku, ponekad zagrle.
Nađe prikladnu reč
za svakog od njih,
zahvaljuje im, zahvaljuje im kao šta bi to želeli.

Duboko u srcu, želi da odu,
želi da se vrati nazad na groblje,
nazad do bolesnika
u sobu, u bolnicu. Zna da
to nije moguće. Ali to je njena jedina nada,
da se vrati natrag.
I to samo malo, Ne tako daleko
do venčanja,
niti do prvog poljupca.

Luiz Glik
 

ZALJUBLJENI GORŠTAK​






Sneg je padao tiho
Pahulje lebde kao i tad
Mislih da ne može niko
pokvarit sreću, doneti jad

Plesali su u zimskoj noći
levo-desno
gore, više,
niže sad.
Plesali su i smejali se,
igrali se i tad
zasja lopta užarena
donoseći licu smeh.
Al’u srcu istopi zimsku bajku
i noć stegnu sve u led.

Na planini ti već likuješ,
srce je njeno tvoje –
znaš,
otvaraš vino,
posipaš sneg…
ona prati te u stopu,
plazi, dahće –
ne vidiš zamke vražje steg:
iza zamagljenih prozora
s novom
ludilo te strasno hvata,
grče se mišići,
žile stežu,
suza na oko krenu
Otvoriše se mračna Vrata!
Stope krvave,
od vina trag
i leš žene bulji tu.
Bodeži, igle i noževi –
Slobodne Ptice
i oštar kljun;
kidaju i vuku
uživajuć’u tvom jauku:

„Ah, kakva mora!
To je iz prošlosti
davne kletva spora
što mene spopade sad!
Šumska majka,

vila zlobna,
veštica sudbokobna?!
Bež’te zlotvori,
nestan’te na tren bar!
Ovu ne, ali Nju volim,
hoću, zahtevam da je vidim sad!“

Ptice se keze,
cveće nestaje i vene,
nebo se mrači,
kasno je sad,
kljun i kandža kožu ti svlači.
U jauku nestaješ mlad.
U mraku oči se igraju,
nasrću i obigravaju,
udovi se razbežaše
i vino tvoje prosuše.

„Ovo si i ti pila,
daleka i prokleta Ti bila,
ljubav svoju obećah Ti u duši,
al’na nju zaboravih
i sad je u ovoj lešini uguših!“

Sneg je padao tiho,
pahulje lebde kao i tad.

Nje sad nema, osta ti samo jad.
Nje sad nema, osta ti samo jad.

Ljiljana Samardžić
 
Branko Miljković – Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završiti suncem.
Osećam to pomeranje juga u svome srcu.
Majušno podne se ruga u kamenu
Varnica što će osvetliti zvezdani sistem moga krvotoka.

A dotle sve što bude nek je zbog pesme.
Druga uteha nam ne treba.
To trajanje se ruga pretnji crnog i otrovnog nekog soka

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.
Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.
 
Konstantin Kavafis – Skriveno

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.

Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.

Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije - u savršenijem društvu -
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.
 
Moja pisma ne stižu nikome

Često pišem.
Gomile riječi na bijelom papiru
upućene nekome ko ih nikad
neće pročitati.

Silne misli, ideje, osjećanja
zauvijek ovjerena osušenim tragom
suze leže na posljednjoj polici
i čekaju.

Bezbrojne priče o ljubavi, sreći
bolu i smijehu nikad neće
izmamiti suzu onoj kojoj
su napisane.

Nemam hrabrosti zalijepiti marku
i razdvojiti se od njih ubacivši
ih u poštansko sanduče.

Većina ih tako i dalje mirno čeka da
ispriča nekom kako sam plakao
kad sam bio sretan,
i kako sam se smijao u trenucima
kad mi se duša raspadala od bola.

Da kažu zašto sam noćima
budan sanjao zvono na vratima
iza kojih sam jasno vidio nasmijano
lice, iako nije bilo ničega.

Možda i ne treba da se zovu pisma
jer ipak neće stići nikome,
no ja ću pisati i dalje i bacati ih
u vatru u nadi da će ih dim
nošen vjetrom odnijeti na adresu
onoj kojoj su napisana.

Bojan Ždrale




​

 
Branislav Prelević – Prošla ljubav

Silazili smo zajedno
u tamne duše i tela,
da ih osvetlimo.

Gubili se u mraku i nalazili.
Zaboravljali puteve koji su vodili natrag.
Noćivali tamo gde niko nije smeo.
Varali se misleći da smo na površini,
kao i obratno, kada nam se na početku
činilo da smo već u dubinama.

Gasili nam se pogledi od dima
koji je izbijao iz vatre dodira
i osvetljavajući ponore duše i tela
nailazili na naša lica
uplašena od neverice
koja se pitala: Ima li smisla?

Svaki tvoj dodir je ustoličenje trenutka,
a moj, naslućivanje njega.
Ti si bila jedna polovina sveta,
ja – druga...

Sada smo odvojeni od svega.
Ti si tri četvrtine sveta jer si s nekim
ko je isto to i za tebe.

Ja moju polovinu još ne delim.
Čekam da dođe neko ko ima više,
neko ko neprestano izranja
iz svojih dubina.
 
Jesen

Jesen kao plakat sudbine,
na kome žute boje crtaju
naša žuta raspeća.

Jesen kao moć,
u zajedničkoj strasti sa vetrom postojanja.

Jesen kao samoća,
ogranak aristokratije stajanja pred spomenikom izrečenog.

Jesen kao stvarnost,
smelost naših slika da budu na dvoru našeg smisla.

Jesen kao reč
što vaga oproštaje,
svetove,
lica,
znamenja,
vojske,
zlato promena.

Jesen kao prisustvo,
opstanak našeg trenutka na
pragu naše pesme o jeseni.

Jesen kao naklonost,
sprint našeg vremena po uzajamnim
rečima svih stvari, svih reči.

Jesen kao odgovor,
prisustvo vremena tamo gde ga pesma pretvara u
čoveka,
zakone,
bezakonje,
pristanke,
oblasti,
zamkove reči.

Jesen kao pitanje,
glavni tok onog našeg vremena koje
sažima svet u
ono nemoguće,
u ono neviđeno,
u ono ogoljeno.

Sanda Ristić Stojanović
 
Aleksandar Tišma – S tobom bez tebe

Prazan je dan
kada te ne vidim
a pun je srama i kajanja
kad dođeš
ali nisi sama.

Tada ne umem da te gledam
i čini mi se da sam ravnodušan
prema tvojoj plavoj kresti
i vlažnoj nagoti očiju
prema kopčama tvoje haljine
koje te otvaraju kao školjku
od vrata do nespokojnog stegna.

Zaključujem da govoriš previše
da se previše krećeš – okrećeš
bez potrebe – čemu?
kad znam da posle toga nećeš
ni sa kim poći u zagrljaj
koji te opravdava.

Puštam te da me napuštaš
puštam te daleko – daleko od sebe
niz pučinu ulice
gde se tvoj hod vijori
kao plamen ili kao katarka.

Prosto stanem
mirno zaostanem
i kad skreneš s pravca mog pogleda
ne osvrćem se za tobom više
nego za onom tamo ženom u žutoj suknji
koja zemlji nogama maše.

Ja se samo stidim i kajem
što sam proveo dan tako pogrešan
i slušam smrt kako broji prestupe naše.
 
Bertolt Breht – Ležaj za noć

Čujem da u Njujorku
Na uglu 26. ulice i Brodveja
Za zimskih meseci svako veče stoji neki čovek
I beskućnicima što se tu okupljaju
Pribavlja ležaj za noć obraćajući se sa molbom prolaznicima.

Svet zbog toga neće postati drugačiji,
Odnosi među ljudima time se ne popravljaju,
Doba izrabljivanja time se ne skraćuje.
Ali nekolicina ljudi ima ležaj za noć,
Celu jednu noć neće biti na vetru,
Sneg njima namenjen padaće na ulicu.
Ne ispuštaj knjigu, čoveče koji ovo čitaš.

Nekolicina ljudi ima ležaj za noć,
Celu jednu noć neće biti na vetru,
Sneg njima namenjen padaće na ulicu.
Ali svet zbog toga neće postati drugačiji,
Odnosi među ljudima time se ne popravljaju,
Era izrabljivanja time se ne skraćuje.
 
Vladimir Nabokov – Sanjao sam te

Sanjao sam te tako često, davno tako,
mnogo godina pre našeg susreta
sâm – dok noć je ulazila u sobu lako
i sveća žmirkala pored kreveta.

Knjigu ljubavi, nad Nevom izmaglice,
o spokoju ruža i magli iznad mora,
listao sam u svemu sluteći tvoje lice,
u stihu zaneseno čistom kao zora.

Mladi dani moji, opojni zemaljski sni,
trenuci koji magično zvone u sjaju,
izgledaju jadno, kô muve što u opseni
po uljanom platnu i ćilibaru padaju.

Zvao sam te, čekao. Godinama lutao
stenovitim obroncima nad životom.
U gorkim časovima tvoj lik sam našao
u stihu pesnički zaneseno čistom.

A sad, na javi, pred mene si stala
i ja se sujeverno svega sećam jasno:
kako su te predvidela sva ogledala,
tačno u svemu duboko saglasno.
 
Jer tako će jesen mirisati na ljubav

Leto je, a ja otkako sam se vratila osećam samo miris jeseni u vazduhu.
Ulica kojom si me svake večeri vodio do kuće.
Naša “romantična ulica” je tako pusta i čudna.
Pusta bez tebe.
Čudna jer su vetar, dosadna kiša, opalo kestenje raštimovali njenu lepotu.
Potisnuli sjaj.

Priznajem sve ovo sam uspela da primetim pomalo zbog činjenice jer ti nisi tu.
Jer bez tebe sve pomalo miriše na jesen.
Znaš uvek sam neprijatelj sa ovim godišnjim dobom. Ne volim ga.
Znam i ti takodje.
U meni jesen budi neku odsutnost, tugu i melanholiju.
U tebi gorčinu i činjenicu da ne volis blato.
Jesen me podseća na nedovršene ispite i na propale ljubavi.
Jesen te podseća na početke i krajeve.

U jesen nikada nisam volela.
Nikada se nisam radovala.
Nikada se nisam držala za ruke.
U jesen sam se u barama uvek ogledala sama.
Tugovala uz vetar.
Plakala uz kišu.
I satima sedela na keju.

U jesen su me promrzline na rukama podsećale na na samoću.
Na odvojenost.
Na to kako se priroda stopila sa mojim bolom.
Kako tugujemo zajedno.
Rastapamo se na komade.
Ogoljene. Moja ljubav i priroda.
Jesen je uništavala sve što je lepo.
Uništavala i brisala.
Odnosila sa sobom.
Pokrivala zimom.

Moram ti priznati nešto.
Bojim se.
Bojim se predstojeće jeseni.
Bojim se jer si daleko. Te proklete daljine i njenog mača koji probada srce.
Nikada se nisam borila sa daljonom. Ne znam kako se to radi.
Uvek sam gubila bitku od jeseni.

Bojim se da mi zbrise i rasturi i ovu ljubav. Sazrelu ljubav. Lepu ljubav.
Bojim se da će moje ruke ponovo biti hladne. Da nećeš biti tu da ih ugreješ.
Bojim se da neće biti tvoga zagrljaja i pogleda da me svojim toplinama ušuškaju.
Nedostaješ mi.
Mnogo.

Oživlajvam te maštom.
Zamišljam kako šetaš pored mora.
Kako posmatraš galebove.
Kako prlazis sa jednog na drugi kontinent po nekoliko puta tokom dana.

Gledam slike koje mi šalješ.
Lep je taj most koji spaja dva dela gada. Dva kontinenta. Dve osobe. Jednu ljubav.
Kažeš kako sam smešna.Tugujem bez potrebe
Kažeš kako jesen donosi naše rođendane. Zlatni septembar i čarobni decembar.
Kazeš moje oči su uvek proleće, uvek zelene. Prkose tamnoj jesni.
Kazeš moj osmeh je sunce, uvek topao kao leto. Zato i voliš leto. Zbog mog osmeha. Zbog mene. Zbog topline.

Kazeš da je ljubav uvek topla.
Da ljubav može da ugreje jesen.
Da ljubav topi daljine.
Da mi imamo ljubav.
Da moj osmeh vidiš kada sklopiš oči.
I da ti ništa više nije potrebno.
I da nam ništa više nije potrebno.

Da je zato potrebno samo da se prepustim.
Čudu.
Uživanju.
Ljubavi.
Kraju leta.

Da počenem da uživam u jesni.
Da počnem da ne marim za daljine.
I da proslavimo rođendane.

Ti na jednom.
Ja na drugom kontinentu.
Zajedno, a na dva kontinenta.
Zajedno u ljubavi.
Zajedno u jeseni..

Jer tako će i jesen mirisati na leto.
Na toplo.
Jer tako će i jesen mirisati na ljubav.
Na nas

Autorka: Emilija Jocić
 
Stefan Malarme – Strepnja

O zveri, ja neću večeras u tami
Da ti svladam telo, večno greha žudno,
Niti poljupcima u beskrajnoj čami
Da ti mrsim tužno masne kose bludno.

Teški san bez snova moje srce traži,
San koji će svako kajanje da zbriše,
San drag tebi posle tvojih crnih laži,
Tebi, što o smrti znaš od mrtvih više.

Jer, Blud rijuć ispod otmenosti moje,
Jalovošću svojom žigosa nas dvoje;
Al’ dok ti u grud'ma surovim ko kam

Srce je kog zločin ne vređa nijedan,
Ja bežim, bled, videć les mrtvački ledan:
Bojim se umreću ako legnem sam.
 
Pisma gospodji Vineti (MM Antic)

- Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba
zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i
izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima,
koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće
dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove
sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga
osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće
novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko
staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u
oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati
ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne
umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž
su priče o novim sastancima, laž sve uspomene
i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više
nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje
će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve će lepo s tobom umreti.

I svakog će proleća krovovi dugo plakati
suzama okopnelog snega

(MM Antic)
 
Evgenije Kapustin – Tražih te hiljadu godina

Tražih te hiljadu godina,
Svakog dana gledao svitanje;
Šavom rašivena sudbina
Rušila svetom glasno ćutanje.

Nebom prođoh hiljadu puta
Da dohvatim dubine tvog oka,
Osećaš – kako vetar luta,
Željom da me takne tvoja ruka.

Tražih te u hiljadu sunaca –
I zov upomoć slušao svetom
Miliona noći bez meseca,
Zaključane zaborava spletom.

Otkrio sam hiljade snova
U traženju suštine sene,
Neuhvatu međe kao okova
I na dnu bunara lice žene.

Tražih te hiljadu godina,
Pod pokrovom radosti sveta,
U tajni gde je sreća skrivena –
Ti u čudu zvezdanog prepleta.
 
Ja bih tebe

Ja bih tebe
odveo u park,
da sedimo i gledamo
kako lišće opada
i budemo sami,
sve dok zadnji list
ne sleti na pločnike grada.

Tu, na uglu tom,
jedan list je pao
i našao dom.
A ti, ti nisi znao,
da na njemu piše,
ne volim te više.

Ja bih tebe,
voleo ko nijednu,
i šta obećati više,
dok stojim,
pod prozorom tvojim,
a svu noć,
pada neki sitni sneg
i krv se ledi
u žilama mojim.

Tu, na uglu tom,
prvi sneg je pao
i našao dom.
A ti, ti nisi znao,
da na njemu piše,
ne volim te više.

Da, došla je zima,
a proleće izgleda
nikad neće doći,
da život pokloni svemu
i meni donese tebe,
ko granama lišće.

Tu, na trgu tom,
jedan sat je stao
i ne kuca sad.
A ti i danas ne znaš,
ljubav kad jednom prođe,
ne vraća se nikad.

Ljubodrag Obradović
 
Aleksa Šantić – Emina

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imána,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće.
Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!

Ja joj nazvah selam. Al’ moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko’!
 
Herman Hese – Sreća

Dok loviš sreću i dok je goniš
ti nisi još za sreću zreo,
makar sve najdraže palo ti u deo.

Dok za gubitkom suze roniš,
dok te bez tanka cilj privlači,
nisi još svestan toga šta mir znači.

Tek kad se svake želje kloniš,
kad ni cilj više ni žudnju ne poznaješ
i sreći razna imena daješ,
tada ti plima svega što se zbiva
ne dira više srce, i duša ti počiva.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

VranV
e.e. cummings - stihovi, pesme
Odgovora
3
Pregleda
318
VranV
VranV
VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
17
Pregleda
429
Džudi S
Džudi S

Back
Top