NEDOSTAJE MI NAŠA LJUBAV
Na jastuku bdim na ponoćnoj straži
kao stari posustali ratnik,
kom svaki put od riznice neba
jedva zapadne mesečev zlatnik.
Pod oklopom drhti košuta plaha
večno gonjena tamnim obrisima straha
koja strepi i od mirnih obronaka sna.
Nedostaje mi naša ljubav mila
bez nje se život kruni uzalud.
Nedostaješ mi ti kakva si bila,
nedostajem mi ja onako lud.
Ja znam da vreme ne voli heroje
i da je svaki hram ukaljalo.
Al meni eto, ništa sem das dvoje
nije valjalo.
Kad potražim put u središta sebe
staze bivaju tešnje i tešnje.
I skrijem se u zaklon tvog uha
kao mindjuša od duple trešnje.
Al uspevam da još jednom odolim,
da prošapućem da te noćas ruski volim
šta su reči - kremen što se izliže kad-tad.
Nedostaje mi naša ljubav mila,
a bez nje ovaj kurjak menja ćud.
Nedostaješ mi ti kakva si bila.
Nedostajem mi ja onako lud.
Ja znam da vreme svemu menja boje
i da je silan sjaj pomračilo.
Al meni eto...ništa sem das dvoje
nije značilo.
Ponekad još u moj filcani šešir
spustiš osmeh ko čarobni cekin.
I tad sam svoj, jer ma kako me zvali
ja sam samo tvoj lični Harlekin.
Ponekad još suza razmaže tintu
i ko domino padne zid u lavirintu.
Tako prosto, ponekad još stignemo do nas.
Nedostaje mi naša ljubav mila
bez nje uz moje vene puže stud.
Nedostaješ mi ti kakva si bila.
Nedostajem mi ja onako lud.
Ja znam da vreme uvek uzme svoje
i ne znam što bi nas poštedelo
Al meni eto...ništa sem nas dvoje
nije vredelo.
TALAS
Negde se pipnu naši mali svemiri
kada već pomislim da spavaš
Zašumi saten, tama se uznemiri
i kao talas...naiđeš.
U školjki tvoga pupka leto zimuje,
tu čuvaš mrve sunca za nas
Sa tvojim dodirom se čežnja rimuje
dok kao talas...nadireš.
I ništa više nije važno
lice sveta zlobno i lažno se raspline za čas
I niko više nije bitan
svi su pesak prezren i sitan
Pesak...ispod nas.
Srebra decembra kuju prsten za tvoj prst.
Niz tvoje sapi zvezda pala.
Zalud te privijam uz sebe k'o uz krst
Ti kao talas izmičeš.
Ostavljaš slane kapi bistre
i jato dobrih mirisa Istre po sobi razvijaš.
Ostavljaš varljiv zalog pene u srcu ove napukle stene
koju razbijaš.
I ništa više nije važno,
lice sveta zlobno i lažno se raspline za čas
I niko više nije bitan,
svi su pesak prezren i sitan.
Pesak...ispod nas.
Balašević
