Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Zabranjeno Je

Zabranjeno je plakati, a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha
da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo onda kad su ti potrebni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.

Pablo Neruda
 
Zemlja oluje

"Ne dodiruj me!"

Mačevi dački, sekire Japoda,
Legije rimske i horde Tatara,
Ili vitezi s vizantijskih voda,
Krvavili su ova polja stara.

I pitom narod kad je pao na njih
Zbratimio je orlove i čelik;
Tu, gde je mržnja Većih protiv Manjih,
Sirovom dušom postao je velik.

Vekovima se vrh leševa klalo
A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo želi, da, kada bi palo
I njemu mačem opelo očita.

S pozorja borci tonuše ko seni,
A zemlja im je žedno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I dražila ih Vlast i drska Sila.

I tako večno ove iste stope,
Krv nova siti. O, zemljo oluje,
Mrko ti čelo strašne kapi škrope
I čudne himne iznad tebe huje!

Zarazno tvoji mirišu oltari:
Tu vek vrh veka u stenama spava.
Evo su došli stari gospodari.
Jesi li sita krvi što spasava?

Ti ćutiš. Vetar kosti razvejava.

Milutin Bojić
 
Ćutanje ljubavi

Kad bih te mrzela,mržnju bih ti dala
Rečima zvučnim,sigurnim i jasnim,
Ali ja te ljubim - ljubav ne bi stala
U govoru ljudi,senovito glasnim.

A ti bi da slušaš jecaj moje boli,
Da iz mračnog bezdana se digne
I njegov vreli mlaz svu snagu proli
Još pre nego što do mog grla stigne.

Ribnjak ja sam do vrha napunjeni,
A čini ti se vodoskok sam spori
I sve je samo ćutanje i bol meni
Svirepiji,i od same smrti gori!

Gabrijela Mistral
 
рецимо

"Неприсутност твоја очајно ме мрви,
док Децембар врви, студен ми у крви.
...
Корацима пређи растојање цело,
љуби моје Црно, док не буде Бело!"

Тијана, Г.Маричић
 
Za sećanje!

Елегија са сеоског гробља

Вечерња звона дан кидају скоро,
и мучу стада с оближњих стрмени.
Уморни сељак кући иде споро
и свет препушта вечери и мени.

Ено се губе пејсажи из ока,
свечане ћутње у ваздуху плове.
Још у ваздуху залебди бат точка,
поспаност љушка далеке торове;

Крај младих врба, с огртачем сенке,
сова се тужи луни из даљине
ко да је близу древне тајне неке
која овлада њоме од старине.

Под брестовима, борјем црна чела,
који на хрпи разгранати бдију,
свак у свом гробу, ту праоци села
у сну дубоком самујући спију.

Ни дозив ћува, ни дах јутра новог,
нити петлови, ни хорна из мрака,
ни ласта првих цвркути под кровом,
ништа уснуле не дозва из рака.

За њих огњиште не пуцкара, вруће,
нити се спрема вечера, пре ноћи;
живахна деца, истрчав из куће,
неће им више у загрљај поћи.

Колико пута срп им пређе њивом,
и плуг пољану браздао је спремну;
дрхтаху шуме често пред сечивом,
док знојем лица натапаху земљу.

Нека Таштина мисли да је изнад
радости кућне, не схватив је никад,
нек с подозрењем за вишу не призна
обичну причу вечних губитника.

Славном и моћном, оном што је лаком,
лепом и здравом – сваком смрт доходи.
Чека, и чека, непроменљив закон.
Пут праве славе преко гроба води!

Ви, гордељивци, у очињој тами
презирете их, убоге и ниже,
јер су и мртви непознати, сами,
јер нема химне да им престо диже.

Али ни урна с попрсјем не дише:
да л зна дах мртва палата, и врт?
Посмртна почаст, када лаж је више,
не једначи ли досаду и смрт?

Занемарена, ту можда полеже
нежнога срца ватра што се смири.
Длан што би био моћан мач да стеже,
ил у екстази да живи о лири.
У Храм свезнања, подизан кроз време,
њихове оче не нађоше пута;
беда им беше наслеђено бреме,
могући гениј нуждом беше спутан.

Често, под валом, негде на дну света
сјај у бездану расипа свој бисер,
и скрајнут љиљан у пустоши цвета,
губећ у зраку раскошне мирисе.

Сеоски Хемпден у прах ту је сваљен,
душман тирана и заштитник права,
ил, крвљу људи Кромвел неокаљан,
можда без славе неки Милтон спава.

Чути аплауз од свих у сенату,
или издајом стећи овације,
пронаћи копно што врца у злату,
ил историју стварати нације,

коб им не даде: али им би склона
да обуздају злочин што уздиже,
и да не прођу кроз клање до трона,
не сруше врата милости ка ближњем,

не крити увек савест анемичну
и румен стида губити без части,
луксузом ласке повијати кичму
и бисер муза бацати пред власти.

Даље од светских гужви и чегрсти,
учени ваљан човек да не лута,
у пределима ледним сами, чврсти,
настављали су правцем свога пута.

Ту мирно спију где се сенка стани:
нелепи спомен, азил чамовине
с натписом скромним, просто уклесаним
путника зове да стане и мине.

Датум, имена лоше урезана
овде сачува туга, да подсети:
библијски наук ту тек стоји, за нас,
по њој смо дужни учити се мрети.

Ко се растајо са животом лако,
и забораву предавао тело?
У задњи час свој није поглед лаком
бацао натраг где је све почело?

На неки дах се ослања и душа,
хоће побожни длан да склопи очи,
чак и гроб чији глас природу слуша
од огња тражи нешто да сведочи.

Обзиран према смрти нецењеној,
знаш приче које нико не прочита;
биће прилике, са осамним треном,
да и због тебе неко се запита;

Можда ће неки сељак оседео
путнику каквом о теби да рекне:
„Да, ту је, дуго, самотан седео,
да с јутра сунце над пољем претекне.

Одмарао се у подне под ивом,
чији корен још штрчи, тамо, преко,
онде је, опет, замишљен, ћутљиво
лешкарио над разбрбљаном реком.

Код оне шуме, видиш, у свој ред,
насмејан лежи с травом на узглављу,
други дан – брижан, напуштен и блед,
ил луд од бриге, с безнадном љубављу.

А једног јутра, не видим га, скраја,
крај омиљеног дрвета да дрема;
долази неко други; покрај гаја,
ни крај речице – њега више нема;

Изјутра – гробна ори се запевка,
споро га носе цркви, преко пусте;
Прилазе, чате (ко ти сад); он чека
под трње и под камен да га спусте“.

Епитаф

Под земљом смирен он се сад не мучи,
уз младост, срећу, славу непознату.
Лепа наука њега не проучи,
само је тугу имао богату.

Искрене душе узне се у сене,
награду небо таквима обећа:
да подарује сузом потлачене
и пријатељство да зна да осећа.

Не жуди више ни вишем ни мањем,
заслугом стече ту спокојни лог,
(као и други, са сличним уздањем),
да дисао би где дише и Бог.

На смрт Ричарда Веста

Узалуд ми се смеше јутарњи сјај и живост,
узалуд Фебус, залуд златна ватрица његова;
птице узалуд нуде радости заљубљивост,
узалуд поље зелен одева преко снегова:
вај, моју мрзовољу длан класја не заклопи,
нит ствари занимљиве очи и даље траже:
моју самотну тугу ниједно срце не топи,
у даху мом радости некадашње не важе.
Још јутро жури радост да донесе у цвећу,
и новим ужицима да нам подели срећу:
ал поље са чежњама недореченим ћути,
птице за мало топле љубави туже свуд.
Јалово плачем за њим што не може ме чути,
и вапаји су већи, јер плачем узалуд.

Tomas Grej, autor pesme "Elegija napisana na seoskom groblju", koja se smatra jednom od najlepših pesama napisanih na engleskom jeziku.
 
Незавршена прича

Не бих оно давно доба
ни за какве дао новце,
кад сам некад, испод гаја,
с дједом Радом чув'о овце.
Куд побјеже моје златно
прибјежиште неповратно?!

Кроз бисерну перлу стада
наш се Шаров вриједно маје,
а дјед везе старе гатке
и рођене доживљаје.
Бајке су ми срцу драже,
а остало – ђедо лаже!

Кад понекад небом крене
мрки облак, бљесне муњом,
ја скровиште трком тражим
под старчевим црним гуњом.
Ни у зечјој логи није
сигурније и топлије.

Одвели ме давно пути
тамо гдје се бајка скрива.
Стадо нам се истопило,
под могилом дјед почива.
Куда даље, дједе мили,
пути ми се замрсили?

И докле ћу у лутању
по свијету да се млатим?
Слутим, већ је дошло вријеме
дједу своме да се вратим.
Ђедо, драги заштитниче,
заврши ми крај од приче.

- Бранко Ћопић

10885209_10203749605476712_6932151462487668678_n.jpg
 
Poslednja izmena:
Moja boemska fantazija

Ja kretah,s rukama u dva džepa šuplja;
Imao sam čak i kaput idealni;
U skitnji,o Muzo,bio sam tvoj stalni
Zatočnik što u snu cvet ljubavi skuplja.

Rupom mi zjapiše cipele jedine.
Bejah palčić - sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola behu konačište,
A moja sazvežđa šuštahu iz tmine,

Te,uz put sedeći u jesenje veče,
Ja ih osluškivah,pustivši da teče
Mojim čelom rosa - sok što snagom vrca,

Pa slažući rime sred čarobne tmice
Ja sam prebirao,k'o na liri žice
Ranjenih cipela - stopu pored srca.


Artur Rembo
 
I posle deset dana kiše, oblaci
i gustina na gustinu, da, čuje se
razređeno piskutanje ptica. Jutro je.
Poneki prolaznik, tu u blizini,
tek da okrzne vidik, izgleda
kao da ga tuđe noge nose. Tišina
tupa, treset, glina, crni maslac.
Moglo bi se reći, vlaga je
sveopšta, natapa odela,
prodire do kostiju, izravno,
i dalje, iz kostiju,
neke svoje bunare revnosno kopa,
neke svoje blatnjave temelje u sivilu
zasniva. Tišina gluva i
potpuna. Pothodnik. I onda se misli
o promeni klime, o tome
kako bi ovde jednoga dana
mogle biti crvene zemlje,
kamen i so, kras, kako bi ovde
neka makija, mediteran
mali mogao nići, postepeno,
tu, pred našim očima.

"San o Mediteranu", Dejan Ilić
 
Жак Превер: ТА ЉУБАВ
Та љубав тако силна,
тако дрхтава, тако очајна,
тако нежна
та љубав
лепа као дан
и ружна као време
та љубав тако стварна
та љубав тако дивна
тако срећна
тако весела
и тако јадно
дрхтећи од страха као дете у мраку
а тако сигурна у себе
као неки спокојни човек у сред ноћи
та љубав која је изазивала
страх код других,
гонила их да говоре
и приморавала да бледе
та љубав тако вребана
јер те друге ми смо вребали
гањани, рањавани, гажени, дотуцавани,
порицани, заборављани
зато што смо ту исту љубав ми гањали,
рањавали, газили, дотуцавали,
порицали, заборављали
та љубав цела целцата
још толико жива а сва озарена
то је твоја љубав, то је моја љубав
она која је била
то осећање је увек ново
и није се изменило,
толико стварно као нека биљка,
толико дрхтаво као нека птица
толико топло и живо као лето
можемо обоје отићи и вратити се
можемо обоје отићи и вратити се
можемо заборавити
а затим поново заспати
па пробудити се патити бдити
па поново заспати
сањати и смрт
затим пробудити се, осмехнути се,
смејати се и подмладити се
наша љубав застаје ту
тврдоглава ко магаре
жива као жеља
свирепа као сећање хладна као кајање
нежна као успомена
хладна као мермер
лепа као дан
нежна као дете
гледа нас смешећи се
и казује много не говорећи ништа
а ја је слушам дрхтећи и вичем
вичем за тебе
вичем за себе
и преклињем те
за тебе за себе и за све оне који се воле
и који су се волели
да, ја им вичем
за тебе за себе и за све друге
да не знам
остани ту, ту где си
где си била ту остани
не помичи се, не иди
ми који смо волели
ми смо те заборавили
али ти нас не заборави
јер немамо другог до тебе на земљи
не допусти нам да постанемо хладни
да се удаљавамо све више
одемо било где
дај нам знак да си жива
а много касније
на ивици неког шипражја
у шуми успомена
искрсни одједном
пружи нам руку
и спаси нас.
 
Dijana 6 - Snežana Pejović

Šume koje te ne žele
zamračuju staze
i trnje pred oči postavljaju,
i staze nestaju nad ponorima.
Šume koje te ne žele
isprepleću grane kao žena koja
rukom zaklanja oči
dok pod silom popušta tijelo,
i na kraju iznad njega
odlazi laka koraka naznačenim putovima
koje nisi vidio zaslijepljen svojom snagom.
 
Iz sveg glasa

Već prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja-telegram
nema zbog čega da plaši te i budi.
Kao što kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, I što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj čas odustaješ da protumačič sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.


Majakovski
 
A šta ćemo, kažu oni,
Kada ćun taj brzo tone
I kada nas pandur goni?
– Vi veslajte, kažu one.

Ali kako, kažu oni,
Da se suze sad ne rone,
Kako mržnji da odzvoni?
– Vi spavajte, kažu one.

Kako da nam, kažu oni,
Bez napitka budu sklone
Lepe žene? – Glas im zvoni:
– Vi volite, kažu one.

Viktor Igo - Gitara
 
Moja ljubav

Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.
I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.
Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.
Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.
Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

- Jovan Dučić
11083592_10204359938014644_2193014177277954806_n.jpg
 

Prilozi

  • 15bf636479.jpg
    15bf636479.jpg
    23,8 KB · Pregleda: 1
I čekam te još,

To ne znaš;

Ako ne u rukama mojim,

Bar u večnosti

Gde jesam

I kud se,

Nad tobom skupljaju tela,

U korovu neurednog cveća,

Izraslog bez reda,

Naspram vetra

Što suze prepreda,

Igraju paljenja sveća.
 
Kad bi bio bijelo dugme
mala bi se zakopcala u me

kad bi bio dugme plavo

ne bi znala
da sam


kraj nje spavo
HEEEJ MALA HEJ
KAD BI BIO DUGME
HEEEEEEJ

da sam đerdan sav od zlata
grijao bi malu oko vrata
grijo bih je cjelog dana ne zna selo - ne zna njena nanaAaaaAaAaa
ejjj mala heeeeej
KAD BI BIO DUGME
HEEEEEEJ
 
U zagradi moja objasnjenja, a tekst je Gorana Bregovica, kao i onaj gore gdje i sa mamom i sa njom...
(ona je policajka i u vezi su)
Ne gledaj me tako nocas
jer u srcu tvoju ljubav slutim
ne gledaj me jer muzika svira
reci cu ti stvari koje cutim
zato sklopi oci i idi
jer i tvoje su zelene
i snene
kao nekad njene...
ja sam covjek bez snage da krene jos jednom (oce da kaze: narkoman)
ja sam sanjar sto je sanjao samo s jednom zenom
ja sam kockar bez srece
ja se bojim
ja te molim
idi sad
i ne gledaj me tako
o
i ne ljubi me
vise....

i ovo o ljubavi opiatomana i policajke... neprevazidjeno i skoro jednako dobro ko prvo... jer u prvom on kaze da joj i mamu... zamislite... a niko to ne pusta na radio
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top