Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
PITANJE
Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vrijeme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pjevati sreći balade
kad do tebe joj nije stalo
I da li je smisao laž
što obavija sjene života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda
I ima li smisao smisla?
I da li bi opasno bilo
bez utjeha životnih živjeti
što kriju životno sivilo
Prezrenih ljepota na hiljade
ti ludi svijete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.
Ima li smisao smisla?

Angel Kalinovik
 
UŠTAP U VODI

Zvala se Milica. Otac joj doktor prava:
čim uđe na vrata – stane te propitivati.
To je bilo poslije drugih barikada u Sarajevu
na kojima su Srbi za rat se birikali.
To nisu bile barikade. Već birikade.
Na sastanak je došla s kosom moderno počešljanom:
kao u mačka Toma kad izađe iz eksplozije.
Zvuči ko da se zezam, ali njena frizura
istinski mi se sviđala. Ko i sve njeno, uostalom.
Njen parfem osobito. Rasipala je ulicom miris
ko junska lipa iz Vilsonovog šetališta.
Došla da raskine. Pa valjda vidim koja su vremena?
Ide sa svojim narodom. Šta dalje da se priča?
Skroz sam je razumio: utjerivanjem straha od Drugih
vođe su majstorski probudili u svakoj ptici nagon
da se svom jatu vrati.
I malokad se osjetiš toliko izlišnim
ko kad te voljena žena ostavi. Prosto neupotrebljiv
ko puška bez zatvarača. A svijet – sav od džombi.
Na zemlji izlokanoj stoji suvišan stvor.
Ponekad, u rovu, kad negdje lipa zamiriše,
sjetio bih se Nje. I njene rečenice: Nije ovo Sarajevo
više ono. I pitao se: bože, gdje li je sad? Šta radi?
I shvatio, postupno, da moja draga,
moja besmrtna ljubav zbog koje
htio sam i umrijeti, da ipak nije bila od punog drveta.
Nego od šperploče.
A ko zna, možda ni o kom, do ovog rata, nisam
saznao ništa važno. Prijašnji život sam prosto
prokunjao ko da je svijet bio čekaonica
na uskotračnoj pruzi, recimo u Ustiprači.
Rodiš se, i svoje prodrijemaš, a da nikad ne doznaš
kakav je ko pod kožom. Tek smak ti svijeta
objasni sve do kosti. U miru, truditi se
da bližnjeg upoznaš, isto je ko kad kušaš
mjesec u vodi kamenom pogoditi.

Marko Vešović
 
Iluzija

Tražili smo se po tuđim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim…
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve…
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim…
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena…
San koji uzleće iznad kletve…

Ne, nisi ti iluzija… Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti…

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena…
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi…
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena…
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi…?

Ne, nije sve iluzija… Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja nalazim negde u sebi.

- Dragana Konstantinović
 
PUSTOŠ

Izvan nas umiru stvari.
Kud god da kreneš noću, čuješ kao da neki zamor
Dolazi sa ulica gde nisi bio,
Iz kuća u koje nisi svraćao,
S prozora koje nisi otvarao,
S reka nad koje se nisi nadneo da piješ,
Sa brodova kojima nisi plovio.
Izvan nas umire drveće koje nismo upoznali.
Vetar prolazi nestalim šumama.
Umiru životinje od bezimenosti i ptice od tišine.
Tela umiru sasvim polako od napuštenosti
Zajedno s našom starom odećom po sanducima.
Ruke koje nismo dotakli umiru od samoće.
Sni koje nismo ni videli od nedostatka svetla.
Izvan nas pustoš smrti započinje.

Jorgo Temeli
 
ЉУДИ СЈЕНКЕ

Има на свијету мирних, добрих људи
што кроз свијет нечујно и тихо газе
као да ногом ступају по памуку,
а наше очи никада не опазе
ни њих ни њину тиху радост или муку.

Има ћутљивих патника на свијету
што се само уморно и горко насмијеше
на људе кад се о њих тешко огријеше
и сумину их невини, налик цвијету.

И има људи усамљених и боних,
са образима упалим и жутим,
што не чује им се ни смијеха ни плача,
што живе као самотна и дивља драча,
али с бодљама унутра окренутим,
да ниједна никога не огребе
и да ниједном никога не убоду
до само своје рођено срце и себе.

Њих не види наше око кад их сријета,
кад тихо прођу у мимогреду мирну,
јер никог они ни лактом не додирну
у вјечној гужви и вреви овог свијета.

И живе тако, нечујни и невесели,
и миле као сјенке, као вријеме и сати,
и тек кад умру, сломљени и увели,
објаве црни посмртни плакати
да су и они са нама живјели.

- Александар Лесо Ивановић
 
Do not stand at my grave and weep

Do not stand at my grave and weep,
I am not there, I do not sleep.
I am in a thousand winds that blow,
I am the softly falling snow.
I am the gentle showers of rain,
I am the fields of ripening grain.
I am in the morning hush,
I am in the graceful rush
Of beautiful birds in circling flight,
I am the starshine of the night.
I am in the flowers that bloom,
I am in a quiet room.
I am in the birds that sing,
I am in each lovely thing.
Do not stand at my grave and cry,
I am not there. I do not die.

Mary Elizabeth Frye
 
DA BIH REKAO ŠTO ŽELIM

Da bih rekao što želim dosta je jedna riječ,
ali tu su i ostale da bi nastanile tišinu.
Da bih rekao što želim dosta je jedna ruža,
jedan plamen za moje vlažne prste.
Nedostaju mi ruke, nedostaje mi žito i zubi
da bih te primio i da bih te zaboravio.
Vjetar podiže iz pijeska moje ime
i ono kaplje na mene poput žedne kiše.
Postoje dani u kojima je sve zapisano,
postoje godine i prazno lišće jeseni.
O tebi znam samo da si bila,samo da živiš,
i pamtim samo ono čega se ti ne sjećaš.
Naga, ti se stidiš svoje sanjive nježnosti
kao stablo koje vjetar pokriva lišćem.
Daleko je djetinjstvo koje zaboravljam
ti ostavljaš svoj život kao da ti ne pripada.
I sada sniježi po njemu gusta kiša i ja koji stojim
kraj prozora nekog vlaka koji bez mene odlazi.
Da bih rekao što mi nedostaje, izmišljam riječi
kao što su: nekad, i zauvijek, i nikada više.

Zvonimir Golob
 
Voda budućnosti nanosi grad
pored nas. Podne je,
veče je. Deca nas služe
srećom, čašom - Majko,
prosac je pred vratima… - Savijamo se
da pokupimo proleće, a budimo se
u leto. Čudimo se, okrećemo u krug,
rastvaramo sapunicu i duvamo mehurove.- Brigite Fuks (Brigitte Fuchs)
 
ТАМНИЧАРЕВА ПЕСМА

Куда лепи тамничару
Са тим кључем попрсканим крвљу
Идем да ослободим ону коју волим
Ако још има времена
А њу сам затворио
И нежно и свирепо
На најскровитијем месту својих жеља
На најдубљем месту својим немира
У лажи будућности
У глупости заклињања
Хоћу да је ослободим
Јер хоћу да је слободна
По цену и да ме заборави
По цену и да оде
Па чак и да се врати
И да ме још воли
Или да заволи другог
А ако јој се тај допадне
Па она оде
И ја останем сам
Сачуваћу само
Сачуваћу вечно
На својим длановима
До последњег даха
Благост њених груди извајаних љубављу.

- Жак Превер
 
U nehatu i nemiru dani idu i prolaze,
I lagano sve se gubi, izumire i propada,
I nikakvih nemem zelja, da mi pridju, da dolaze;
Po sumraku sanjarija pustos spava, mir svud vlada.

Pokidani, rastureni svi listovi iz zivota;
Besno ih je razbacao po proslosti vetar muka;
Ja jos stojim, krzljav izraz svih bolova i strahota,
Zivi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka.

Luc nevolje stalno bukti i buducnost plamen lize,
Dim zagusljiv, mutan, truo, nebo mi je zaklonio
I cadj pada, i figure i konture razne nize,
I ja stojim i posmatram garez sto se nakupio.

Podigo sam svoju ruku s obaraca vecna mraka,
Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku;
Od rodjenja spremna stoji, mene ceka moja raka
Da odnese sve sto imam u dubinu duboku.


Vladislav Petkovic Dis
 
SVAKI ČOVJEK UBIJA ONO ŠTO VOLI

Svaki čovjek ubija ono što voli
Slusajte me dobro;
Neki to čine s gorkim pogledom,
Neki sa laskavom rječju,
Kukavica to radi s poljupcem,
Hrabar čovjek s mačem!

Neki ubijaju svoju ljubav kad su mladi,
A neki kada su stari;
Neki dave sa rukama požude,
Neki sa rukama od zlata :
oni nježni koriste nož,
jer se mrtvo tijelo brzo hladi.

Neki vole premalo,neki predugo,
Neki prodaju, drugi kupuju;
Neki ubiju s mnogo suza u ocima,
A neki bez uzdaha:
Da, svaki čovjek ubija ono što voli,

Ipak, svaki čovjek ne umire.

Oscar Wilde
 
Volim te

Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živio
Zbog mirisa velike pučine i mirisa topla kruha
Zbog snijega što se topi i prvih cvjetova
Zbog žednih životinja kojih se čovjek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim.

Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja.

Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te unatoč svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu sjeda
Kad sam siguran u sebe sama.

- Pol Elijar
 
JADNI NEMIR

Cijelo popodne sjenka na mom licu,
cijelo popodne izludjela zvona.

Ispod mog prozora su prošla
mrtvačka kola;
vidio sam desnu stranu lijesa
i na njoj pisano slovima od zlata:
75 godina stara.
Poslije sam dugo mislio.
Ipak ima izvjesni red, neki:
jest bijedno živjeti i trudno
čovjeku na ovo zemlji,
al konačno dođe svakom njegovo dobro popodne
kad vrijedni rođaci il gradska općina
isplate histeričnim zvonima za plač
i sahrane naših stotinu laži:
onda nam dušu - valjda - smiri Bog,
a za tijelo se pobrine crv.
Olovno popodne:
i crv pod zemljom radi
i Bog na nebu, on gradi,
al čovjek na zemlji strada;
mi zalud zidamo toranj do neba,
mi zalud skidamo Boga sa neba,
mi zalud silazimo u srce zemlji,
mi zalud gazimo crva pod zemljom,
nas čeka stalno naše popodne
i jauk zvona i Bog i crv.

Cijelo popodne sjenka na mom licu,
cijelo popodne zvone neka zvona.

Ivo Andrić
 
"....Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода....."


Из "Плаве гробнице" - Милутин Бојић
 
POTONULO

Neki glas, miris neki i jedna lepa zvezda ne
mogu, noćas, da dignu iz moje dubine sve što je
bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.

Ivo Andrić
 
ЉУБАВНО ПРОСТРАНСТВО

Волим те само толико колико могу да те прежалим
од тежине речи ваздух се сабија
и наша љубав се пуни екразитом

Што год си даље
то је већи простор што припада нама
и свет изгледа питом

Ако си крај мора
до мора све је наше

Ако си на врх планине
или на старом месту у алеји
или у прошлости с робљем у Мисиру
или у будућности на Касиопеји

Што год си даље
то је већи простор што припада нама

То пространство оправдава постојање моје душе
међу другим светињама.


- Душко Трифуновић
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Bez Lakih Reči
Književnost Ne prodajem stihove. Samo ih više ne mogu ćutati.
Odgovora
1
Pregleda
112
Zelena milja
Zelena milja

Back
Top