Najdraži stih

Zadrhtacu bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta.

Zaustavljajuci se,
prepoznacu tvoje oci,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znacu da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjasnjeg zivota.

Reci cu:
car tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala zarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Tagore
 
Na dnu svake ponoći

Sakupljao sam plastiku
i gutljaje za apostole

lomio sniženja i besplatne minute
o modrice koje ne dolaze

zalupio vrata
januarskim računima i Slavama

nasukani, propušteni pozivi
ne čekaju više nikoga

kao crna ptica, kad vraća fiskalni
kroz staklo tržnog centra…

Goran Živković
 
НЕЗВАНИ ГОСТ

Зашто си дошао,
а ја те нисам звала.
Ја никада не зовем љубав,
она ми дође сама.

Незвани гост донесе
понекад више радости.
Зашто си дошао,
а ја те нисам звала.

И кад те не зовем,
на тебе ипак чекам.
Уђи, мени су увек
снови драги гости.

Жена је увек неког
жељна и сама.
И жена увек сања.
Уђи; рећи ће: сањари.
Уђи; рећи ће: луде.

А има их који ће рећи
да смо старинска деца
што намернику с пута
износе хлеб и со.

А све је ново у мени –
у ове дане снова
ја ништа немам
сем жеље да живот буде
долином топлине људске
пут њихов расплетени
којим долазиш и ти,
незвани гост.

Мира Алечковић
 
Tušta i tma

Drugi preci
uostalom mogli su biti moji,
i već bih iz drugog gnezda
poletela,
i već bih se ispod drugog panja
iz ljuske ispilila.

U garderobi prirode
mnoštvo kostima.

Kostim pauka, galeba, poljskog miša.

Svaki kao saliven
i poslušno se nosi
dok se ne pohaba.

Ni ja nisam birala,
ali se ne žalim.

Mogla sam biti neko
znatno manje poseban.

Neko na brvu, iz mravinjaka, zujećeg roja,
delić pejzaža kidan vetrom.

Neko mnogo manje srećan,
odgajan za krzno,
za praznični sto,
nešto što pliva ispod lupe.

Drvo uraslo u zemlju,
kome se približava požar.

Stabljika gažena
sledom neshvatljivih događaja.

Mračna ličnost
koja za druge postaje svetla.

A šta, ako bih u ljudima izazivala strah,
ili samo odvratnost,
ili samo sažaljenje?

Da sam se rodila
u plemenu u kome ne treba
i da se preda mnom zatvaraju putevi?

Sudbina se prema meni kao i dosad
pokazala naklonjena.

Moglo je da mi ne bude dato
pamćenje dobrih trenutaka.

Mogla je da mi bude oduzeta
sklonost ka poređenjima.

Mogla sam biti ono što sam – ali bez čuđenja,
a to bi značilo,
neko sasvim drugi.

Vislava Šimborska
 
Snove snivam

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu zivim, u snu disem,
al’ ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napisem.

Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al’ su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

Al’ nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Laza Kostić
 
Stardust

Soothe me,
with the atmosphere of salt
and cinnamon-red skies.
Touch me,
with a lifetime of understanding.
Bribe me,
with bridges not burnt.
I’m no stranger
to eyes brimming with joy,
I ache for the words forgotten,
sunsets, old books, and wine.
My musings lay drenched
on the pavement of your soul.
I keep languorous kisses
widespread on skin.
Skies get darker, and your eyes aflame.

Olga Gojnić
 
Kako bez tebe

Zašto li nema meseca starog
Oblak crni k’o da mi se ruga
Zaspale senke u uglu sobe
A noć mi ova duga kao tuga

A šta mi znači i ako svane
Navikla suza sama da krene
Kako ću dalje u sutra sama
I šta bez tebe kad bol me prene

Kuda da krenem , pod kojim nebom
Da tražim šumu gde plaču smreke
Gde ćuti reka, gde ničeg nema
Vladaju samo zvezde daleke

Kažu da tu si u mojoj duši
da noć i tuga varaju mene
opet će zvezde sijati meni
Ko tvoje oči kad zašarene

Jovanka Jančić
 
Bez vođa, molim

Obnovi se i preobnovi,
ne plivaj večno u istoj bljuzgi.
Obnovi se i preobnovi
i kloni se
račjih klešta osrednjosti.

Obnovi se i preobnovi,
menjaj često ton i oblik,
da te ne dospiju
ukalupiti.

Ojačaj
i prihvati to što jest,
ali samo pod uslovima što si ih sam sebi zadao
i osmislio.

Budi samouk.
I stalno obnavljaj svoj život, jer naprosto moraš;
to je tvoj život
i njegova prošlost
i sadašnjost
pripadaju
samo tebi.

Čarls Bukovski
 
ТИХО

Нестајем тако у ово вече
када се небо у мору буди,
постајем и ја сама талас,
обалу далеку који руби.

Седим на стени – ћутим и гледам
како белина облак сиви.
једином срцу заповедам
да смело, гордо до краја живи,

да буде човек, да не вређа
рану дубоку која већ боли,
да тихо, тихо окрене леђа
ономе који не зна да воли.

Мира Алечковић
 
On se vraća – Ana Maljihon

Rasčešljavši sva mora ovog sveta, oprobavši divlji duvan,
odgrizavši tešku šapu umora,
on se vraća svojoj prokletoj obali,
gde je tako prazno i strašno, da pticama rastu očnjaci,
a umesto robe dolaze novi bogalji i prosjaci.
On će po običaju odćutati: „Pa, dobro jutro,večnozelena gomilo govana!“
A grad, kao i uvek, neće reći: „Dobrodošao natrag, perverznjačino!“

On će, gazeći zarđali pesak, obrisati prašinu sa čekinja,
da bi opet otišao kod nje,
kod te hrabre devojčice u crvenim gumenim čizmicama,
koja hoće njegove…
Koja hoće njegove
nove priče i žvake i čudne životinje u velikim knjigama.

On će je posaditi na široku, kao svet, prozorsku dasku,
gde su crni tumori saksija,
gde se duge šije malahitnih kaktusa provlače kroz kamenčiće,
da vide šta će biti dalje.
A bajka je na njegovom dlanu, kao malena mušica,
čas se umiri, čas opet traži slobodu.
I eto ga – tvoj prekomorski spasitelj, tvoj irisov raj.

Šta je videla tvoja mati, kad je na nju pao blagodatni bol?
Da li je čula zvuke sirotinjskog hora,
kad te je polagala na vlažno žbunje kleke?
Ko te je krstio sa prvim prelomima,
kad su svi anđelčići bili razgrabljeni,
dok si ti dugo gledala u oluju, a zatim
pala u komu?
On te je pokupio. On te je krstio. On ti je obala.

…Prosjaci tako nisko ispuštaju dim,
da oni, hodajući kraj njih, uzevši se za ruke,
gaze po njemu,
krijući u grlu svako svoj novčić.
Hodaju po gradu, u kome nema cirkusa, jer svima je neveselo,
hodaju po školjkama – jer niko u njima ne živi, osim
beskućnog šumora,
idu da oproste grehe napuštenim brodovima…
 
A onda će doći jutro

A onda će doći jutro kad ćeš
Nečujno kao svitanje
Ući u moju sobu
I vidjeti
Da mene više nema
Cjelivaćeš
Ruho u kojem sam boravio
Suzama ga okapati
Dlanovima
Hladnog
Grijati
A ja ću te
Prstima od
zraka svjetlosnih
Milovati
Odozgor
Sa visina
U koje si godinama
Gospodaru Svjetova
Slala molitve
Da me čuva
Milovaću te
Nad suho moje ruho nadnesenu
I Njemu
Gospodaru Svjetova
Kazivati molitvu
Da te čuva
Da te čuva
Da te čuva

Abdulah Sidran
 
"O kapetane! Moj kapetane!" - Valt Vhitman

O kapetane! moj kapetane! naš strašni put je završen,
Brod je proveo svaki stalak, nagrada koju smo tražili je osvojena,
Luka je blizu, zvona čujem, narod sav likuje,
Dok prate oči stabilnu kobilicu, plovilo mračno i smelo;
Ali o srce! srce! srce!O krvave crvene kapi,
Gde na palubi leži moj kapetan,
Pao hladan i mrtav.

O kapetane! moj kapetane! ustani i čuj zvona;
Ustani - za tebe je zastava bačena - za tebe zvona zvona,
Za tebe buketi i venci od traka - za tebe obale prepune,
Za tebe zovu, masa koja se njiše, njihova željna lica se okreću;
Evo kapetane! Dragi otac!
Ova ruka ispod tvoje glave!
To je neki san da na palubi
,Pao si hladan i mrtav.

Moj kapetan ne odgovara, usne su mu blede i mirne,
Moj otac ne oseća moju ruku, nema puls ni volju,
Brod je usidren i zdrav, njegovo putovanje zatvoreno i obavljeno,
Sa strašnog puta dolazi pobednički brod sa osvojenim predmetom;
Likujte o obale, i zvonite o zvona!
Ali ja žalosnim korakom,
Hodaj palubom moj kapetan laže,
Pao hladan i mrtav.
 
Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.

Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?

Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao,
al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao,
ne bih to sebi oprostio.

Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila,
da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja.

Pišem ti poslednji put,
pišem kao da mi nećeš nedostajati,
kao da te se nikad neću setiti,
kao da nemam čega da se sećam,
kao da sam siguran da ću moći bez tebe,
kao da sam siguran da ću biti bez tebe,
kao da imam bogznašta da kažem,
kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem,
kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati,
kao da pišem presudu kojom te oslobađam
svog postojanja.

Pišem ti poslednji put,
da bih prvi put prećutao koliko si lepa,
koliko si života dala mom životu,
koliko ničeg osim tebe nije bilo,
koliko me je čak i tuga radovala,
jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.

Pišem ti poslednji put,
da bih i ja znao da je poslednji,
da shvatim da nemam ništa s tobom,
kao što ništa bez tebe nisam imao,
da stavim tačku na prazan list.

Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.
Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,
ali to nećemo biti mi,
to neka druga nekom drugom neće verovati na reč.

Pišem ti poslednji put,
da ne bude da sam te ostavio bez reči,
da ne bude da sam nestao bez traga,
da ne bude da nas nije bilo.
Pisaće ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.

Goran Tadić
 
Nemoj, nemoj ici

Zaboravit treba
Sve sto je moguce
Onog koga nema
Vrijeme rastanka
Izgubljeno vrijeme
Treba znati kako
Preboljeti sate
Sto ubiti mogu
Udarcima svojim
Samo srce srece.

Nemoj, nemoj ici
Nemoj, nemoj ici

Poklonit cu tebi
Svaki biser kise
Iz onih zemalja
Gdje kise ni nema
Prokopat cu zemlju
Sve do iza smrti
Da ti skrijem tijelo
Svjetloscu i zlatom
Stvorit cu zemlju
Gdje ce ljubav biti
I vladar izakon
Ti kraljica moja.

Nemoj, nemoj ici
Nemoj, nemoj ici

Izmislit cu za te
Besmislene rijeci
A ti ces ih znati
Pricat cu ti pricu
O zaljubljenima
Sto vidjese svoja
Srca gdje se ljube
Pricat cu ti pricu
O onome kralju
Sto je davno umro
Jer te nije sreo.

Nemoj, nemoj ici
Nemoj nemoj ici

Desava se cesto
Da izbije vatra
Iz starog vulkana
Sto je davno umro
I, cini se, ima
Izgorjele zemlje
Koja zitom rodi
Bolje nego druga
A kad dodje vece
I upali nebo
Zar se stopit nece
Crveno i crno

Nemoj, nemoj ici
Nemoj, nemoj ici

Plakat vise necu
Govoriti necu
Sakrit cu se negdje
Samo da te gledam
Kako pleses sretna
Samo da te slusam
Kako pjevas sretna
I samo cu biti
Sjena tvoje sjene
Sjena tvoga psa

Nemoj, nemoj ici

Jacques Brel
 
Sonja, izađi da skitamo,
imam ludu želju večeras da lutam.
Sonja, izađi i iznesi samo
malo nežnosti ispod kaputa.

Malo nežnosti, malo samo,
zalogaj jedan za ogromnu glad.
Sonja, izađi da skitamo,
noćas je nestvarno lep grad.

Vitomir Vito Nikolić, Prvi sneg
 
SKRIVENO

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.

Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije - u savršenijem društvu -
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.

Konstantin Kavafi
 
Mi se čudno razumemo

Mi se čudno razumemo
ko dva bola, ko dva vala
ko dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja,
odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I svi stari snovi, evo
polagano nadolaze
ko da ide vreme tavno;
svaki gest tvoj ja sam snevo,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

Stanislav Vinaver
 
"Mojoj duši se žuri…

Računao sam svoje godine i otkrio da mi je ostalo manje vremena za život od onog koje sam proživio do sad.

Osjećam se kao dijete koje je dobilo kutiju slatkiša, prve je pojelo sa zadovoljstvom, ali kad je vidjelo da ih je ostalo još malo, počelo ih je jesti sa posebnom pažnjom i uživati u svakom zalogaju.
Nemam više vremena za beskonačne konferencije u kojima se govori o statutima, pravilima, procedurama i unutrašnjim odredbama, znajući da ništa od toga neće biti postignuto.

Nemam više vremena da podnosim apsurdne ljude koji, uprkos poodmaklim godinama, još nisu odrasli.

Nemam više vremena da se borim sa neostvarenim. Ne želim da budem na skupovima gdje se ego naduvava.
Ne mogu trpjeti manipulatore i oportuniste. Nerviraju me zavidni ljudi koji pokušavaju da diskredituju sposobne da bi osvojili njihove pozicije, talente i dostignuća.

Moje vrijeme je prekratko da bih raspravljao o naslovima. Želim sadržaj, supstancu, mojoj duši se žuri.

Nije ostalo još puno slatkiša u kutiji.
Želim da provedem život sa ljudima koje krasi stvarna čovječnost. Ljudima, koji umiju da se smiju vlastitim greškama. Ljudima koji razumiju svoje predodređenje i ne kriju se od svojih dužnosti. Onima koji brane ljudsko dostojanstvo i žele samo da budu na strani istine, pravde i pravednosti. To je ono što život čini vrijedim življenja.
Želim biti okružen ljudima koji znaju kako da dodirnu srce drugih ljudi. Ljudima koje su teški udarci u životu naučili da odrastu i sačuvaju nježne dodire duše.

Da, žuri mi se. Žuri mi se da živim tim intenzitetom koju samo zrelost može dati.
Ne želim uzalud da potrošim više ni jedan slatkiš koji mi je preostao. Siguran sam da su još slađi od onih koje sam već pojeo.

Moj cilj je doći do kraja u miru sa sobom, sa mojim bližnjima i mojom savješću.

Imamo dva života i onaj drugi počinje u trenutku kad shvatiš da je život samo jedan. "
 
ИСТИНА

Њу тражиш и не слутиш
да путовање само истини води

Утонеш у њену дубину
пониреш у себе и нађеш огледало
смисла
и питаш како издржати
како задржати светлост
како је пропустити чисту кроз очи и звук

Умире равнодушност и пуца од злобе
злоба
Истину тражиш
бића и жића
А путеви њени
скупљи су од истине саме

У очима продужи руке у рукама срце
продужи
да се рашири истина до оних који је
слуте.

Мира Алечковић
 
Apoteka

Na ti ovaj pogled s tri baterije sna
i uzmi još krišku anarhije želja
namazanih puterom i medom. I na
ti još krišku ljubavi i krišku veselja.

Čekaj. Uzmi još tu krišku zazubice
s pljuvačkom bumbara, dugim postom gatke,
kap budućnosti s nenašminkanim licem
i krišku smrti, njene ruke glatke.

Još čekaj. Na ti krišku jedne teške tačke
u kojoj se ne sekući se već seku
snovi i dela krvi ubilačke.

Pomešaj to u sluhu, popij u mleku
i baci sve u reku.

Oskar Davičo
 
Sonet za Merilin – Milan Drašković

Prelepa filmska zvezda umorna od života.
Imaj milosti, vreme, za to nesrećno biće.
Dom od finog drveta, dodir plavog somota,
pred radoznalim okom tajnu svoju sakriće.

Džungla na asfaltu i celuloidni snovi.
Pametna a ranjiva, okružena lažima,
godine vernosti i Nijagare slapovi –
množe se iskušenja pod ljutim vetrovima.

Obožavana od svih a opet tako sama.
I dok muškarci, zna se, vole takve plavuše,
njeni plišani snovi neumitno se ruše.

Opasno je voleti čoveka kad ima moć.
Help me, please! Očajnički poziv za pomoć,
u violentnoj noći dok nadolazi tama.
 
Enfant terrible

Moj kolega kaže za mene
da ne brinem
koje ću mostove iza sebe spaliti
I još kaže da i dalje dijelim ljude
na dobre i loše
Nisam pragmatična
i možda najdraža uzrečica
kada sve oko mene propada
jest – neka gori Kartaga
mada znam da se tako ne kaže
U tome je caka
Kada gradiš svoje putove
onda te boli kur.ac za kvrgave kaldrme koje nikad nisu bile tvoje
Tko ne kuži da je kaos jedino dobro,
jedino se iz njega život rađa,
nije pazio na satu
A previše je pazio u životu
Takvi dobro prolaze
To zaista mislim
Ali samo na dane kada nisam dobro
Kada razvaljujem ne јеbe me ego
i svjesna sam svoje gluposti
Na dane baš kao što je ovaj,
naizgled isti, kišni s mjestičnim naletima provincije
Izdajem proglas:
Danas je suza revolucija
A depresija otpor
Anksioznost se pretvara u hrabrost
Ako znaš trik
Samo me gledajte skorojevići i mobingaši, autošoveni i dupelisci
Ja sam imperium in imperio
U glavi mi je pješčani sat
A vaše vrijeme – isteklo je

Bojana Guberac
 
Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sreće,
Kako je za borbu slabo moje pleće
I kako su ljudi stene gluhe, neme.

Ja hoću da radim, ja tražim života,
Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.

Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
Da čeličnim dletom čvrsti kamen param
I da stvorim delo što vremenu preti.

Da salomim lenost ovog mlakog društva,
Punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim: plač se grozno sveti.

Milutin Bojić – Onima što plaču
 
VEČERA U KRČMI "ZNAK PITANJA"

Anđeo s naočarima pored Patrijaršije
Sedi u krčmi kod "Znaka pitanja".
On mi pljunu u usta i reče:
"Prosti prostranstvu slov!"

Naručismo porciju sede trave s jezikom
I dva puta po čanak toplih božijih suza
Naručismo pohovan pogled
Od onih gorkih što ostare za sat, s limunom,
I pasulj na savskoj vodi.

Oglodasmo reč Uzalud
I zaboleše nas po obedu
Cvetovi u travi preko puta
I dve kašike u tanjiru

Jer stvari ne postadoše ono
Što smo ih naučili da budu.
Naplatiše nam svakom
Po jedan aprilski utornik
I uzesmo sat kusura.

Na rastanku on skide šešir i reče:
Dositej.
U porti preko puta
Sahranismo po ogledalo
I svaki svoj put odnese na leđima.

Milorad Pavić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Neno
Bosna u stihovima
Odgovora
7
Pregleda
226
Neno
Neno

Back
Top