...indigo child...
stubborn heart
- Poruka
- 9.748
-
- Popularno:
- Ko nije pročitao ovu knjigu, džabe je...
- "Razvojni put Bore šnajdera" -...
- Kapor i Hemingvej - Razgovor u dimu i...
- Израел је напао иранске нуклеарне...
- Др Шешељ: Блокадери су марионете...
- "Ćaci" znači Srbin?
- Koji strani jezik ste učili u osnovnoj?
- Istraživanje Blica potvrđuje skok...
- Памет у главу народе!
- Vučić: Uskoro nova povlačenja priznanja...
- Poruka
- 131.041
Kada su mi javili da odlaziš,
Kada su mi javili da odlaziš,
Ja sam vešto uskočio u tvoj levi džep i mene da poneseš..
Nije baš bilo prostrano, naša soba u umetničkom stanu
ali šta da se radi. Umetnički život je težak!
Uživam u otkucajima tvog srca, mnogo su jaki.
Nas dvoje smo uvek bili različiti..
Desno i levo, baš kuca!
Našao sam u tvom džepu mnogo toga, ali nećemo o tome,
čekam da stignemo.
Trudim se da budem lagan i fin! Uvek si bila teška!
Ma ne bunim se,
skvrčio sam se u tvom džepu,
takav je život, ni smrt nije lakša!
Oprosti mi, stavio sam obraz na tvoje grudi!
Milan Butrić
Kada su mi javili da odlaziš,
Ja sam vešto uskočio u tvoj levi džep i mene da poneseš..
Nije baš bilo prostrano, naša soba u umetničkom stanu
ali šta da se radi. Umetnički život je težak!
Uživam u otkucajima tvog srca, mnogo su jaki.
Nas dvoje smo uvek bili različiti..
Desno i levo, baš kuca!
Našao sam u tvom džepu mnogo toga, ali nećemo o tome,
čekam da stignemo.
Trudim se da budem lagan i fin! Uvek si bila teška!
Ma ne bunim se,
skvrčio sam se u tvom džepu,
takav je život, ni smrt nije lakša!
Oprosti mi, stavio sam obraz na tvoje grudi!
Milan Butrić
Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 37.596
KORDUNAŠKA OSMA DIVIZIJA
Pjesma ori, daleko se čuje
Kuda Osma udarna putuje.
Kordunaška Osma divizija
To je naša nada najmilija,
To je naše najmilije cvijeće,
Kud prolazi, sloboda se kreće.
Pred njom idu naši oficiri,
Kud prolaze, sloboda se širi
. Đe udara Četvrta brigada,
Tu se bojna čuje kanonada.
A de Peta na bojište stupa,
lice ruši i bunkere lupa.
Kuda li se Petnaesta kreće,
Fašistima tu ne cvjeta cvijeće
. Đe udara cijela divizija,
Od huke se planina povija.
(Dragić MANDIĆ, guslar iz Šlivnjaka)
Pjesma ori, daleko se čuje
Kuda Osma udarna putuje.
Kordunaška Osma divizija
To je naša nada najmilija,
To je naše najmilije cvijeće,
Kud prolazi, sloboda se kreće.
Pred njom idu naši oficiri,
Kud prolaze, sloboda se širi
. Đe udara Četvrta brigada,
Tu se bojna čuje kanonada.
A de Peta na bojište stupa,
lice ruši i bunkere lupa.
Kuda li se Petnaesta kreće,
Fašistima tu ne cvjeta cvijeće
. Đe udara cijela divizija,
Od huke se planina povija.
(Dragić MANDIĆ, guslar iz Šlivnjaka)
- Poruka
- 37.741
Balada
Ohridskim trubadurima
Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.
Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati
Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.
Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.
Branko Miljković
Ohridskim trubadurima
Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.
Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati
Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.
Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.
Branko Miljković
- Poruka
- 131.041
šta možemo da uradimo?
(what can we do?)
U najboljem slučaju, u Čovečanstvu ima nežnosti.
nešto malo razumevanja i, povremeno,
hrabrosti.
ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta.
ono je kao velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da ga probudi.
kad se pokrene najbolje je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.
šta možemo da uradimo s tim Čovečanstvom?
ništa.
izbegavajte ga koliko god je moguće.
ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
može da vas ubije bez ikakvog razloga.
a da biste pobegli morate biti lukavi.
malo ih je pobeglo.
morate sami da smislite plan.
nisam upoznao nikoga ko je pobegao.
upoznao sam neke velike
i slavne ali oni nisu pobegli
jer su veliki i slavni jedino
u Čovečanstvu.
ja nisam pobegao
ali nisam prestao da stalno iznova
pokušavam.
nadam se da ću pre smrti uspeti da nabavim
sopstveni život.
Čarls Bukovski
(what can we do?)
U najboljem slučaju, u Čovečanstvu ima nežnosti.
nešto malo razumevanja i, povremeno,
hrabrosti.
ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta.
ono je kao velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da ga probudi.
kad se pokrene najbolje je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.
šta možemo da uradimo s tim Čovečanstvom?
ništa.
izbegavajte ga koliko god je moguće.
ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
može da vas ubije bez ikakvog razloga.
a da biste pobegli morate biti lukavi.
malo ih je pobeglo.
morate sami da smislite plan.
nisam upoznao nikoga ko je pobegao.
upoznao sam neke velike
i slavne ali oni nisu pobegli
jer su veliki i slavni jedino
u Čovečanstvu.
ja nisam pobegao
ali nisam prestao da stalno iznova
pokušavam.
nadam se da ću pre smrti uspeti da nabavim
sopstveni život.
Čarls Bukovski
- Poruka
- 131.041
SLATKA MUKA
Moja melanholija bila je zlatna prašina u tvojim rukama;
Po tvojim rukama raštrkan je moj život;
Ostaci moje ljupkosti zarobljeni su u tvojim rukama;
Ja sam sada, kao bočica parfema, ispražnjena.
Koliko samo slatkih muka tiho propaćenih,
kada se moja duša otimala s tajanstvenom tugom.
Ona, kojoj su poznati trikovi kako sam provodila dane
ljubeći te dvije ruke koje su ugušile moj život.
Alfonsina Storni
Moja melanholija bila je zlatna prašina u tvojim rukama;
Po tvojim rukama raštrkan je moj život;
Ostaci moje ljupkosti zarobljeni su u tvojim rukama;
Ja sam sada, kao bočica parfema, ispražnjena.
Koliko samo slatkih muka tiho propaćenih,
kada se moja duša otimala s tajanstvenom tugom.
Ona, kojoj su poznati trikovi kako sam provodila dane
ljubeći te dvije ruke koje su ugušile moj život.
Alfonsina Storni
Mister
Legenda
- Poruka
- 66.024
Niko te ne može spasiti osim
tebe.
naći ćeš se ponovo i ponovo
u gotovo nemogućim
situacijama.
oni će pokušati ponovo i ponovo
pod izgovorima, pod maskama
i silom
da te natjeraju da podlegneš, odustaneš
i/ili tiho umreš
iznutra.
Niko te ne može spasiti osim
tebe
i biće dovoljno lako da ne uspiješ
tako lako
ali nemoj, nemoj, nemoj.
samo ih posmatraj.
slušaj ih.
zar želiš to da budeš?
bezličan, bezdušan, bezosjećajan
stvor?
zar hoćeš da doživiš
smrt prije smrti?
Niko te ne može spasiti osim tebe
ti si biće vrijedno spasa.
to je rat koji nije lako dobiti
ali ako je išta vrijedno pobjede onda je
to ovo.
Razmisli o tome.
Razmisli o spasavanju sebe.
Tvog duhovnog sebe.
Tvog hrabrog sebe.
Tvog pjevajućeg magičnog sebe i
Tvog prelijepog sebe.
Spasi ga.
Ne priključuj se mrtvima u duši.
Održavaj sebe
humorom i skladom
i na kraju
ako je neophodno
uloži i cijelog sebe u tu borbu,
bez obzira na izglede,
bez obzira na
cijenu.
Samo ti možeš da spasiš sebe.
Učini to! Učini!
I tada ćeš tačno znati
o čemu govorim.
Čarls Bukovski
tebe.
naći ćeš se ponovo i ponovo
u gotovo nemogućim
situacijama.
oni će pokušati ponovo i ponovo
pod izgovorima, pod maskama
i silom
da te natjeraju da podlegneš, odustaneš
i/ili tiho umreš
iznutra.
Niko te ne može spasiti osim
tebe
i biće dovoljno lako da ne uspiješ
tako lako
ali nemoj, nemoj, nemoj.
samo ih posmatraj.
slušaj ih.
zar želiš to da budeš?
bezličan, bezdušan, bezosjećajan
stvor?
zar hoćeš da doživiš
smrt prije smrti?
Niko te ne može spasiti osim tebe
ti si biće vrijedno spasa.
to je rat koji nije lako dobiti
ali ako je išta vrijedno pobjede onda je
to ovo.
Razmisli o tome.
Razmisli o spasavanju sebe.
Tvog duhovnog sebe.
Tvog hrabrog sebe.
Tvog pjevajućeg magičnog sebe i
Tvog prelijepog sebe.
Spasi ga.
Ne priključuj se mrtvima u duši.
Održavaj sebe
humorom i skladom
i na kraju
ako je neophodno
uloži i cijelog sebe u tu borbu,
bez obzira na izglede,
bez obzira na
cijenu.
Samo ti možeš da spasiš sebe.
Učini to! Učini!
I tada ćeš tačno znati
o čemu govorim.
Čarls Bukovski
- Poruka
- 131.041
Smrt ljubavnika
Glava do glave u bledoj šaci leži;
Čovek i žena vole se na tamnoj zvezdi
I kosa njihova preko udova dok jezdi
Rone se grumeni krvi sve teži i teži.
U mraku dolazi blizu ono što nestane
I tada prostor zaleluja crna brda
Na gola leđa velika riba tvrda
Pritisne usne i ljubav oka prestane.
U polju gde vetar lomi suve trave
Otvara se do zore u zemlji jama gluva
I po naboru svetla potrebno drveće raste.
Videći u zagrljaju smirene glave
Buljina kada doleti mrtve da čuva,
Zamršene vlasi rasplitaće laste.
Miodrag Pavlović
Glava do glave u bledoj šaci leži;
Čovek i žena vole se na tamnoj zvezdi
I kosa njihova preko udova dok jezdi
Rone se grumeni krvi sve teži i teži.
U mraku dolazi blizu ono što nestane
I tada prostor zaleluja crna brda
Na gola leđa velika riba tvrda
Pritisne usne i ljubav oka prestane.
U polju gde vetar lomi suve trave
Otvara se do zore u zemlji jama gluva
I po naboru svetla potrebno drveće raste.
Videći u zagrljaju smirene glave
Buljina kada doleti mrtve da čuva,
Zamršene vlasi rasplitaće laste.
Miodrag Pavlović
- Poruka
- 131.041
Urlik
I
Video sam najbolje umove svoje generacije uništene ludilom,
izgladnele histerične gole,
kako se vuku po crnačkim ulicama u zoru u potrazi za gnevnim fiksom,
hipsteri anđeoskih glava koji su izgarali za drevnom nebeskom vezom
sa zvezdanim dinamom u mašineriji noći,
koji su u bedi i ritama i upalih očiju i naduvani po celu noć sedeli
pušeći u natprirodnoj tami stanova
s hladnom vodom
lebdeći iznad vrhova gradova proživljavajući džez,
koji su ispod Ela nebu ogolili svoje mozgove
i videli muhamedanske anđele kako se ozareni teturaju po krovovima zgrada,
koji su blistavih hladnokrvnih očiju prolazili kroz univerzitete
halucinirajući Arkanzas i Blejkovu svetlost tragedije među naučnicima rata,
koji su izbacivani sa akademija zbog ludosti
i izdavanja opscenih oda na prozorima lobanje,
koji su zgureni u donjem rublju po neobrijanim sobama
spaljivali svoj novac u korpama za otpatke i slušali Užas kroz zid,
koji su ćorkirani u svojim stidnim bradama
vraćajući se preko Lareda sa pojasom marihuane za Njujork,
koji su gutali vatru u hotelima boje ili pili terpentin u Rajskom sokaku, smrt,
ili pročišćavali svoje torze iz noći u noć
snovima, drogama, budnim košmarima,
alkoholom i kurcem i beskrajnim jebanjima,
neuporedive slepe ulice uskovitlanog oblaka
i munje u umu što odleću ka polovima Kanade i Patersona,
obasjavajući čitav nepokretni svet vremena između njih,
pejotske čvrstine hodnika,
grobljanska svitanja dvorišta zelenog drveća,
vinska pijanstva nad krovovima,
izlozi kvartova napušenih vozikanja neon treperenja semafora,
vibracije sunca i meseca i drveta u burnim zimskim sumracima Bruklina, bezvredne kletve i
blaga kraljevska svetlost uma,
koji su se okivali za podzemnu železnicu
u beskrajnoj vožnji od Baterija do svetog Bronksa
opijeni bensendinom sve dok ih buka točkova i dece nije spustila
uzdrhtale razorenih usta ugruvane otupelog uma
i lišene sjaja u sumornoj svetlosti Zoološkog vrta,
koji su celu noć tonuli u podmorskoj svetlosti Bikfordsa,
isplovili i presedeli čitavo popodne ustajalog piva u pustom Fugaciju,
slušajući prasak uništenja sa hidrogenskog džuboksa,
koji su govorili sedamdeset sati bez prestanka
od parka do stana do bara do Belvjua do muzeja do Bruklinskog mosta,
izgubljeni bataljon platonskih govornika
koji su skakali sa pragova sa pomoćnih stepenica sa prozora
sa Empajer stejta s meseca,
trtljajući vrišteći povraćajući šapćući činjenice i uspomene
i anegdote i očne slasti i šokove bolnica i zatvora i ratova,
čitavi umovi istreseni u potpunom sećanju tokom sedam dana i noći,
užarenih očiju, meso za sinagogu bačeno na pločnik,
koji su nestali u ništavilu zen Nju Džerzija
ostavljajući za sobom trag nejasnih razglednica Atlantik Siti Hola,
preživljavajući istočna preznojavanja
Tangerska mlevenja kostiju i kineske migrene u narkomanskoj krizi
u sumornoj nameštenoj sobi usred Njuvarka,
koji su lutali u krug po železničkom depou u ponoć
pitajući se kuda da pođu, i otišli su, ne ostavljajući slomljena srca za sobom,
koji su palili cigarete u furgonima furgonima furgonima
što tandrču kroz sneg ka usamljenim farmama u dedovskoj noći,
koji su izučavali Plotina Poa San Huana de la Krusa telepatiju i bibap kabalu
zato što je kosmos instinktivno zadrhtao pod njihovim nogama u Kanzasu,
koji su usamljeni išli ulicama Ajdahoa tragajući
za vizionarskim indijanskim anđelima koji su stvarno i bili
indijanski vizionarski anđeli,
koji su pomislili da su samo ludi kada je Baltimor bleštao u natprirodnoj ekstazi,
koji su uskakali u limuzine s Kinezom iz Oklahome
poterani zimskom ponoćnom kišom
pod uličnim svetiljkama malog grada,
koji su se smucali po Hjustonu gladni i usamljeni
tragajući za džezom ili seksom ili supom
i pratili sjajnog Španca da bi razgovarali o Americi i večnosti,
što je beznadežno, i onda brodom krenuli za Afriku,
koji su nestali u vulkanima Meksika ne ostavljajući za sobom ništa
osim senke farmerki i lavu i pepeo poezije rasute u ognjištu Čikaga,
koji su se ponovo pojavili na Zapadnoj obali istražujući F.B.I.,
sa bradama, u kratkim pantalonama i s krupnim pacifističkim očima,
seksi sa svojom preplanulom kožom i deleći nerazumljive letke,
koji su cigaretama pržili rupe na rukama
protestujući protiv narkotične duvanske magle kapitalizma,
koji su delili ultrakomunističke pamflete na Union skveru
plačući i svlačeći se dok su ih nadjačavale sirene Los Alamosa,
i zavijanjem nadjačale Vol, a zaviao je i trajekt za Stejten Ajlend,
koji su briznuli u plač u belim fiskulturnim salama
tresući se nagi pred mašinerijom drugih kostura,
koji su ujedali detektive za vrat
i vrištali od sreće u policijskim automobilima
jer nisu počinili drugog zločina
osim svoje divlje ključajuće pederastije i opijenosti,
koji su urlali na kolenima u podzemnoj železnici
i bili odvučeni sa krova mašući genitalijama i rukopisima,
koji su dopuštali svetačkim motociklistima da ih jebu u dupe i vrištali od radosti,
koji su sisali i kojima su sisali *****
ljudski serafimi, mornari, milovanja atlantičke i karipske ljubavi,
koji su se tucali ujutru uveče u ružinim vrtovima
i na travi javnih parkova i groblja
rasipajući svoje seme slobodno svakome ko bi naišao,
koji su neprekidno štucali pokušavajući da se kikoću
ali su završili s jecajem iza pregrade u javnom kupatilu
kada je plavi i nagi anđeo došao da ih probije mačem,
kojima su voljene momke preotele tri goropadi sudbine,
jednooka goropad heteroseksualnog dolara
jednooka goropad što namiguje iz materice
i jednooka goropad koja ništa ne radi
osim što sedi na guzici
i zaseca zlatne intelektualne niti sa majstorovog razboja,
koji su se ekstatično i nezajažljivo parili s flašom piva
draganom paklicom cigareta
svećom
i pali s kreveta i nastavili po podu i niz hodnik
i završili padajući u nesvest na zidu
sa vizijom savršene ***** i sperme izbegavajući poslednji trzaj svesti,
koji su zasladili ribe miliona devojaka što su drhtale na zalasku sunca,
i koji su ujutru bili crvenih očiju ali spremni da zaslade blesak zore,
sevajući stražnjicama po štalama i goli u jezeru,
koji su išli u kurvanje po Koloradu u bezbrojnim pokradenim noćnim kolima,
N.K., - tajni heroj ovih pesama,
***** i Adonis iz Denvera - nek je slava uspomeni
na njegova bezbrojna povaljivanja devojaka
po praznim parkiralištima i iza restorana,
po rasklimatanim redovima bioskopa,
na vrhovima planina u pećinama ili sa mršavim kelnericama
na poznatim usputnim usamljenim zadizanjima kombinezona
i naročito u tajnim solipsizmima klozeta benzinskih pumpi,
a takođe i po uličicama rodnog grada,
koji su iščezavali u velikim sumornim filmovima,
bivali premešteni u snovima,
probudili se na iznenadnom Menhetnu i izvukli se iz podruma
mamurni od bezdušnog tokaja i užasa
gvozdenih snova Treće avenije i odvukli se do biroa za zapošljavanje,
koji su hodali po celu noć u cipelama punim krvi
po snežno belim dokovima
čekajući da se na Ist Riveru otvore vrata koja vode
u sobu ispunjenu vrelom parom i opijumom,
koji su stvarali velike samoubilačke drame na stambenim stenovitim
obalama reke Hadson pod ratnim plavim reflektorom meseca
i glave će im biti krunisane lovorikama u zaboravu,
koji su jeli jagnjeći sos mašte ili svarili raka na muljevitom dnu reka Boverija,
koji su plakali zbog romanse ulica s kolicima punim luka i loše muzike,
koji su sedeli u kutijama dišući u tami ispod mosta
i ustali da grade čembala u svojim potkrovljima,
koji su kašljali na šestom spratu u Harlemu
krunisani plamenom pod tuberkuloznim nebom
okruženi narandžastim sanducima teologije,
koji su cele noći žvrljali tresući se
i vrteći nad uzvišenim spevovima
koji su u žutom jutru izgledali kao strofe bezumlja,
koji su kuvali istrulele životinje pluća srce noge rep boršć i tortilje
snivajući o čistom carstvu povrća,
koji su se podvlačili pod kamione za prevoz mesa u potrazi za jajetom,
koji su bacali svoje satove s krova
da bi glasali za Večnost izvan Vremena
i narednih deset godina su im budilnici svakodnevno padali na glavu,
koji su tri puta zaredom bezuspešno sekli vene,
odustajali i bili prinuđeni da otvaraju starinarnice
gde su mislili da stare i gde su plakali,
koji su bili živi spaljivani u svojim nedužnim flanelskim odelima
na Aveniji Medison usred proloma olovnih stihova
i prigušene buke gvozdenih odreda mode
i nitroglicerinskih vrisaka pešovana reklame
i bojnog otrova jezivih inteligentnih urednika,
ili su ih gazili pijani taksi automobili Apsolutne Stvarnosti,
koji su skočili sa Bruklinskog mosta
— to se zaista dogodilo —
i odšetali u sablasnu otupljenost šupa,
uličica i vatrogasnih kola Kineske četvrti,
nigde čak ni jednog besplatnog piva,
koji su u očajanju pevali sa svojih prozora,
ispali kroz prozor podzemne železnice,
skakali u prljavi Pasaik,
bacali se na crnce,
plakali na ulici,
igrali bosonogi po slomljenim vinskim čašama,
razbijali gramofonske ploče
nostalgičnog nemačkog džeza Evrope 1930-ih godina,
dokrajčili viski i ispovraćali se
stenjući u krvavom klozetu uz kuknjavu u ušima i prolom džinovskih sirena,
koji su jurili auto-putevima prošlosti
putujući jedan drugome u posetu
u abartovanu Golgotu zatvorskog usamljeničkog bdenja
ili birmingamsku džez inkarnaciju,
koji su vozili sedamdeset i dva časa s kraja - na kraj zemlje
da bi saznali da li sam ja imao viziju
da li si ti imao viziju
ili da li je on imao viziju spoznaje Večnosti,
koji su putovali u Denver,
koji su umirali u Denveru,
koji su se vraćali u Denver i čekali uzalud,
koji su bdeli nad Denverom i premišljali se
i samovali u Denveru
i najzad otišli da saznaju koje je Vreme,
i sada Denver čezne za svojim herojima,
koji su padali na kolena u beznadežnim katedralama
moleći se jedan za drugoga za spasenje i svetlost i grudi,
sve dok duša nije na tren ozarila svoju kosu,
koji su provalili kroz svoje umove u zatvoru
čekajući na nemoguće kriminalce
koji su sa zlatnim glavama i šarmom stvarnosti u srcima
Alkatrazu pevali slatki bluz,
koji su se povukli u Meksiko da bi uzgajali narkomansku naviku,
ili u Stenovite planine do nežnog Bude
ili u Tanger do dečaka
ili na Južni Pacifik do crne lokomotive
ili u Harvard do Narcisa do Vudlona do cvetnog venca ili groba,
koji su zahtevali suđenja razuma optužujući radio za hipnotizam,
a ostali su sa svojim ludilom i rukama i neopredeljenom porotom,
koji su gađali krompir-salatom predavače o dadaizmu sa CCNY-a
i nakon toga se pojavili na granitnim stepenicama ludnice,
obrijanih glava i s harlekinskim govorom o samoubistvu,
zahtevajući lobotomiju na licu mesta,
i koji su umesto toga dobili konkretno ništavilo insulina metrasola struje hidroterapije psihote-
rapije radne terapije ping-ponga i amnezije,
koji su protestujući bez duha prevrnuli samo jedan simbolični sto za ping-pong, zaustavivši se
načas u katatoniji,
vraćajući se godinama kasnije zaista ćelavi,
jedino s perikom od krvi,
i suzama i prstima,
u jasnu ludačku propast odeljenja ludih gradova Istoka,
u smrdljive hodnike Pilgrim Stejta, Roklenda i Grejstona,
prepirući se s odjecima duše,
tresući se i vrteći u ponoćnim dolmenskim ljubavnim carstvima usamljene klupe, san o životu
pretvoren u košmar,
tela u kamen težak poput meseca,
s majkom najzad*******,
i poslednjom fantastičnom knjigom zavitlanom kroz prozor iznajmljenog stana
i poslednjim vratima zatvorenim u četiri ujutru
i poslednjim telefonom tresnutim o zid umesto odgovora
i poslednjom nameštenom sobom
ispražnjenom do poslednjeg komada mentalnog nameštaja,
žute papirne ruže uvijene oko žičane vešalice u plakaru,
a čak i to nestvarno,
ništa do trunke privida što budi nadu
- O, Karl, sve dok ti nisi bezbedan ne mogu biti ni ja,
a sada si zaista u totalnom životinjskom sosu vremena -
i koji su stoga trčali ledenim ulicama
opsednuti iznenadnim bleskom alhemije
upotrebe elipse, kataloga, metra i vibrirajuće ravni,
koji su sanjali i stvarali otelotvorene praznine u Vremenu i Prostoru
kroz poređane slike i zarobili arhanđela duše
između dve vizuelne predstave
i sjedinili osnovne glagole
i spojili imenicu i povlaku svesti
uzdrmani osećanjem Pater Omnipotens Aeterna Deus-a
da bi nanovo stvorili sintaksu i meru sirote ljudske proze
i sada stoje pred vama nemo i pametno i drhteći od stida,
odbačeni, ali ipak ispovedajući dušu
da bi se usaglasili sa ritmom misli u njegovoj goloj i beskrajnoj glavi,
ludak skitnica i anđeoski bitnik u Vremenu,
nepoznat,
no ipak zapisujući ovde ono što će možda ostati
da se kaže u vremenu što dolazi nakon smrti,
i ustali vaskrsli u sablasnoj odeći džeza
u senci zlatnih truba orkestra svirajući ljubavnu patnju
ogoljenog uma Amerike
pretapajući je u Ili Ili lama lama
savahtani saksofonski krik
koji je uzdrmao gradove sve do poslednjeg radija
apsolutnim srcem pesme života istrgnutim iz njihovih vlastitih tela
da bi se moglo jesti još hiljadu godina.
II
Koja im je to sfinga od cementa i aluminijuma rascopala lobanje
i pojela mozgove i maštu?
Moloh! Samoća! Prljavština! Rugoba! Kante za đubre i nedostižni dolari!
Deca koja vrište pod stepeništima!
Mladići koji jecaju u vojskama!
Starci koji plaču po parkovima!
Moloh! Moloh!
Košmar Moloha!
Moloh bez ljubavi!
Mentalni Moloh!
Moloh surovi sudija ljudi!
Moloh neshvatljiva tamnica!
Moloh kosturni bezdušni zatvor i Kongres jada!
Moloh čije su zgrade presuda!
Moloh ogromni kamen rata!
Moloh preneražene vlade!
Moloh čiji je um čista mašinerija!
Moloh čija je krv novac koji teče!
Moloh čiji su prsti deset armija!
Moloh čija su prsa Ijudožderski dinamo!
Moloh čije je uvo zadimljena grobnica!
Moloh čije su oči hiljadu slepih prozora!
Moloh čiji oblakoderi stoje u dugim ulicama poput bezbrojnih Jehova!
Moloh čije fabrike sanjaju i krešte u magli!
Moloh čiji dimnjaci i antene krunišu gradove!
Moloh čija je ljubav beskrajna nafta i kamen!
Moloh čija je duša elektricitet i banke!
Moloh čije je siromaštvo avet genija!
Moloh čija je sudbina oblak bespolnog vodonika!
Moloh čije je ime Um!
Moloh u kome sedim usamljen!
Moloh u kome sanjam anđele!
Lud u Molohu!
Sisač ***** u Molohu!
Nevoljen i bez čoveka u Molohu!
Moloh koji je odavno prodro u moju dušu!
Moloh u kome sam svest bez tela!
Moloh koji me je zastrašio i otrgao od moje urođene ekstaze!
Moloh koga napuštam!
Probudi se u Molohu! Svetlost kulja s neba!
Moloh! Moloh!
Robotski stanovi! nevidljiva predgrađa! riznice kostura! slepe prestonice! demonske
industrije! sablasne nacije! nepobedive ludnice! granitni kurčevi! monstruozne bombe!
Slomili su kičme uzdižući Moloha do Neba; Pločnici, drveće, radio-aparati, tone! Podižući
grad do Neba koje postoji i koje je svuda oko nas!
Vizije! znamenja! priviđenja! čuda! ekstaze! odneseni američkom rekom!
Snovi! obožavanja! prosvetljenja! religije! čitava hrpa prefinjenog sranja!
Proboji! preko reke! izluđivanja i raspeća! odneseni bujicom! Ushićenja! Bogojavljanja!
Očaji! Deset godina životinjskih krikova i samoubistava! Umovi! Nove ljubavi! Luda
generacija! Bačena na stene vremena!
Pravi sveti smeh u reci! Sve su to videli! divlje oči! sveti povici! Rekli su zbogom! Skočili s
krova! u samoću! mašući! noseći cveće! Do reke! Na ulicu!
III
Karle Solomone!
S tobom sam u Roklendu gde si luđi od mene
S tobom sam u Roklendu gde mora biti da se osećaš vrlo čudno
S tobom sam u Roklendu gde oponašaš senku moje majke
S tobom sam u Roklendu gde si ubio svojih dvanaest sekretarica
S tobom sam u Roklendu gde se smeješ ovom nevidljivom humoru
S tobom sam u Roklendu gde smo veliki pisci na istoj užasnoj pisaćoj mašini
S tobom sam u Roklendu gde je tvoje stanje postalo kritično
i objavljuje se preko radija
S tobom sam u Roklendu gde svojstva lobanje ne primaju više crve čula
S tobom sam u Roklendu gde piješ čaj dojki usedelica Utike
S tobom sam u Roklendu gde praviš igre reči na telima svojih bolničarki
harpija iz Bronksa
S tobom sam u Roklendu gde u ludačkoj košulji vrištiš da gubiš igru
stvarnog ping-ponga ponora
S tobom sam u Roklendu gde udaraš po katatoničnom klaviru
duša je nevina i besmrtna
nikada ne bi smela bezbožno umreti u naoružanoj ludnici
S tobom sam u Roklendu gde ni pedeset dodatnih šokova
nikada neće tvom telu vratiti dušu sa njenog hodočašća do krsta u ništavilu
S tobom sam u Roklendu gde optužuješ svoje lekare da su ludi
i pripremaš Jevrejsku socijalističku revoluciju
protiv fašističke nacionalne Golgote
S tobom sam u Roklendu
gde ćeš razderati nebesa Long Ajlenda
i vaskrsnuti svog živog ljudskog Isusa iz nadljudskog groba
S tobom sam u Roklendu
gde se nalaze dvadeset pet hiljada ludih drugova
koji svi skupa pevaju poslednje strofe Internacionale
S tobom sam u Roklendu
gde grlimo i ljubimo Sjedinjene Države
ispod naših čaršava Sjedinjene Države
koje kašlju po celu noć i ne daju nam da spavamo
S tobom sam u Roklendu
gde nas elektrificirane iz kome bude avioni naših duša
što grme ispod krova
došli su da bace anđeoske bombe
bolnica se obasjava
ruše se zamišljeni zidovi
o mršave legije istrčite napolje
o zvezdama prošarani
šoku milosti
večni rat je stigao
o pobedo zaboravi na donje rublje
slobodni smo
S tobom sam u Roklendu
u mojim snovima hodaš sav mokar sa morskog putovanja
auto-putem kroz Ameriku
u suzama do vrata moje kućice u Zapadnoj noći
Beleška uz Urlik
Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto!
Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto!
Svet je svet! Duša je sveta! Koža je sveta!
Nos je svet! Jezik i ***** i ruka i **** sveti!
Sve je sveto! svi su sveti! svugde je sveto!
svaki dan je u večnosti! svaki čovek je anđeo!
Skitnica je sveta koliko i serafim!
ludak je svet kao što si ti moja dušo sveta!
Pisaća mašina je sveta pesma je sveta glas je svet
slušaoci su sveti ekstaza ja sveta!
Piter je svet Alen svet Solomon svet Lisijen svet
Keruak svet Hanki svet Barouz svet Kesidi svet
sveti nepoznati jebeni i napaćeni prosjaci
sveti jezivi ljudski anđeli!
Sveta moja majka u ludnici!
Sveti kurčevi kanzaških pradedova!
Sveti saksofon što stenje!
Sveta bibap apokalipsa!
Sveti džez ansambli marihuana hipsteri mir i droga i bubnjevi!
Svete samoće nebodera i pločnika!
Svete kafeterije krcate milionima!
Svete tajanstvene reke suza ispod ulica!
Svet usamljeni div!
Sveto ogromno jagnje srednjih staleža!
Sveti ludi pastiri pobune! Ko gotivi Los Anđeles JESTE Los Anđeles!
Sveti Njujork sveti San Francisko sveta Peorija i Sijetl
sveti Pariz sveti Tanger sveta Moskva sveti Istambul!
Sveto vreme u večnosti sveta večnost u vremenu
sveti časovnici u prostoru
sveta četvrta dimenzija
sveta peta Internacionala
sveti Anđeo u Molohu!
Alen Ginzberg 1955-56
I
Video sam najbolje umove svoje generacije uništene ludilom,
izgladnele histerične gole,
kako se vuku po crnačkim ulicama u zoru u potrazi za gnevnim fiksom,
hipsteri anđeoskih glava koji su izgarali za drevnom nebeskom vezom
sa zvezdanim dinamom u mašineriji noći,
koji su u bedi i ritama i upalih očiju i naduvani po celu noć sedeli
pušeći u natprirodnoj tami stanova
s hladnom vodom
lebdeći iznad vrhova gradova proživljavajući džez,
koji su ispod Ela nebu ogolili svoje mozgove
i videli muhamedanske anđele kako se ozareni teturaju po krovovima zgrada,
koji su blistavih hladnokrvnih očiju prolazili kroz univerzitete
halucinirajući Arkanzas i Blejkovu svetlost tragedije među naučnicima rata,
koji su izbacivani sa akademija zbog ludosti
i izdavanja opscenih oda na prozorima lobanje,
koji su zgureni u donjem rublju po neobrijanim sobama
spaljivali svoj novac u korpama za otpatke i slušali Užas kroz zid,
koji su ćorkirani u svojim stidnim bradama
vraćajući se preko Lareda sa pojasom marihuane za Njujork,
koji su gutali vatru u hotelima boje ili pili terpentin u Rajskom sokaku, smrt,
ili pročišćavali svoje torze iz noći u noć
snovima, drogama, budnim košmarima,
alkoholom i kurcem i beskrajnim jebanjima,
neuporedive slepe ulice uskovitlanog oblaka
i munje u umu što odleću ka polovima Kanade i Patersona,
obasjavajući čitav nepokretni svet vremena između njih,
pejotske čvrstine hodnika,
grobljanska svitanja dvorišta zelenog drveća,
vinska pijanstva nad krovovima,
izlozi kvartova napušenih vozikanja neon treperenja semafora,
vibracije sunca i meseca i drveta u burnim zimskim sumracima Bruklina, bezvredne kletve i
blaga kraljevska svetlost uma,
koji su se okivali za podzemnu železnicu
u beskrajnoj vožnji od Baterija do svetog Bronksa
opijeni bensendinom sve dok ih buka točkova i dece nije spustila
uzdrhtale razorenih usta ugruvane otupelog uma
i lišene sjaja u sumornoj svetlosti Zoološkog vrta,
koji su celu noć tonuli u podmorskoj svetlosti Bikfordsa,
isplovili i presedeli čitavo popodne ustajalog piva u pustom Fugaciju,
slušajući prasak uništenja sa hidrogenskog džuboksa,
koji su govorili sedamdeset sati bez prestanka
od parka do stana do bara do Belvjua do muzeja do Bruklinskog mosta,
izgubljeni bataljon platonskih govornika
koji su skakali sa pragova sa pomoćnih stepenica sa prozora
sa Empajer stejta s meseca,
trtljajući vrišteći povraćajući šapćući činjenice i uspomene
i anegdote i očne slasti i šokove bolnica i zatvora i ratova,
čitavi umovi istreseni u potpunom sećanju tokom sedam dana i noći,
užarenih očiju, meso za sinagogu bačeno na pločnik,
koji su nestali u ništavilu zen Nju Džerzija
ostavljajući za sobom trag nejasnih razglednica Atlantik Siti Hola,
preživljavajući istočna preznojavanja
Tangerska mlevenja kostiju i kineske migrene u narkomanskoj krizi
u sumornoj nameštenoj sobi usred Njuvarka,
koji su lutali u krug po železničkom depou u ponoć
pitajući se kuda da pođu, i otišli su, ne ostavljajući slomljena srca za sobom,
koji su palili cigarete u furgonima furgonima furgonima
što tandrču kroz sneg ka usamljenim farmama u dedovskoj noći,
koji su izučavali Plotina Poa San Huana de la Krusa telepatiju i bibap kabalu
zato što je kosmos instinktivno zadrhtao pod njihovim nogama u Kanzasu,
koji su usamljeni išli ulicama Ajdahoa tragajući
za vizionarskim indijanskim anđelima koji su stvarno i bili
indijanski vizionarski anđeli,
koji su pomislili da su samo ludi kada je Baltimor bleštao u natprirodnoj ekstazi,
koji su uskakali u limuzine s Kinezom iz Oklahome
poterani zimskom ponoćnom kišom
pod uličnim svetiljkama malog grada,
koji su se smucali po Hjustonu gladni i usamljeni
tragajući za džezom ili seksom ili supom
i pratili sjajnog Španca da bi razgovarali o Americi i večnosti,
što je beznadežno, i onda brodom krenuli za Afriku,
koji su nestali u vulkanima Meksika ne ostavljajući za sobom ništa
osim senke farmerki i lavu i pepeo poezije rasute u ognjištu Čikaga,
koji su se ponovo pojavili na Zapadnoj obali istražujući F.B.I.,
sa bradama, u kratkim pantalonama i s krupnim pacifističkim očima,
seksi sa svojom preplanulom kožom i deleći nerazumljive letke,
koji su cigaretama pržili rupe na rukama
protestujući protiv narkotične duvanske magle kapitalizma,
koji su delili ultrakomunističke pamflete na Union skveru
plačući i svlačeći se dok su ih nadjačavale sirene Los Alamosa,
i zavijanjem nadjačale Vol, a zaviao je i trajekt za Stejten Ajlend,
koji su briznuli u plač u belim fiskulturnim salama
tresući se nagi pred mašinerijom drugih kostura,
koji su ujedali detektive za vrat
i vrištali od sreće u policijskim automobilima
jer nisu počinili drugog zločina
osim svoje divlje ključajuće pederastije i opijenosti,
koji su urlali na kolenima u podzemnoj železnici
i bili odvučeni sa krova mašući genitalijama i rukopisima,
koji su dopuštali svetačkim motociklistima da ih jebu u dupe i vrištali od radosti,
koji su sisali i kojima su sisali *****
ljudski serafimi, mornari, milovanja atlantičke i karipske ljubavi,
koji su se tucali ujutru uveče u ružinim vrtovima
i na travi javnih parkova i groblja
rasipajući svoje seme slobodno svakome ko bi naišao,
koji su neprekidno štucali pokušavajući da se kikoću
ali su završili s jecajem iza pregrade u javnom kupatilu
kada je plavi i nagi anđeo došao da ih probije mačem,
kojima su voljene momke preotele tri goropadi sudbine,
jednooka goropad heteroseksualnog dolara
jednooka goropad što namiguje iz materice
i jednooka goropad koja ništa ne radi
osim što sedi na guzici
i zaseca zlatne intelektualne niti sa majstorovog razboja,
koji su se ekstatično i nezajažljivo parili s flašom piva
draganom paklicom cigareta
svećom
i pali s kreveta i nastavili po podu i niz hodnik
i završili padajući u nesvest na zidu
sa vizijom savršene ***** i sperme izbegavajući poslednji trzaj svesti,
koji su zasladili ribe miliona devojaka što su drhtale na zalasku sunca,
i koji su ujutru bili crvenih očiju ali spremni da zaslade blesak zore,
sevajući stražnjicama po štalama i goli u jezeru,
koji su išli u kurvanje po Koloradu u bezbrojnim pokradenim noćnim kolima,
N.K., - tajni heroj ovih pesama,
***** i Adonis iz Denvera - nek je slava uspomeni
na njegova bezbrojna povaljivanja devojaka
po praznim parkiralištima i iza restorana,
po rasklimatanim redovima bioskopa,
na vrhovima planina u pećinama ili sa mršavim kelnericama
na poznatim usputnim usamljenim zadizanjima kombinezona
i naročito u tajnim solipsizmima klozeta benzinskih pumpi,
a takođe i po uličicama rodnog grada,
koji su iščezavali u velikim sumornim filmovima,
bivali premešteni u snovima,
probudili se na iznenadnom Menhetnu i izvukli se iz podruma
mamurni od bezdušnog tokaja i užasa
gvozdenih snova Treće avenije i odvukli se do biroa za zapošljavanje,
koji su hodali po celu noć u cipelama punim krvi
po snežno belim dokovima
čekajući da se na Ist Riveru otvore vrata koja vode
u sobu ispunjenu vrelom parom i opijumom,
koji su stvarali velike samoubilačke drame na stambenim stenovitim
obalama reke Hadson pod ratnim plavim reflektorom meseca
i glave će im biti krunisane lovorikama u zaboravu,
koji su jeli jagnjeći sos mašte ili svarili raka na muljevitom dnu reka Boverija,
koji su plakali zbog romanse ulica s kolicima punim luka i loše muzike,
koji su sedeli u kutijama dišući u tami ispod mosta
i ustali da grade čembala u svojim potkrovljima,
koji su kašljali na šestom spratu u Harlemu
krunisani plamenom pod tuberkuloznim nebom
okruženi narandžastim sanducima teologije,
koji su cele noći žvrljali tresući se
i vrteći nad uzvišenim spevovima
koji su u žutom jutru izgledali kao strofe bezumlja,
koji su kuvali istrulele životinje pluća srce noge rep boršć i tortilje
snivajući o čistom carstvu povrća,
koji su se podvlačili pod kamione za prevoz mesa u potrazi za jajetom,
koji su bacali svoje satove s krova
da bi glasali za Večnost izvan Vremena
i narednih deset godina su im budilnici svakodnevno padali na glavu,
koji su tri puta zaredom bezuspešno sekli vene,
odustajali i bili prinuđeni da otvaraju starinarnice
gde su mislili da stare i gde su plakali,
koji su bili živi spaljivani u svojim nedužnim flanelskim odelima
na Aveniji Medison usred proloma olovnih stihova
i prigušene buke gvozdenih odreda mode
i nitroglicerinskih vrisaka pešovana reklame
i bojnog otrova jezivih inteligentnih urednika,
ili su ih gazili pijani taksi automobili Apsolutne Stvarnosti,
koji su skočili sa Bruklinskog mosta
— to se zaista dogodilo —
i odšetali u sablasnu otupljenost šupa,
uličica i vatrogasnih kola Kineske četvrti,
nigde čak ni jednog besplatnog piva,
koji su u očajanju pevali sa svojih prozora,
ispali kroz prozor podzemne železnice,
skakali u prljavi Pasaik,
bacali se na crnce,
plakali na ulici,
igrali bosonogi po slomljenim vinskim čašama,
razbijali gramofonske ploče
nostalgičnog nemačkog džeza Evrope 1930-ih godina,
dokrajčili viski i ispovraćali se
stenjući u krvavom klozetu uz kuknjavu u ušima i prolom džinovskih sirena,
koji su jurili auto-putevima prošlosti
putujući jedan drugome u posetu
u abartovanu Golgotu zatvorskog usamljeničkog bdenja
ili birmingamsku džez inkarnaciju,
koji su vozili sedamdeset i dva časa s kraja - na kraj zemlje
da bi saznali da li sam ja imao viziju
da li si ti imao viziju
ili da li je on imao viziju spoznaje Večnosti,
koji su putovali u Denver,
koji su umirali u Denveru,
koji su se vraćali u Denver i čekali uzalud,
koji su bdeli nad Denverom i premišljali se
i samovali u Denveru
i najzad otišli da saznaju koje je Vreme,
i sada Denver čezne za svojim herojima,
koji su padali na kolena u beznadežnim katedralama
moleći se jedan za drugoga za spasenje i svetlost i grudi,
sve dok duša nije na tren ozarila svoju kosu,
koji su provalili kroz svoje umove u zatvoru
čekajući na nemoguće kriminalce
koji su sa zlatnim glavama i šarmom stvarnosti u srcima
Alkatrazu pevali slatki bluz,
koji su se povukli u Meksiko da bi uzgajali narkomansku naviku,
ili u Stenovite planine do nežnog Bude
ili u Tanger do dečaka
ili na Južni Pacifik do crne lokomotive
ili u Harvard do Narcisa do Vudlona do cvetnog venca ili groba,
koji su zahtevali suđenja razuma optužujući radio za hipnotizam,
a ostali su sa svojim ludilom i rukama i neopredeljenom porotom,
koji su gađali krompir-salatom predavače o dadaizmu sa CCNY-a
i nakon toga se pojavili na granitnim stepenicama ludnice,
obrijanih glava i s harlekinskim govorom o samoubistvu,
zahtevajući lobotomiju na licu mesta,
i koji su umesto toga dobili konkretno ništavilo insulina metrasola struje hidroterapije psihote-
rapije radne terapije ping-ponga i amnezije,
koji su protestujući bez duha prevrnuli samo jedan simbolični sto za ping-pong, zaustavivši se
načas u katatoniji,
vraćajući se godinama kasnije zaista ćelavi,
jedino s perikom od krvi,
i suzama i prstima,
u jasnu ludačku propast odeljenja ludih gradova Istoka,
u smrdljive hodnike Pilgrim Stejta, Roklenda i Grejstona,
prepirući se s odjecima duše,
tresući se i vrteći u ponoćnim dolmenskim ljubavnim carstvima usamljene klupe, san o životu
pretvoren u košmar,
tela u kamen težak poput meseca,
s majkom najzad*******,
i poslednjom fantastičnom knjigom zavitlanom kroz prozor iznajmljenog stana
i poslednjim vratima zatvorenim u četiri ujutru
i poslednjim telefonom tresnutim o zid umesto odgovora
i poslednjom nameštenom sobom
ispražnjenom do poslednjeg komada mentalnog nameštaja,
žute papirne ruže uvijene oko žičane vešalice u plakaru,
a čak i to nestvarno,
ništa do trunke privida što budi nadu
- O, Karl, sve dok ti nisi bezbedan ne mogu biti ni ja,
a sada si zaista u totalnom životinjskom sosu vremena -
i koji su stoga trčali ledenim ulicama
opsednuti iznenadnim bleskom alhemije
upotrebe elipse, kataloga, metra i vibrirajuće ravni,
koji su sanjali i stvarali otelotvorene praznine u Vremenu i Prostoru
kroz poređane slike i zarobili arhanđela duše
između dve vizuelne predstave
i sjedinili osnovne glagole
i spojili imenicu i povlaku svesti
uzdrmani osećanjem Pater Omnipotens Aeterna Deus-a
da bi nanovo stvorili sintaksu i meru sirote ljudske proze
i sada stoje pred vama nemo i pametno i drhteći od stida,
odbačeni, ali ipak ispovedajući dušu
da bi se usaglasili sa ritmom misli u njegovoj goloj i beskrajnoj glavi,
ludak skitnica i anđeoski bitnik u Vremenu,
nepoznat,
no ipak zapisujući ovde ono što će možda ostati
da se kaže u vremenu što dolazi nakon smrti,
i ustali vaskrsli u sablasnoj odeći džeza
u senci zlatnih truba orkestra svirajući ljubavnu patnju
ogoljenog uma Amerike
pretapajući je u Ili Ili lama lama
savahtani saksofonski krik
koji je uzdrmao gradove sve do poslednjeg radija
apsolutnim srcem pesme života istrgnutim iz njihovih vlastitih tela
da bi se moglo jesti još hiljadu godina.
II
Koja im je to sfinga od cementa i aluminijuma rascopala lobanje
i pojela mozgove i maštu?
Moloh! Samoća! Prljavština! Rugoba! Kante za đubre i nedostižni dolari!
Deca koja vrište pod stepeništima!
Mladići koji jecaju u vojskama!
Starci koji plaču po parkovima!
Moloh! Moloh!
Košmar Moloha!
Moloh bez ljubavi!
Mentalni Moloh!
Moloh surovi sudija ljudi!
Moloh neshvatljiva tamnica!
Moloh kosturni bezdušni zatvor i Kongres jada!
Moloh čije su zgrade presuda!
Moloh ogromni kamen rata!
Moloh preneražene vlade!
Moloh čiji je um čista mašinerija!
Moloh čija je krv novac koji teče!
Moloh čiji su prsti deset armija!
Moloh čija su prsa Ijudožderski dinamo!
Moloh čije je uvo zadimljena grobnica!
Moloh čije su oči hiljadu slepih prozora!
Moloh čiji oblakoderi stoje u dugim ulicama poput bezbrojnih Jehova!
Moloh čije fabrike sanjaju i krešte u magli!
Moloh čiji dimnjaci i antene krunišu gradove!
Moloh čija je ljubav beskrajna nafta i kamen!
Moloh čija je duša elektricitet i banke!
Moloh čije je siromaštvo avet genija!
Moloh čija je sudbina oblak bespolnog vodonika!
Moloh čije je ime Um!
Moloh u kome sedim usamljen!
Moloh u kome sanjam anđele!
Lud u Molohu!
Sisač ***** u Molohu!
Nevoljen i bez čoveka u Molohu!
Moloh koji je odavno prodro u moju dušu!
Moloh u kome sam svest bez tela!
Moloh koji me je zastrašio i otrgao od moje urođene ekstaze!
Moloh koga napuštam!
Probudi se u Molohu! Svetlost kulja s neba!
Moloh! Moloh!
Robotski stanovi! nevidljiva predgrađa! riznice kostura! slepe prestonice! demonske
industrije! sablasne nacije! nepobedive ludnice! granitni kurčevi! monstruozne bombe!
Slomili su kičme uzdižući Moloha do Neba; Pločnici, drveće, radio-aparati, tone! Podižući
grad do Neba koje postoji i koje je svuda oko nas!
Vizije! znamenja! priviđenja! čuda! ekstaze! odneseni američkom rekom!
Snovi! obožavanja! prosvetljenja! religije! čitava hrpa prefinjenog sranja!
Proboji! preko reke! izluđivanja i raspeća! odneseni bujicom! Ushićenja! Bogojavljanja!
Očaji! Deset godina životinjskih krikova i samoubistava! Umovi! Nove ljubavi! Luda
generacija! Bačena na stene vremena!
Pravi sveti smeh u reci! Sve su to videli! divlje oči! sveti povici! Rekli su zbogom! Skočili s
krova! u samoću! mašući! noseći cveće! Do reke! Na ulicu!
III
Karle Solomone!
S tobom sam u Roklendu gde si luđi od mene
S tobom sam u Roklendu gde mora biti da se osećaš vrlo čudno
S tobom sam u Roklendu gde oponašaš senku moje majke
S tobom sam u Roklendu gde si ubio svojih dvanaest sekretarica
S tobom sam u Roklendu gde se smeješ ovom nevidljivom humoru
S tobom sam u Roklendu gde smo veliki pisci na istoj užasnoj pisaćoj mašini
S tobom sam u Roklendu gde je tvoje stanje postalo kritično
i objavljuje se preko radija
S tobom sam u Roklendu gde svojstva lobanje ne primaju više crve čula
S tobom sam u Roklendu gde piješ čaj dojki usedelica Utike
S tobom sam u Roklendu gde praviš igre reči na telima svojih bolničarki
harpija iz Bronksa
S tobom sam u Roklendu gde u ludačkoj košulji vrištiš da gubiš igru
stvarnog ping-ponga ponora
S tobom sam u Roklendu gde udaraš po katatoničnom klaviru
duša je nevina i besmrtna
nikada ne bi smela bezbožno umreti u naoružanoj ludnici
S tobom sam u Roklendu gde ni pedeset dodatnih šokova
nikada neće tvom telu vratiti dušu sa njenog hodočašća do krsta u ništavilu
S tobom sam u Roklendu gde optužuješ svoje lekare da su ludi
i pripremaš Jevrejsku socijalističku revoluciju
protiv fašističke nacionalne Golgote
S tobom sam u Roklendu
gde ćeš razderati nebesa Long Ajlenda
i vaskrsnuti svog živog ljudskog Isusa iz nadljudskog groba
S tobom sam u Roklendu
gde se nalaze dvadeset pet hiljada ludih drugova
koji svi skupa pevaju poslednje strofe Internacionale
S tobom sam u Roklendu
gde grlimo i ljubimo Sjedinjene Države
ispod naših čaršava Sjedinjene Države
koje kašlju po celu noć i ne daju nam da spavamo
S tobom sam u Roklendu
gde nas elektrificirane iz kome bude avioni naših duša
što grme ispod krova
došli su da bace anđeoske bombe
bolnica se obasjava
ruše se zamišljeni zidovi
o mršave legije istrčite napolje
o zvezdama prošarani
šoku milosti
večni rat je stigao
o pobedo zaboravi na donje rublje
slobodni smo
S tobom sam u Roklendu
u mojim snovima hodaš sav mokar sa morskog putovanja
auto-putem kroz Ameriku
u suzama do vrata moje kućice u Zapadnoj noći
Beleška uz Urlik
Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto!
Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto!
Svet je svet! Duša je sveta! Koža je sveta!
Nos je svet! Jezik i ***** i ruka i **** sveti!
Sve je sveto! svi su sveti! svugde je sveto!
svaki dan je u večnosti! svaki čovek je anđeo!
Skitnica je sveta koliko i serafim!
ludak je svet kao što si ti moja dušo sveta!
Pisaća mašina je sveta pesma je sveta glas je svet
slušaoci su sveti ekstaza ja sveta!
Piter je svet Alen svet Solomon svet Lisijen svet
Keruak svet Hanki svet Barouz svet Kesidi svet
sveti nepoznati jebeni i napaćeni prosjaci
sveti jezivi ljudski anđeli!
Sveta moja majka u ludnici!
Sveti kurčevi kanzaških pradedova!
Sveti saksofon što stenje!
Sveta bibap apokalipsa!
Sveti džez ansambli marihuana hipsteri mir i droga i bubnjevi!
Svete samoće nebodera i pločnika!
Svete kafeterije krcate milionima!
Svete tajanstvene reke suza ispod ulica!
Svet usamljeni div!
Sveto ogromno jagnje srednjih staleža!
Sveti ludi pastiri pobune! Ko gotivi Los Anđeles JESTE Los Anđeles!
Sveti Njujork sveti San Francisko sveta Peorija i Sijetl
sveti Pariz sveti Tanger sveta Moskva sveti Istambul!
Sveto vreme u večnosti sveta večnost u vremenu
sveti časovnici u prostoru
sveta četvrta dimenzija
sveta peta Internacionala
sveti Anđeo u Molohu!
Alen Ginzberg 1955-56
- Poruka
- 95.555
OPOMENA
(D.Maksimović)
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
Nikad samu,
Kad neko svira.
(D.Maksimović)
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
Nikad samu,
Kad neko svira.
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 177.842
Smrt ljubavnika
Divani će naši bit mirisa puni,
Duboki ko rake, s ležajima mekim,
Na stolcima cvijeće što se tiho truni,
Procvjetalo za nas pod nebom dalekim.
Rasipljući strasno posljednje topline,
Naša srca dva će kao zublje sjati,
Dvostruki će traci od svjetlosti njine
Na zrcalu duša jedan odraz dati.
A u veče modro nadnaravna sjaja
Jedan ćemo blijesak izmijenit jedini
Kao dugi jecaj u znak oproštenja;
Odškrinuvši vrata, tad Anđel će ući
Da radosnom kretnjom oživi u tmini
Ogledala mutna i ugasle luči. Ch. Baudelaire
( Anđeo smrti u duši koja gori
sa sviješću o ljubavi se bori
njegov je korak snažan i strašan
ali i kamen je ljubavi gladan)
Šarl Bodler
Divani će naši bit mirisa puni,
Duboki ko rake, s ležajima mekim,
Na stolcima cvijeće što se tiho truni,
Procvjetalo za nas pod nebom dalekim.
Rasipljući strasno posljednje topline,
Naša srca dva će kao zublje sjati,
Dvostruki će traci od svjetlosti njine
Na zrcalu duša jedan odraz dati.
A u veče modro nadnaravna sjaja
Jedan ćemo blijesak izmijenit jedini
Kao dugi jecaj u znak oproštenja;
Odškrinuvši vrata, tad Anđel će ući
Da radosnom kretnjom oživi u tmini
Ogledala mutna i ugasle luči. Ch. Baudelaire
( Anđeo smrti u duši koja gori
sa sviješću o ljubavi se bori
njegov je korak snažan i strašan
ali i kamen je ljubavi gladan)
Šarl Bodler
...indigo child...
stubborn heart
- Poruka
- 9.748
- Poruka
- 131.041
Prolaziš
Prolaziš pored srušenih kapija
A znaš
Nedogled izbezumljuje
Tvoj kostur lovca i žrtve
Crtež u ilovači
Još uvek sumnjaš
Drugi put o biseru u školjci
Tvoj san u sjajnim mrežama
Da te ne zavara bezumno oko
Gospodar planina
Ni na jednoj ne boravi
Oni što znaju
Ograde se ćutanjem
Tragovi se poravnavaju
I ništa
A jeste zauvek i neobjašnjivo
Tuđi šapat u tebi.
Draginja Adamović
Prolaziš pored srušenih kapija
A znaš
Nedogled izbezumljuje
Tvoj kostur lovca i žrtve
Crtež u ilovači
Još uvek sumnjaš
Drugi put o biseru u školjci
Tvoj san u sjajnim mrežama
Da te ne zavara bezumno oko
Gospodar planina
Ni na jednoj ne boravi
Oni što znaju
Ograde se ćutanjem
Tragovi se poravnavaju
I ništa
A jeste zauvek i neobjašnjivo
Tuđi šapat u tebi.
Draginja Adamović
- Poruka
- 95.555
Bez tebe
Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen znadoh da ce toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!
Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo ugasilo
Ispružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Al ljubim samog sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zbezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoja kosa crvena
Gde su ti slatka usta?
U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti!
H.Hese
Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen znadoh da ce toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!
Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo ugasilo
Ispružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Al ljubim samog sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zbezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoja kosa crvena
Gde su ti slatka usta?
U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti!
H.Hese
Анета
Primećen član
- Poruka
- 771
Ој лијепа српска вило
да ли би ти тешко било
да потражиш гроб незнани,
што су српски зли душмани,
што су тајно једне ноћи,
у крвавој свој злоћи,
убили нам српског бана,
див јунака са Балкана?
Београде да ли смијеш
чича Дражу да откријеш?
Откриј нама ту истину
о великом српском сину!
Одговара бијела вила
не брините браћо мила
Дража увијек на вас гледа,
чика Пера покрај њега,
мудри Милош, Карађорђе,
и све часне српске вође,
они живе међ` људима,
у јуначким српским груд`ма.
Што питате тајна није,
за витеза из Србије.
Дража је од првог дана
стао у ред великана.
Жив је Дража умро није,
док је Српства и Србије!
да ли би ти тешко било
да потражиш гроб незнани,
што су српски зли душмани,
што су тајно једне ноћи,
у крвавој свој злоћи,
убили нам српског бана,
див јунака са Балкана?
Београде да ли смијеш
чича Дражу да откријеш?
Откриј нама ту истину
о великом српском сину!
Одговара бијела вила
не брините браћо мила
Дража увијек на вас гледа,
чика Пера покрај њега,
мудри Милош, Карађорђе,
и све часне српске вође,
они живе међ` људима,
у јуначким српским груд`ма.
Што питате тајна није,
за витеза из Србије.
Дража је од првог дана
стао у ред великана.
Жив је Дража умро није,
док је Српства и Србије!
Mister
Legenda
- Poruka
- 66.024
Zimski dugi
I hladni dani
Trebaju
Rame
Trebaju
Ruka milovanje
Trebaju
Poljupce sočne
Da ljubav ohrabre
Da prigrle
Hladne zimske dane
Srce utople
I poglede
Na bjelinu
Sviknu
Trebaju
Ljubav pravu
Koja će riječ svaku
U cvjetak obojiti
I pričom dočarati
Ljepotna zelena
I cvjetna polja!
Željko Perović
I hladni dani
Trebaju
Rame
Trebaju
Ruka milovanje
Trebaju
Poljupce sočne
Da ljubav ohrabre
Da prigrle
Hladne zimske dane
Srce utople
I poglede
Na bjelinu
Sviknu
Trebaju
Ljubav pravu
Koja će riječ svaku
U cvjetak obojiti
I pričom dočarati
Ljepotna zelena
I cvjetna polja!
Željko Perović
Polako pada -
Sitna u prozor kuca
Mokra ptičica
Mostić
Sitna u prozor kuca
Mokra ptičica
Mostić
...
јер ово је једини дан
када бих
након што испијем чашу вина
у твоје здравље
могла да ти кажем
те три тако обичне речи
у које би стало цело моје срце:
Срећан ти рођендан!
Виолета Милићевић
јер ово је једини дан
када бих
након што испијем чашу вина
у твоје здравље
могла да ти кажем
те три тако обичне речи
у које би стало цело моје срце:
Срећан ти рођендан!
Виолета Милићевић
Њихове очи виде
оно што је невидљиво
људима који живе
само за данас.
Само посвећени,
гледајући плод,
виде како већ ниче храст
у чијем ће хладу
сутра наћи спокој.
Виолета Милићевић
оно што је невидљиво
људима који живе
само за данас.
Само посвећени,
гледајући плод,
виде како већ ниче храст
у чијем ће хладу
сутра наћи спокој.
Виолета Милићевић
- Poruka
- 95.555
Mramor u vrtu
(M.Crnjanski)
Kad ćutke sedaš
do nogu mojih i gledaš,
jesenje puteve sumorne,
a usta ti poblede malo kriva
od bola,
ja osetim da si živa.
Mrtva si mi gola.
Koža me tvoja puna tankih žila
seti kako sred razvalina
poprskanih muškom krvlju
već hiljade godina
zmije puze na žene mramorne.
Dojke sa pupom kao kap vina
na beloj ruži punoj mesečina,
sete me smrti.
Tada, zalud širim grane
na tebe golu.
Sve mi se čini zbog tebe je jesen
i čim zaspim
u ludoj će strasti i bolu
iz tvojih cvetova mlečnih
jedna kap u jesen da kane.
Nada mnom se u lišću svelom
udi tvoji zasijati,
mrtvi, mramorni, večni.
- Poruka
- 131.041
Napuklo zvono
Slatko je i gorko u zimskim noćima
slušati kraj vatre što drhti i plamti,
kako uspomena pjesmu pjeva svima
uz pratnju zvonjave što se tako pamti.
Sretno li je zvono sigurnoga grla
što uza svu starost veselo se smije,
i pobožno kliče kao vojska vrla
na usta vojnika što na straži bdije!
A meni je duša napukla, i kada
hoce zapjevati, dok noc hladna pada,
po svom slabom glasu njezina je vika
nalik na vapaje starog ranjenika
kraj jezera krvi, pod tornjem mrtvaca,
što uzet umire usred kovitlaca.
Šarl Bodler
Slatko je i gorko u zimskim noćima
slušati kraj vatre što drhti i plamti,
kako uspomena pjesmu pjeva svima
uz pratnju zvonjave što se tako pamti.
Sretno li je zvono sigurnoga grla
što uza svu starost veselo se smije,
i pobožno kliče kao vojska vrla
na usta vojnika što na straži bdije!
A meni je duša napukla, i kada
hoce zapjevati, dok noc hladna pada,
po svom slabom glasu njezina je vika
nalik na vapaje starog ranjenika
kraj jezera krvi, pod tornjem mrtvaca,
što uzet umire usred kovitlaca.
Šarl Bodler
Mister
Legenda
- Poruka
- 66.024
Ako prodamo ovu kuću,
Imaćemo za nešto bolji auto od osrednjeg;
Ali se i automobili poput zidova troše
I potroše se do zakašljanog auspuha,
Promuklig zvuka,
I nešto strašnije pesme kvake ostale u ruci.
Šrafcigerom ćemo podržati prozore
I lupati o staklo dok ne dozoveš
Sasvim poznato ime manje poznatog lika,
Jer napolju se još,
Osim automobila i kuća,
I ljudi troše.
Na trotoaru pored,
Hodaju dvoje držeći se za ruke
Neznajući da se i one
Otuđuju poput kuća.
Ako prodamo ovu kuću
Uvek ćemo sa te ulice i puta
Pogled bacati na drugu stranu
Ne bi li nam se strošila srca
Znajući da se na tom tavanu
Tuđe sad gnezde ptice.
Elena Ederlezi
Imaćemo za nešto bolji auto od osrednjeg;
Ali se i automobili poput zidova troše
I potroše se do zakašljanog auspuha,
Promuklig zvuka,
I nešto strašnije pesme kvake ostale u ruci.
Šrafcigerom ćemo podržati prozore
I lupati o staklo dok ne dozoveš
Sasvim poznato ime manje poznatog lika,
Jer napolju se još,
Osim automobila i kuća,
I ljudi troše.
Na trotoaru pored,
Hodaju dvoje držeći se za ruke
Neznajući da se i one
Otuđuju poput kuća.
Ako prodamo ovu kuću
Uvek ćemo sa te ulice i puta
Pogled bacati na drugu stranu
Ne bi li nam se strošila srca
Znajući da se na tom tavanu
Tuđe sad gnezde ptice.
Elena Ederlezi
lahor
Zaslužan član
- Poruka
- 124.035
Panonska vila
Ljubav mi je donela
istu tu ljubav u more
Panonsko potonula
Suze i kajanje ,upitaše :zašto ?
-Moralo je tako dušo moja
Velika je Panonija i
ljubav njena beskrajna,
-ustalasana i požudna,
skoro kao tvoja!
Dan zlatni i suze zlatne
panonskog mornara ,prate
Ponekad mu vila svrati,
poljubac na obraz-spusti
Tako je najbolje,ljubavi moja,
-Pamtiću sve ovo i mnogo više!
Sloboda-drugo ime je moje
zove me ,Panonija
Nadežda-Nađa
Ljubav mi je donela
istu tu ljubav u more
Panonsko potonula
Suze i kajanje ,upitaše :zašto ?
-Moralo je tako dušo moja
Velika je Panonija i
ljubav njena beskrajna,
-ustalasana i požudna,
skoro kao tvoja!
Dan zlatni i suze zlatne
panonskog mornara ,prate
Ponekad mu vila svrati,
poljubac na obraz-spusti
Tako je najbolje,ljubavi moja,
-Pamtiću sve ovo i mnogo više!
Sloboda-drugo ime je moje
zove me ,Panonija
Nadežda-Nađa