Književnost Najdraži stih

[Paula]

Uvek ću biti na tvojoj strani.
I kad nam bašta zaraste u neko čudno cveće
kome niko koga znamo neće znati ime,
i kad nam se u poštansko sanduče konačno usele ptice,
i kad se na satu pokvari onaj deo na kome idu dani..
uvek ću biti na tvojoj strani.

Uvek ću biti pored tebe.
I kada nam reči postanu tiše,
i kad naša mala kuća počne da liči
na one kuće kojih smo se plašili kad smo bili deca,
I kada moje ruke, moj miris i moje lice
ne budeš imala više
osim u sećanju što ti grlo grebe..
Uvek ću biti pored tebe.

Ranjeni Z.

 

[Paula]

“Ubi me prejaka reč. Ne stigoh da se sklonim.
Reče je ona jutros, uz slavujevu pesmu.
Sad neku tugu tešku iz sebe zalud gonim,
To njeno zbogom beše premnogo i za česmu

MOJIH MUCAVIH REČI I BOLNOG PONIŽENJA...

I puče reč kao bič, fijukom za sva vremena,
Dok se još nečem nadah, dok bejah sav sa sobom.
Sad sam niko i ništa – sam sebi svoja sena,
Osušen bor na hridi pred vetrovitim dobom

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA...

Ne reče ko je krivac za taj metak od reči,
Nekuda odskakuta, sva gipka kao srna...
U meni prošlo vreme kao parastos ječi,
A negde ispred oka mota se kosa crna

I OKO, BADEM ZRELI, NADOŠLO ZA VOLJENJA...

Možda ću doći sebi kada pobegnu laste,
Kad leto zaboravim i sav u jesen odem.
Kad lepo što je, zaspi, a noć počne da raste
U meni i za mene, kad mrak okom ubodem...

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA...

U toj ću noći i ja sa svojim snom umreti,
Kunući ono zbogom što ga izreče ona.
A nije dobro nikom svom bolu da se sveti,
Neka sve ide Nebu, nek' sudi Vasiona...

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SVA VOLJENJA...”

― Branko Miljković

 

[Paula]

NA MORU

Gledam te a sunce raste
I brzo ce nam prekriti dan
Probuditi srce i pocetnu boju
Da bi raznela sva zla nocna

Gledam te i sve je golo
Napolju camci nemaju vode
Treba sve reci u malo reci
More je hladno bez ljubavi.

To je eto pocetak sveta
Talasi ce uljuljati nebo
Ti se uljuljkujes u pokrivacu
I san vuces prema sebi.

Probudi se da ti pratim trag
Imam telo da te cekam i pratim
Od vrata zore do vrata senke
Telo da te ljubim dok zivim
Imam srce da sanjam van tvog sna.

Paul Eluard

 

[Baudrillard]

Ljubavno pismo gradu koji se više ne javlja

ti si retardiran i glup
zato jesi moj grad
nikad me nemoj napustiti
vodi me lelujavu i pijanu
na moj zadnji bus
prepoznajem ga po jedinstvenom smradu
nepostojećoj klimi
ojkačama na plejlisti
grade moj
volim te volim
šta evropa francuska šta berlin šta
ti imaš najljepše oči
tako me temeljno svlačiš
poljubi mi koljena modrim ulicama
ti si moje prvo jebаnje prvo pravo plakanje
prva pijanstva svirke drugarstva
moja vječna slabost ljubav
nikad nemoj odustati od mene
nikad neću odustati od tebe
ti si puna pepeljara
koju ne dam konobarima
iz tebe se rađam
kad se kockari prekrste
i povuku ručku na voćkicama
nikad mi ne vjeruj na prijetnje izbjeglištvom
to ti samo udaram čežnju
jer želim da me stisneš jače
da mi kažeš ljubavi
čitaj kavafija sve je istina
jedan grad jedna zemlja jedna čežnja
ti i ja
grade moj
ne budi stranac
uvijek sam htjela da ti pripadam
zašto se praviš da me ne poznaješ
reci da sam tvoja ljubav mezimica
da me se sjećaš iz tinejdžerskih dana
sa dvolom nektara u parkiću
i zbunjenim okama
ja sam tražila tebe
mrzim te
tvojih sto lica
ti si goli beton i golubja govna
dobro lektorisan govor mržnje
ja sam tvoja tvoja
zašto me ne vidiš
kvragu i ti
tvoje nastavnice srpskog sa šarenim
maramama oko vrata
obiljem pridjeva u rukavu
one uvijek znaju bolje
one su uvijek nosile tvoje burme
i pljuvale po mojim sastavima
jer sam tvrdila da je najhrišćanskije
davati ljubav svima
zauzvrat uzimati ljubav
ali one su vidjele samo
kurvа kurvа kurvа
nijedan pridjev ispred
grade
malaksali кurcu
frustriraš me dovodiš do ludila
ja bih da ti dam sve
a ti tromo blejiš
brojiš ovce
razvijaš paraplegiju
šta sam ti ja
neka diplomica da me izložiš
za goste suvenir školjka iz sutomora
što je svakih par godina
prisloniš na uho
praviš se da slušaš
more oluju budućnost
zajebi me s tim
ti si đaner koji se cijeli život
od sutra skida sa dopa
a prvom prilikom krade babi penziju
i juri zmajeve u hemijskom klozetu
grade moj
gоvno licemjerno šizofreno
ne bih te mijenjala ni za jedan drugi na svijetu.

Vladana Perlić

 

[Richard III]

Ljubavno pismo gradu koji se više ne javlja

ti si retardiran i glup
zato jesi moj grad
nikad me nemoj napustiti
vodi me lelujavu i pijanu
na moj zadnji bus
prepoznajem ga po jedinstvenom smradu
nepostojećoj klimi
ojkačama na plejlisti
grade moj
volim te volim
šta evropa francuska šta berlin šta
ti imaš najljepše oči
tako me temeljno svlačiš
poljubi mi koljena modrim ulicama
ti si moje prvo jebаnje prvo pravo plakanje
prva pijanstva svirke drugarstva
moja vječna slabost ljubav
nikad nemoj odustati od mene
nikad neću odustati od tebe
ti si puna pepeljara
koju ne dam konobarima
iz tebe se rađam
kad se kockari prekrste
i povuku ručku na voćkicama
nikad mi ne vjeruj na prijetnje izbjeglištvom
to ti samo udaram čežnju
jer želim da me stisneš jače
da mi kažeš ljubavi
čitaj kavafija sve je istina
jedan grad jedna zemlja jedna čežnja
ti i ja
grade moj
ne budi stranac
uvijek sam htjela da ti pripadam
zašto se praviš da me ne poznaješ
reci da sam tvoja ljubav mezimica
da me se sjećaš iz tinejdžerskih dana
sa dvolom nektara u parkiću
i zbunjenim okama
ja sam tražila tebe
mrzim te
tvojih sto lica
ti si goli beton i golubja govna
dobro lektorisan govor mržnje
ja sam tvoja tvoja
zašto me ne vidiš
kvragu i ti
tvoje nastavnice srpskog sa šarenim
maramama oko vrata
obiljem pridjeva u rukavu
one uvijek znaju bolje
one su uvijek nosile tvoje burme
i pljuvale po mojim sastavima
jer sam tvrdila da je najhrišćanskije
davati ljubav svima
zauzvrat uzimati ljubav
ali one su vidjele samo
kurvа kurvа kurvа
nijedan pridjev ispred
grade
malaksali кurcu
frustriraš me dovodiš do ludila
ja bih da ti dam sve
a ti tromo blejiš
brojiš ovce
razvijaš paraplegiju
šta sam ti ja
neka diplomica da me izložiš
za goste suvenir školjka iz sutomora
što je svakih par godina
prisloniš na uho
praviš se da slušaš
more oluju budućnost
zajebi me s tim
ti si đaner koji se cijeli život
od sutra skida sa dopa
a prvom prilikom krade babi penziju
i juri zmajeve u hemijskom klozetu
grade moj
gоvno licemjerno šizofreno
ne bih te mijenjala ni za jedan drugi na svijetu.

Vladana Perlić

Čitao sam Perlićevu i ovo je fina urbana poezija, baš fina, ali malo (tj. malo više) je počelo da me smara to izmeštanje poezije u domen urbanosti i ulično-moderne priče (ne znam bolji izraz), i to po svaku cenu. I to sve zbog nepopularnosti poezije kao forme, nažalost, mada je i književnost danas postala nepopularna generalno medju običnim ljudima osim ako nije baš urbana tipa Vidojković i Valjarević (mada je Valjarević bolji od Vidojkovića) ili ako neko ne osvoji neku jaku nagradu pa bude popularan mesec-dva dok je u žiži javnosti. Lagunine 'top-liste' to najbolje pokazuju.

Ovo je kod poezije mnogo radikalnije izraženo jer sad ako hoćeš da budeš popularan pesnik moraš da budeš šmeker kao Tomaš i Perlićeva ili Ognjenka Lakićević, Milena Marković (iako Tomaš ima neke sjajne uratke). Ali meni je baš u toj 'nepopularnosti' lepota jer je poezija kao molitva, kako je govorio Novica Tadić, nešto duboko lično što možda i treba da pripadne samo uskom krugu ljudi. I voleo bih da danas imamo više mladih pesnika poput Čarlsa Simića, Ivana V. Lalića ili Danilova, ljudi koji ozbiljno rade i onu 'staru', pravu, izbrušenu i hermetičnu poeziju na moderan način i imaju neki uži krug poštovalaca... ne mora baš sve uvek da bude 'kul' i 'popularno.

 

[Richard III]

PALATA

Uđosmo unutra. Ogromna jedna sala,
tiha i prazna, njena podna površina
nalik je na opustelo klizalište.
Vrata sva pozatvarana. Vazduh siv.

Slike na zidovima. Vide se
uzvrveli beživotni prizori: štitovi, vage,
ribe, telesa u borbenom grču
iz jednog onostranog gluvonemog sveta.

U toj pustoši izložena je jedna skulptura:
sam samcit sred sale stoji konj,

ali ščepan svom tom prazninom sprva
uopšte ga nismo primetili.

Slabije od šuma u školjci
čuše se zvuci i glasovi iz grada
što kruže ovim napuštenim prostorom
mumlajući i žudeći za nekakvom vlašću.

Takođe, nešto drugo. Nešto mračno
zastade pred pet pragova naših čula
ne prelazeći ih.
Pesak je curio u svaku od ćutljivih čaša.

Vreme je bilo da pođemo. Krenusmo
prema konju. Beše nalik na džina,
crn kao da je od gvožđa. Oličenje puke snage
što preosta kad gospodari odoše.

Konj je govorio: „Jedan sam Jedini.
Odbacio sam prazninu koja me je zajahala.
Ovo je moja štala. Ja rastem polako.
I zobljem tišinu ovde unutra.“

Tomas Transtremer

 

[Baudrillard]

Čitao sam Perlićevu i ovo je fina urbana poezija, baš fina, ali malo (tj. malo više) je počelo da me smara to izmeštanje poezije u domen urbanosti i ulično-moderne priče (ne znam bolji izraz), i to po svaku cenu. I to sve zbog nepopularnosti poezije kao forme, nažalost, mada je i književnost danas postala nepopularna generalno medju običnim ljudima osim ako nije baš urbana tipa Vidojković i Valjarević (mada je Valjarević bolji od Vidojkovića) ili ako neko ne osvoji neku jaku nagradu pa bude popularan mesec-dva dok je u žiži javnosti. Lagunine 'top-liste' to najbolje pokazuju.

Ovo je kod poezije mnogo radikalnije izraženo jer sad ako hoćeš da budeš popularan pesnik moraš da budeš šmeker kao Tomaš i Perlićeva ili Ognjenka Lakićević, Milena Marković (iako Tomaš ima neke sjajne uratke). Ali meni je baš u toj 'nepopularnosti' lepota jer je poezija kao molitva, kako je govorio Novica Tadić, nešto duboko lično što možda i treba da pripadne samo uskom krugu ljudi. I voleo bih da danas imamo više mladih pesnika poput Čarlsa Simića, Ivana V. Lalića ili Danilova, ljudi koji ozbiljno rade i onu 'staru', pravu, izbrušenu i hermetičnu poeziju na moderan način i imaju neki uži krug poštovalaca... ne mora baš sve uvek da bude 'kul' i 'popularno.

Malo čitam tu urbanu poeziju, više se držim starih dobrih pesnika, mada i među ovim urbanim ima onih koji svakako poseduju kvalitet.
Upravo je ta želja za popularnošću, podilaženje publici, ono što mi smeta kod modernih autora.

 

[Baudrillard]

Kritika poezije

Hej, pesnici, zašto besposličarite!
Izađite na ulicu, uskočite u autobuse,
Upadnite u vozove;
Govorite vaše pesme i gledajte –
Kako se rascvetavaju,
Poput belih ruža.
Osmesi radnika u prašini ugljenoj.
Nađite na pijaci,
U žagoru, larmi, dimu…
Ozare li vaši stihovi
Trgovkinju u klompama, muškobanjastu,
To će značiti:
Niste uzalud život proživeli…
Jer njoj, rošavoj ženi široka lica,
Ubijena su tri deteta,
I ona ne daruje osmeh
Stihoklepačkome drljanju…
Penjite se uz telegrafske stubove,
Stvarajte stihove, iznova, iznova,
Mašite srcem kao zgužvanim kačketom,
Pozdravljajući budućnost.

Tasos Livaditis

 

[Richard III]

Petrovgradska prašina - odlomci

Na kamenom gradskom trgu, ukrašenom zastavama
i lampionima, slavili su glavni praznik
tačno hiljadu godina od nestanka
poslednjeg talasa Panonskog mora.
Neki čovek u filcanom šeširu držao je
govor i mahao belom
maramicom, ispred opštinskog
balkona prošao je karneval a onda je počeo
vatromet.

Čulo se uzastopno ispaljivanje petardi i
njihovo leteće fijukanje kroz vazduh ali niko
nije mogao da na nebu vidi njihovu rasprska-
vjuću svetlost.

Nebo je bilo puno zvezda i samo je onaj sa
dobrim, lovačkim okom mogao među zvezdama da
razazna tamne mlazeve petardi i rojeve crnih
iskrica.

To su stare, pokvarene rakete koje je doneo
jedan ruski carski cirkus, 1917. godine objasnila
mi je tetka Milka a onda me iznenada
ostavila samog na trgu.
Otrčala je u crkvu da sa vatrogascima,
oficirima i ostalim svojim udvaračima smiruje
podivljalo uže koje je samo išlo gore-dole
i bez prestanka vuklo zvono.

Voda Mrtvog Begeja strašno opada svakih
sedam godina. Ribe i rakovi se sklanjaju u Tisu
a na suvom dnu reke pokaže se, u bledozelenoj svetlosti,
sve što postoji u glinenom koritu.
Dočekao sam taj dan 1959. godine i ugledao
na dnu Mrtvog Begeja sva bića koja su u davnoj
prošlosti sasvim javno živela na površini
Panonskog mora: džinovske kornjače, biserne
školjke, gvozdene zmije, jepuri, kratkorepci,
dugorepci, andraci, štrkovi i podvezice.
Bila je i jedna kljova atlantskog slona.

Jednog zimskog predvečerja deda Cveta je
na velike drvene saonice okačio fenjer i iz
štale izneo dva braon jelena sa ispreplete-
nim rogovima.
Upregao ih je i otišao negde daleko.

Vojislav Despotov

 

[lahor]

Smilje

Danas
Sam te volela.
Tužno kao grlica.
Milovala
Želela...

Danas sam plakala
Zbog sebe i tebe.
Mučno,
posrtala,
po nekim putevima
koje nisam ni prepoznala

Boleli su me znaci
na njima...
Putokazi
Vreli
U naletima čežnje

Grlila sam nebo
umesto tebe
Sunce umesto
Moje tame....

Danas sam spoznala
Ljubav svoju
prema tebi.
Svoj usud
Svoje milje
i Tvoje bosilje.

Nađa

 

[Damjan WPWW]

MILA

"Vina, Milo!" — orilo se,
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku mali',
— Ma se rastō bela sveta —
Mesto čaše od bermeta,
Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? —
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži!

Stihovi Đure Jakšića, 1856

 

[Neprilagođena]

Kako mogu da se pretvaram da ne vidim
To što kriješ tako bezbrižno?
Videla sam je kako krvari
Čuo si me da dišem
Zaledila sam se u sebi
I okrenula
Mora da sanjam

Svi živimo
Svi umiremo
To te ne opravdava

Nije kao što izgleda
Nije to što misliš
Ne, mora da sanjam
To je samo u mojoj glavi
Ne u stvarnom životu
Ne, mora da sanjam

Pomozi mi, znaš da moram nekome da kažem
Reci im ono što znam da si uradio
Plašim te se ali strahovi mogu da se ostvare

Svi živimo
Svi umiremo
To te ne opravdava
--------------------------------------

Ejmi Li

 

[Mister]

dala sam ti note
ali pogrešno pevaš
suncokreti se ne okreću za tobom
melodija nije ona koju sam čula
na ivici pustinje
one noći punog meseca
oči poznaju jezik
davnina
jezik koji reči ne poznaju
melodija
i note
nisu isti
duša jeste
u ovom životu
te ne poznajem
ti me ne prepoznaješ
jer su note iste
kao i pre 1000 godina
ali melodija se promenila
ukus je isti
isti ti
ista ja
ali ovog puta nepoznati
ždralovi plaču
vetar vrišti
i sve je nekako
čudno
svemir nam se smeje
šalje ti kišu
da naučiš da me čitaš
ali ne prepoznaješ znake
u ovom životu
imaš neke svoje svetove
a ne shvataš
da sudbina
spaja
one davno razdvojene
kako bi nastavili da se vole
ali tek
pošto ljubav
prvo poklone
sebi samima





Tamara Petković

 

[Lada]

Jedan Rus kaže da se vreme
Zaustavlja u materiji a teče u energiji
Ja mislim da naše Sada, naš život
Nastaje na preseku večnosti i vremena
Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine
Moći da nosiš lepe haljine.

Milorad Pavic

 

[Lada]

Iznecu te iz glave,kroz sve moje proslosti
podmeces mi pokrete u svakoj praznini na koju naletim
da nikad ne bude isuvise jednostavno
da uvek znam kako izgleda svet sa druge strane
tvojih ledja
i neke rusevine su nas gradile
sastavile
sacuvale za kasnije zemljotrese
i sa tobom tako
vracam te na neke svoje prve recenice,
smeh na stepenistu Masinskog fakulteta,
pivo iz iste case
grad ispred tebe
koji stane u sve sto precutis
u svaki izgubljeni trenutak
u kom sam te pronasao...

 

[Nikita Kulganov]

Ako se ikad vratim - Vladimir Nazor

Ako se ikada opet vratim
Bit će to sred zore rubinima posute rumene
Ko onda kad rosu po travi smo zelenoj brali
Kad zaljubljena bila si u mene.
Ako se ikada opet vratim
Bit će to sred jutra – a vjetrić od majstrala,
Sjećaš se kada si rekla da nema na svijetu
Što ne bi za ovu barku na laganom vjetriću dala?
Ako se ikada opet vratim
Bit će to kad vjetrić klone sred podneva žarka,
Kad nigdje nikog usred konala ne bude -
A ljubavi puna ljulja se naša barka.
Ako se ikada opet vratim
Bit će to u večeri vedre kad gasi se dan,
Tad će nas umorne od ljubavi na moru
Tiho ljuljati suton – navodeći na oči san.
I jesen je uvijek bila draga meni,
Jer slađine puna, raskoši i sjaja
Sliči sveznalici, razmetkinji ženi,
Što raj daje strašću toplog zagrljaja.

 

[Neprilagođena]

Balada o predvečerju

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
i ostali ste sasvim sami.
Niste ni znali kako tišina voli nepoznate
da rani iz nevidljive puške.
I dugo ste uzalud naprezali oči
Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.
Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji
Kao polomljen luk:
Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap vremena
kad se nedirnuta travka popela uvis za novi
milimetar.
Pošli ste u predvečerje:
Niste ni znali
Da vas ramena bole od nevidljivih krovova
Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih ljubavi
Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa
A zaboravili ste da ste sa sobom povukli
zidove jedne jako navikle ulice.
Pošli ste u predvečerje:
Išli ste polako
I tek ste odjedanput shvatili da to nije
vaš korak iako su noge sasvim vaše.
Išli ste polako:
samo sad još laganije
Skoro kao da ne idete.
Stali ste
A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom
koji nije vaš korak.
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
I sada ležite u travi
Iako znate da ste hteli samo da sednete.
Pored vašeg uha
Jedna travka je prilično sumno porasla za milimetar
– Vi ništa niste čuli.
U vazduhu su dve ptice obeležile krilima
skromnu umetnost
– Vi ništa niste videli.
Pošli ste u predvečerje
I sada iz trave krišom otvarate oči
I čini vam se da vas još uvek neko nišani
iz nevidljive puške.


S.Raičković

 

[Baudrillard]

Otimanje

Moraš prvo da se otmeš: da te svi izgube
niko da te nema;
moraš od svakoga da odeš
i da sebi oprostiš što si otišao,
što te nigdje nema,
što nisi tamo gdje si potreban;
moraš da odeš i da budeš sam,
i vidiš ko si,
i onda sebi da oprostiš
što si to što jesi,
i da oprostiš sebi što nisi
sve ono što si želio da budeš,
i tek onda da se vratiš,
da se daš onima koji su ti oprostili
što si otišao,
koji su ti oprostili što nisi

Draško Sikimić

 

[Neprilagođena]

Kada si bila ovde pre
Nisam mogao da te pogledam u oči
Ti si poput anđela
Tvoja koža mi goni suze

Ti plutaš lagano poput pera
U jednom lepom svetu
Voleo bih da sam poseban
Ti sa tako jebeno posebna

Ali ja sam jedan smrad, ja sam čudak
Šta dođavola tražim ovde?
Ja ne pripadam ovde

Nije me briga ako će boleti
Želim da imam kontrolu
Želim savršeno telo
Želim savršenu dušu

Želim da primetiš
Kada nisam tu
Ti si tako jebeno posebna
Voleo bih da sam poseban

Ali ja sam jedan smrad, ja sam čudak
Šta dođavola tražim ovde?
Ja ne pripadam ovde

----------------------------------------

Radiohead(Creep)

 

[Lada]

Zaboravan broj-Vasko Popa

Bio jednom jedan broj
Čist i okrugao kao sunce
Ali sam mnogo sam
Počeo je da računa sa sobom
Delio se množio
Oduzimao se sabirao
I uvek ostajao sam
Prestao je da računa sa sobom
I zaključao se u svoju okruglu
I sunčanu čistotu
Napolju su ostali usijani
Tragovi njegovog računanja
Počeli su da se jure po mraku
Da se dele kad se množe
Da se oduzimaju kad se sabiraju
Onako kako se to u mraku već radi
I nije bilo nikog da ga zamoli
Da tragove zaustavi
I da ih izbriše

 

[Lada]

Visoki ljubavnici- Vasko Popa

Njemu pločnik jede
Sumporno meso
Njoj pije živu iz žila
On uzima nju na ruke
Podiže je na oblak
Visoko iznad tornjeva
Vole se tako sa zanosom
Mladih ukrštenih munja
Ona mu rađa
Sina zelenooki mač
I kćerku riđokosu frulu
Neguju srećni
Svoju nebesku decu
I nastavljaju da se vole
Na zlatožderski pločnik
Nikad više ne silaze

 

[vaya con dios]

Kočijašu,
hajd' na čašu,
dođi, druže, da te pitam,
kome njene ruke mašu,
ove noći
dok se skitam.
Noć je pala,
kola stala,
konji vrani.
I vrata su zaškripala
na mehani.
Nikog nema.
Krčmar drema
preko stola.
Gazda, mi smo dva boema,
i željni smo alkohola.
Prič'o sam joj o proleću
možda grešno, možda čudno.
Ona dunu k'o u sveću.
Sve ugasi,

sve zaludno.
Ne sećam se ničeg više,
pamtim samo bat koraka,
koji nam se podeliše
na dve strane
od sokaka.
Ona jednom, a ja drugom.
Rastasmo se bez svršetka,
pijan zvižduk, mesto metka,
prosvir'o sam samo
tugom.
Pošao sam bez zaklona,
niz ulicu, koju pljujem.
I mislio, da l' zna ona,
u šta sve ja
ne verujem.
Pošao sam kud me nose,
dve cipele k'o dva splava.
- Pijan, ružan, guste kose,
prazno srce,
prazna glava.
Kočijašu,
ispij čašu,
ispijmo je za čoveka.
I poteraj sad u kasu,
na putu nas
zora čeka.
Veles Perić

 

[Lada]

METAFIZIKA SUMRAKA

Prekasno je da ičemu učim srce.
Naizust znam azbuku patnje.
Proveravam uživo.
Vreme je stalo. Kakvo blaženstvo je u proticanju?!
Stvarnost podseća na umoljčan džemper -
Ovo su stihovi.
Život ipak šepa, poput kakve uboge devojke
Koja bi da se dobro uda
Iako u srcu nosi ožiljke uspomena -
Životopis vatre i vode.
To su te zaludne i bolne zalihe
Sa kojima se polazi na dug i neizvestan put
Koji je naša lična otadžbina,
Na koju svačija noga stupa kao čizma.
Od Kaina starija je svaka patnja,
Pa i ova koja je kao rođaka iz daleka
Došla na tri dana, a ostala,
Raskomotila se, zauzela svaki kutak.
O odlasku ni da bekne!
Vreme čuda je za nama.
Vreme građenja kula,
Rajskih i ovozemaljskih vrtova
Iz čitanki i stihova.
Tzv. grčka sreća čeka nas
Tamo gde nikada nećemo stići.
Zato napoj cveće i srce
Iz istog krčaga, ako ikako možeš.
Vreme ne presahnjuje,
Niti ubrzava korak, kako vele.
Vreme guta sopstvene slike kao sopstvenu decu.

Radmila Lazic

 

[Lada]

Pjesma o probudjenim uspomenama

Propala ljubav ne nosi se na put
Kao sto nosis kovcege i sveznje.
U spomenima zivot samo spava;
Kad probudi se -- oni budu ceznje.
Putujes dane i putujes noci:
Oni su tvoje drustvo u samoci.
U zanosima, lutanju daleku
Oni te naglo zabole, zapeku.
Otides dalje. Oni dublje riju
I glumljenu ti radost tiho piju.
Na dnu ti srca cuce sumnje; cuju
Micanje svake nade, pa je truju
Tjeskobama, ljubomorom te muce,
U sutra sjenu bacajuc od juce.

Cesaric

 

[Lada]

Slutnja

Idem u susret nekoj nepoznatoj.
Da li je blizu ili je daleko,
Ja ne znam. Ali da ti oci sjaju
Dosta je znati da te ceka neko.

U strahu za ljubav ispitujem srce.
Sto ima za nju? Ima, ima dosta.
Ja joj se smijesim negdje u daljinu:
Docekaj spremna svoga gosta.

Cesaric