Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.


Konstantin Simonov
 
DA LI NEVIN ČOVEK MOŽE OSTATU ŽIV?

Razumem zašto umiru oni koji su krivi,
Kažnjeni zasluženo i mrtvi dobrovoljno,
ali zašto da umre čovek bez krivice,
nevin, koji nije činio zla,
koji je slušao, radio i učio
kao da će mu sve to trebati u životu.

Mislio sam da smrt postoji
da bismo razlikovali nevine od grešnika,
jer ako sve izjednačavaš, sve je ništavno.
Za smrt je besmisleno živeti.
Ko god je umro nešto je pogrešio,
najteža kazna traži krivicu.
Kad bih verovao da ću ikad umreti
umro bih sada,
ali se umreti mora zbog nečega,
a nevin čovek nema radi čega.
Nesposoban da umre, ne može pogrešiti,
živi, a ne ume da objasni kako.

Ako ga zbog toga ne proglase ludakom
i strpaju u kavez kao čudo ili učilo.

Ne bi ga ubili makar samo zato
što će se nadati da će ipak umreti.

Ako bi ikad umro nevin čovek,
mogao bi samo umreti poslednji.

Ja ne znam preimućstva smrti.
Nevin sam i čist
Nema razloga da umre nevin čovek.
Nevin čovek mora večno živeti,
to je njegovo pravo,
ali ne na nebu nego ovde na zemlji,
gde mu zauvek pripada toliko otadžbine.

Što se to do sada nije dogodilo
možda je samo dokaz
da pre nas nevinih nije ni bilo.

Ili neki čovek već i živi vekovima,
na nekom tajnom mestu, prikriven i neprijavljen,
diše, gleda i čeka
nevinog druga da mu se poveri.

Matija Bećković
 
...Danas, kada smo zajedno,
okrenula sam lice ka zidu.
Ruža? Kako izgleda ruža?
Da li je to cvet? A možda je kamen?

Zbog čega se, trenu crni,
s nepotrebnom zebnjom mešaš?
Postojiš - prema tome moraš proći.
Proći - prema tome to je lepo.

Nasmejani, zagrljeni,
pokušavamo sklad da nađemo,
iako se kao dve kapi čiste vode
razlikujemo.

Ništa dvaput - Vislava Šimborska
 
***

Noć te uništava da bih te tražio
kao ludak, u tami, u snu, u smrti.
Moje srce izgara kao osamljena ptica.
Tvoja me odsutnost ruši, život se zatvorio.
Kakva samoća i mrak, kakav suh mesec na nebu,
kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima
pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,
za tvoju neočekivanu odsutnost u noći koja raste.
Moje ruke te ne stežu i moje oči te ne poznaju.
Moje su reči uspravne trazeći te utaman.
Spokojna noć u meni, horizontalna i duga,
pružena kao reka sa samostalnim obalama.
Ali idem da te tražim, otimam te i čupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje sećanje.
Tišina gradi tvoju neobjašnjivu istinu.
Svet se zatvorio. Sa mnom ostaješ.

J. L. Hidalgo
 
POSTOJI

Postoji takva sudbina
da sve što o njoj nije kolebljivo, nije čvrsto

postoji takva ljubav
da se svet završava tamo gde hoćeš da postaviš
stopu

Postoji takvo uživanje
da usta žene izgledaju kao da je stid samo
pitanje pola

Postoji takva kosa, krivotvorena meteorom,
da je to sigurno đavo koji je u njoj pravio
razdeljak

Postoji takva samoća
da samo jednim okom vidiš već samo so

Postoji takva zima
da daviš golubove i tako greješ svoja krila

Postoji takva težina
da si između onih što padaju ti onaj koji je već pao

Postoji takva tišina
da je moraš izgovoriti: i to ti, bas ti!

V. Holan
 
ODBLESAK - Milutin Bojić

Vratila si mi dane belih ruža,
Donela ljubav iskrenu i čednu.
Da sanjam, kad mi oči prošlost htednu,
Rumen, što žudno čar mladosti pruža.

I, pune sunca, tvoje oči piše
Bezdan saznanja s usne pune laži,
Vaskrsnuv nežnost, koja oko vlaži,
Jer dasi Boga iz tvog nedra biše.

U vrt gde leže ispijene čaše
Na rpi cveća i zgažena granja,
Ti blesnu sunce svesnog osećanja,
Da dani krina mađijski se zbriše.

Kad u prah padne idol slavom sliven,
Tužno zacvili logor ogoleo,
Priznaću tajom, sam u sebi skriven,
Da sam te, više no što znaš voleo.
 
NEIZBJEŽNOST

Je li to važno da'l si bila vjerna?
I da li ja bjeh vjeran, nije li svejedno?
Ne živi od nas bliskost neizmjerna,
i mi se nehotice promatramo žedno.

Ja opet drhtim, ti si blijeda, smjerna,
i slutiš bol, a čekaš ga k'o žedna.
Trenuci šumno teku kao vode,
a strast već vreba, gdje da nas probode.

I tko nas stvori baš jedno za drugo,
Bog ili Usud, primismo to hladno.
No, mi smo usred magičnoga kruga
i ukleti, odjednom, iznenadno.

Zgrozi nas sreća, ta tjeskobna tuga,
mi padamo, dva sidra, mirno na dno!
Ne, ovo nije slučaj, ni ljubav ni nježnost,
nad nama vlada samo Neizbježnost.

Valerij Brjusov
 
ŠINTO

Kad nas satire nevolja
načas nas teše
i najmanji pokreti
pažnje ili pamćenja:
ukus nekog ploda, ukus vode,
lice koje nam navraća u snu,
prvi jasmini u novembru,
beskrajna čežnja kompasa,
knjiga koju smatramo izgubljenom,
ritam nekog heksametra,
kjučić koji otvara neku kuću,
miris kjiga ili sandalovine,
staro ime neke ulice,
boja neke karte,
kakva neočekivana etimologija,
glatkoća dotrajalog nokta,
datum koji smo tražili,
brojanje dvanaest muklih brecanja,
žestok telesni bol.
Šinto ima osam miliona božanstava
što tajno putuju zamljom.
Ova nas skromna božanstva dodiruju,
Dodiruju nas i napuštaju.

H. L. Borhes
 
Posvećeno - A. S. Puškin

Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Teko je život, pun čeznuća,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkrovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuća:
ti vraćaš sve što vreme uze,
i rajske sne i nadahnuća,
 
AKO JE ŽIVOT PROSTAČKI FILM

Ako je život prostački film,
zašto ne izađemo pre kraja
Ne brini
jedne noći naći ćemo
taj napušteni kino,
Svetla mu utrnula
Kornvolski zamor
pažljivo i daleko sklonjen
Pocepane ulaznice bačene
U pocepanu kantu za otpatke
Kinooperater otišao kući
u svoju noćnu moru
Ne brini
Taj film će se još okretati
(Jedan o zalasku sunca)
mi ćemo pronaći dva hata
Sputana ispred štala
uzjahaćemo
odjahati
u
naš
srećan
kraj

Rodžer Makgof
 
Dusu mi pokloni
onako nezno,
stidljivo, decacki
dotakni ispucale usne
toplim pogledom
i ogrni me svojim rukama
dusu mi pokloni
celu
sa svim ogrebotinama
sto ih krijes
zaboraviti probas

dusu mi pokloni
ta jedino to je
sto imam za dati
potpuno.


NN
 
SKANDAL U KATEDRALI

Gonjena od čuvarke stolica
u katedrali
jedna noga stolice je pobegla
da proživi svoj život
izvan tih hladnih zidova
Jedan vernik rasejan pobožnošću
sede na stolicu sa tri noge
i sruši se
Na kraju mise podižu ga
naprsle lobanje
i slomljenog sedala
Iz sedala stare stolice
prosipaju se
hiljade bakarnih novčića
i kotrljaju po kamenim pločama
katedrale

Nezamisliv skandal!

Žak Prever
 
Očajna razglednica - Ana Ristović

Na mene neće nalepiti markicu,
neće me poslati poštom,
Air mail otpada sa mene
kao moguće inostranstvo sa pasoša
koji putuje
samo u božju mater.
Jer ne nudim pejzaž
ni uokviren zalazak sunca
ni veštačke ruže u očekivanoj v(l)azi.
Prikazujem malo, gotovo ništa.
I nudim samo
predugačak, isuviše komplikovan,
i zahtevan tekst
na poleđini
razglednice, koju niko
ne bi stavio u svoj džep.
Jer toliko reči nositi sa sobom
isto je što i nositi kamenje
od koga se ne gradi ni kuća
ni nečiji spomenik.
Vreme upotrebe
svešće me bar
na dobru reciklažu.
 
ČEZNEM DA TI KAŽEM NAJDUBLJE RIJEČI
Rabindranat Tagore


Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.
 
Mi se čudno razumemo
k'o dva bola, k'o dva vala,
k'o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagadjanja.

I stvarni snovi, evo
polagano nadolaze
k'o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev'o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.


Stanislav Vinaver
 
*****
Bilo je lakše voljeti te iz daljine,
Biti s tobom u noćima beskrajnih književnih rasprava
Dok se magla dizala na moru i odmah ruke otklanjao
Ona pamćenja što se nisu uklapala
U rečenične nizove čežnje:
Ništa nije moglo narušiti predodžbu o tebi.
Sad izbliza siliš me da te osjećam kao truli zub
Otvorenu ranu, čekićanje živca, živo meso besmisla
Bolest pred kojom smo bespomoćni i ti i ja
Kao pred kakvim istinskim proglasom
Propasti.
A nekad je ljubav bila čist i doslovan
Doživljaj samoće.
Osobe i krajobrazi koje je dozivalo sjećanje
Kao morska trava pokretana valovima.
Dani daleko od tebe, beskrajne literarne noći
Svijet bez zbilje ali svoj i konačan
Poput dobre pjesme čvrsto zatvoren sa svih strana
I ja u dimu lule za šankom dalekih mora
Što nas dijele u svakom času admiral
Svojih priviđenja.

Boris Maruna
 
1450937_10152615264111953_1109761574_n.jpg
 
PAUZA

Današnja kiša nema kraja.
Današnja kiša je izgubila svoj početak.
Koračam prema tebi razmišljajući koliko se već dana ovako viđamo.
I pričamo...
Pričamo kao i uvijek- polako i pametno.
Sve što sada vidim podsjeća me na Onaj Grad koji našoj vrsti na kraju ostane.
Naša vrsta voli starinske filmove. Oni hrane usvojene taštine.
Tvoja tišina mi opet bistri misli.
Kad prođe pokloniću ti svoju. Nek' vode ljubav kako to samo tišine čine.
U pauzi svega beznačajno ti govorim što sam sutra želio reći...
I juče.
Kiša još pada i nije hladno.
Kafa u šoljicama strpljivo čeka pokoravajući se dobovanju naših čežnji. Volim kišu kad nije hladno i kad pijemo kafu tamo gdje posluga ne voli svoje goste, tamo gdje ni muzika nije dobra.
Na takva mjesta odlazimo sve više, naročito kada ovakva kiša pada... kada sve ostaje iza nas. Pitam se hoću li u Drugom gradu imati svoje mjesto i nekog poput tebe da mi upotpuni popodneva mokrih utoraka, srijeda, ponedeljaka i onih ostalih...
Pomalo se brinem... ne zbog sebe, već zbog tišine
Znaš već... Znam da znaš.

Mehmed Begić
 
One bright morning in the middle of the night,
Two dead boys got up to fight.
Back-to-back they faced one another,
Drew their swords and shot each other.
One was blind and the other couldn't see,
So they chose a dummy for a referee.
A blind man went to see fair play,
A dumb man went to shout "hooray!"
A deaf policeman heard the noise,
And came and killed those two dead boys.
A paralyzed donkey walking by,
Kicked the copper in the eye,
Sent him through a rubber wall,
Into a dry ditch and drowned them all.
(If you don't believe this lie is true,
Ask the blind man -- he saw it too!)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

VranV
e.e. cummings - stihovi, pesme
Odgovora
3
Pregleda
337
VranV
VranV
VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
17
Pregleda
465
Džudi S
Džudi S

Back
Top