Književnost Najdraži stih

[lisičica~]

"Al ipak zivim, sto mi zalost stvara

bez onog svetla, milog mi toliko

u noci kad je brod bez kormilara."

F. Petrarka

 

[PetarSamotnjak]

PESMA IZ DALJINE TRAVE

Postoji jedan kraj koji ti posećuješ
Po mirisu jutra na prozorskim oknima
Kada smo mi završili sa blagošću
Branje zvezda u njihovim gnezdima.

Ti dobro znaš koja čudovišta vuku
Sigurnom rukom po zidu
Uporne utvare koje nas vezuju
Sa susedima iz drugog života.

Zemlja noći dodirnula je divljač
Koje nebo lovi lubardama zraka.
Oni će doći kao oganj bure
Zasipajući kratkotrajnim travama,
Padajući ne veći od prepelice,
I rasprskavajući se u krvave zastave,
A oganj neće imati više nikog
Ko bi se mogao odupirati
Ispred senki zore.

Zašto ti spavaš, moja ljubljena,
Na tako dalekim zvezdama
Veoma dragih uspomena;
Njihovi nas nimbusi približavaju
Jedne drugima kroz takve noći
I tolike snegove oblaka?

Strah otače laki listar
Rose po kome poležu životinje
I gde tvorovi krvare bez krika,
Izbegavjući put ka jazbini.

Ja vidim ruke tvoga sna
Da dosežu do blagih obala
Sa predelima prozračnim,
Gde nebo razvija svoju senku
I dodiruje svakog spavača
Prepuštenog bljesku sna.

Edmon Imo

 

[Lily Anne]

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo...

Vasko Popa

 

[PetarSamotnjak]

UZALUD SAM SE TRUDIO

Uzalud sam se trudio ti si u meni
Kucala
Kao neko drugo srce koje imam.

Uzalud sam se trudio ti si dolazila odlazila
Po bezglasnim prolazima kojima moja krv tiho mrmori

Uzalud sam se trudio znao sam da si tu
Zauvek
I zgrušana vrebaš
U traženju izlaza.

I moje ruke bez moje volje hvatale su me za gušu
Da te stegnu da te zadave

Da te istrgnu iz mene
Kao klin
Kao krik
Kao bulku koja crveni zid moga života.

Žan Ruslo

 

[Neponovljiva Gracija]

Daleko u nama

Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu...

Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih.

Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka.

U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje.

U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe.

Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama...

Vasko Popa

 

[tetkaD]

Uzalud

S vetrom u tabanima
bosim
i naručja punog zvezda
ubranih pred svitanje
bežim iz tvog sna
da izdaleka ti šapnem
tajnu o slobodi
A bojim se,
nećeš je poznati
bolom ogrnutu
Todora Škoro

 

[PetarSamotnjak]

VERA

Vera je kad neko ugleda
Listak na vodi ili kaplju rose
I zna da su tu - jer su oni večni.
Makar se snilo il oči sklopilo,
Na svetu biće samo što je bilo,
A vode rečne list dalje odnose.


Vera je i to ako neko rani
Nogu kamenom i zna da kamenje
Zato je da bi nogu nam ranilo.
Gledajte kakve drvo baca senke,
Senka i nas i cveća pada na zemlju:
Što senku nema, nema ni opstanka silu.

Česlav Miloš

 

[Net & Neta]

Koracam jos kao da idem...

Koracam jos kao da idem
necem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.

Kamen koji moze samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spusta,
a nikad ne dize.
Prica o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.

Zivota nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnosljivo duga,
Ljudska sudbina

Ivo Andric

 

[PetarSamotnjak]

NOĆI

Noći su neki put sumorne.

Vrtovi nemaju više mirisa
Ni drhtaja između lišća
A nisko nebo crvenije je između tolikih stubova
Trgove često posećuju avetinjski kipovi
Ko tuda prolazi uzalud se žuri.

Noći se smiruju baš kao i naši dani.

Noći jednog starog grada
Suviše starog
Bez ptica i bez jednorogog jarca
Bez konjanika ni ludih dama
Ni ranjenih pauna ni košuta ni risova
Ni sveže krvi po zidovima palata predaka.

Igre ruku igre reči ognjevi su
Igre reči igre ruku u koje ljubav zaluta
Između slapova svitaca dragulja
Pene izlomljenih čipaka
Svilenih povesma bačenih na ohole oči
Smeha pod kišom cvetnih listića.

Noć kao pozorište od kadife boje za žalost
U kome se razbuktavaju naše izbledele uspomene.
Jutra podupirana štakama.

I ostaje samo ukus od pepela i truleži
Ukus cveća uplesnivljenog ustajalom vodom
Taj promašeni ukus koji nam prija više
No sve drugo.

Andre Pjer de Mendijarg

 

[gost 292874]

Dopadas mi se kada cutis

Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna,
iz daljine me čuješ i glas te moj ne dodiruje.
Kao da su ti oči nekud odletele
i poljubac jedan sklopio usne.

I pošto su sve stvari pune moje duše,
izranjaš iz njih njome ispunjena.
Leptiru sna, na moju dušu ličiš
i ličiš na reč melanholija.

Dopadaš mi se kada ćutiš i kad si kao odsutna.
I kao da se žališ , leptirice zaljubljena.
Iz daljine me čuješ i glas me tvoj ne dodiruje.
Dozvoli mi da ćutim zajedno s ćutanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takođe ćutanjem tvojim,
svetlim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten.
Slična si noći, zaćutala i zvezdana.
Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko i čisto.

Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna.
Daleka i bolna kao da si preminula.
Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta.
I radostan sam, radostan što istina to nije.
Pablo Neruda

 

[PetarSamotnjak]

Jedan nesto ozbiljniji pogled na magarca

Da okupaš zebru,
da joj spereš šare,
šta bi bila zebra?
Obicno magare.

A da nešto staviš
magarcu na rebra
iste one šare
- bi li posto zebra?

Ja mislim da ne bi
(I sigurno ne bi!)
jer on ne da da se
tek tako pozebri,

ko što neki lako
svoje ruho svlače
i oblače tudje
pa se - pomagarče.

Vito Nikolic

 

[Net & Neta]

EMI - José Martí

Ne osećaj se da ti dar nedostaje,
da govoriš kao da te otima nebo,
jer tvoja ukrasna lepota, ni duša čista
ne trebaju šira krila.

Ne gledaj u tvome ćutanju izvor bolova,
ne oplakuj ni reči koje kazuješ,
ni reči koje ti fale.

Ako na tvome licu sjaje divne oči
da zaljubljena duša u njih odlazi,
neka ih nikad ne zamagle tužne srdžbe,
jer sve reči na mojim usnama
nisu vredne pogleda tvojih očiju...

 

[PetarSamotnjak]

KAP KIŠE

Ja tražim kapljicu kiše,
Koja je pala u more.
U svome vrtoglavom padu
Blistavija je bila od drugih,
Jer, jedina između sviju,
Ona je mogla da shvati
Da, slatka u slanoj vodi,
Mora da nestane za svagda.
I ja je tražim po moru
Međ talasima, sa pažnjom,
Tražim da zadovoljim
Tu uspomenu krhku,
Koju ja jedini čuvam.
Al zalud, jer ima stvari
Kad ni bog ne može ništa
I pored dobre volje
I pomoći bez reči
Neba, talasa i zraka.

Žil Sipervjel

 

[goxy]

Anger, he smiles,
towering in shiny metallic purple armour
Queen Jealousy, envy waits behind him
Her fiery green gown sneers at the grassy ground

Blue are the life-giving waters taken for granted,
They quietly understand
Once happy turquoise armies lay opposite ready,
But wonder why the fight is on
But they're all bold as love, yeah, they're all bold as love
Yeah, they're all bold as love
Just ask the axis

My red is so confident that he flashes trophies of war,
and ribbons of euphoria
Orange is young, full of daring,
But very unsteady for the first go round
My yellow in this case is not so mellow
In fact I'm trying to say it's frigthened like me
And all these emotions of mine keep holding me from, eh,
Giving my life to a rainbow like you
But, I'm eh , yeah, I'm bold as love
Yeah, yeah
Well I'm bold, bold as love (hear me talking, girl)
I'm bold as love
Just ask the axis (he knows everything)
Yeah,
yeah,
yeah!

 

[PetarSamotnjak]

KAKO JE LAKO IZGUBITI VERU

Prošao je konj i kola.
Vidim. Verujem u njih.

Smračuje se.
Prošao je konj i kola.
Ali konj je imao konja.
Kola su imala kola.
Vozili su te svoje
velike iz senki
od bagrema.

I već mi je teško poverovati
u konja i u kola.

Miron Bjaloševski

 

[Net & Neta]

MELANKOLIJA - Rubén Darío

Brate, što nosiš u sebi svjetlo koje šija,
reci mi, gdje je moje? Slijep, hodam tapkajući.
Moram se kroz vjetar i kroz oluju vući,
zaslijepio me san, izludila harmonija.

To je zlo moje. Sanjati. Poezija nije
nego željezna košulja koja mi dušu steže;
tisuću njenih bodlja ranjava me i reže,
melankolija moja od njih teške kapi lije.

I tako, lud i slijep, hodam po pomrčini
gorkoga svijeta. Čas mislim: putu nigdje kraja,
a onda mi se opet sasvim kratak čini.

I u tom teturanju uzdaha i agonije
jedva nosim teret čemera i vaja.
Čuješ li, melankolija moja teške kapi lije!

 

[PetarSamotnjak]

NEDOVRŠENA ODA BLATU

Blato se sviđa otmenim srcima, jer je prezirano stalno.
Naš duh ga beščasti, naše noge i naši točkovi ga gaze. Ono
stvara naše koračanje teškim a i prlja, a to mu se ne oprašta.
Od blata su! kaže se za ljude koji se preziru, ili su puni niskih
i vređajućih psovki. Ali blato ne haje mnogo za sramotu koja
mu se nanosi, za nepravde koje mu se čine. A da li zaslužuje to stalno
ponižavanje? Zaista, grozna istrajnost!
O ti blato tako prezirano, ja te volim! Volim te zbog prezira,
u kome si stalno.
Iz moga pisanja, ti blato u pravom smislu, prsni u lice tvojim
klevetnicima!

Tako si lepo posle bure koja te rastapa, sa tvojim plavim
krilima!

Kad više nego što je najdalje, i najbliže postaje nejasno i kad
posle dugog zloslutnog razmišljanja, iznenadni pljusak snažan da
ranjavi i samo tle, brzo topi blato, jedan čisti pogled ga obožava:
pogled azura, oslobođen oklopa, na tu glibovitu materiju i suviše
ispresecanu neprijateljskim dvokolicama, - po kojoj u dugim
razmacima, ipak, kao neke plovke u svojoj jogunastoj volji,
nepokolebljivost i sloboda vode naše korake.
Tako, neko divlje mesto postaje najljupkije raskršće, staza
najprašnija.

Najfiniji cvet tla proizvodi najlepše blato, ono koje se najbolje
brani od prilaza noge; kao uostalom i sve lako uobličavajuće
namere. Najživahnije najzad šiknulo je u lice svojih savremenika.

Samo ono sprečava svako približavanje svome centru, primorava
na duga zaobilaženja, pa čak i na hod na štulama.

Nije to možda zato što je negostoljubivo ili ljubomorno; jer,
lišeno naklonosti, ono ako mu se i najmanje približite, prilepiće
se za vas.

To pseće blato, koje se dohvata mojih cipela i koje mi prska u
oči nametljivim oduševljenjem!

Ukoliko je starije, utoliko postaje više lepljivo i upornije.
Ako ugazite u njegovo carstvo, ono vas više ne pušta. Postoje u njemu
kao neki borci, polegli po zemlji, koji se grčevito hvataju za vaše
noge, kao elastične zamke, kao laso.

Ah, kako mu je stalo do vas! Više no što vi to i želite, kažete.
Ali, ne i ja. Njegova naklonost me dira, ja mu rado opraštam.
Više volim da koračam po blatu nego po nekoj ravnodušnosti, i
više volim da se vratim iskaljan nego kao ubogi đavo koga niko
ne ferma; kao da ne postojim za tle po kome se šetam ... Uživam
u tome što mi zadržava korake, zahvalan sam mu za zaobilaženja, na koje
me primorava.

Bilo šta bilo, ono ne pušta lako moje cipele; ono će se pre
osušiti na njima. Ono umire onde gde se zakači. Baš kao bršljan.
Ne nestaje na prvi potez četke. Treba ga strugati nožem. I pre no što
će se pretvoriti u prašinu - kao što je sudbina svih ugljenih hidrata
(a to će biti i vaša sudbina) - ako ste ga obeležili vašim
koracima, i ono vas je obeležilo svojim pečatom. Međusobno
obeležavanje...
Blato umire grleći čvrsto svoje čengele.

Najzad, blato se sviđa hrabrim srcima, jer u njemu nailaze na ne
najlakšu priliku da se vežbaju. Izvesna knjiga, koja je imala svoje
vreme, i koja je učinila u svoje vreme sve dobro i zlo koje je mogla
učiniti (smatrali su je dugo za svetu reč), tvrdi da je čovek načinjen
od blata. Ali to je očigledna obmana, štetna i za blato kao i za
čoveka. Htelo se reći samo na štetu čoveka, želeći jako da ga ponize,
da mu oduzmu svako samopouzdanje. Ali mi ovde hoćemo da damo
svakoj stvari samo njenu želju (kao uostalom, i čoveku). Kad govorimo o
čoveku, mi ćemo govoriti o njemu. A kada govorimo o blatu,
govorićemo o blatu. Oni, razume se, nemaju mnogo čega zajedničkog.
U svakom slučaju, poreklo ne. Čovek je i suviše savršen, i njegova put
suviše rumena, da bi bila sačinjena od blata. A što se tiče blata,
njegova glavna namera, i najočiglednija, jeste da se od njega ne može
ništa učiniti, niti se može upotrebiti za nešto.
Ono prolazi - i to je obostrana namera - kroz puževe, crve,
puževe-golaće - kao mulj kroz izvesne ribe: hladnokrvno.

Nesumnjivo je, da sam pesnik, da bih mogao (a videlo se već to)
govoriti o lasu, bršljanima, skrivenim borcima blata. Ovako,
osušiće se ono u mojoj poemi, kao što se osušilo na drumu, u onom
obliku u kome ga je isprskani predmet ostavio...
Ali kako mi je mnogo više stalo do blata nego do moje poeme,
ostaviću ga njegovoj sreći, i neću ga mnogo pretakati u reči. Jer
blato je neprijatelj oblika i zadržava se uvek na granicama
ne-oblikovanja. Ono kao da nas mami ka izvesnim oblicima, pa nas zatim
ostavlja obeshrabrene. Pa neka tako i bude! I zato ću ostaviti napisanu
onakva kakva je, na njegovu slavu i njegovu porugu, samo jednu odu
namerno nedovršenu.

Fransis Ponž

 

[goxy]

Your home is where you're happy
It's not where you're not free
Your home is where you can be what you are
'Cause you were just born to be

Now they'll show you their castles
And diamonds for all to see
But, they'll never show you their peace of mind
'Cause they don't know how to be free

So burn all your bridges
Leave your whole life behind
You can do what you want to do
'Cause you're strong in your mind

And, anywhere you might wander
You can make that your home
Just as long as you've got love in your heart
You'll never be alone

Just as long as you've got love in your heart
You'll never be alone
You'll never be alone.

 

[PetarSamotnjak]

SUSRET


Vozili smo se pred osvit zamrzlim poljima,
Dizalo se crveno krilo, još je bila noć.

Odjednom je pred nama protrčao zec,
A jedan od nas pokazao ga rukom.

To je bilo davno. Danas već ne žive
Ni zec, ni onaj što ga je pokazivao.

Ljubavi moja, gde su, kuda idu
Blesak ruke, linija beg, šušanj busenja -
Ne pitam u tuzi nego u zamišljenosti.

Česlav Miloš

 

[Net & Neta]

Budan san - Stevan Raičković


Ako pomakneš usne umiriće se more.
Rasklopiće se školjke
I zauvek pevati ribama.
Siđi u moj san
S nogama od svetlosti
I hodom koji se pretvara u bulku,
U vodu
I nešto kao sećanje.
Tražio sam u srpskom govoru reč koja liči na tvoje oko.
Ponavljao sam je tiho u sutonu
U travi
Malim mravima.
Oprosti,bio sam smešan kao pre sto godina.
Reč je u početku bila nalik,
Pa je izgubila smisao.
Ako je okreneš:
U jedne prazne grudi useliće se zvono.
(Da li si čula brujanje u polju
Koje je pretvorilo svet u kišu?)
Malo sam slab.
Učini mi se: ptice su iz tvog porekla,
A moje su ruke tek iz roda mesečine.
Ako pomaknes usne:
Školjke će zauvek pevati.
Ribe ce tihim klizanjem obeležiti srce
U dubini.
Ako zatvoriš oči ugasiće se svetlost.
(Zamisli: vetar se skamenio.
Ja sam udahnuo stenu.)

 

[PetarSamotnjak]

RADIO

Ta lakovana kutija ne pokazuje ništa drugo što se izdvaja iz nje
do jedno dugme koje se okreće do prvog otkucaja, da bi se zatim u njenoj unutrašnjosti
slabo zapalilo više malih nebodera i grubi šumovi naglo
izbili iz nje i osvojili svu našu pažnju.
Mali aparat izvanredne "selektivnosti"! Ah, kako je to oštroumno
što smo naš sluh popravili do te mere! I zašto? Da bi sebi mogli
neprestano nanositi udarce najgore grubosti.
Svih talasa tečnog đubriva svetskih melodija.
Pa lepo, eto šta je savršeno, na kraju krajeva! Stočno đubre
treba izneti i izložiti suncu: takvu poplavu nekiput plodonosnu...
Ipak, žurnim korakom vratimo se našoj kutiji
da bi završili sa njom.
Na velikoj je časti u svakoj kući od pre nekoliko godina -
usred salona i sasvim širom otvorenim vratima - ta brujeća,
blistava mala kutija za smeće.

Fransis Ponž

 

[goxy]

It's all in the eyes of a dreamer
It's all in the eyes of a man
All the things that we've done in life
And all the things that we've planned

Can the world be sad as it seems
Where are man's hopes
Where are man's dreams
Aw the eyes of a dreamer
In the eyes o' the man

All the songs, have been sung
And all the saints, have been hung
The wars and cries have been wailed
And all the people have been jailed

The world it's yours my friend
It's yours to begin or to end
Oh the eyes of a dreamer
In the eyes of the man

Take nothing from nothing brother
And it's all just the same
For the loser is the winner
And there ain't no blame
'Cept the end of the game

The moment, is ever constant in the mind
Everywhere I look the blind lead the blind
Here's your chance to step out of time
There ain't no reason and there ain't no rhyme

For the trouble you bring is the trouble you bring
And a thing is a thing just a thing is a thing
In the eyes of a dreamer
It's in the eyes of a man

It's all in the eyes of a dreamer
It's all in the eyes o' the man
All the things that you've done in life
And all the things that you plan

Is the world, as sad as it seems
Where are your hopes
Where are your dreams
In the eyes of a dreamer
All in the eyes of the man
And you are the man

 

[PetarSamotnjak]

SVAĐA
Odjednom-čekali smo poslije svađe,
Potišteni,oborivši oči,zanjemjeli,
Mrtvih vjeđa i prstiju,u beznadnoj
Očajničkoj nadi u opoziv riječi koja dijeli:
Dok se muk u sobi taložio nijemo,
Stazom naših misli došuljao nam se glas
Da se,tiho kao list kada pada,
Spustila sjena i svađa je pala među nas;
I dok sam se, u muku, divio s bolom
Tvojoj dubokoj, tragičnoj ljepoti što strada
Kao razdrte blijede latice od obijesnih ptica-
Toj žaljenoj i voljenoj ljepoti, odbačenoj sada;
Kad se sumornost trenutka zgusnula do kraja,
A vjera ugasla s nadom, i urotile se kiše
Da potresu strune naših srca u siva arpeggia,
I smjelosti nije u ljubavi bilo,pa ni želja više:
Zvuk vedrog gudačkog kvarteta se prosuo
Iz susjedove sobe tog trenutka
Istrgnuvši se iz tišine, tišine poput naše,
Kao neukrotiv pjev životnog vrutka
Što zvoni i kroz poraz;prenuvši se iz tuge,
Probuđeni iz bola od te žalosti još čišće,
Podigli smo oči koje pamte, pogledali se
Kroz radosne suze;a u mrtvo lišće
Sletio je, tiho kao prvi, još jedan list;
Nestala je sjena i smisao svađe tog trenutka,
Ustali smo uz te božanske zvuke,
Dodirnuh ti ruku i poljubismo se bez glasa.

Conrad Aiken

 

[Net & Neta]

Размичем белину
између очију
док срце слути
где путеви зебње воде.

Несигуран корак сна
обузима биће
у слици живота
изгубљен сопствени его.

Комадиће прошлости
назирем у магли
раскринканог сутра
тражећи речи оправдања.

Убеђујем сећања
да понос не знам шта је
да овако разрок
право не умем да гледам.

Украдену тишину
ветар од мене носи
враћа ми немире
да неко сам сасвим други.

НЕКО ДРУГИ - Анђелко Заблаћански

 

[PetarSamotnjak]

ČAJ SA MLIJEKOM

Četiri su ruke na bijelom stolnjaku:
To dvoje mladih sjedi za stolom samotnim:
Sunce je obasjalo sve kuteve kuće.
Dvoje zaljubljenih pije čaj sa mlijekom.
Radosni i sretni oni slave svoj zlatni dan,
Dan, koji je njima najveću sreću donio.
I na ovom surovome svijetu
Njihova dva mlada srca zauvijek združio.
Dvoje mladih šuti, radujuć' se jedno
Drugome. I samo poljupci se čuju iz tišine.
sunce je obasjalo sve kuteve kuće.
I proljetni lahor njiše lake zavjese.
Četiri su ruke na bijelom stolnjaku,
I na njima se sjaje dva zlatna prstena.
Sunce je odagnalo sve sjene s njinih lica
I bacilo preko njih svoj odsjaj rumeni.
Sunce slavi ljubav, što dva srca spaja,
Ljubav, što je jača od bijede i od smrti.
Ruža svoje tajne šapće povjetarcu. . .
Dvoje zaljubljenih pije čaj sa mlijekom.

Salah Gahin