Када писац направи ново издање старе књиге, гдѣ йе само промѣњен брой издања или исправљене куцачке грѣшке, то се у државной народной библиотеци сматра као потпуно нова књига, различита од прве. Е тако йе и са йезицима.
Технички гледано, србски и хрватски йезици йесу различити йезици. Имайу посебне рѣчнике, писма, правописе и остала правила. Исто важи и за муслимански и црногорски йезик. Али су сва четири вештачки йезици, йер су створени политичарими. Они одлучиваху и йош одлучуйу хоће ли се нови йезици стварати или не. Али су суштински сва четири йезика само различита имена за мање више йедно те исто.
Као што нѣмачки политичари одлучише да се на великом простору од Луксембруга до пољске границе и од йужних Алпа до Фленсбурга, дубоко унутар Йитланда говори само йедан йезик, нѣмачки, тако исто они могаху одлучити направити 30, 50 или стотину йезика на истом простору. И сви би они могли имати донекле различите рѣчнике, правописе, граматике и шта йе већ све потрѣбно. Не сумњам да би се нашло сасвим довољно оправдања и научника вољних бранити Хановерски йезик, Франкфурт-на-одрански йезик, Реус-млађе-лозе йезик, йезик Реуса-старийе-лозе итд... Йер разлике међу нѣмачкима говорима су велике, знатно веће него међу словѣнскима западнога Балкана. У науци йе то познато.
Исто тако политичари могу направити (и праве) колико год им йе воља нових йезика овдѣ на СХ подручйи. Немам никаквих сумања да ће за койу годину званично постояти войвођански йезик, чим се започето постепено одваяње Войводине заврши. Исто тако, брой йезика говорених Хрватими у Хрватской не зависи од мишљења самих Хрвата: ако свѣтска срѣдишта моћи рѣше направити далматински, истарски, славонски, загорски или не знам койи други йезик, будите увѣрени да ће то и постићи за десетлѣће или два, свиђало се то Хрватомъ или не. Сила Бога не моли, а разлог мача много више врѣди него разлог здрава разума.
Мишљења сам да на дуге стазе йедино србски и хрватски йезик имайу будућност. Муслимански йезик би имао смисла само ако би постояла посебна муслиманска држава, издвойена од Срба и Хрвата. Йер каква смисла има явно залагање за йединствену БиХ ако свака вѣрска скупина има свой технички йезик и живи у свойем свѣту?
Црногорски йезик йе спрдња и његов привид ће постояти док Мило и њему слични послушници страних служаба буду држали власт. И особе явно залажуће се и изяшњавайуће се за њега се њиме спрдайу када нема страначкога жбира у близини. Срѣдњи вѣк и врѣме градова држава йе прошло, данашња технология не признайе ни границе великих а камоли патуљастих државица.
Мркаљ у нечем йесте у праву у расправах са Хробоатосом, у ставу да су србски и хрватски суштински йедан йезик. Званични хрватски се од званичнога србскога разликуйе мање него што се разликуйе са пойединима хрватскима нарѣчйима, а исто йе тако и са србским. А то йе прѣ свега послѣдица садашњега стања да йош увѣк званични хрватски йезик чврсто стойи на тршићких граматичких основах, на койих не стаяше прѣ стварања прве Йугославийе. Док се Хрвати не одкаче тршићке простачке искварене граматике и не врате на прави словѣнски 7/6 падежни састав (койи у западной Хрватской постойи и дан данас), умѣсто важећега простачкога 6/4 бабе Йегде, они неће моћи тврдити да йе њихов йезик другачийи од србскога.
Рѣчничка разлика у неколико стотина или чак хиљада рѣчий нѣйе довољна за суштинско разликовање двайу йезика.
И хрватски се не придржава слѣпо Тршића само у граматици. Хрватски истраява на источнохерцеговачкой ийекавштини, иако само мали дѣо хрватских говора бѣше икада ийекавски. То йе опште позната чињеница. Зар не би било разумнийе да званични хрватски йезик буде икавски, или чак екавски? Йер више хрватских говорника припадайу овим двома изговоромъ Ѣ-а него ийекавскому.
Ne ću dio po dio, nego ću se samo osvrnuti na najbitnije.
1. istina je da društveni tijekovi utječu, bitno, na jezike i identitete.
To se ne može svesti jedino na političare i njihove odluke, nego
se radi o dubokim kretanjima koja nemaju korijena - najčešće- u svjesnim odlukama.
Nije dostatno uzeti u obzir samo dvije razine stvarnosti, pučke govore na terenu i
odluke inteligencije ili drugih sila. To odluke o jezičnoj standardizaciji uvjetovane
su s više činitelja, a korijeni im leže u povijesti.
Činjenica jest da su Nijemci od 10-12. st. tretirani kao jedno, jedna skupina ljudi,
i da je bilo realno da će imati jedan jezik. Kako god govorili na terenu, Nijemci na sjeveru
nisu bili povijesno jedno niti s Nizozemcima, a ni sa Skandinavcima.
Dakle, taj iracionalni osjećaj pripadanja jednom kolektivu važniji
je od jezičnij izoglosa po kojima je dio sjevernih Nijemaca u jezičnoj zajednici
s Nizozemcima. Već su davno rekli povjesničari i kulturolozi da je nacija
zajednica kolektivne sudbine. Tu sudbinu Nijemci dijele, tu sebebit, taj osjećaj bitstva
kolektiva. A ne s drugim germanskim narodima, s kojima ih veže dijalekatski kontinuum.
2. slično je s južnoslavenskim narodima. Tu postoji dijalekatski kontinuum
od Alpa do Crnoga mora, i može se "isjeći" jezika po volji koliko hoćeš.
Statusni, nacionalni jezik- to je jezik nacije, skupine ljudi koja osjeća, trajno,
da je dio nekoga kolektiva. Na ovom užem području nesporno je da su Muslimani
takav kolektiv (za Crnogorce baš i nisam siguran, pa bih ih ispustio).
Nesporno je da će oni imati sv priznatiji jezik u svijetu, imali
državu ili ne (nemaju državu ni Katalonci ni Velšani, pa im je jezik
priznat).
Ponovit ću: u slučaju hrvatskoga i srbskoga, nije važno koliko su ti jezici
udaljeni, ni popis razlika u području gramatike ili rječnika. Istina je da te razlike
postoje, i da se uvid u govor i tekst- pišem o književnom, standardnom jeziku-
na jednom i drugom jeziku odmah pokazuje o kojem se jeziku radi.
To niej slučaj s varijantama englskog, španjolskog, francuskog,...
Znamo i iz kojih razloga:
a) priča o nastanku tih jezika različita je. Svaki ima zasebnu prošlost.
Različiti su im i korpusi jezičnih tekstova koje priznaju kao svoje.
b) oni jesu međudjelovali, posebno u 19. st. i dijelu 20., približili su se, ali
se nisu stopili ni izjednačili. Nisu izgubili, svaki za se, samobit, niti
su poprimili drugobit, da se izrazim filozofskim nazivljem.
c) lako su raspoznatljivi po svim područjima jezikoslovlja, od pravopisa
do rječnika i sintakse. Ne mogu se "miješati" jer imaju izgrađen ustroj,
napose intelektualni rječnik, i tu je jedan od glavnih sporova među linvistima-
dio llingvista ustraje na zastarjelim shvaćanjima po kojima bi se
jezik bitno određivao iz osnovnih glasovnih i drugih pravila narječja.
Tehnički, jezik bi sveli na rodoslovno jezikoslovlje ili genetsku lingvistiku.
No- to nije realno, jer moderni opći jezik ima cjelovit identitet u kojem
su podjednako važni i intelektualna nadgradnja, kao i osnovni zakoni dijalekta
utkani u jezik.
Razumljivo je da dio lingvista inzistira na razini temeljnoga narječja, jer
time dobija auru znanstvenosti, jer su tobože gramatički ustroj i akcentuacija
"naravni" kao kemijski elementi ili biološke pojave. No- nisu. Akcentuacija se
može svjesno mijenjati, a i gramatički ustroj. Da bi izašli iz tjesnaca, stoga su njeki
jezikoslovi prihvatili model složenoga identiteta u kojem se jezik promatra kao
sveukupni fenomen, a ne samo preko dijalekatske osnovice (ako ju ima).
Tako se biloški fenomen "čovjek" ne može svoditi samo na- kostur. Jer postoji
i krvožilni sustav, živčani, sustav žlijezda s unutarnjim lučenjem,...
3. u pogledu padeža u množini, slažemo se da je to loše.
No, za samobit hrvatskoga, to nije ništa presudno. Ti su padeži uredno bilježeni
u hrvatski gramatikama od 17. stoljeća nadalje, pa iako manjinski u upotrebi-oni
su nješto hrvatsko i domaće, ne samo ili isključivo Karadžićev umetak.
Bolje bi bilo da nije došlo do sinkretizacije padeža, no ne vidim da
je to moguće vratiti- kao što nije, n.pr., moguće vratiti aorist i imperfekt u ruski jezik.
Glede jekavštine, ona je u hrvatskoj pismenosti zasvjedočena preko 500 godina,
i tu samo mogu citirati Dalibora Brozovića iz ključnoga teksta 1978:
"U zaključku će biti potrebno da se u zaista najkraćim crtama osvrnemo na glavne značajke u
hrvatskoj jezičnoj povijesti. Karakteriziraju je lutanja i zaokreti, ali još više jedna uporna i žilava
borba kojom se, u uvjetima naprosto nemogućima u kontinentalnim mjerilima, uvijek ponovno
vraćala na svoje osnovne razvojne putove. U čisto činjeničnom jezičnom pogledu taj se rast u
suzivanju i konkretiziranju, vođenome prema ne uvijek jasnomu i ne uvijek svjesno shvaćenomu
cilju, može pratiti iz stoljeća u stoljeće. Uvijek se u svako doba moglo vidjeti što će prevladati u
sljedećem razdoblju, kada opet dolaze na dnevni red novi problemi. Tekstovi se s hrvatske glagoljice i
hrvatske ćirilice prenose u latinicu, ali obratan slučaj nije tipičan. Kajkavski i osobito čakavski pisci
pribjegavaju i štokavštini, ali ne događaju se obratni postupci. Pisci s nenovoštokavskom štokavskom
dijalekatskom podlogom pišu (i) novoštokavski, ali nitko ne postupa obratno. Šćakavci prihvaćaju
štakavsku novoštokavštinu, ali nije poznat obratan slučaj. I na koncu, ikavci pišu (i) ijekavski,
ali suprotna praksa nikada nije bila karakteristična. Na taj je način razvoj krivudavim stazama i
sve užim izborima vodio konačnomu i jednoznačnomu cilju."
