Bas sam o tome razmisljala ovih dana.
Nikad se ne opustam,stalno me grize savest kako nesto moram da radim jer kao sad sam u naponu snage i to pa steta ako to prokockam.Bas zavidim nekim lezilebovicima.
Eto pre neki dan vracam se s posla i u jednom vodotornju pored kog prolazim,od prosle jeseni zivi jedna ciganska porodica.Srusili im neku kucu u koju su se divlje uselili i oni samo preneli stvari 5 m u susedni vodotoranj.Nemaju struju ni vodu,al imaju cucavac koji se lepi sa spoljasnjim zidom vodotornja
I tako ja se vracam,umorna a sunce opicilo a ja mislim kad stignem kuci sta bi sve trebalo da radim.(trebalo)
Kad ispred vodotornja,stoji grupa stanara tinejdz dobi i drndaju neki mob,,,,ja pogledam,ebote imaju bolji mob nego ja !!! Pici neka Semsa.Tu mi malo bude lakse jer sam sva sreca tog dana obukla koznu jaknu a da nisam u zemllju bih propala,oni svi pod kozom ! Prolazim i mislim,ebote,kako su srecni,boli ih dupe za svet,oni imaju mob koji svira Semsu i sta im vise treba u zivotu.A ni cucavac ni je u tako losem stanju jer su stavili umesto obicnog,ambasador cebe da zaklone svoje intimne radnje i fizioloske potrebe.Eeeeeee...to je nivo,bato !
Kako li se oni opustaju...
Ono kao,cucnu na cucavac,jedini intimni prostor njihovog zivotnog prostora i misle nesto bitno...dal da se obrisu ili da sacekaju jos malo pa da odlepe.Dilema.
Uzas.
