- Poruka
- 397.600
-
- Popularno:
- Policija na poziv novog direktora ušla...
- Peškiri
- Zašto su neki ljudi gej
- Da li će Vučić sa NIS-om zakucati...
- Toma Momirović gradi hotel na Zlatiboru
- Istraživanje Crte: Za studentsku listu...
- Cene registracija skupe ko djavo - sto...
- Zašto se Vučić toliko boji Rusa?
- Aci Srbinu okrenuli leđa EU, Ameri...
- Hoće li neko da odgovara za Zlatibor?
Književnost Momo Kapor - kratke priče
- Začetnik teme Nina
- Datum pokretanja
- Poruka
- 397.600
Kad čovek piše, mora da bude potpuno sam i u tišini; onda ne podnosi čak ni prisustvo bližnjih. Smeta mu svaki šum, čak i muzika. Najveći broj slikara dok radi sve vreme sluša radio. Uz slikanje, može usput i da se kuva, jede, razgovara s gostima, a mnogi veliki umetnici slikali su pod pićem čak i pod drogom. Kad je francuski slikar, Žak Lipšic, sklopio dogovor s Modiljanijem da mu ovaj izradi zajednički portret sa ženom, uz deset franaka za svaku seansu, Modi je tražio, i dobio, i alkohol za vreme dok slika.
Dok pišem, dakle, povlačim se u najosamljeniji deo kuće, nervozan sam i razdražljiv; oko mene u pepeljarama dogoreva nekoliko cigareta zapaljenih u isto vreme. Popijem li dve čašice pića, prsti mi se zapliću u dirke pisaće mašine. Noću sam oduševljen onim što sam napisao, da bih ujutru potonuo u najdublju depresiju zbog te sinoćne obmane. Kad slikam nimalo mi ne smetaju ni bližnji, ni gosti niti slućajni posetioci. Štaviše, volim da radim dok je neko u blizini prisutan. Veoma retko počinjem rad kad sam potpuno sam.
Dok pišem, dakle, povlačim se u najosamljeniji deo kuće, nervozan sam i razdražljiv; oko mene u pepeljarama dogoreva nekoliko cigareta zapaljenih u isto vreme. Popijem li dve čašice pića, prsti mi se zapliću u dirke pisaće mašine. Noću sam oduševljen onim što sam napisao, da bih ujutru potonuo u najdublju depresiju zbog te sinoćne obmane. Kad slikam nimalo mi ne smetaju ni bližnji, ni gosti niti slućajni posetioci. Štaviše, volim da radim dok je neko u blizini prisutan. Veoma retko počinjem rad kad sam potpuno sam.
- Poruka
- 397.600
“Dok su se mnogi moji vršnjaci već odavno zamorili od crtanja i okrenuli se drugim, unosnijim poslovima, nije bilo dana da nisam crtao, makar na prljavim automobilskim staklima. Jednom, mnogo godina kasnije, nemajući pri ruci potreban materijal za rad, nacrtao sam prstom u vlažnom pesku jedne plaže u Dubaiju na obali Persijskog zaliva, veliki profil svoje žene Ljiljane i posle dugo osmatrao kako ga lagano brišu i spiraju talasi nadolazeće plime sećajući se misli Pjera dela Frančeske da pod “rečju crtež podrazumevao profile i obrise sadržane u stvarima”. Nacrtao sam je i stopalima na jednoj zaravni pod snegom u blizini manastira Krupa u Krajini za vreme poslednjeg rata ali nisam sačekao da se snegovi otope.”
Uspomene jednog crtača
Uspomene jednog crtača
gost 444588
Domaćin
- Poruka
- 4.830
Počinjemo tako sa mnogo prijatelja, koračamo zajedno srećni i nasmejani, okruženi njihovim prijateljstvom u oblaku srebrne prašine, idemo bosi i zadirkujemo se, a kada se potučemo sa dečacima iz drugog kraja, udarci manje bole, jer znamo da nam uvek neko štiti leđa. Zaklinjemo se posle velike mature, pred odlazak u vojsku, u drugi grad, u uspeh ili na svadbeni put, da se nikada nećemo zaboraviti, ali, gle, zaboravljamo se, gubimo se razvejani po svetu, jer svet od nas traži da trčimo i da nekuda stignemo prvi, pa jurimo bez daha u grudima, nemajući ni za koga vremena. Okrenemo se oko sebe – kad oko nas sve sami stranci!
- Poruka
- 397.600
- Poruka
- 397.600
„Onaj ko kupi crtež, ceni ga i uvek ga i uramljuje. Onaj kome ga poklonite – nikada.“
Momo Kapor
Momo Kapor
- Poruka
- 397.600
KNJIGA
Kako se čovek uopšte odlučuje na pisanje jedne knjige? Možda se to dešava tek pošto čovek, posle mnogo godina čitanja, tu knjigu još nenapisanu, ne pronadje ni u jednoj knjižari, ni u jednoj biblioteci, a strašno želi da je pročita. Ponekad nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov nije napisao još stotinjak svojih divnih priča? Zašto se Hemingvej ubio pre nego što je napisao, možda, najvažniju knjigu o tome što mu se to dogodilo da najzad potraži taj poslednji izlaz? Neki romani podsećaju nas na sopstveni život. Mnogi junaci veoma liče na nas same. Ali, posle čitanja, na vrhu jezika ipak ostane neizgovorena najvažnija od svih priča – naša sopstvena! Tada sedamo za sto i počinjemo da pišemo, posle bezbroj tomova sabravnih dela slavnih mrtvaca, pišemo kao da je to prvi roman na svetu – najvažniji i jedini!
Pred nama su dugi časovi osamljenosti, dani ćutnje, nepregledna prostranstva bele hartije i svet u magli: predeli koji očekuju da budu uobličeni, ličnosti koje strpljivo čekaju da ih oživimo… Nekada davno izgovorene reči rasute u vremenu roje nam se oko lampe. Sedimo i na završetku velike istorije književnosti, a na početku naše sopstvene – beznačajne, pišemo knjigu koju bismo voleli da imamo u ruci u nekom malom provincijskom gradiću, u vreme predugih kiša i blata na drumu.
Kako se čovek uopšte odlučuje na pisanje jedne knjige? Možda se to dešava tek pošto čovek, posle mnogo godina čitanja, tu knjigu još nenapisanu, ne pronadje ni u jednoj knjižari, ni u jednoj biblioteci, a strašno želi da je pročita. Ponekad nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov nije napisao još stotinjak svojih divnih priča? Zašto se Hemingvej ubio pre nego što je napisao, možda, najvažniju knjigu o tome što mu se to dogodilo da najzad potraži taj poslednji izlaz? Neki romani podsećaju nas na sopstveni život. Mnogi junaci veoma liče na nas same. Ali, posle čitanja, na vrhu jezika ipak ostane neizgovorena najvažnija od svih priča – naša sopstvena! Tada sedamo za sto i počinjemo da pišemo, posle bezbroj tomova sabravnih dela slavnih mrtvaca, pišemo kao da je to prvi roman na svetu – najvažniji i jedini!
Pred nama su dugi časovi osamljenosti, dani ćutnje, nepregledna prostranstva bele hartije i svet u magli: predeli koji očekuju da budu uobličeni, ličnosti koje strpljivo čekaju da ih oživimo… Nekada davno izgovorene reči rasute u vremenu roje nam se oko lampe. Sedimo i na završetku velike istorije književnosti, a na početku naše sopstvene – beznačajne, pišemo knjigu koju bismo voleli da imamo u ruci u nekom malom provincijskom gradiću, u vreme predugih kiša i blata na drumu.
- Poruka
- 397.600
SEANSA
- Imam za tebe divnu priču! – često susreću prijatleji pisca. – Zapiši to.
Zašto mu nude svoje priče? Po čemu se čovek koji piše razlikuje od svog suseda sa običnijim zanimanjem? Spolja – ni po čemu! Obojica žive sličan život, hrane se istim jelima, odlaze na iste utakmice, gledaju isti televiziski program… Ali onda, u jednom trenutku, u jednom razdoblju, pisac postaje neka vrsta medijuma sa spiritističke seanse.
Gle, u polutamnu sobu ušli su slični ljudi, gotovo prijatelji: položili su drhtave prste, upšlašene približavanjem nečeg nepoznatog, na rasklimatani drveni sto očekujući čudo, ali duh bira samo jednog od njih da bi se uobličio u glas koji se može čuti i običnim sluhom. Pisac, dakle, govori o stvarima koje ljudi žele da čuju, u ime vremena koje je prošlo, u ime sebe – u ime svih. Drugačiji je od ostalih samo kad to čini, dok kroz njegove prste teče dah.
Seansa se završava, ljudi se razilaze kućama – pisac je ponovo jedan od njih: običan, neprimetljiv, nesvestan svoje malopredjašnje moći da prizove na usne iščezla lica i vreme.
Lošeg pisca prepoznaćete lako po tome što se i posle seanse ponaša kao medijum.
- Imam za tebe divnu priču! – često susreću prijatleji pisca. – Zapiši to.
Zašto mu nude svoje priče? Po čemu se čovek koji piše razlikuje od svog suseda sa običnijim zanimanjem? Spolja – ni po čemu! Obojica žive sličan život, hrane se istim jelima, odlaze na iste utakmice, gledaju isti televiziski program… Ali onda, u jednom trenutku, u jednom razdoblju, pisac postaje neka vrsta medijuma sa spiritističke seanse.
Gle, u polutamnu sobu ušli su slični ljudi, gotovo prijatelji: položili su drhtave prste, upšlašene približavanjem nečeg nepoznatog, na rasklimatani drveni sto očekujući čudo, ali duh bira samo jednog od njih da bi se uobličio u glas koji se može čuti i običnim sluhom. Pisac, dakle, govori o stvarima koje ljudi žele da čuju, u ime vremena koje je prošlo, u ime sebe – u ime svih. Drugačiji je od ostalih samo kad to čini, dok kroz njegove prste teče dah.
Seansa se završava, ljudi se razilaze kućama – pisac je ponovo jedan od njih: običan, neprimetljiv, nesvestan svoje malopredjašnje moći da prizove na usne iščezla lica i vreme.
Lošeg pisca prepoznaćete lako po tome što se i posle seanse ponaša kao medijum.
- Poruka
- 397.600
“Dok su se mnogi moji vršnjaci već odavno zamorili od crtanja i okrenuli se drugim, unosnijim poslovima, nije bilo dana da nisam crtao, makar na prljavim automobilskim staklima. Jednom, mnogo godina kasnije, nemajući pri ruci potreban materijal za rad, nacrtao sam prstom u vlažnom pesku jedne plaže u Dubaiju na obali Persijskog zaliva, veliki profil svoje žene Ljiljane i posle dugo osmatrao kako ga lagano brišu i spiraju talasi nadolazeće plime sećajući se misli Pjera dela Frančeske da pod “rečju crtež podrazumevao profile i obrise sadržane u stvarima”. Nacrtao sam je i stopalima na jednoj zaravni pod snegom u blizini manastira Krupa u Krajini za vreme poslednjeg rata ali nisam sačekao da se snegovi otope.”
- Poruka
- 397.600
NOĆ
Stižemo u Beograd privučeni obaćanjima koja smo dali sami sebi, stižemo, ma šta se posle dogodilo s nama: prelazimo preko velike mutne reke, stižemo peške, vozom ili kamionom, na krovovima teretnih vagona i u prašnjavim autobusima, stižemo u našu veliku avanturu, znajući da će nas Beograd primiti, baš kao što neki dobroćudni rodjak otvara vrata svoje kuće i kaže nam da se raskomotimo, i “gde čeljad nije besna, ni kuća nije tesna!” pa kako nam bude – stižemo, dakle, znajući da će nas ove ulice na kraju krajeva, baš kao i sve one pre nas što su dolazili da potraže zaštitu, sreću, krov nad glavom, posao, hleb i ime. Stižemo kao bezimeni došljaci sa zavežljajima punim narečja našeg starog kraja, potucamo se i borimo, a onda, jednog dana, počinjemo da radjamo rodjene Beogradjane; one koji će se uskoro smejati našem akcentu – dugonoge i dugovrate devojke maznog izgovora i visoke mladiće, buduće “Zvezde”. Radjamo sami sebi korenje u ovom vetrovitom gradu, koji je, najzad, postao naš!
Stižemo u Beograd privučeni obaćanjima koja smo dali sami sebi, stižemo, ma šta se posle dogodilo s nama: prelazimo preko velike mutne reke, stižemo peške, vozom ili kamionom, na krovovima teretnih vagona i u prašnjavim autobusima, stižemo u našu veliku avanturu, znajući da će nas Beograd primiti, baš kao što neki dobroćudni rodjak otvara vrata svoje kuće i kaže nam da se raskomotimo, i “gde čeljad nije besna, ni kuća nije tesna!” pa kako nam bude – stižemo, dakle, znajući da će nas ove ulice na kraju krajeva, baš kao i sve one pre nas što su dolazili da potraže zaštitu, sreću, krov nad glavom, posao, hleb i ime. Stižemo kao bezimeni došljaci sa zavežljajima punim narečja našeg starog kraja, potucamo se i borimo, a onda, jednog dana, počinjemo da radjamo rodjene Beogradjane; one koji će se uskoro smejati našem akcentu – dugonoge i dugovrate devojke maznog izgovora i visoke mladiće, buduće “Zvezde”. Radjamo sami sebi korenje u ovom vetrovitom gradu, koji je, najzad, postao naš!
- Poruka
- 397.600
BUREK
Postoji jednа stvаr pred zoru, kojа se ne može nаći nigde nа svetu sem u Beogrаdu; uzаlud je trаžiti i po pаriskom Klinjаnkuru, rimskom Trаstevereu i po gаstronomskom kvаrtu u Briselu pokrаj Grаn plаsа - to je burek!
Običаn burek sа sirom koji se u zoru jede stojeći, iz mаsne hаrtije kod privаtnih pekаrа po čuburskim strаćаrаmа ili u mrаčnoj Sаrаjevskoj ulici - burek s kojim se ulаzi u novi dаn, vreo i mаstаn, iz čijih korа u hodu ispаdаju grudvice istopljenog sirа, pomoću kojih ćemo se uskoro poput Ivice i Mаrice, vrаtiti do pekаre u koju smo ušli rаzgrnuvši аlkoholne mаgije.
Trebаlo bi jedаnput popisаti nаjboljа mestа nа kojimа se izjutrа može jesti burek sа sirom u društvu zаjаpurenog bunovnog pekаrа i dаmа u ružičаstim plаstičnim bundаmа boje pаpаgаjevog perjа i otežаlih, bezvoljnih pozornikа nogu oteklih u čizmаmа. No jedno se pouzdаno znа: ni nаjboljа ekipа "Mišlenovog vodičа" ne bi uspelа dа popiše sve beogrаdske buregdžinice, jer se one rаđаju potpuno neočekivаno i nepredvidljivo nа nаjrаzličitijim mestimа.
Jedno je provereno: onаj ko ne poznаje Beogrаd ne bi trebаlo dа kupuje burek jedino nа onim mestimа kojа više liče nа butike zа testo nego nа pekаre, tаmo gde u izlogu vidi kroаsаne i frаncuske bаgete, hleb koji liči nа kolаče i izаfektirаne kifle, tаmo, gde pored burekа, čаk ni hаrtijа nije mаsnа, kаo što Bog zаpovedа.
A hаrtijа je veomа vаžnа. U buregdžinici vаm postаvljаju uvek čuveno hаmletovsko pitаnje: "Zа ovde ili zа poneti?" Ako kаžete zа ovde, ondа jedete burek nožem i viljuškom iz plаstičnog tаnjirа koji pаmti i bolje dаne, аli kаd kаžete zа poneti, ondа uživаte u veštini dа jedući burek nа ulici ne pojedete i mаsnu hаrtiju.
Burek sа sirom! Kаkаv burek sа sirom, pitаće Bosаnci, koji su burek nаsledili od Turаkа, а ovi od Persijаnаcа. Ono što mi u Beogrаdu zovemo burek sа sirom, zа njih je pitа sirnicа. Imаju još i pitu zeljаnicu, pitu krompirušu, bundevаru i pitu "nаko", što znаči prаznu pitu sаmo od jufki, iliti korа. A burek je, znа se, burek. Sve su pite pite, а burek je pitаc i on je od mesа.
Rаfinirаni Turci imаju cigаr-burek, smotаk testа i mesа, ne veći od "hаvаne" i on se ne služi kаo glаvno jelo, već kаo predjelo uz piće. Srbijаnci i prečаni, opet, neguju gibаnicu, kojа se nаlаzi između pite sirnice i neke vrste lаzаnje.
Ali, burek nije sаmo jelo; on je više od togа: on je rituаl, tip životа, nostаlgični komаd ukusа koji nećete nаći nigde sem u svom grаdu i kogа ni nаjboljа domаćicа neće moći dа ispeče, mа koliko bilа veštа. Burek je jutаrnjа poezijа; jeli smo gа i kаd smo bili nаjsiromаšniji, а dа nаm se nije ogаdio, а jedemo gа i od kаd smo se okućili i od kаdа nаm lekаri zаbrаnjuju nešto tаko mаsno.
On je nаš sаn dаleko u tuđini, а i nаš povrаtаk kući, jer nаm gа već prvog jutrа, kаdа se probudimo u Beogrаdu i sednemo zа stаri kuhinjski sto kevа donese od buregdžije sа ćoškа i to u mаsnoj 'аrtiji, jer znа dа to volimo.
Momo Kapor
Postoji jednа stvаr pred zoru, kojа se ne može nаći nigde nа svetu sem u Beogrаdu; uzаlud je trаžiti i po pаriskom Klinjаnkuru, rimskom Trаstevereu i po gаstronomskom kvаrtu u Briselu pokrаj Grаn plаsа - to je burek!
Običаn burek sа sirom koji se u zoru jede stojeći, iz mаsne hаrtije kod privаtnih pekаrа po čuburskim strаćаrаmа ili u mrаčnoj Sаrаjevskoj ulici - burek s kojim se ulаzi u novi dаn, vreo i mаstаn, iz čijih korа u hodu ispаdаju grudvice istopljenog sirа, pomoću kojih ćemo se uskoro poput Ivice i Mаrice, vrаtiti do pekаre u koju smo ušli rаzgrnuvši аlkoholne mаgije.
Trebаlo bi jedаnput popisаti nаjboljа mestа nа kojimа se izjutrа može jesti burek sа sirom u društvu zаjаpurenog bunovnog pekаrа i dаmа u ružičаstim plаstičnim bundаmа boje pаpаgаjevog perjа i otežаlih, bezvoljnih pozornikа nogu oteklih u čizmаmа. No jedno se pouzdаno znа: ni nаjboljа ekipа "Mišlenovog vodičа" ne bi uspelа dа popiše sve beogrаdske buregdžinice, jer se one rаđаju potpuno neočekivаno i nepredvidljivo nа nаjrаzličitijim mestimа.
Jedno je provereno: onаj ko ne poznаje Beogrаd ne bi trebаlo dа kupuje burek jedino nа onim mestimа kojа više liče nа butike zа testo nego nа pekаre, tаmo gde u izlogu vidi kroаsаne i frаncuske bаgete, hleb koji liči nа kolаče i izаfektirаne kifle, tаmo, gde pored burekа, čаk ni hаrtijа nije mаsnа, kаo što Bog zаpovedа.
A hаrtijа je veomа vаžnа. U buregdžinici vаm postаvljаju uvek čuveno hаmletovsko pitаnje: "Zа ovde ili zа poneti?" Ako kаžete zа ovde, ondа jedete burek nožem i viljuškom iz plаstičnog tаnjirа koji pаmti i bolje dаne, аli kаd kаžete zа poneti, ondа uživаte u veštini dа jedući burek nа ulici ne pojedete i mаsnu hаrtiju.
Burek sа sirom! Kаkаv burek sа sirom, pitаće Bosаnci, koji su burek nаsledili od Turаkа, а ovi od Persijаnаcа. Ono što mi u Beogrаdu zovemo burek sа sirom, zа njih je pitа sirnicа. Imаju još i pitu zeljаnicu, pitu krompirušu, bundevаru i pitu "nаko", što znаči prаznu pitu sаmo od jufki, iliti korа. A burek je, znа se, burek. Sve su pite pite, а burek je pitаc i on je od mesа.
Rаfinirаni Turci imаju cigаr-burek, smotаk testа i mesа, ne veći od "hаvаne" i on se ne služi kаo glаvno jelo, već kаo predjelo uz piće. Srbijаnci i prečаni, opet, neguju gibаnicu, kojа se nаlаzi između pite sirnice i neke vrste lаzаnje.
Ali, burek nije sаmo jelo; on je više od togа: on je rituаl, tip životа, nostаlgični komаd ukusа koji nećete nаći nigde sem u svom grаdu i kogа ni nаjboljа domаćicа neće moći dа ispeče, mа koliko bilа veštа. Burek je jutаrnjа poezijа; jeli smo gа i kаd smo bili nаjsiromаšniji, а dа nаm se nije ogаdio, а jedemo gа i od kаd smo se okućili i od kаdа nаm lekаri zаbrаnjuju nešto tаko mаsno.
On je nаš sаn dаleko u tuđini, а i nаš povrаtаk kući, jer nаm gа već prvog jutrа, kаdа se probudimo u Beogrаdu i sednemo zа stаri kuhinjski sto kevа donese od buregdžije sа ćoškа i to u mаsnoj 'аrtiji, jer znа dа to volimo.
Momo Kapor
- Poruka
- 397.600
DRVEĆE
Sve je manje drveća u ovom gradu, a sve više razumnih objašnjenja zašto se seče.
Ako se ovako nastavi, uskoro ćemo voditi decu u zoološki vrt da iza rešetaka vide kako šušti, šušti bagrem beli…
Nije lako biti drvo u Beogradu
Sve je manje drveća u ovom gradu, a sve više razumnih objašnjenja zašto se seče.
Ako se ovako nastavi, uskoro ćemo voditi decu u zoološki vrt da iza rešetaka vide kako šušti, šušti bagrem beli…
Nije lako biti drvo u Beogradu
- Poruka
- 397.600
- Poruka
- 397.600
SAMOĆA (deo priče)
Okupljamo se da bismo se branili, ratovali, da bismo zajednički gradili, zajedno se veselili I slavili.
U samoći saznajemo šta ćemo graditi, od koga ćemo se braniti, u samoći izvodimo podvige zbog kojih ćemo se veseliti, zbog čega će nas slaviti.
Samo u samoći moguće je osluškivati reči još nerodjene pesme. U samoći su naslikane Sezanove jabuke. U samoći je čovek saznao da živi na jednoj ohladjenoj zvezdi koja se vrti u beskrajnoj praznini medju drugim zvezdama. U samoći je plaćao cenu svojih saznanja, dok ona ne postadoše svojina svih onih što su se posle okupili oko opšte prihvaćenih otkrića. U samoći je jedan ogluveli, nesrećni kompozitor otkrio ritmove svojih simfonija što su kasnije protresle svet. U samoći je otkriven telefon koji je trebalo da nas izbavi od samoće, a koji smo posle izvesnog vremena isključili iz zida.
Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao I okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I nemože svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser I pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser! Najveći broj njih služi samo za jelo.
Okupljamo se da bismo se branili, ratovali, da bismo zajednički gradili, zajedno se veselili I slavili.
U samoći saznajemo šta ćemo graditi, od koga ćemo se braniti, u samoći izvodimo podvige zbog kojih ćemo se veseliti, zbog čega će nas slaviti.
Samo u samoći moguće je osluškivati reči još nerodjene pesme. U samoći su naslikane Sezanove jabuke. U samoći je čovek saznao da živi na jednoj ohladjenoj zvezdi koja se vrti u beskrajnoj praznini medju drugim zvezdama. U samoći je plaćao cenu svojih saznanja, dok ona ne postadoše svojina svih onih što su se posle okupili oko opšte prihvaćenih otkrića. U samoći je jedan ogluveli, nesrećni kompozitor otkrio ritmove svojih simfonija što su kasnije protresle svet. U samoći je otkriven telefon koji je trebalo da nas izbavi od samoće, a koji smo posle izvesnog vremena isključili iz zida.
Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao I okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I nemože svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser I pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser! Najveći broj njih služi samo za jelo.
- Poruka
- 397.600
Lepotice
U vreme dok sam još pasionirano šetao Knez Mihailovom, u večito istom ubitačnom krugu, u našem gradu je bilo samo desetak lepotica, i svi su znali priznavali da su to zaista lepotice! Prolazie su poput naših privatnih princeza, tajanstvene, kao da su izašle iz nekog samo njima znanog filma u boji, čarobne i nedodirljive – ogrnute šapatom punim divljenja. Znale su da su najlepše u gradu, i to ih je činilo još lepšim.
Proleteše godine i jednog dana, iznenada probudjen, primetih da su sve devojke na staroj štrafti lepe i dugonoge, i da medju njima ima čak i mnogo plavih, što je u moje vreme bila prava retkost. Sve devojke bile su lepe! Više se ne zna ko je lepotica. Primetih takodje da princeze iz moje mladosti devojčice već zovu “tetkama”! Prolazile su neprimećene ulicom, svaka sa nekom svojom dramom u tašni, zabrinute, užurbane… Moje vršnjakinje danas plešu retko. Dobile su borice oko očiju i zaista mnogo puše.
Ali da vidite čuda! Kada se slučajno sretnemo na ulici, ponovo smo klinci; ponovo su one lepotice, a mi skromni šetači. Iz minuta u minut, sve su nam lepše i lepše… Ispod sredovečnih domaćica ponovo zirkaju koketne devojčice. Iz davnih dvorana za igru, ponovo “dame biraju” i ponovo nismo izabrani mi, već uvek neko drugi, srećniji od nas!
I da vidite čuda: one to znaju! Znaju da su danas samo nama lepe i da će nam biti lepe i kad budu imale osamdeset godina, zato što smo stražari njihove lepote koja nam je davno poverena na čuvanje. U tim srećnim časovima, klinke nemaju tu šta da traže.
- Šta si se zablesavio? – kaže mi jedna mala. – Sigurno je ta gospodja bila nekada lepa?
- Da samo znas… - odgovaram i odlazim na piće.
U vreme dok sam još pasionirano šetao Knez Mihailovom, u večito istom ubitačnom krugu, u našem gradu je bilo samo desetak lepotica, i svi su znali priznavali da su to zaista lepotice! Prolazie su poput naših privatnih princeza, tajanstvene, kao da su izašle iz nekog samo njima znanog filma u boji, čarobne i nedodirljive – ogrnute šapatom punim divljenja. Znale su da su najlepše u gradu, i to ih je činilo još lepšim.
Proleteše godine i jednog dana, iznenada probudjen, primetih da su sve devojke na staroj štrafti lepe i dugonoge, i da medju njima ima čak i mnogo plavih, što je u moje vreme bila prava retkost. Sve devojke bile su lepe! Više se ne zna ko je lepotica. Primetih takodje da princeze iz moje mladosti devojčice već zovu “tetkama”! Prolazile su neprimećene ulicom, svaka sa nekom svojom dramom u tašni, zabrinute, užurbane… Moje vršnjakinje danas plešu retko. Dobile su borice oko očiju i zaista mnogo puše.
Ali da vidite čuda! Kada se slučajno sretnemo na ulici, ponovo smo klinci; ponovo su one lepotice, a mi skromni šetači. Iz minuta u minut, sve su nam lepše i lepše… Ispod sredovečnih domaćica ponovo zirkaju koketne devojčice. Iz davnih dvorana za igru, ponovo “dame biraju” i ponovo nismo izabrani mi, već uvek neko drugi, srećniji od nas!
I da vidite čuda: one to znaju! Znaju da su danas samo nama lepe i da će nam biti lepe i kad budu imale osamdeset godina, zato što smo stražari njihove lepote koja nam je davno poverena na čuvanje. U tim srećnim časovima, klinke nemaju tu šta da traže.
- Šta si se zablesavio? – kaže mi jedna mala. – Sigurno je ta gospodja bila nekada lepa?
- Da samo znas… - odgovaram i odlazim na piće.
- Poruka
- 397.600
„Otkad znam za sebe, vremena su vanredna! Nimalo normalna. Kad sam bio mali, Drugi svetski rat mi je upadao u domaće zadatke. Moje prve priče bile su prilično hladne, jer je besneo hladni rat. I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli malograđanski rat. Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o građanskom ratu? Pisaća mašina mi je u stanju pune ratne gotovosti! Započinjem najnežniju priču, a ona se završi kao proglas ratnog saveta. Ne otkucam ni početak, a već negde pali mrtvi. Romanom toka svesti patroliraju naoružani civili. Preko romana - reke beže čamcima izbeglice. Usred priče - nagazna rečenica! Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada će neki znak pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!) Mom lakom stilu hoće da navuku tešku unifornu, jer su negde čuli da je "stil - čovek". Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu. Muze su zaposlili na televiziji, u vestima. Odsekli me od sveta...Uveli embargo na uticaj ruskih klasika. Ne stignem ni da završim rukopis, a neko mi već promeni granice i imena gradova. Latinica i ćirilica već dugo ne govore. Usred rečenice potukle mi se ekavske i ijekavske reči! Dotle je došlo da ih razvađaju turcizmi. Kao i obično, anglicizmi se drže po strani! Akcenti spletkare. Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede. Redarstvenici mi upadaju u lepu književnost bez pismenog naloga i pretresaju mi ars-poetiku. Legitimišu nijanse. UNPROFOR prisluškuje inspiracuju. Književne zaplete upliću u političke afere. Opkolili mi emocionalni sistem. Blokirali nadahnuće. Polupali suštinu i u po bela dana opljačkali osećanja. Siluju reči gde stignu. Privode lične zamenice. Književnim obrtima stavljaju lisice. Pozivaju stilske figure na informativne razgovore. Ironiju drže kao taoca. Miniraju literarnu kompoziciju. Pale baterije senzibiliteta u lice. Povezuju poglavlja bodljikavom žicom. Pohapsili pleonazme. Pretukli metafore. Ubili Boga u katarzi! Zapalili naslov... Ko da piše posle toga? Kako, uopšte, pisati danas?“
Momo Kapor
Momo Kapor
- Poruka
- 36.307
“Šta bi trebalo ostaviti djeci i unucima što im niko ne bi mogao priuštiti ili oduzeti? Možda kakav pouzdan zanat, koji se može obavljati pod svim sistemima i okolnostima? Ili samo dobro vaspitanje, znanje jezika, koje će im pomoći da se isele tragom davnih seoba? A možda je najsigurnije – naoružati ih prezirom prema posedovanju, pomoću koga će napuštati svoja gnezda laka srca, zviždući i sa rukama u džepovima?”
- Poruka
- 36.307
" Nežnost nije slabost. Za nju je u ovako grubom svetu potrebna hrabrost. "
M. Kapor
M. Kapor
- Poruka
- 36.307
Poslednja izmena:
- Poruka
- 36.307
- Poruka
- 36.307
“ Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide. ”
- Poruka
- 36.307
Magija BeogradaBeograd ne voli da se slika.
Mrzi ga da pozira. Mrda se. Ne ispada lepo na fotografijama i uvek liči na neko drugo mesto.
Nije to Pariz, koji ume da se mazi sa slikarima.
Ni London, koji zna da se umiljava fotografima.
Ni Rim, što se kiti suvenirima.
Ni Beč, zgodan da se ugravira u pepeljaru.
Ni Moskva, koja lepo izgleda kada se smesti u staklenu kuglu sa snežnim pahuljicama.
Stižemo kao bezimeni došljaci sa zavežljajima punim narečja našeg starog kraja, potucamo se i borimo, a onda, jednoga dana, počinjemo da rađamo rođene Beograđane (…) Rađamo sami sebi korenje u ovom vetrovitom gradu.
U proleće mi smo zaista najlepši narod na svetu.
Kada poželim da vidim travu, odlazim do parkića u susedstvu gde raste nekoliko kvadrata nečeg zelenog, što bi trebalo da bude trava. Ogradili su je ogradom, da i ona ne pobegne preko vikenda kući na selo!
U Beogradu čovek najduže ostaje mlad, jer ga i posle četrdesete prodavci u bakalnicama zovu „bato“ ili „sine“…
Ma kakvo da je vreme tog dana, čini se, nad Buvljakom uvek stoji jedan golubije-sivi oblak iz koga se obično okopodne prospe kiša. Buvljak je najtužnija pijaca na svetu.
U Njujorku, na primer, svi koji drže do sebe, beže što dalje od Menhetna, dok se u Beogradu guraju da žive u strogom centru!
(Uzgred, zbog čega je kod nas centar uvek –strog?)
Ratari i abadžije su stariji od svake dinastije.
Potičem, naime, iz pasivnih krajeva, gde se hleb jede uz špagete, čak i uz poparu!
Zanimljivo, pošto su nas navikli na kafu, Turci su prešli na pijenje čaja.
Pogledajmo danas beogradske ulice – nigde ni jednog jedinog šešira! Kao da su zakonom zabranjeni.
Postoji u beogradskim letnjim večerima jedno međuvreme (između sedam i devet) koje je nemoguće izdržati u kući.
Kroz otvorene prozore osluškujete uznemireni grad, žamornjegovih toplih trotoara; kuckanje potpetica, mladi smeh, dovikivanje i zvižduke – dopire vam do ušiju onaj tako posebni mazni beogradski akcenat, pun nagoveštaja, lenjih obećanja i neke pritajene obesti, koja kao da se opire nežnostima mlake letnje noći.
Otkako znam za sebe, uvek sam živeo u najgorim vremenima.
Nikad u dobrim. Uvek je sve bilo skuplje nego prošle godine, uvek su porezi bili veći nego lane, a vino lošije nego ikad.
Leta su nekad bila leta, a zime zaista zime… Ljudi su bili pošteniji, vazduh čistiji, a današnje meso nije ni prineti onome mesu…
Prošlost me nikada nije mnogo zanimala, a za budućnost nemam više vremena. Da li sam površan tip, ako želim da živim malo sada?
Mislim, odmah? Zar je to tako mnogo? Ako neću sada, kada ću?
– Od svih Srba – kažem – Beograđani najviše vole da ih vole!
– Ko ne voli da bude voljen?
– Niko, naravno, ali Beograđani imaju, čini se, bolesnu potrebu za ljubavlju…
Ma koliko dugo živeo u gradu, naš čovek, naime, u sebi nosi genetski strah od spavanja pre podne; neku prastaru, zapretenu seljačku naviku da se mora ustajati pre zore. Pri tom, uopšte nije važno da li ste čitavu noć radili ili ne? Jutro je jutro!
Beograd nije sav u Beogradu. Mnogo veći deo Beograda je u čežnji za Beogradom, koja ga čini lepšim nego što, u stvari, jeste.
Beograd je u beogradskim kafanama po svetu, u kojima se sakupljaju „naši“…
Pa i danas, kada seljak iz beogradskog atara izvuče na pijaci buđelar nabijen krupnim novčanicama, može istog časa da kupi svakog filozofa zajedno sa doktoratom.
Naši, koji su uspeli u belom svetu. Naftaši, bankari, industrijalci…
Niko da pokloni česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci?
Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče i ona druga, koja rasipa.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
Mi smo jedini grad na svetu koji je spojio dve nespojive stvari: pagansko žito i srednjoevropski šlag!
Svako je osetljiv na svoju frizuru! I onaj kome su ostale samo tri dlake na glavi, želi da mu budu lepo raspoređene.
Ima, tako, žena koje uopšte ne primećuju ni kataklizme, ni ratove, večito usredsređene samo na jednu stvar – da uteraju muža što dublje u krivicu!
Pitali su ga kolika mu je penzija dodeljena.
„Nije važno kolika ti je penzija, nego koliko ćeš
dugo da je primaš!“ odgovorio je stari limar.
Pokojni Zuko Džumhur sedeo je jednog prolećnog dana sa nekim prijateljem za astalom krčme na rivi u Herceg-Novom, kad pokraj njih, kao bez duše protrča neki njihov vršnjak u trenerci, sav u goloj vodi:– Pogledaj onu budalu! – reče Zuko Džumhur prijatelju. – Alah nam je dao tačan broj koraka koje ćemo napraviti
u životu, a on, budala, žuri da ih što prije potroši!
Evo ih, dakle, posle mnogo vremena u svom gradu, a Beograd, prilično propao, baš kao i prva ljubav koja je predugo bila bez šminke i nove garderobe, pa digla ruke od sebe i prepustila se
pogačicama sa čvarcima i jogurtu.
Srbi su oduvek mislili da se preteranim kupanjem tanji koža.
Kupali smo se samo onda kada se zaista zaprljamo, pa opet,
niko nije smrdeo, nego mirisao na „šihtov“ sapun, a kosa na sirće.
Sada se tamo, gde živi, tušira svakog dana i ujutru i uveče posle
posla, pa opet nikako ne može da iz kože odagna zadah uzaludnosti.
U naše vreme, naime, još nije bio pronađen pubertet, a takođe ni klimakterijum. Što je najgore, nije bilo pronađeno ni spavanje do dva popodne. Nisam nikakvo staro džangrizalo, ali šta će ti momci postići u životu ako doručkuju u pola tri?
Beograđani ne umeju da žive danas, odmah i sada. Oni neprestano čekaju da se nešto istorijski reši, pa da onda počnu da žive.
Gospod Bog im je poklonio ovaj dan a na njima je hoće li ga živeti do daske ili proćerdati.
Jedanput davno, kažu, prodavao neki čovek kuću za tri hiljade onih para. Ali kuća ne vredi više od hiljadu! – bunio se kupac, a domaćin mu odgovorio da kuća, istina, ne vredi toliko, ali da
desni komšija vredi za hiljadu, a i levi isto!
- Poruka
- 397.600
PARTY
- Kako vam se dopada Njujork?
- Lud sam za njim!
- Da, da! To vam se samo čini, jer dolazite na mesec-dva… Ali, da živite ovde, drugačije biste govorili!
- Šta vam najviše smeta?
- Strah.
- Od čega?
- Od nasilja. Ovo je grad nasilja…
- Još me niko nije napao…
- Ali, otidjite u Central park noću, pa ćete videti!
- Jeste li bili nekada noću u Košutnjaku?
- Šta ću noću u Košutnjaku?
- A šta ćete noću u Central parku?!
- Kako vam se dopada Njujork?
- Lud sam za njim!
- Da, da! To vam se samo čini, jer dolazite na mesec-dva… Ali, da živite ovde, drugačije biste govorili!
- Šta vam najviše smeta?
- Strah.
- Od čega?
- Od nasilja. Ovo je grad nasilja…
- Još me niko nije napao…
- Ali, otidjite u Central park noću, pa ćete videti!
- Jeste li bili nekada noću u Košutnjaku?
- Šta ću noću u Košutnjaku?
- A šta ćete noću u Central parku?!
- Poruka
- 397.600
Beograd ne voli da se slika.
Mrzi ga da pozira. Mrda se, ne ispada lepo na fotografijama, i uvek liči na neko drugo mesto.
Nije to Pariz, koji ume da se mazi sa slikarima.
Ni London, koji zna da se umiljava fotografima.
Ni Rim, što se kiti suvenirima.
Ni Beč, zgodan da se ugravira u pepeljaru.
Ni Moskva, koja lepo izgleda kada se smesti u staklenu kuglu sa snežnim pahuljicama.
Ni Berlin, od koga mogu da se naprave divni privesci za ključeve.
Ni Budimpešta, koja voli da se naslikana izležava na šarenim tanjirima ispod toplog ribljeg paprikaša.
Ni Istambul, sa zubima od zlata.
Ni Atina, kameni pritiskivač za stare rukopise…
Ostaje malo stvari u njemu koje već negde nisam video. Možda samo tri: njegove reke, nebo i ljudi.
Iz ta tri prastara elementa radja se jedinstveni duh Beograda.
Mrzi ga da pozira. Mrda se, ne ispada lepo na fotografijama, i uvek liči na neko drugo mesto.
Nije to Pariz, koji ume da se mazi sa slikarima.
Ni London, koji zna da se umiljava fotografima.
Ni Rim, što se kiti suvenirima.
Ni Beč, zgodan da se ugravira u pepeljaru.
Ni Moskva, koja lepo izgleda kada se smesti u staklenu kuglu sa snežnim pahuljicama.
Ni Berlin, od koga mogu da se naprave divni privesci za ključeve.
Ni Budimpešta, koja voli da se naslikana izležava na šarenim tanjirima ispod toplog ribljeg paprikaša.
Ni Istambul, sa zubima od zlata.
Ni Atina, kameni pritiskivač za stare rukopise…
Ostaje malo stvari u njemu koje već negde nisam video. Možda samo tri: njegove reke, nebo i ljudi.
Iz ta tri prastara elementa radja se jedinstveni duh Beograda.
- Poruka
- 397.600
VAVILON
Više nego bilo koji drugi grad na svetu, Njujork nas uči skromnosti.
Potrebno je prepustiti mu se, biti sam, nepoznat, niko i ništa medju ljudima, biti delić čovečanstva – biti čovek.
Na prilazima Njujorku trebalo bi da stoje upozorenja sujetnima da ulaze na sopstvenu odgovornost.
Ko to ne shvati, nikada neće razumeti ovaj Vavilon.
Više nego bilo koji drugi grad na svetu, Njujork nas uči skromnosti.
Potrebno je prepustiti mu se, biti sam, nepoznat, niko i ništa medju ljudima, biti delić čovečanstva – biti čovek.
Na prilazima Njujorku trebalo bi da stoje upozorenja sujetnima da ulaze na sopstvenu odgovornost.
Ko to ne shvati, nikada neće razumeti ovaj Vavilon.
