Momo Kapor - kratke priče

„Hilandar – je mesto na kome je vreme stalo. Ono tamo ništa ne znači.
Put u Hilandar, to je lekcija iz ljudskosti, mogućnost da osetite zbog čega se razlikujete od životinjskog carstva ili carstva biznisa i politike...“

Momo Kapor
 
FB_IMG_1716488702065.jpg
 
Ja sam strašno uporan čovek. Zamisli, pročitao sam trista dvadeset stranica Umerta Eka “Ime ruže”! To je jedna užasno dosadna, pametna, profesorska knjiga koja ima sve stvari potrebne da je vole intelektualci, sem jedne, staromodne nazvane – duša. A, upravo to najviše cenim u jednoj knjizi. Čitam, inače, svakog dana, tačnije svake noći, kao manijak. To je obavezni ritual. Oduševio me Kundera. “Nepodnošljiva lakoća življenja”, zatim “Sećanja i razmišljanja” Nadežde Mandeljštam, a i jedna mala knjiga “Prividjenja” Ričarda Baha, pisca “Galeba Džonatana Livingstona, u privatnom izdanju Dragoša Kalajića. Ovo sve može da se shvati kao preporuka čitaocima s kim da provedu noć.

Sentimentalni PRTLJAG MOME KAPORA
 
Zanati
Šta biste rekli o sebi, koliko imate zanata? Šta sve radite? Da li čovjek, po vašemu, treba da uvijek radi samo jedan posao?
Imam zaista više zanata, ali mislim da bi sve te zanate trebalo shvatiti iz ovog ugla, da nije važno kojim sredstvom i na kom jeziku
se kaže nemome ja vas volim. To se, mislim, kaže na dve stotine jezika, na dvesta načina, ali suština je uvek ista.
Ja, naime, pričam uvek istu priču, to jest isti broj priča koje želim da ispričam, samo su sredstva različita.
 
Nova umetnost moraće da bude humana

Da li su vaša interesovanja u slikarstvu identična vašem književnom angažmanu?

Mislim da je svaki ukus celovit. Kao što me u književnosti zanima prevashodno dogadjaj i smatram se pripovedačem, svedokom, koji priča jednu svoju priču, dogadjaj, tako i u slikarstvu isključivo cenim figuraciju, mada sasvim razumem nastanak i vrednosti apstraktne umetnosti. Izgleda da je došao trenutak da na zgarištu jedne srušene i popljuvane umetnosti, koja je počela da se ruši još za vreme nadrealista, počnemo da gradimo jednu novu veliku umetnost našeg vremena.

Momo Kapor
 
Iz knjige "011"

Volim naročito da pušim u prostorijama gde je pušenje zabranjeno. Tako mi dim dvostruko više prija. A i ti, koji ne puše, nadživeće me dva i po meseca! Vredi li onda odricati se duvana?
Ne volim tipove koji su neljubazni i nadmeni samo prema kelnerima, jer prema svima višim od sebe moraju da budu preljubazni. Ne volim ni onu vrstu Beogradjana koji obično kažu: Neću da me prave budalom za moje pare! Kao da ih, inače, celog života ne prave budalama?
 
Intervju je neminovno i sredstvo afirmacije, publiciteta.... Slažete li se sa time?

Da. Samo, ja smatram da su najbolji intervjui umetnička dela. Za mene je najbolji intervju uopšte čitavo delo Dostojevskog. Zato što je on tu govorio o nekim najsramnijim, najskrovitijim, a tako životnim stranama svoje ličnosti. Onaj ko pravi intervju, a savremeno novinarstvo se sigurno kreće u tom pravcu, moraće da ide na to da kopka i po onim skrivenim stvarima, onim stvarima koje nisu za javnost. Pri tom ne mislim na skandale, na neke šokantne stvari, već na dublje predstavljanje ličnosti o kojoj se radi.

Sentimentalni PRTLJAG MOME KAPORA
 
Kad se stvar posmatra bez narcisoidnosti i odredjene sujete, ni jedan grad nije ništa dužan onome ko se rodio u njemu, niti je taj dužan svom gradu jer pojedinac nije važan. Važan je grad koji su pravile generacije ljudi, grad koji leži na naslagama raznih civilizacija. Medjutim, uvek mi je bila smešna odredjena uvredjenost ljudi koji su morali da napuste svoj grad, mada ga nikad nisu mogli sasvim napustiti, već su ga nosili u sebi.

Kapor
 
Kad se stvar posmatra bez narcisoidnosti i odredjene sujete, ni jedan grad nije ništa dužan onome ko se rodio u njemu, niti je taj dužan svom gradu jer pojedinac nije važan. Važan je grad koji su pravile generacije ljudi, grad koji leži na naslagama raznih civilizacija. Medjutim, uvek mi je bila smešna odredjena uvredjenost ljudi koji su morali da napuste svoj grad, mada ga nikad nisu mogli sasvim napustiti, već su ga nosili u sebi.
 
Može li publicitet pokvariti čoveka?
Kvari one koji nisu profesionalci. A biti profesionalac znači biti profesionalac gladijator, a to znači – savršeno svesno ići iz dana u dan u arenu,
tamo se tući i vraćati se u svoju osamljenost, svoju sobu, medju svoje prijatelje koje ne treba menjati, svoj mir...
 
“Mislim da su žene mnogo bolje od muškaraca. Što se tiče knjige „Kraj vikenda“ zanimalo me je kako to da divni ljudi, neobični, talentovani, budu udaljeni brakovima? Zanimala me je ta tiha, polagana smrt uslovljena našim, beogradskim brakovima? Kod nas je socijalni momenat jako važan - ako vi imate jednoiposoban stan na Konjarniku, muža koga mrzite, kredite za nameštaj. Vi taj stan ne možete da podelite za dva i – udavljeni ste. Na Zapadu, ako se ne volite, ostavićete vašem mužu njegovu kuću, dobiti izdržavanje, otići u drugu kuću i ostaćete prijatelji. Ovde je sve jako violentno, jako agresivno, posesivno, ovde se ljudi ubijaju zbog osam kvadrata. Mislim da su Beogradjanke najbolje žene na svetu. Ono što one izdrže to ne bi niko živ izdržao. A ipak ostaju koketne, romantične i sa nekim strašnim optimizmom, bez osnova, da neće sve biti bolje. Čak i ako ih je život izneverio, one i dalje uporno čuvaju taj mit ako ne u kući, onda bar pred komšijama i rodbinom – da je sve u redu. Samo one znaju kako im je... „
 
„Gde je srce Beograda?

Svugde i nigde.

Ono se krije u otmenoj ležernosti čistača cipela koji će reći: „Daj šta daš!“, u filozofski skladnoj opuštenosti njegovih staraca koji su preko glave preturili toliko ratova, u jutarnjem vicu koji će svojim vedrim praskom preobraziti natmureno službeničko jutro u trolejbusu, u prijateljstvu kelnera koji se ne usteže da sedne sa gostom ispod „Lipe“ i popije pivo, u uličnoj gužvi u kojoj će te se retko kada osetiti strancem, ma odakle dolazili, u lepoti ižvrljanih zidova koje niko ne kreči, a na kojima je islikana dirljiva freska uličnih sudbina, ljubavi, psovki, uvreda, duhovitosti, fudbalskih rezultata, imena – sve to na malteru ispod kojeg jos proviruju upozorenja: Provereno – min njet! Svi na izbore! Život damo, Trst ne damo! – a iznad svega tablica odavno iščezlog osiguravajućeg zavoda „Sava“, koji nije uspeo ništa da osigura, a najmanje sebe, i bledi tragovi promenjenih tabli sa uličnim nazivima.

Duh Beograda krije se u jedinstvenom haosu njegovih zelenih pijaca, a pre svega u gipkom hodu Beograđanki. Beograđanke na ulici – to je za mene fantastičan moderan balet, bez drugog zvuka do lupkanja potpetica na njihovim cipelama! Blede, naglo izrasle gradske devojčice, odrasle na asfaltu, odgojene pogledima prolaznika punim želja, samostalne, drske i učtive u isti mah, sa urodjenom elegancijom dovitljivih modiskinja i lukavo skrivenim siromaštvom – one su najlepša i najraskošnija predstava koju Beograd nudi pogledu došljaka, sve dok nekuda ne iščeznu, kao po nečijem tajnom migu, a ulice ostanu neutešno puste i gole.

Duh Beograda je, najzad, i u osećanju da ste kod kuće, da ne možete propasti jer ste među svojima, da uvek i u svako doba možete da pozajmite nešto sitnine, ljubavi, krov nad glavom i malo neophodnog saučesništva pred zoru…

Taj duh rađa smele vertikale, iz njega niču nove četvrti, a propadaju stare, on premošćava reke i raskrčuje spletove zarđalih koloseka među čijim pragovima niče trava, da bi sebi obezbedio što širi vidik na reke i nebo. On se poigrava arhitekturom i urbanističkim zakonima.

Fotografisan iz vazduha, taj grad nikada neće privući radoznalog sakupljača lepota, ma koliko vešto bio slikan.
Jednostavno, on nije fotogeničan! Ali će zato učiniti nešto posve drugo: razbudiće gotovo fizičku bol od čežnje, onima što su makar samo nekoliko dana proveli na njegovim ulicama, baš kao što je neka fotografija bivše ljubavi u stanju da nas izmuči do smrti.

Plan njegovih ulica postaje nešto slično topografskoj karti našeg srca. Taj će nas grad opčiniti šarmom, a nikad nam neće otkriti tajnu šifru te čudne ljubavi, kojoj ne znamo razloga. Ostaćemo zauvek njegovi dobrovoljni zatočenici, koji su između bezbroj gradova remek-dela izabrali baš Beograd da u njemu prožive svoj jedini život koji im je dan.“

(Momo Kapor)
 
Znate šta, važno je da pomoću knjiga, slika i novina shvatimo ko smo i da shvatimo svet oko sebe.
Knjige su samo posledica, one su ostavljanje traga, svedočanstva o tome na koji način smo živeli.
Ja u mojim knjigama nisam ništa izmislio. To se sve dogodilo ili meni ili mojim prijateljima.

Sentimentalni PRTLJAG MOME KAPORA
 
Šta u stvari znači napisati knjigu?

Znači, najpre je proživeti. Knjiga mora da se dogodi. To je i najteži čin. Samo pisanje je čin beleženja. Kako piše, to su način i stil rada, ali ono o čemu pišete – to je najteže. U literaturi je osnovno pitanje da li napisati istinu o svojim bližnjima i zato ih izgubiti, ili odustati od toga i bližnje sačuvati. Dakle, postavlja se pitanje šta je vrednije – bližnji ili dobro napisan roman?
Mislim da su porodice važnije od svakog i najbolje napisanog romana, zato i nisam veliki pisac. E, sad, ima ludaka koji misle drugačije, i oni su zaista veliki pisci. I strašno, strašno usamljeni.
 
Da li nekome zavidite, da li ste ljubomorni na neke ljude, recimo koji mirno obavljaju svoj posao, nemaju toliko zanata kao vi?

Najviše zavidim ljudima iznad šezdesete godine koji sede mirno i pišu svoje priče ne razmišljajući uopšte šta će od toga biti, pišu neko svedočanstvo o svome životu, jer oni su najmirniji, oslobodjeni seksa, želja za uspehom, za mladošću i mogu zaista da rade u miru. Velika prozna dela i radjaju se u tim godinama. Slikar Voja Dimitrijević zna da se i slikarska dela tad radjaju, jer on baš sada pravi sve bolje slike, najbolje koje je ikad napravio. Sve što sam napisao, mogu vam u ovom trenutku reći, smatram stilskim vežbama za ono što ću tek da napišem. Što je to na sreću ili na nesreću imalo uspeha, to je možda stvar nesporazuma ili stvar pada ukusa čitalačke publike.
 
Radjaju li se veliki pisci na dnu?

Nema pravila. Pisac se radja isključivo iz potrebe da ga vole. Iza svakog pisca nalazi se neka neuzvraćena ljubav, i on često, pišući, želi da je vrati. I tako, dok piše, kao da viče i urla: gledajte me, ja to radim najbolje!
Dakle, nije važno iz kog socijalnog staleža potiče onaj ko piše, da li je drumski razbojnik kao Fransoa Vijon, lopov i ***** kao Žan Žene, ili grof kao Lav Tolstoj. Još nešto da vam kažem: kad bi me neko mnogo voleo, možda više nikad ne bih ni pisao. Što me manje vole, sve više pišem.

Kapor
 
Momo Kapor je duhovit čovek. Obožava da pravi viceve na svoj račun. Postoji osnovana sumnja da je sam smislio štos koji se pronosio po gradu: “Moma Ciganlija – Karl Maj sa Ade”. Momo Kapor pravi deskripcije kad vam svlači bundu, ljubi vas u ruku na pariski način, nudi vas pićem na američki, održava crvenkastu svetlost kamina nekako italijanski, gazi svoje slike nonšalantno barapski, obraća vam se sa Vi setno gradjanski, a psuje, brate, i pije strašno srpski.
Izgleda kao čovek koji ne propušta nijedan sunčani dan u godini – stalno je preplanuo, nosi naravno, farmerke i džemper, ima savršenu žvaku.

Momo Kapor u raljama Mirjane Bobić
 
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli,
izgubljeni, požnjeni traže se svi oni sto su nas raznosili komad po komad, deo po deo; delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.

Momo Kapor, “Oglas”, 1983.
 
"Je li to sve što ostaje od ljubavi?
I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj
koji lagano bledi u pamćenju.
Čaše sa ugraviranim monogramima
ukradene u “Esplanadi”.

Posle ljubavi ostaje običaj
da se belo vino sipa u dve čaše
i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u Dubrovniku
i začuđeni pogled starog kelnera
što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi ostaje rečenica:
“Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…”
i – “Javi se ponekad,
još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi hotelskih soba
u kojima smo spavali…

Posle ljubavi ostaju tamne ulice
kojima smo se vraćali…
Posle ljubavi ostaju melodije sa radija
oje polako izlaze iz mode.

Ostaju tajni znaci ljubavne šifre:
“Ako me voliš,
započni sutrašnje predavanje sa tri reči
koje će imati početna slova mog imena”.
Ušao je u amfiteatar i rekao:
“U našoj avangardi…”
Poslala mu je poljubac.

Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada naići.
Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas.
Hiljadu i jedna laž.

Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi:
“Ja ću prva u kupatilo!”
i pitanje: “Zar nećemo zajedno?”
Ovaj put ne…

Posle ljubavi ostaju saučesnici:
čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.
Prepune pepeljare i prazno srce.
Navika da se pale dve cigarete, istovremeno,
mada nema nikoga u blizini.
Fotografije snimljene u automatu,
taksisti koji nas nikada nisu voleli.

Posle ljubavi ostaje povređena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.”

("Una", Momo Kapor)
 
U trenucima kada sam otrovan nikotinom, telefonima, kafanama, uopšte jednim ludačkim životom, onda uvek pomišljam, na znam zašto, na lučicu u Splitu. I to nije leti, nego u proleće kad ljudi boje svoje brodove, kad sve miriše na smole, na kit pomešan sa firnajzom, na kučinu koja se stavlja izmedju rebara. Setim se na one dve stolice ispred bifea, na džu-boks. Bio je to jedini džu-boks u to vreme. „Tintarela di luna“. Šezdesetih godina, mislim. To je jedno srećno mesto, ta lučica u Splitu. Brodovi nas uvek u stvari privlače nekom magijom, oni su mogućnost da pobegnemo, oni su naša želja za avanturom. Svi smo mi pomalo Robinzoni koji obilazimo pristaništa i gledamo brodove koji će otploviti ko zna kud. I svejedno što mi nikad ne otplovimo. Tako je i ovde, na Savi. Ima mnogo ljudi koji redovno pale svoj motor na vezu i drže ga u leru pola sata. Stalno nešto kuckaju, završavaju. Ali, nikad ne plove. A to da su makar na metar od kopna, koliko im vez dozvoljava, drži ih u osećanju da su avanturisti. A to je osećanje strašno potrebno u jednom sredjenom svetu gde vas jedna velika firma zarobi, usisa svakog jutra i izbaci iz svog ždrela u tri sata.

Sentimentalni PRTLJAG MOME KAPORA
 
Šta radite na brodu? Znate li ploviti, upravljati brodom?

Dovoljno je samo da dodjem na sredinu reke, da pustim brod da pluta nizvodno i ja sam odmah jedna zemlja, jedna ploveća republika sa svojim zakonima. Vreme potpuno stane jer je vreme na vodi sasvim relativno. O tome nam govori ona priča o onom ribaru koji je zaronio pod vodu, igrao se malo s ribama, kad je izronio, bilo je prošlo sto godina i niko ga više nije poznavao. Mene na žalost još uvek poznaju, naročito me poznaje lučka kapetanija koja mi stalno šalje neke kazne zbog prekršaja, jer ponekad zaboravim kako se upravlja tim brodom i napravim neki prekršaj.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top