U vreme najveće gladi i nemaštine, krajem pedestih godina, u ateljeu slikara Marinka Benzona, koji je podsećao na dalmatinsku konobu, uvek se moglo pojesti neko od sirotinjskih jela iz njegovog kraja; pašta fažol – tamni pasulj kuvan sa makaronama i starom preostalom koskom od pršuta ili sa malo slanine ili leća sa nekoliko kapi maslinovog ulja. Marinko Benzon iz sela Vranjica pokraj Splita, bio je brodski stolar i partizanski veteran. U ratu je ranjen u obe noge i u ruku. Dobio je dva ordena za hrabrost. Čekala ga je generalska karijera koju je napustio odmah posle rata u činu kapetana prve klase da bi se posvetio svojoj staroj ljubavi – slikarstvu. Da bi ga kaznile zbog neposlušnosti, što nije sledio blistavu budućnost koja mu je bila namenjena, vojne vlasti su ga ostavile bez ikakvih sredstava za život, da se opameti. Gladovao je danima, slikajući platna koje u to vreme niko nije kupovao. Jednog prolećnog dana, kada je već bio iznemogao od iscrpljenosti, bez komada hleba u svom studiju, u otvorenom prozoru prizemne kuće u ulici Osmana Djikića 12, pojavila se divna zelenkasta mačka koja je u zubima nosila mlako, tek ispečeno, ukradeno pile i postavila ga na prozorsku dasku kao neočekivan dar. Podelili su pile, i od tada, u znak zahvalnosti, Benzon je počeo da prihvata i sakuplja sve mačke lutalice i na kraju ih je imao više od trideset.
„Kada se Marinko Benzon vraća kući, na svim uglovima njegovog kraja, čekaju ga mačke. Poznato je da mačke vole samo dobre ljude. Napred korača bivši ratnik, a za njim mačija povorka. Kako oterati nekoga ko vas voli?“
Uspomene jednog crtača
