Ujutru, dok se kupala, a on još spavao, mlada žena prvi put primeti da dobija celulit. Ništa strašno, sve je bilo kao i pre, samo se, gotovo neprimetno, proširila u bokovima. Izgleda isto kao i pre dve godine, samo bez onog sjaja, da, bez onog sjaja… Oseća se uhvaćenom u stupicu. Ne može da se požali na nešto odredjeno, niko je ne bi razumeo, smatrali bi, možda, da je razmažena, ali čini joj se da joj koža posivljuje i da joj se krajevi kose rascvetavaju. Život je ne napada licem u lice, oči u oči, da bi mogla da se brani – ne, on je je razjeda podmuklo i tiho; sedenje u kancelariji, doručak u pola deset (pogačice s čvarcima, burek, jogurt, ponekad piroške ili mekike, salama, četvrt kilograma hleba, zdenka-sir…), maglovita jutra dok vodi malu u dečiji vrtić i raspomamljeni oktanski haos u pola četiri dok je vraća kući, kuvanje za naredni dan; trebalo bi zaista, ali zaista, nešto da promeni, ali šta? Možda, frizuru? Da se ošišam sasvim kratko?
HALO, BEOGRAD – Momo Kapor
