Pradeda Mitar,covek koji mi je oduvek zaokupljao paznju i interesovanje,pored toga sto je bio ugledan trgovac svoga doba bio je pesnik,boem i kako je baka znala za svog oca da kaze i veliki domacin,sto je tada to bilo statusni simbol.Mozes raditi bilo koji posao,ali ne biti domacin,nisi imao postovanje.Porodica je nekada imala vecu vaznost i znacaj nego danas.Kult porodice, baka je prenela i u svoju kucu kada se udala za mog dedu Jovana,profesora unirveziteta i zaljubljenika u violinu.Secam se dana koje sam provodila kod njih,sedeci u velikoj fotelji u dnevnoj sobi sa belim svilenim zavesama i teskim draperjima slusajuci deku kako svira na violini Sva predana muzici,cekala sam trenutak kad bi mi dao znak da okrenem notni list,jer je to bio moj zadatak.Smatrala sam to poslom od poverenja jer me je deka uveravao,da cu samo ja to uraditi kako treba.Decije naivno sam verovala u to,ne znajuci tada poentu svega toga.Kada bi zavrsio sa sviranjem,par trenutaka tisinu skoro opipljivu ,remetila je samo mestimicna skripa parketa pod dedinim uglancanim cipelama, dok se kretao ka kutiji za violinu.Ja bih skocila sa fotelje dodavajuci mu gudalo i pozurivajuci ga da idemo u setnju ,kao sto mi je obecao,zaboravljajuci istog casa na sve one zvuke koje je violina pod njegovim prstima i gudalom proizvodila.Uz violinu tu su odmah i kolaci. Oni, koje je baka pravila.Domaci, mirisljavi , posuti prah secerom i vanilom od cega cela kuca mirise.Ti mi mirisi nepogresivo,vracaju secanja na detinjstvo, i sve dane i godine koje sam potrosila do sada.
