Ispričaću vam jednu priču. Nikad nisam uspeo da zaboravim to hladno, decembarsko veče. Čekao sam je da se pojavi niotkud, iz neke nepoznate ulice, medju svim tim zgradurinama, koje su uporno smetale radoznalom pogledu mojih od hladnoće zamagljenih očiju, bolesnih od želje da je vide što pre. Znao sam je samo iz njenih pisama, iz svih tih reči, zbog kojih sam je svakim danom voleo sve više i više. I ona je mene samo tako znala. Ta slova su zamenjivala naše zagrljaje i poljupce, naše suze i osmehe, našu neopisivo jaku ljubav i gnev i čitav naš život. Bila je to neka čudna i neraskidiva povezanost, u kojoj su naše dve duše živele svoj zajednički život, ne mareći mnogo za nas dvoje i naša mišljenja o tome. Nikada mi nije mnogo pisala o sebi. Uglavnom mi je ostavljala beskrajan prostor, u kome sam mogao da je istražujem i otkrivam sAm, da naslućujem njene osećaje i da po njima ravnam svoje. Bila je to ljubav za poželeti, neizmerno širok spektar najjačih mogućih osećanja. I iako nikada nije umela da mi prizna da su joj moja slova pokazala put kakvim nikada ranije nije gazila i da joj je moje postojanje bilo gotovo podjednako bitno kao i njeno, ja sam ipak znao da me voli - duša se ne može slagati nikad. Čekao sam je tako smrznut, da se pojavi, minuti su bili kao sati, a u mojoj glavi su se redjale slike i naizmenično smenjivala pitanja. Ko je ustvari ona? Kako je sve to uopšte i počelo medju nama? Hoće li joj se pored moje duše svideti i moje telo? Osvrtao sam se na sve strane, neka čudna trema je milela mojom kožom i ja sam bivao sve odsutniji. Kao da uopšte nisam ni bio u tom gradu, na tom trgu, niti na celoj planeti. I onda.. Onda se pojavila. Stajala je tik iza mene, dok sam ja gledao u skroz u suprotnom pravcu i neprimetivši da je tu. Kada sam se okrenuo, prvo što sam spazio bio je taj njen beskrajno dubok pogled, u kome su sve moje želje zaspale još tad i ostale neprobudjene do danas. Te oči, ti crni dragulji, kojima mi je u samo jednom trenutku prepričala čitav svoj život i nesmotreno nagnala moju strastvenu čežnju da je poželi još više, jasno su mi davale do znanja da sam upravo sreo svoju majku i sestru, svoju najbolju prijateljicu i ženu svog života. Trg je bio prepun ljudi, a mi smo bili potpuno sami na njemu - jako čudan trenutak. Zagrlili smo se i tada sam osetio miris njene kože, mekane poput svile. Da, to je ona - takvu sam je upravo i zamišljao. Nedugo potom smo već srkali svoje kafe u nekom obližnjem lokalu, nevešto se smeškali i vešto ćutali o svemu što smo u tim momentima osećali. Ni danas ne znam kako je proteklo to parče vremena, koje smo tad dobili od Boga, sudbine ili koga već, ali znam da se posle toga više nikada nismo sreli. Gledao sam je kako odlazi, onako graciozno, kako je nekada davno i došla u moj svet i učinila ga besprekorno čistim - čistijim nego što je ikada bio. I dok je gazila te pločnike, zvuk njenih štikala se probijao kroz žamor svih tih slučajnih prolaznika i svojim harmoničnim ritmom je hipnotisao svaku moju nedosanjanu želju - učinio je da pamtim taj dan i taj trg celog svog života. Bila je tako lepa, a ja tako prokleto nevidljiv - prošla je kroz mene. Znam da je udata, odavno - ima dvoje dece i muža arhitektu. Živi negde daleko, ne želim ni da mislim na tu daljinu, ali.. I dalje živi i u mom srcu. Nisam umeo da je zadržim, da je sačuvam samo za sebe, ali sam umeo da je volim, onako kako je nikada niko nije i onako kako nikada nikoga nisam. Od toga se ne živi - ta surova činjenica me sačeka na svakoj krivini moga života i ja znam.. Život sam posvetio nekom, koga nikada nisam imao, sa kim nikada nisam osetio lepotu tog življenja. Nekom, za koga nisam bio dovoljno podoban - ne zbog sebe samog, već zbog svega onoga što nismo bili mi. Danas, kada se setim svega, kada se setim tog decembra, ja ustvari ne umem ništa pametno ni da kažem. Samo zatvorim oči, zamislim ga opet i dišem. I bude mi opet hladno, mnogo hladnije nego tad, ali eto.. Zagreje me malo ta pomisao da je ona srećna, makar i negde tamo daleko. Zapravo.. Želim da verujem da je tako, jer bih se u protivnom od ove dugogodišnje hladnoće zaledio odavno. Večeras je Božić i.. Prošlo je mnogo zima od tad. Ja joj se nadam i danas, sve mislim.. Doći će nekad, učiniće ovo malo preostalog života lepšim, lakšim. Znam da se lažem, ali eto.. Ta laž je jedina laž, koju volim u svom životu. Ona mi je zamenila sve one istine, u kojima nisam umeo da pronadjem sebe, čak ni neki puteljak ka pravom meni. Život je isuviše kratak da bi u njega mogao da stane sav moj gnev zbog toga, ali.. Tako prokleto je predug za sav taj bol. Moj poraz se meri njenom dobrotom, a znate li kolika je to količina jeda, tuge, bola i gneva? Pretpostavljam da nemate blage veze i kako god.. Znali ili ne znali - svejedno je. ????
