MOJ OTAC

[dugmence]

Odgovarajući na jednu temu ovdje...obuzele su me emocije...ne znam da li slična tema već postoji ili ne...ali sam pomislila da bi bilo lijepo da na jednom mjestu pišemo o svojim očevima, najiskrenije što možemo; o tome kakve ih pamtimo iz našeg djetinjstva, kao i kasnije, dok smo odrastali, i o tome kakvi su sad.
Da li smo ponosni na njih ili ih se stidimo, da li im šta zamjeramo, da li nešto želimo za njih da učinimo, a još nismo i slično...
Ako nisu živi, kakve uspomene na njih nosimo...

Hajte prvo vi, pa ću se i ja ubaciti...

Izgubila sam oca pre dve godine, u svojoj 40.oj , ali nikad nisate dovoljno odrasli i zreli da vam to lakše padne. Trebal omi je vremena da shvatim da nije tu, viđala sam ga gde god se okrenem... I sada ga ima u mojim mislima gotovo neprestano, a isto tako i u mojim rečenicama. Zaista, bio je toliko prisutan u našim životima... Deci je bio više nego njihov otac. Nema gde ne bi ponudio pomoć, utehu, razgovor... iako mu često nije uzvraćeno kako zaslužuje. Ali neka...učio me da ne mrzim. Čak i kada bih bila jako ljuta na nekoga on je nalazio opravdanje, pogotovo ako je u pitanju bila rodbina. Rano se odvojio od svoje velike porodice i ceo život živeo daleko do njih, pa je valjda zato patio za njima. Bilo mu je jako važno da se ne prekidaju rodbinske veze.
Eh, koliko mi samo nedostaje... I sad često zaplačem kad se setim. Rekla mi je moja tetka jednom "Roditelji su ti jedini prijatelji bez interesa" i mislim da je potpuno u pravu. Eto , a kada bih pisala detaljno zauzela bih celu temu ;-)

 

[karlito bonito]

Ne znam kako bi opisala coveka koji je samim mojim rodjenjem dobio "titulu" koja mu nikako ne pristaje. Biti otac je nesto lepo i uzviseno, neki od vas su kroz njihova dela opisali oceve, moj je bio i ostao samo covek koji me je napravio.

 

[momofthesands]

Ne znam kako bi opisala coveka koji je samim mojim rodjenjem dobio "titulu" koja mu nikako ne pristaje. Biti otac je nesto lepo i uzviseno, neki od vas su kroz njihova dela opisali oceve, moj je bio i ostao samo covek koji me je napravio.

I moj. Samo to. Bez veze. Nikada nije bio tu. Nije ni sada tu. Nikad nismo vodili ozbiljan razgovor, ni o čemu. On ima još dve ćerke, pored nas dve. Klasika čista.
Ne znam kako izgleda imati oca.

 

[Sizif]

Hajde malo da razvedrim ovu tužnu temu... Ako ste gledali Balkanskog špijuna, onda znate zašto mi je to omiljeni film. Ilija Čvorović je najbliže onome što je moj ćale.

Razgovor u kolima negde u St. Gallenu. On priča tiho...

- Sine, pazi šta pričaš na javnom mestu... ako nisi znao, ovde sve prisluškuju... sve što neko kaže, neko drugi snima...
- Pa dobro tata, to znači da barem polovina Švajcarske radi na prisluškivanju druge polovine Švajcarske?
- Pa da..
- A zašto misliš da sve te informacije nekome trebaju?
- Pa ne bih ih plaćali za prisluškivanje da im ne trebaju informacije....
-

 

[goxy]

Al pazi ''ovde''
A on došo iz zemlje gde je dozvoljena sloboda misli kao najviši domet
Al nisi jedni mnogi tako u dodiru sa nekim uređenim društvom pobestijaju

 

[*moonlight*]

Link koji se savršeno uklapa u temu.
Mene je rasplakalo, razgalilo, dirnulo do najdubljih delova mog bića.

http://superdete.com/zabava/50-pravila-za-tate-koje-imaju-cerke

 

[ixtis]

Svaki put kad bacim pogled na ovu temu setim se da sam i ja, do pre petnaest godina, imao roditelje.

 

[Ordinary Player]

jel postoji ovakva tema o mamama,zasluzuje vise da pisem o njoj?

jel mora da bude samo o dobrim ocevima ili ne .... pasivac,povrsna osoba,nezainteresovana,stura,ima jos dosta prideva ali me mrzi da pisem,rastajali se 2x,od 13 sam sa majkom zajedno sa sestrom koja se danas porodila ,on je posle razvoda i dalje ostao nezainteresovan za sve ukljucujuci i nas,nasao je kao neku drugu koja je mozda i dobila stan,mi smo i dalje podstanari,rasprodao sve,umro pre koju godinu od raka pluca,iskreno ni datum ne pamtim,grob nisam obisao,to sto me je napravio i bio u prolazu 13godina ne cini nekog ocem. ne pamtim da me je nekada udario,svidjalo mi se kako moze mali eurokrem da razmaze na 4 kriske hleba i da bude dovoljno
nervira me moj izvestacen osmeh koji imam na njega i jos mnoge stvari,covek se menja dok je ziv pa valjda mogu i ja neke stvari da korigujem

sva sreca pa nemam mnogo slicnih osobina njemu,povukao sam na bolju stranu,ne mrzim ga ali ga ni nisam voleo,jednostavno je bio duh dok je bio ziv a sada je izbledeo iz secanja

 

[goxy]

Moj je još tu.Čak imamo mnogo bolji odnos nego ranije ali povremeno se ponaša nonšalantno kao i ra nije i to me nervira...Ali je tu ipak i to je nešto...

 

[Sojka ptica]

Tekst ove pesme je dugo stajao na vratima moje sobe kad sam bila klinka, mislim da mnogo govori.

 

[aja63]

14. septembar, dvadeset i dve godine, kako nema mog Savice, moje sreće, moje inspiracije, a nedostaje mi isto, kao da je juče bilo.Na ovaj dan pamtim samo lepe stvari koje sam doživela sa njim, a toliko ih je, da mi je puno srce, krivo mi je samo što ne mogu da zaustavim suze,teku kao lude, ma koliko to ne želim.Tako bih volela da je tu, bar na trenutak, da mogu da ga zagrlim.

 

[frostgirl]

14. septembar, dvadeset i dve godine, kako nema mog Savice, moje sreće, moje inspiracije, a nedostaje mi isto, kao da je juče bilo.Na ovaj dan pamtim samo lepe stvari koje sam doživela sa njim, a toliko ih je, da mi je puno srce, krivo mi je samo što ne mogu da zaustavim suze,teku kao lude, ma koliko to ne želim.Tako bih volela da je tu, bar na trenutak, da mogu da ga zagrlim.

 

[*moonlight*]

Otac kao otac.
Otac kao duga.
Kao pregršt prelivenih boja detinjstva po tepihu moje duše.
Otac kao nežnost.
Kao večiti idol, idealizovano traženje potpore, ljubavi i smeha.
Otac kao čigra, kao vrtirep, sunašce i osmejak.
Kao maštoplov.
Kao plač.
kao nada.

Nekada, uhvatim sebe, i mislim koliko bi moj otac plakao da umrem pre njega.
Koliko bi za dan ostario, pretugom gonjen.
Koliko izgubio sebe u traženju smisla.
A nekad... samo priđem, ušunjam se u krevet u kojem spava i zagrlim taj očinski miris pospanog dečaka.
Nasmejem se i ili oplačem, iako je sve u redu.
tek za buduće tuge.Tek za sreću jer sniva kraj mene.

 

[smeđooka vodolija]

TI SE NE BOJ VIŠE


Ti se ne boj više ni žege ni znoja
Niti razbesnele vejavice zimi –
Zemaljska si posla posvršav'o svoja
I otiš'o kući kad zaradu primi.
I sva mladež zlatna u neki će mah
K'o i dimničari dospeti u prah.

Ti se ne boj više silničke obesti –
Ne može ti ništa ni tiranska vlast –
Ne brini se šta ćeš obući i jesti –
Tebi su sad isti i trska i hrast.

Svi učeni i moćni u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.

Ti se ne boj više munjinoga bleska,
Nit' izdaje, laži, niti ljute psovke;
Ti se ne boj više ni gromovog treska;
Sve je za te prošlo – i smeh i jadikovke.

Sve ljubavi mlade u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.

 

[smeđooka vodolija]

Kaže moj brat :"Fali mi onaj naš stari, iako nije bio posebno dobar". I tad smo zajedno plakali, a bili smo među stotinu ljudi, na proslavi povodom pokrivanja kuće.
Ovde sam pisala par puta o njemu, samo ono najljepše,ali bilo je sa njim svega. I lijepog i ružnog. I jedno i drugo je obilježilo moj život.Ružne stvari nikad nisam preboljela, ostaju zauvijek. Čak nisam sigurna ni jesam li oprostila, jer sam zbog njegovoh budalaština jako rano otišla od kuće i tad sam se izgubila.Mislila sam da će mi biti bolje kad budem imala svoju porodicu, ali sam se prevarila. Sad znam da bi mi bilo lakše podnositi i njegove budalaštine dok ne nađem svoj put. On i majka su u to vrijeme imali užasan odnos, on je volio popiti i praviti probleme kad dođe kući. Ona je patila za njim, a nas djecu je to izjedalo. I postupila sam kao najveća kukavica, otišla, ostavila ih da se koprcaju. Bilo mi je žao braće koji su bili mlađi i ostali. Mislila sam da sam se izvukla, a upala sam u gore. Zato se ponekad ljutim na njega, pa i na sebe, trebala sam biti otvorena prema njima, roditeljima, možda bi na trenutak zaboravili na svoje budalaštine i posvetili se nama par godina dok ne stanemo na svoje noge.
Bilo je i lijepih trenutaka. Voljela sam kao mala spavati s njim. Sjećam se i jednog jedinog ručka koji je skuvao. Grah solo, bio mi je prelijep. I danas vidim ogromni bijeli lonac u kojem je skuvao taj grah, on nam pokazuje svoje djelo,a nama drago, nešto toplo oko srca, jer nismo naučili da on to radi. Pa pisanje čestitki za novu godinu, uživali smo s njim dok se trudimo da se sjetimo kome ih sve treba poslati. I on nas je naučio da treba da se volimo. Nikad nisam primjetila da razdvaja bilo koje od djece dok je majka uvijek više bila naklonjena sinovima.
Od kako ga nema ponovo sam zalutala. Više nemam nikog ko će mi reći kako trebam, šta trebam. Ničeg se nisam plašila dok je bio tu, jedino sam se njega plašila, a sad se plašim svega. Ostavio me naglo, nespremnu, nije me pripremio na ovu prazninu. Sad sam i ljuta na njega i beskrajno mi fali.

 

[Tsuymish]

Moj tata
Najbolji i najdivniji covek koga znam.


Pre 4 godine se razboleo....ali je sve bilo ok posle...
prosle godine se opet razboleo....sada se oporavlja...sporo....
....stari.....

i razboleo se jos jednom.....pre neke 3 godine
nisu mogli opet da operisu pa su radili gama zracenje
sada mu se mozak, a sa njim i celo telo polako gase
pocinje da se gubi...i sve je gore, iz dana u dan
a ja sam daleko i dok se domognem vize, sigurno ce biti vec prekasno
plasila sam se ovoga a dopustila sam da ispadne tako
9 godina ga nisam zagrlila
9 godina sam chuchala tako misleci da ima vremena i da cemo srediti vec i taj odlazak,ili njihov dolazak
i vreme je proslo...lupilo mi samar i okrenulo mi ledja i sad odlazi dok ja tako izgubljeno gledam,odnosno cujem, kako mi tata rapidno kopni a ja sam 6 000 km daleko

nema vremena...nikad nema dovoljno...

zapravo sam htela da on mene vidi...da vidi moje dete
al sad i da nas vidi...ne verujem da bi imalo neke svrhe,jer on vise i nije on...
otiso mi tata
a ja pojma nemam kako ovo da izdrzim

 

[joiv]

i razboleo se jos jednom.....pre neke 3 godine
nisu mogli opet da operisu pa su radili gama zracenje
sada mu se mozak, a sa njim i celo telo polako gase
pocinje da se gubi...i sve je gore, iz dana u dan
a ja sam daleko i dok se domognem vize, sigurno ce biti vec prekasno
plasila sam se ovoga a dopustila sam da ispadne tako
9 godina ga nisam zagrlila
9 godina sam chuchala tako misleci da ima vremena i da cemo srediti vec i taj odlazak,ili njihov dolazak
i vreme je proslo...lupilo mi samar i okrenulo mi ledja i sad odlazi dok ja tako izgubljeno gledam,odnosno cujem, kako mi tata rapidno kopni a ja sam 6 000 km daleko

nema vremena...nikad nema dovoljno...

zapravo sam htela da on mene vidi...da vidi moje dete
al sad i da nas vidi...ne verujem da bi imalo neke svrhe,jer on vise i nije on...
otiso mi tata
a ja pojma nemam kako ovo da izdrzim

Mico moja... nisam imala pojma Naucis da se boris, to nije prica koja traje dva tri dana vec citav zivot... i prosto moras nauciti da je nosis. Ljubim te.

 

[Sizif]

Zove me danas...
"Znaš sine, vreme je meni da ja razmislim o testamentu, ako se nedajbože nešto desi da ti i brat dobijete šta kome pripada...."
"Šta pričaš tata, kakav testament? Zdrav si k'o dren, nemoj me smarati tim pričama molim te. Brži si od mene. "
"Ma znam, ali eto već par dana me boli ruka, a ko zna šta je to, možda nešto gore što tako počinje..."
"Tata, nikome ne počinje ozbiljna bolest od ruke. Nije ti ništa, verovatno imaš reumu."
"Pa to i doktorka kaže, ali otkud ja znam, zašto bi mi dala uput kod specijaliste za ruku? Možda je videla nešto strašno a neće da kaže? Pola mojih školskih drugova je tako, nije im bilo ništa i odjednom - cap..."
"Mnogo si smešan tata. Uozbilji se."
"Dobro, nadam se da si u pravu."

I tako... osećam da polako dobijam još jedno dete od 60 godina...

 

[*moonlight*]

Citiraću neke od svojih statusa na FB posvećenih ocu:

U mom životu Danilo Kiš svetinja je.
I tako večeras moj otac dok gledaše Dnevnik, nakon što je video da reči ima o piscu koji nešto i govori (puštali snimak intervjua) pljunuše mene pravo u lice pitavši me:"Jesi li čitala nešto od ovoga? Znaš za njega? Da li je živ?"
Moj otac ne voli knjige. A ja ne volim kad svetinju mi diraju.


Ponedeljak, kasno popodne.
Otac i ja igramo rukomet. Umesto lopte, dobacujemo se limunom. Krijemo se od majke. Limun jurca svuda po kući. Pada svuda po kući.
Majka nas primećuje i otima limun. Utakmica se okončala.


Moj otac je pokraj puta našao lutku. Onu bebu, ćelavu lutku na kojoj je većina devojčica vežbala majčinstvo.
Doneo ju je kući, meni pokazao kao da blago čeka iza šupe. Setio se koliko sam volela svoju prvu bebu-pankerku (jer, imala je krestu nasred glave), koliko sam plakala za njom, pa je morao da mi kupi drugu, mada sam bila četvrti razred osnovne. Bila je veća od moje pankerke.
Ova nađena je manja. Mala beba, a da to nije pleonazam, čisto približavanje njene veličine.

Tata mi ju je pokazao srećan. Kaže: " Bila je pokraj puta, cela je, ima ruke, ima noge, ima mesto za neke baterije, sigurno peva. Ako hoćeš, mama neka je opere, pa je čuvaj u sobi!"
Majka i ja znamo da sam velika za tu lutku, da se dugo ne igram ni onom bebom koju imam. Zna i tata, ali voli da sam dete.
Donosi mi bebe sa ulice, sete ga na mene. Na moje detinjstvo, i na moju pankerku.
On voli detinjstva.
Možda zna i on da sam ja velika. Ali, video je tu bebu. Cela je, i lepa, i premišljao se da li da mi donese, jer sam već van igara lutkama, ali se setio kako se jedno od drugog sakrivamo po kući, i kako se on sakrije ispod stola kad dolazim.
I setio se da je detinjstvo večno.
I veliko, kao i moja soba. I zašto da ta bačena beba ne živi u njoj.

Moj tata je dete. I raduje se lutkama. Ne voli da zna da ih neko baca po ulici.
Ali makar zna gde će ih smestiti.
On večito čuva miris detinjstva na svojim dlanovima u kojima donosi te lutke.

 

[Tsuymish]

za mog tatu, koji je sada negde gde nema bola i zla...bar se nadam...
Odmori tajo moj, volim te najvise na svetu

 

[Jennifer Jennin]

Zove me danas...
"Znaš sine, vreme je meni da ja razmislim o testamentu, ako se nedajbože nešto desi da ti i brat dobijete šta kome pripada...."
"Šta pričaš tata, kakav testament? Zdrav si k'o dren, nemoj me smarati tim pričama molim te. Brži si od mene. "
"Ma znam, ali eto već par dana me boli ruka, a ko zna šta je to, možda nešto gore što tako počinje..."
"Tata, nikome ne počinje ozbiljna bolest od ruke. Nije ti ništa, verovatno imaš reumu."
"Pa to i doktorka kaže, ali otkud ja znam, zašto bi mi dala uput kod specijaliste za ruku? Možda je videla nešto strašno a neće da kaže? Pola mojih školskih drugova je tako, nije im bilo ništa i odjednom - cap..."
"Mnogo si smešan tata. Uozbilji se."
"Dobro, nadam se da si u pravu."

I tako... osećam da polako dobijam još jedno dete od 60 godina...

ni svjestan kako u trenu sve može da se promijeni...uživaj s njim i ČUVAJ GA...i čini ga srećnim

 

[Jennifer Jennin]

i opet...praznici...još jedni
bez njega

MNOGO TE VOLIM!
I MNOGO MI NEDOSTAJEŠ!
ZAUVIJEK

 

[-Night -]

Sećanje na tebe, ne bledi ...
06.01.2005 - 06.01.2013.

Spojler

Na očevom grobu

Oče, evo opet mene.
Tvoja cura traži tebe;
Sad je bolna, naglo vene;
Ne poznaje danas sebe.
Otkad nisam bila ovde!
Svelo cvece vec mraz dene!
Ja sam jedva dosla dovde.
Tvoja cura naglo vene.
Htela sam ti reći samo…
Ah, al’ suza guši, davi!
Kako ti je, oče, tamo?
Tvoju curu što ostavi?
A ona te tako voli;
Ali mnogo, mnogo strada.
Ni Bogu se sad ne moli.
Nema čemu da se nada.
Ah, vecno bih bila s tobom!
Je l’ da I sad trazis mene?
Sreca mi je s tvojim grobom;
Tvoja cura naglo vene.

V.P. Dis

Zašto ... ali zašto roditelji imaju običaj da uvek za sobom ostave rečenicu ...biću uvek tu za tebe ....

 

[dive]

Sećanje na tebe, ne bledi ...
06.01.2005 - 06.01.2013.

Spojler

Na očevom grobu

Oče, evo opet mene.
Tvoja cura traži tebe;
Sad je bolna, naglo vene;
Ne poznaje danas sebe.
Otkad nisam bila ovde!
Svelo cvece vec mraz dene!
Ja sam jedva dosla dovde.
Tvoja cura naglo vene.
Htela sam ti reći samo…
Ah, al’ suza guši, davi!
Kako ti je, oče, tamo?
Tvoju curu što ostavi?
A ona te tako voli;
Ali mnogo, mnogo strada.
Ni Bogu se sad ne moli.
Nema čemu da se nada.
Ah, vecno bih bila s tobom!
Je l’ da I sad trazis mene?
Sreca mi je s tvojim grobom;
Tvoja cura naglo vene.

V.P. Dis

Zašto ... ali zašto roditelji imaju običaj da uvek za sobom ostave rečenicu ...biću uvek tu za tebe ....

moj tata je otisao 19.12.2004.

 

[Cranberry]

Ubice me ovi praznici...
ne znam zasto sam mislila da ce mozda neki sledeci praznik biti laksi bez njega...
ne znam ni sta da napisem, ni kako ovu tugu sebi da olaksam...
znam samo da ni posle 2 i po godine ovaj pakao ne prestaje, a po svoj prilici ni nece...