vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Па о свему томе су учили као и ти + Библија и због тога се види да су нешто друкчији, бар су учитивији и не изжавају се простачки. и све остало што их унапређује.
-
- Popularno:
- Spomen kosturnica Zebrnjak kod Kumanova
- Датонов чланак из NYT
- Studentska lista postaje srednjoškolska?
- ДИЈАНА ХРКА: Позваћу народ на насиље...
- Marija Zaharova: „Da li postoji samo...
- Propali teniser DJ Vucicevic...
- Prekomanda zbog lajkovanja protesta -...
- Francuski zakon o alternativnoj medicini
- Veterinarski fakultet ponovo stupio u...
- BIA uhapsila špijune u Raški:...
Mit o Potopu
- Začetnik teme Šakal
- Datum pokretanja
stnco
Elita
- Poruka
- 17.945
Tvoj zaključak o obaranju teorije nije ispravan jer zaboravljaš da teorija pokušava da objasni neku pojavu uz dokaze. Zato ne možeš oboriti neku teoriju samo navođenjem razloga za njeno obaranje a ne računati na dokaze koje pruža i na pristalice koje ti dokazi zadovoljavaju.Sveta685:
Ovo što sam podvukao govori da si ti neozbiljan sagovornik. Ti robuješ nekim predrasudama i nisi u stanju da se distanciraš od njih, već pokušavaš da po svaku cenu proguraš tog Tvorca i tu vidiš neku svoju logiku. Ti jasno uviđaš da nije moguće da se svemir stvori ni iz čega ali takođe jasno uviđaš da je svemir stvorio Tvorac ni iz čega. Koja ti je to logika? Teorija Velikog praska ima neka dokaze, koje ti ne priznaješ, a navodiš svog velikog Neimara bez ikakvog dokaza. Koja ti je to logika?
Ti stalno potenciraš na dokazima pa te ja pitam: otkuda ti znaš da je Tvorac stvorio ceo svemir? Nemoj da to bude samo tvoja logika jer nisam siguran, imajući u vidu naše ranije rasprave, da ti je ona jača strana.
Šakal
Elita
- Poruka
- 17.385
Ma zna čovek, reko' mu Božidar...cccc...
stnco
Elita
- Poruka
- 17.945
Ovi procenti koje navodiš su jasan dokaz, da je za tebe nauka samo ono što tebi odgovara, a ono što potkopava osnove tvojih predrasuda ti odbacuješ.Sveta685:
Postoje dva odgovora na pitanja "ko smo, gde smo, šta smo i kuda idemo" . Jasno je da ti ne priznaješ odgovore nauke jer su ti odgovori iz onog dela od 1%. Ovde nisi postavio i čuveno pitanje "zašto postojimo" pa onda opet da guraš Tvorca. Ali da znaš za 2000 god. hrišćanstva, odgovor još niste dali, jer vam je Tvorac, posle početnih aktivnosti kada je nadahnuo "velike znalce" da napišu Bibliju, postao veoma naktivan, tako da se još uvek oslanjate na ta "mudra kazivanja" "velikih znalaca" od pre 2000 godina. Zato ti predlažem da ti lepo sedneš, pa sa stanovišta onih gore pomenutih 99% napišeš Bibliju2.
Tvoj zakljušak o ove dve teorije je neozbiljan, pa neću da komentarišem.
Mislio sam da si prošao kroz neke stupnje teološkog obrazovanja kroz koje su te ubedili da je jedini pogled na nastanak sveta biblijski i ti si to nekritički oberučke prihvatio i nikako da se izdigneš iznad toga.
harvester
Aktivan član
- Poruka
- 1.266
jedan od dokaza da je ovo istinito je i ep o gilgamesu.tamo u ne znam kojoj ploci stoji i utnapistimova prica o potopu koja se jako podudara sa pricom o nojevoj barci...
harvester:
Na 11-toj ploči i to nije ama baš nikakav dokaz da se potop desio. Pre je to dokaz da su ovi što su pisali Bibliju malo "resavili"...
stnco:
Logicno je da je nesto stvorilo Svemir, jer nije logicno da bilo sta moze samo sebe da stvori. Uvek postoji uzrok i posledica. Posledica sama od sebe - to je verovatno vasa, evolucionisticka logika.
stnco:
Sveto Pismo je pisano od pre vise od 3000 godina pa na ovamo.
"Zasto postojimo" je pitanje bez jednoznacnog odgovora, a licno sam pristalica jedne teorije koja je zadovoljavajuca po logiki.
Da si procitao bar deo tekstova u "Grckoj mitologiji" ili "Zabranjenoj istoriji", video bi da ti je zadnji pasus potpuno besmislen.
Svabov
Buduća legenda
- Poruka
- 25.291
ja sam citao skoro sve sa grcke mitologije i zabranjene istorije i tamo sam video gomilu budalastina, koje se inace svrstavaju u bajke....
ONO nema veze sa mozgom, zdarvim razumom, istorijom, geografijom, fizikom, hemijom...oni tekstovi jednostavno krse sve moguce fizicke i ostale zakone koji su ikada uspostavljeni....
ONO nema veze sa mozgom, zdarvim razumom, istorijom, geografijom, fizikom, hemijom...oni tekstovi jednostavno krse sve moguce fizicke i ostale zakone koji su ikada uspostavljeni....
stnco
Elita
- Poruka
- 17.945
Ti Sveta685 očigledno nisi upoznat sa istinom da naučne teorije o stvaranju svemira nisu konačne i da se i dalje na tome radi. Možda će sadašnja teorija biti zamenjena nekom novom, efikasnijom (samo lična pretpostavka), ali sam siguran u to, da nauka nikada neće naći Tvorca u onom smislu u kome ga ti prihvataš, jer je to rešenje imala davno i glat ga je odbacila. Preporučujem ti da pročitaš i neke savremene religijske knjige koje se bave nastankom sveta i upoznaš se sa "Teorijom restitucije", "Teorijom konkordizma" pa ćeš doći i do najnovijeg "finalističkog" shvatanja i videćeš da se sve trude da zakrpe šuplju hipodezu o Tvorcu.Sveta685:
stnco:
Ne radi se o formiranju teorije vec o elementarnoj logici:
uzrok - posledica
Stvaralac - delo
delo samo od sebe? mozda, ali u nekoj bajci brace Grim. Ne u nauci.
Svabov
Buduća legenda
- Poruka
- 25.291
e brate, ti nemoj o logici...koliko je tevi logika bliska pokazaio si na Teoriji gravitacije...
Ninjarijeka
Primećen član
- Poruka
- 644
Tvorac,božidar bogo
Dobro gospodo ja mogu da ga prihvatim samo pod jednim uvijetom,da je bio recimo" ljudskog" oblika i da je njegova rasa toliko evoluirala,da je na kraju u nekoj 4,5,6.. dimenziji ta ista rasa pomoću svoje tehnologije napravila jedan minijaturni svemir u kojem se mi nalazimo,ali neću i nemogu da prihvatim činjenicu da smo mi jedina i najnaprednija civilizacija u svemiru koji je navodno star 4.500 000 godina
a mi postojimo opet navodno nekih 15 000 godina!!!!!!
Dobro gospodo ja mogu da ga prihvatim samo pod jednim uvijetom,da je bio recimo" ljudskog" oblika i da je njegova rasa toliko evoluirala,da je na kraju u nekoj 4,5,6.. dimenziji ta ista rasa pomoću svoje tehnologije napravila jedan minijaturni svemir u kojem se mi nalazimo,ali neću i nemogu da prihvatim činjenicu da smo mi jedina i najnaprednija civilizacija u svemiru koji je navodno star 4.500 000 godina
a mi postojimo opet navodno nekih 15 000 godina!!!!!!
Mitovi o Potopu.
„...’Drugog meseca, sedamnaestog dana u mesecu’ – pise u Bibliji, - ’odjednom su se razjarili svi izvori velikog bezdana i otvorila su se okna nebeska. I lila je kisa na zemlju 40 dana i noci’
Hiljadu godina pre nego sto su zapisani ti biblijski stihovi, istorija potopa bila je vec zapisana na glinenim sumerskim tablicama:
’Ujutro je siknula provala oblaka, a svojim ocima sam nocu video hlebnu kisu. Pogledao sam u lice vremena – bilo je strasno gledati vreme...Prvog dana besneo je olujni juzni vetar, bukvalno je odnosio ljude i rusio gore. Covek coveka ne vidi...’
Medjutim, predanja o katastrofi koja je unistila celo covecanstvo, ne susrecu se samo u tom regionu. Saopstenja o potopu postoje i u egipatskim svetim knjigama i u indijskim sanskritskim tekstovima i kod naroda Tihog okeana i u predanjima obe Amerike.
Govoreci o sveopstoj rasprostranjenosti saopstenja o katastrofi, engleski naucnik Dz. Frejzer primecuje da mnogobrojna predanja o potopu postoje u Juznoj, Centralnoj i Severnoj Americi, od Ognjene zemlje na jugu, do Aljaske na severu. Nema nijednog indijanskog plemena u cijem se mitu ne pominje potop.
U jednom od drevnih meksikanskih tekstova, u „Kodeksu Chimalpopoka“, sacuvanom do nasih dana, pise: ’Nebo se priblizilo zemlji i u jednom danu sve je izginulo. Voda je prekrila cak i planine ...’
Evo kako su o toj katastrofi u kodeksu „Popol Vuh“ pisali zreci Indijanaca plemena Kiche ciji potomci danas zive na teritoriji Gvatemale:
’Lice Zemlje je potamnelo i pocela je da pada crna kisa. Prolom danju i prolom nocu ’ ... ’ Gusta smola se prolila s neba’... ’Ljudi su bezali u ocajanju. Pokusavali su da se popnu na krovove kuca koje su se rusile i bacale ih na tle. Pokusavali su da se uspuzu do vrhova drveca, ali ih je drvece zbacivalo. Ljudi su trazili spas po pecinama, ali su se pecine zatvarale.’
Secanje na tu nevolju sacuvali su i Indijanci u basenu Amazona. Njihova predanja pricaju da se iznenada razlegla strasna rika i tutnjava, da je mrak sve pritisnuo, da se na Zemlju obrusio prolom koji je sprao sve i potopio ceo svet.
’... Voda se podigla do velike visine – glasi jedno od brazilskih predanja – i sva zemlja je potonula u vodu. Mrak i prolom nisu prestajali. Ljudi su bezali ne znajuci gde da se sakriju i penjali su se na najvise drvece i planine’.
Mozda se u tom istom periodu odvijalo i formiranje planina. Indijanci Ostrva kraljice Sharlote kazuju u svojim mitovima da Zemlja do katastrofe nije bila takva kakva je danas i da do tada uopste nije bilo planina. „Kodeks Chimalpopoka“ govori o ’crvenim planinama koje su se dimile, ocigledno rastopljene ili pokrivene uzarenom lavom’.
Slicna secanja na katastrofu, koju su, osim potopa, pratili uragani, zemljotresi i vulkanska aktivnost, sacuvali su i africki narodi.
Radi se, ocigledno, o nekakvoj katastrofi koja se dogodila blizu tih regiona, negde izmedju Amerike i Afrike.
Ocigledno je, jer se karakter narodnih mitova menja zavisno od udaljenosti od Atlantika. Kao da se smanjuju razmere katastrofe i predanja govore samo o velikim poplavama.
Na primer, u predanju Indijanaca Aljaske (pleme Tlingit) govori se iskljucivo o potopu. Malobrojni ljudi koji su se spasli, plovili su u kanuima do vrhova planina kako bi pobegli od pobesnelih voda. Medvedi i vukovi, zahvaceni strujom, bez ikakvog straha doplivavali su do camaca i ljudi su morali da ih gone veslima i kopljima.
U epovima Juzne Amerike postoji ista slika: govori se prvenstveno o potopu od kojeg su se ljudi spasli popevsi se na vrhove planina.
Ako se od pretpostavljenog centra katastrofe uputimo na istok kroz Sredozemno more, u Persiju i dalje do Kine, videcemo da se karakter predanja postepeno menja. Grcki epos saopstava da je tlo drhtalo u vreme potopa:
’Jedni su bezali u brda, drugi su sedali u camce i veslali tamo gde su do nedavno orali, treci su skidali ribe sa vrhova brestova ...’ Kako se vidi, do tog dela sveta dospeli su samo – pomeranje tla i talasi poplave koja nije potopila brezuljke i nije prekrila vrhove visokog drveca.
U svetoj knjizi drevnih Iranaca „Zend Avesta“ govori se da je u vreme potopa ’voda na celoj zemlji dopirala do visine covecijeg rasta’
Na jugoistoku Azije, u Kini, more je prvo prekrilo kopno, a zatim se povuklo od obale daleko, na jugoistok.
Tako glase predanja. Prirodno je pretpostaviti da je na jednom delu Zemljine lopte nastupila oseka, ako je na njenom drugom kraju bila ogromna plima i ako su vode dosezale do vrhova planina. Postepeno, prema istoku, smanjivala se visina vodenog pokrivaca. U Centralnoj Americi voda je dosezala do najvisih planina, u Grckoj do vrhova brezuljaka i drveca, a u Persiji dostigla je samo visinu covecijeg rasta.
Na taj nacin, iz mozaika razlicitih epizoda secanja raznih naroda, stvara se priblizna i jedinstvena slika.“
„...’Drugog meseca, sedamnaestog dana u mesecu’ – pise u Bibliji, - ’odjednom su se razjarili svi izvori velikog bezdana i otvorila su se okna nebeska. I lila je kisa na zemlju 40 dana i noci’
Hiljadu godina pre nego sto su zapisani ti biblijski stihovi, istorija potopa bila je vec zapisana na glinenim sumerskim tablicama:
’Ujutro je siknula provala oblaka, a svojim ocima sam nocu video hlebnu kisu. Pogledao sam u lice vremena – bilo je strasno gledati vreme...Prvog dana besneo je olujni juzni vetar, bukvalno je odnosio ljude i rusio gore. Covek coveka ne vidi...’
Medjutim, predanja o katastrofi koja je unistila celo covecanstvo, ne susrecu se samo u tom regionu. Saopstenja o potopu postoje i u egipatskim svetim knjigama i u indijskim sanskritskim tekstovima i kod naroda Tihog okeana i u predanjima obe Amerike.
Govoreci o sveopstoj rasprostranjenosti saopstenja o katastrofi, engleski naucnik Dz. Frejzer primecuje da mnogobrojna predanja o potopu postoje u Juznoj, Centralnoj i Severnoj Americi, od Ognjene zemlje na jugu, do Aljaske na severu. Nema nijednog indijanskog plemena u cijem se mitu ne pominje potop.
U jednom od drevnih meksikanskih tekstova, u „Kodeksu Chimalpopoka“, sacuvanom do nasih dana, pise: ’Nebo se priblizilo zemlji i u jednom danu sve je izginulo. Voda je prekrila cak i planine ...’
Evo kako su o toj katastrofi u kodeksu „Popol Vuh“ pisali zreci Indijanaca plemena Kiche ciji potomci danas zive na teritoriji Gvatemale:
’Lice Zemlje je potamnelo i pocela je da pada crna kisa. Prolom danju i prolom nocu ’ ... ’ Gusta smola se prolila s neba’... ’Ljudi su bezali u ocajanju. Pokusavali su da se popnu na krovove kuca koje su se rusile i bacale ih na tle. Pokusavali su da se uspuzu do vrhova drveca, ali ih je drvece zbacivalo. Ljudi su trazili spas po pecinama, ali su se pecine zatvarale.’
Secanje na tu nevolju sacuvali su i Indijanci u basenu Amazona. Njihova predanja pricaju da se iznenada razlegla strasna rika i tutnjava, da je mrak sve pritisnuo, da se na Zemlju obrusio prolom koji je sprao sve i potopio ceo svet.
’... Voda se podigla do velike visine – glasi jedno od brazilskih predanja – i sva zemlja je potonula u vodu. Mrak i prolom nisu prestajali. Ljudi su bezali ne znajuci gde da se sakriju i penjali su se na najvise drvece i planine’.
Mozda se u tom istom periodu odvijalo i formiranje planina. Indijanci Ostrva kraljice Sharlote kazuju u svojim mitovima da Zemlja do katastrofe nije bila takva kakva je danas i da do tada uopste nije bilo planina. „Kodeks Chimalpopoka“ govori o ’crvenim planinama koje su se dimile, ocigledno rastopljene ili pokrivene uzarenom lavom’.
Slicna secanja na katastrofu, koju su, osim potopa, pratili uragani, zemljotresi i vulkanska aktivnost, sacuvali su i africki narodi.
Radi se, ocigledno, o nekakvoj katastrofi koja se dogodila blizu tih regiona, negde izmedju Amerike i Afrike.
Ocigledno je, jer se karakter narodnih mitova menja zavisno od udaljenosti od Atlantika. Kao da se smanjuju razmere katastrofe i predanja govore samo o velikim poplavama.
Na primer, u predanju Indijanaca Aljaske (pleme Tlingit) govori se iskljucivo o potopu. Malobrojni ljudi koji su se spasli, plovili su u kanuima do vrhova planina kako bi pobegli od pobesnelih voda. Medvedi i vukovi, zahvaceni strujom, bez ikakvog straha doplivavali su do camaca i ljudi su morali da ih gone veslima i kopljima.
U epovima Juzne Amerike postoji ista slika: govori se prvenstveno o potopu od kojeg su se ljudi spasli popevsi se na vrhove planina.
Ako se od pretpostavljenog centra katastrofe uputimo na istok kroz Sredozemno more, u Persiju i dalje do Kine, videcemo da se karakter predanja postepeno menja. Grcki epos saopstava da je tlo drhtalo u vreme potopa:
’Jedni su bezali u brda, drugi su sedali u camce i veslali tamo gde su do nedavno orali, treci su skidali ribe sa vrhova brestova ...’ Kako se vidi, do tog dela sveta dospeli su samo – pomeranje tla i talasi poplave koja nije potopila brezuljke i nije prekrila vrhove visokog drveca.
U svetoj knjizi drevnih Iranaca „Zend Avesta“ govori se da je u vreme potopa ’voda na celoj zemlji dopirala do visine covecijeg rasta’
Na jugoistoku Azije, u Kini, more je prvo prekrilo kopno, a zatim se povuklo od obale daleko, na jugoistok.
Tako glase predanja. Prirodno je pretpostaviti da je na jednom delu Zemljine lopte nastupila oseka, ako je na njenom drugom kraju bila ogromna plima i ako su vode dosezale do vrhova planina. Postepeno, prema istoku, smanjivala se visina vodenog pokrivaca. U Centralnoj Americi voda je dosezala do najvisih planina, u Grckoj do vrhova brezuljaka i drveca, a u Persiji dostigla je samo visinu covecijeg rasta.
Na taj nacin, iz mozaika razlicitih epizoda secanja raznih naroda, stvara se priblizna i jedinstvena slika.“
Nastavak
„Osim sto ih ima svuda, saopstenja o potopu skrecu na sebe paznju i zbog jos jednog razloga – zbog cudne podudarnosti pojedinih detalja. Ta podudarnost zapaza se kod naroda medjusobno udaljenih mnogo hiljada kilometara.
Gotovo svuda figuriraju neki vesnici nesrece koji upozoravaju ljude da dolazi katastrofa.
U sumerskom epu bog Ea upozorio je ljude da dolazi katastrofa:
’Sine Ubar-Tutu,
Ostavi kucu, sagradi brod,
Ostavi izobilje, pobrini se o zivotu,
Prezri bogatsvo, spasavaj svoju dusu!
Na svoj brod utovari sve zivo,
Taj brod, koji ti sagradis,
Oblikom da bude cetvorougao.
Jednake da mu budu sirina i duzina.’
Priblizno iste reci obracanja ljudima navedene su i u acteckom kodeksu:
’Ne pravi vise vina od agave, vec pocni da dubis stablo velikog kiparisa i udji u njega kada u mesecu tozontlu vode dostignu nebesa.’
Izaslanik koji je, prema Bibliji, predlozio Noju da sagradi kovceg, takodje nastupa u liku boga. Indijski sveti tekstovi slicnu ulogu pripisuju bogu Vishni.
Mnogobrojna predanja o izaslanicima koji upozoravaju na nesrecu sacuvala su se i na ostrvima Tihog okeana. Predanja kazu da su se spasli oni koji su na vreme napravili splav.
Druga zajednicka crta: u nizu upozorenih i spasenih od pogibije, stalno figuriraju dve osobe – muskarac i zena, a ponekad je sa njima i dete.
U biblijskim tekstovima to su Noje i njegova zena, u grckim legendama Deukalion i Pira, u Velsu Diejven i Diejvich, u Irskom epu Bit i Biren, a muz i zena su praroditelji Baska.
Ista je slika i na drugoj strani Atlantika. Kod Acteka, kod brazilskih Indijanaca, kod severnoamerickih Indijanaca – svuda se ponavlja jedna ista tema: dve osobe, muskarac i zena spasli su se od potopa.
Sledeca zajednicka crta: spasavajuci se od nadolazece nesrece – upozoreni vode sa sobom razne zivotinje. Tako postupaju biblijski Noje i drevnomeksikanski Nata, kanadski Indijanac Etsi i Indijac Manu, Trou na Borneu i heroj sumerskog epa o potopu Ksisutros.
Kada vode potopa pocnu da se povlace, spaseni se iskrcavaju na one planinske vrhove koji su se prvi pojavili iz vode.
’ ... Brod se zaustavio na planini Nacir. Planina Nacir je zaustavila brod, ne da mu da se ljulja...’. Kod Noja tu funkciju ima planina Ararat, kod heroja grckog potopa Deukaliona – planina Ofis (ili Parnas), kod predaka zitelja Tahitija vrh planine Pihotiho, itd.
Ovim navodima nije iscrpljena lista neobjasnjivih analogija.
Biblijski Nije je, s vremena na vreme, iz svog kovcega pustao ptice da bi saznao da li se potop zavrsio. Uradio je to tri puta. Kada se golub vratio sa maslinovim listom u kljunu, to je bio znak da su vode pocele da se povlace.
I heroj znatno starije sumerske legende o potopu, koji se takodje spasao u kovcegu, pustao je ptice da bi saznao da li se negde pojavila zemlja.
Ispostavilo se da su na potpuno isti nacin postupali i junaci americkih predanja o potopu, oni o kojima pricaju Indijanci Karipskih ostrva, Centralne i Severne Amerike. Kada su vode pocele da se povlace ptica je spasenima u kljunu donela zelenu grancicu.
Citajuci Bibliju, vise od dve hiljade godina ljudi su u njoj nailazili na pominjanje duge koja se pojavila na nebu i oznacila kraj potopa. Kada su iskopavanjima otkrivene glinene tablice sa tekstom drevnog sumerskog epa o Gilgamesu, postalo je jasno da je to secanje na dugu uzeto iz njega.
Ali, zasto to isto saopstenje nalazimo u svetim knjigama i predanjima Amerike i u polinezijskim mitovima? Slicno hriscanskom predanju i predanju drevnog Sumera, kraj potopa u mitovima Amerike i Tihog okeana takodje je obelezen dugom koja se pojavljuje na nebu.
Ne manje zacudjuju i druge neobjasnjive analogije.
Kod Acteka koji su ziveli u Meksiku sacuvan je sledeci zapis. Bog Titlakahuan je upozorio coveka po imenu Nata na ocekivanu katastrofu, slicno hriscanskom bogu posavetovao ga je da napravi kovceg.
Drugi bogovi su bili uvereni da su svi ljudi izginuli. Kada su se vode smirile, Nata i njegova zena su dobili vatru i poceli da peku ribu. Miris vatre se popeo do neba i bogovima je bilo jasno da se neko od ljudi spasao.
Kao sto je poznato, biblijski tekstovi poticu od mnogo starijih, vavilonskih izvora. Podudarnost medju njima je iznenadjujuca. Posle potopa, privuceni mirisom zrtve ’bogovi su se okupili kao muve’. Po tom mirisu oni su saznali da se spasao neki covek sa svojom zenom, pa su se, kao i meksikanski bogovi, strasno razgnevili i odlucili da ih uniste. U vavilonskom epu jedan bog zastitio je ljude od drugih, razgnevljenih bogova, kao sto je u meksikanskim predanjima bog upozorio ljude na katastrofu i bio zastitnik od gneva ostalih bogova.
Ne leze li koreni tih analogija i svuda rasprostranjenih informacija o potopu, u nekom realnom dogadjaju koji se mozda dogodio u istoriji covecanstva?"
(tekst je preuzet iz knjige „Svet u kome (ne) zivimo“ autora Aleksandra Gorbovskog)
„Osim sto ih ima svuda, saopstenja o potopu skrecu na sebe paznju i zbog jos jednog razloga – zbog cudne podudarnosti pojedinih detalja. Ta podudarnost zapaza se kod naroda medjusobno udaljenih mnogo hiljada kilometara.
Gotovo svuda figuriraju neki vesnici nesrece koji upozoravaju ljude da dolazi katastrofa.
U sumerskom epu bog Ea upozorio je ljude da dolazi katastrofa:
’Sine Ubar-Tutu,
Ostavi kucu, sagradi brod,
Ostavi izobilje, pobrini se o zivotu,
Prezri bogatsvo, spasavaj svoju dusu!
Na svoj brod utovari sve zivo,
Taj brod, koji ti sagradis,
Oblikom da bude cetvorougao.
Jednake da mu budu sirina i duzina.’
Priblizno iste reci obracanja ljudima navedene su i u acteckom kodeksu:
’Ne pravi vise vina od agave, vec pocni da dubis stablo velikog kiparisa i udji u njega kada u mesecu tozontlu vode dostignu nebesa.’
Izaslanik koji je, prema Bibliji, predlozio Noju da sagradi kovceg, takodje nastupa u liku boga. Indijski sveti tekstovi slicnu ulogu pripisuju bogu Vishni.
Mnogobrojna predanja o izaslanicima koji upozoravaju na nesrecu sacuvala su se i na ostrvima Tihog okeana. Predanja kazu da su se spasli oni koji su na vreme napravili splav.
Druga zajednicka crta: u nizu upozorenih i spasenih od pogibije, stalno figuriraju dve osobe – muskarac i zena, a ponekad je sa njima i dete.
U biblijskim tekstovima to su Noje i njegova zena, u grckim legendama Deukalion i Pira, u Velsu Diejven i Diejvich, u Irskom epu Bit i Biren, a muz i zena su praroditelji Baska.
Ista je slika i na drugoj strani Atlantika. Kod Acteka, kod brazilskih Indijanaca, kod severnoamerickih Indijanaca – svuda se ponavlja jedna ista tema: dve osobe, muskarac i zena spasli su se od potopa.
Sledeca zajednicka crta: spasavajuci se od nadolazece nesrece – upozoreni vode sa sobom razne zivotinje. Tako postupaju biblijski Noje i drevnomeksikanski Nata, kanadski Indijanac Etsi i Indijac Manu, Trou na Borneu i heroj sumerskog epa o potopu Ksisutros.
Kada vode potopa pocnu da se povlace, spaseni se iskrcavaju na one planinske vrhove koji su se prvi pojavili iz vode.
’ ... Brod se zaustavio na planini Nacir. Planina Nacir je zaustavila brod, ne da mu da se ljulja...’. Kod Noja tu funkciju ima planina Ararat, kod heroja grckog potopa Deukaliona – planina Ofis (ili Parnas), kod predaka zitelja Tahitija vrh planine Pihotiho, itd.
Ovim navodima nije iscrpljena lista neobjasnjivih analogija.
Biblijski Nije je, s vremena na vreme, iz svog kovcega pustao ptice da bi saznao da li se potop zavrsio. Uradio je to tri puta. Kada se golub vratio sa maslinovim listom u kljunu, to je bio znak da su vode pocele da se povlace.
I heroj znatno starije sumerske legende o potopu, koji se takodje spasao u kovcegu, pustao je ptice da bi saznao da li se negde pojavila zemlja.
Ispostavilo se da su na potpuno isti nacin postupali i junaci americkih predanja o potopu, oni o kojima pricaju Indijanci Karipskih ostrva, Centralne i Severne Amerike. Kada su vode pocele da se povlace ptica je spasenima u kljunu donela zelenu grancicu.
Citajuci Bibliju, vise od dve hiljade godina ljudi su u njoj nailazili na pominjanje duge koja se pojavila na nebu i oznacila kraj potopa. Kada su iskopavanjima otkrivene glinene tablice sa tekstom drevnog sumerskog epa o Gilgamesu, postalo je jasno da je to secanje na dugu uzeto iz njega.
Ali, zasto to isto saopstenje nalazimo u svetim knjigama i predanjima Amerike i u polinezijskim mitovima? Slicno hriscanskom predanju i predanju drevnog Sumera, kraj potopa u mitovima Amerike i Tihog okeana takodje je obelezen dugom koja se pojavljuje na nebu.
Ne manje zacudjuju i druge neobjasnjive analogije.
Kod Acteka koji su ziveli u Meksiku sacuvan je sledeci zapis. Bog Titlakahuan je upozorio coveka po imenu Nata na ocekivanu katastrofu, slicno hriscanskom bogu posavetovao ga je da napravi kovceg.
Drugi bogovi su bili uvereni da su svi ljudi izginuli. Kada su se vode smirile, Nata i njegova zena su dobili vatru i poceli da peku ribu. Miris vatre se popeo do neba i bogovima je bilo jasno da se neko od ljudi spasao.
Kao sto je poznato, biblijski tekstovi poticu od mnogo starijih, vavilonskih izvora. Podudarnost medju njima je iznenadjujuca. Posle potopa, privuceni mirisom zrtve ’bogovi su se okupili kao muve’. Po tom mirisu oni su saznali da se spasao neki covek sa svojom zenom, pa su se, kao i meksikanski bogovi, strasno razgnevili i odlucili da ih uniste. U vavilonskom epu jedan bog zastitio je ljude od drugih, razgnevljenih bogova, kao sto je u meksikanskim predanjima bog upozorio ljude na katastrofu i bio zastitnik od gneva ostalih bogova.
Ne leze li koreni tih analogija i svuda rasprostranjenih informacija o potopu, u nekom realnom dogadjaju koji se mozda dogodio u istoriji covecanstva?"
(tekst je preuzet iz knjige „Svet u kome (ne) zivimo“ autora Aleksandra Gorbovskog)
Demandred_Forsaken
Zainteresovan član
- Poruka
- 162
Nije svemir nastao iz nicega, nego iz Svemirskog jajeta, tj iz ostatka od predhodnog univerzuma... Jesili upoznat sa velikim praskom? Dakle veliki prasak, zatim se univerzum siri do tacke kada ce gravitacija unutar postati veca od sile kojom se svemir siri, u tom trenutku pocinje sirenje, zagrevanje, sve do tacke kada ce se sva materija i antimaterija biti nabijena u jednoj taci velicine kvanta! Zatim sledi novi veliki prasak. Smrt jednog univerzuma je rodjene drugog. Nije svemir nastao iz nicega, vec iz ostatka predhodnog svemira!!! I tako u nedogled, smrt i ponovo rodjene univerzuma.... Kapis?Sveta685:
Demandred_Forsaken
Zainteresovan član
- Poruka
- 162
e da nesto o potopu! Kada bi se sav led otopio na polovima i na svim plaininama nebi bilo dovoljno da se prekrija sva povrsina zemlje, sta vise nedostajalo bi jos dve zapremine Tihog okeana da prekrije povrsinu Zemlje! E sada gde je tolika voda nestala! Nije mogla da ode u svemir (postoji gravitacija, sem ako neces da kazes da je gravitaciju u trenutku nestala) a ako je sva isparila i otilsa u atmosveru na zemlji bi vladao protisak isti kao na dubini od 2000 metara,a pri takvom pritiski nista ne bi moglo da prezivi, popucale bi celije svim zivotinjama i biljkama na zemlji!
A druga stvar da je ikada cela povrsina zemlje bila prekrivena vodom, ostali bi nepobotni geogravski dokazi...npr ne bi postojala ni jedna planina vise od 1000m!
A druga stvar da je ikada cela povrsina zemlje bila prekrivena vodom, ostali bi nepobotni geogravski dokazi...npr ne bi postojala ni jedna planina vise od 1000m!
Demandred_Forsaken
Zainteresovan član
- Poruka
- 162
Majko mila... Islanjanine evo ti 2 stvari za razmisljanje:islandjanin:
1)Zamisli koliki bi bio pritisak sa tolikom vodom u gornjim slojevima atmosvere... Bio bi toliki da ne bi moglo da opstane nista do najprostijih organizama! A i oni tesko...
2)Druga stvar da je tolika voda bila u atmosveri to ti je isto kao da stavis ogledalo oko zemlje, dakle nema sunca, a na zemlji bi vladale temperature od nekoliko desetina stepeni ispod nule, ako ne i preko 100 ispod nule...dakle u takvim uslovima....zovota=0
Demandred_Forsaken:Nije svemir nastao iz nicega, nego iz Svemirskog jajeta, tj iz ostatka od predhodnog univerzuma... Jesili upoznat sa velikim praskom? Dakle veliki prasak, zatim se univerzum siri do tacke kada ce gravitacija unutar postati veca od sile kojom se svemir siri, u tom trenutku pocinje sirenje, zagrevanje, sve do tacke kada ce se sva materija i antimaterija biti nabijena u jednoj taci velicine kvanta! Zatim sledi novi veliki prasak. Smrt jednog univerzuma je rodjene drugog. Nije svemir nastao iz nicega, vec iz ostatka predhodnog svemira!!! I tako u nedogled, smrt i ponovo rodjene univerzuma.... Kapis?
Pretpostavljanje pretpostavki kojima se objasnjavaju pretpostavke. Sta je od svega toga dokazano? Ko je dokazao Veliki prasak, a kamoli da je pre njega postojao neki drugi Univerzum?
Demandred_Forsaken:
Himalaji, Andi i sve ostale venacne planine su nastale posle Potopa, tako da ne mozes racunati danasnju prosecnu visinu kontinenata.
Vode Potopa nisu nigde nestale, jer se radi uglavnom o cunami talasima koji preplave odredjeni deo kontinenata, a zatim se povuku.
Posle Potopa je doslo do povecane vlaznosti vazduha sto je glavni uslov za pojavu duge. Pre Potopa je nije bilo.
Sto se tice prekrivenosti vodom - vecina sedimenata na kontinentima su morski sedimenti.
Uzroci katastrofe.
Govoreci o uzrocima katastrofe koja je pogodila Zemlju, drevnoindijske svete knjige kazu da ju je izazvao „bog Hajagriva koji zivi u bezdanu“. Sumerski mitovi pominju nekog „arhandjela bezdana“.
Sta je bilo to nesto sto je, dosavsi iz bezdana, uzdrmalo planetu i milenijumima ostalo u secanju covecanstva?
Evo odlomka iz legende naroda Maja:
„Pala je vatrena kisa od kamenja, padao je pepeo, stenje i drvece rusili su se i razbijali ... I ogromna zmija se pojavila na nebu ... i onda su njena koza i kosti pali na zemlju ... i strele su pogodile decu i starce koji nisu stigli da se sklone ... Onda su dosle strasne vodene bujice. I sa ogromnom zmijom nebo je palo dole i zemlja je potonula ...“
Medju grckim mitovima postoji i predanje o Faetonu (grcki „vatreni“). Legenda kaze da je sin Heliosa (Sunca), Faeton izmolio oca da mu dozvoli da jedan dan upravlja suncanim kocijama koje idu po nebu. Ali sin nije umeo da usmeri kocije na uobicajeni put, pa su se one suvise priblizile Zemlji i oprzile je svojom vatrom. Tada je Zevs pogodio junosu munjom i Faeton je pao na Zemlju.
Drevni mitoloski sistemi naveliko su koristili razne oblike alegorija i simbola u kojima se nazire izvorna realnost. Imajuci to na umu, pojedini istrazivaci pretpostavljaju da je legenda o Faetonu odraz nekog realnog dogadjaja, mozda pada ogromnog meteorita na Zemlju.
Ova pretpostavka savremenih istrazivaca podudara se sa saopstenjem koje je Solon dobio u Egiptu. Kako izvestava Platon, zreci su ispricali Solonu da u mitu o Faetonu ima i istine: „... tela koja se krecu po nebeskom svodu, posle izvesnog perioda, ponekad skrecu sa svojih putanja i zbog toga sve na Zemlji gine od pozara“.
Niz i danas sacuvanih svedocanstava o katastrofi pominje da su se na nebu pojavila nekakva tela koja su zatim pala na Zemlju ili su se udaljila od nje. Tako „Sibilinske knjige“ (Libri Sibyllini) govore da se na istocnom horizontu pojavilo ognjeno telo koje je svojom svetloscu zasenilo sjaj Sunca, a zatim je palo u okean.
Uskrsnja ostrva su vise hiljada kilometara udaljena od Rima u kojem su nastale „Sibilinske knjige“. Pismo otkriveno na Uskrsnjim ostrvima nije potpuno desifrovano. Ucinjeni su brojni pokusaji da se taj posao uradi do kraja. Brazilski naucnik, lingvista Vaz di Melo smatra da je u tome uspeo. O cemu, prema njegovoj verziji, govore ti tekstovi? Oni kazuju o „ogromnoj ognjenoj lopti“ koja se pojavila na nebu i zatim obrusila u okean. Kao posledica katastrofe i zemljotresa, arhipelag koji je tamo postojao, kazu ti rukopisi, potonuo je u vodu.
Kod drugih naroda takodje je sacuvana uspomena na nekakva tela koja su se srusila s neba i izazvala razaranja i pogibije. O kakvom to nebeskom Velikom Zmaju, koji se pojavio na nebu i tresnuo o Zemlju, pise peta knjiga kodeksa Maja „Chilam Balam“? „Padala je ognjena kisa“ – glasi kodeks – „zemlju je prekrio pepeo, a drvece se savijalo do zemlje. Pucalo je kamenje, lomila su se stabla. Sneba se srusio Velik Zmaj ... Nebo je zajedno sa Velikim Zmajem palo na Zemlju i istopilo je“.
Deset sunaca izaslo je na nebu, glasi kinesko predanje, i veliki oganj spalio je Zemlju. Zatim je devet sunaca palo.
I jedno od indijskih predanja tvrdi da je posle potopa na nebu izaslo sedam sunaca, a zatim je jedno sunce prozdralo ostalih sest. Prema indijskoj tradiciji, svaka epoha (juga) se zavrsava kosmickom katastrofom: „Na kraju juge, odbivsi se od Sunca, velika zvezda pada s neba.“
Ocekivanjem katastrofe prozeti su i tekstovi vavilonskih proroka. O ciklicnosti katastrofa pisao je „Talmud“. Svete knjige Indijaca, „Purane“, su takodje tvrdile da su slicne nesrece, pracene potapanjem celih kontinenata, ciklicne i da mogu biti na vreme predskazane. S buducnoscu dolazi dan kada ce ustalasane vode novog potopa progutati kopno, govori „Mahabharata“.
„Vi pamtite samo jedan potop“ – govorili su egipatski svestenici filozofu Solonu u VI veku pre nase ere – „a bilo ih je mnogo do tada. S vremena na vreme nasu civilizaciju, kao i druge narode, unistava voda koja se obrusava s neba ... Covecanstvo su u proslosti pogadjale mnogobrojne katastrofe, a pogadjace ga i ubuduce“.
Pominjuci takve katastrofe Platon je pisao da je posle njih „ostajao samo neznatan deo ljudskog roda“.
U XVII veku u Kini je boravio jezuitski misionar Martinius. Proveo je tamo nekoliko godina, naucio jezik i vrativsi se, napisao je obimnu knjigu „Istorija Kine“. Evo kako je on, na osnovu drevnih kineskih letopisa, opisao sta se dogodilo u vreme potopa:
„... Podupirac neba se srusio. Zemlja se potresla do samih temelja. Nebo je pocelo da pada ka severu. Sunce, Mesec i zvezde promenili su svoje putanje. Ceo sistem Vasione zapao je u nered. Sunce je potamnelo i planete su promenile svoje putanje ...“
O toj istoj temi, o izmenjenom liku neba, pisao je i jedan od najmudrijih Rimljana, poznavalac drevnosti, istoricar Terencij Varon koji je koristio neke stare rukopise:
„Zvezda Venera je izmenila boju, razmere, oblik, izgled i pravac, sto nije bilo nikad dotad, niti od tada.“
U Judeji je postojala slicna verzija. Tamo se smatralo da je potop nastao „zato sto je bog promenio mesta dveju zvezda u sazvezdju“.
Drugim recima, niz predanja povezuje katastrofu sa zbivanjima u kosmickom poretku. Ako se to prihvati, onda se dobija objasnjenje za mnogobrojna pominjanja perioda mraka koji je dosao posle katastrofe.
„Sunce se pomracilo i ne svetli“ (egipatski papirus).
U „Talmudu“ takodje citamo da se posle katastrofe Sunce sakrilo.
Zitelji ostrva u Tihom okeanu, na raznim dijalektima, oznacavaju taj period kao „najdublju tamu“, „neprozirni mrak“ i „mirijadu noci“.
Finski narodni ep – „Kalevala“:
„Ne izlazi vise Sunce,
Zlatni ne svetli Mesec, ...
Zahvatio je mraz useve“.
Mitovi drevnog Meksika i Venecuele pricaju da je ubrzo posle katastrofe nastala strasna hladnoca i da se more pokrilo ledom. Plemena koja zive u tropskim sumama Amazona sacuvala su do nasih dana uspomenu na uzasnu i dugu zimu koja je usledila posle potopa, kada su se ljudi smrzavali i umirali od hladnoce.
Govoreci o uzrocima katastrofe koja je pogodila Zemlju, drevnoindijske svete knjige kazu da ju je izazvao „bog Hajagriva koji zivi u bezdanu“. Sumerski mitovi pominju nekog „arhandjela bezdana“.
Sta je bilo to nesto sto je, dosavsi iz bezdana, uzdrmalo planetu i milenijumima ostalo u secanju covecanstva?
Evo odlomka iz legende naroda Maja:
„Pala je vatrena kisa od kamenja, padao je pepeo, stenje i drvece rusili su se i razbijali ... I ogromna zmija se pojavila na nebu ... i onda su njena koza i kosti pali na zemlju ... i strele su pogodile decu i starce koji nisu stigli da se sklone ... Onda su dosle strasne vodene bujice. I sa ogromnom zmijom nebo je palo dole i zemlja je potonula ...“
Medju grckim mitovima postoji i predanje o Faetonu (grcki „vatreni“). Legenda kaze da je sin Heliosa (Sunca), Faeton izmolio oca da mu dozvoli da jedan dan upravlja suncanim kocijama koje idu po nebu. Ali sin nije umeo da usmeri kocije na uobicajeni put, pa su se one suvise priblizile Zemlji i oprzile je svojom vatrom. Tada je Zevs pogodio junosu munjom i Faeton je pao na Zemlju.
Drevni mitoloski sistemi naveliko su koristili razne oblike alegorija i simbola u kojima se nazire izvorna realnost. Imajuci to na umu, pojedini istrazivaci pretpostavljaju da je legenda o Faetonu odraz nekog realnog dogadjaja, mozda pada ogromnog meteorita na Zemlju.
Ova pretpostavka savremenih istrazivaca podudara se sa saopstenjem koje je Solon dobio u Egiptu. Kako izvestava Platon, zreci su ispricali Solonu da u mitu o Faetonu ima i istine: „... tela koja se krecu po nebeskom svodu, posle izvesnog perioda, ponekad skrecu sa svojih putanja i zbog toga sve na Zemlji gine od pozara“.
Niz i danas sacuvanih svedocanstava o katastrofi pominje da su se na nebu pojavila nekakva tela koja su zatim pala na Zemlju ili su se udaljila od nje. Tako „Sibilinske knjige“ (Libri Sibyllini) govore da se na istocnom horizontu pojavilo ognjeno telo koje je svojom svetloscu zasenilo sjaj Sunca, a zatim je palo u okean.
Uskrsnja ostrva su vise hiljada kilometara udaljena od Rima u kojem su nastale „Sibilinske knjige“. Pismo otkriveno na Uskrsnjim ostrvima nije potpuno desifrovano. Ucinjeni su brojni pokusaji da se taj posao uradi do kraja. Brazilski naucnik, lingvista Vaz di Melo smatra da je u tome uspeo. O cemu, prema njegovoj verziji, govore ti tekstovi? Oni kazuju o „ogromnoj ognjenoj lopti“ koja se pojavila na nebu i zatim obrusila u okean. Kao posledica katastrofe i zemljotresa, arhipelag koji je tamo postojao, kazu ti rukopisi, potonuo je u vodu.
Kod drugih naroda takodje je sacuvana uspomena na nekakva tela koja su se srusila s neba i izazvala razaranja i pogibije. O kakvom to nebeskom Velikom Zmaju, koji se pojavio na nebu i tresnuo o Zemlju, pise peta knjiga kodeksa Maja „Chilam Balam“? „Padala je ognjena kisa“ – glasi kodeks – „zemlju je prekrio pepeo, a drvece se savijalo do zemlje. Pucalo je kamenje, lomila su se stabla. Sneba se srusio Velik Zmaj ... Nebo je zajedno sa Velikim Zmajem palo na Zemlju i istopilo je“.
Deset sunaca izaslo je na nebu, glasi kinesko predanje, i veliki oganj spalio je Zemlju. Zatim je devet sunaca palo.
I jedno od indijskih predanja tvrdi da je posle potopa na nebu izaslo sedam sunaca, a zatim je jedno sunce prozdralo ostalih sest. Prema indijskoj tradiciji, svaka epoha (juga) se zavrsava kosmickom katastrofom: „Na kraju juge, odbivsi se od Sunca, velika zvezda pada s neba.“
Ocekivanjem katastrofe prozeti su i tekstovi vavilonskih proroka. O ciklicnosti katastrofa pisao je „Talmud“. Svete knjige Indijaca, „Purane“, su takodje tvrdile da su slicne nesrece, pracene potapanjem celih kontinenata, ciklicne i da mogu biti na vreme predskazane. S buducnoscu dolazi dan kada ce ustalasane vode novog potopa progutati kopno, govori „Mahabharata“.
„Vi pamtite samo jedan potop“ – govorili su egipatski svestenici filozofu Solonu u VI veku pre nase ere – „a bilo ih je mnogo do tada. S vremena na vreme nasu civilizaciju, kao i druge narode, unistava voda koja se obrusava s neba ... Covecanstvo su u proslosti pogadjale mnogobrojne katastrofe, a pogadjace ga i ubuduce“.
Pominjuci takve katastrofe Platon je pisao da je posle njih „ostajao samo neznatan deo ljudskog roda“.
U XVII veku u Kini je boravio jezuitski misionar Martinius. Proveo je tamo nekoliko godina, naucio jezik i vrativsi se, napisao je obimnu knjigu „Istorija Kine“. Evo kako je on, na osnovu drevnih kineskih letopisa, opisao sta se dogodilo u vreme potopa:
„... Podupirac neba se srusio. Zemlja se potresla do samih temelja. Nebo je pocelo da pada ka severu. Sunce, Mesec i zvezde promenili su svoje putanje. Ceo sistem Vasione zapao je u nered. Sunce je potamnelo i planete su promenile svoje putanje ...“
O toj istoj temi, o izmenjenom liku neba, pisao je i jedan od najmudrijih Rimljana, poznavalac drevnosti, istoricar Terencij Varon koji je koristio neke stare rukopise:
„Zvezda Venera je izmenila boju, razmere, oblik, izgled i pravac, sto nije bilo nikad dotad, niti od tada.“
U Judeji je postojala slicna verzija. Tamo se smatralo da je potop nastao „zato sto je bog promenio mesta dveju zvezda u sazvezdju“.
Drugim recima, niz predanja povezuje katastrofu sa zbivanjima u kosmickom poretku. Ako se to prihvati, onda se dobija objasnjenje za mnogobrojna pominjanja perioda mraka koji je dosao posle katastrofe.
„Sunce se pomracilo i ne svetli“ (egipatski papirus).
U „Talmudu“ takodje citamo da se posle katastrofe Sunce sakrilo.
Zitelji ostrva u Tihom okeanu, na raznim dijalektima, oznacavaju taj period kao „najdublju tamu“, „neprozirni mrak“ i „mirijadu noci“.
Finski narodni ep – „Kalevala“:
„Ne izlazi vise Sunce,
Zlatni ne svetli Mesec, ...
Zahvatio je mraz useve“.
Mitovi drevnog Meksika i Venecuele pricaju da je ubrzo posle katastrofe nastala strasna hladnoca i da se more pokrilo ledom. Plemena koja zive u tropskim sumama Amazona sacuvala su do nasih dana uspomenu na uzasnu i dugu zimu koja je usledila posle potopa, kada su se ljudi smrzavali i umirali od hladnoce.
Demandred_Forsaken
Zainteresovan član
- Poruka
- 162
Pa dokaz za veliki prasak su velike kolicine "tamne materije" i "tamne energije" koje cune oko 90% unuverzuma....A ona moze da nastane samo u tako ektremnim uslovima kao sto je Veliki Prasak. Inace nisu to predpostavke nego teorije, koje se potrepljuju Entropijom, gravitacijom....Sveta685:
Svabov
Buduća legenda
- Poruka
- 25.291
Sveta685:
naravno da nisu. mnoooogo su starije.
Sveta685:
:shock::shock::shock::shock::shock::shock:
jbte, jel ti imas 2 ili cak 3 godine?????
Sveta685:
jes cuo nekad za izdizanje tla iz mora, guzvanje i sudaranje tektonskih ploca? ne? znam, ne pise u tvojoj knjizi bajki...
islandjanin
Aktivan član
- Poruka
- 1.775
Demandred_Forsaken:Majko mila... Islanjanine evo ti 2 stvari za razmisljanje:
1)Zamisli koliki bi bio pritisak sa tolikom vodom u gornjim slojevima atmosvere... Bio bi toliki da ne bi moglo da opstane nista do najprostijih organizama! A i oni tesko...
2)Druga stvar da je tolika voda bila u atmosveri to ti je isto kao da stavis ogledalo oko zemlje, dakle nema sunca, a na zemlji bi vladale temperature od nekoliko desetina stepeni ispod nule, ako ne i preko 100 ispod nule...dakle u takvim uslovima....zovota=0
Nista ajde ti onda razmisljaj o efektu staklene baste?
Svabov
Buduća legenda
- Poruka
- 25.291
Demandred_Forsaken je zaboravio da, pored pritiska, pomene i temperaturu.
sa tolikom kolicinom vode u atmosferu na povrsini zemlje bi bilo kao u bojleru. dakle, udji u bojler, zatvori se, pa ako ti je lepo u kipucoj vodi i pod pritiskom od neznamkolko atmosfera, to onda takvo stanje zovi - RAJ
a ja bih to pre nazvao pakao...
sa tolikom kolicinom vode u atmosferu na povrsini zemlje bi bilo kao u bojleru. dakle, udji u bojler, zatvori se, pa ako ti je lepo u kipucoj vodi i pod pritiskom od neznamkolko atmosfera, to onda takvo stanje zovi - RAJ
a ja bih to pre nazvao pakao...
