Miroslav Antić

  • Začetnik teme Začetnik teme malecka
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Psovke nežnosti

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.
 
''Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.

Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.

Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba.
Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim.''


VUK
 
Ptica

Ovo mi je prisapnula jedna dugorepa ptica,
Brbljiva, sveznajuca, prozracna kao svetlost.
Hoces li da cujes caroliju, prisapnula je cucuravo
I dotakla mi kljunom rame I kraicak uha.
I rekla mi je caroliju; najvaznije na svetu – to je;
Umeti videti vetar I cuti sneg kako pada,
Umeti dotaci sumrak na prvom uglu,
I osetiti na usni zeleni ukus mesecine

Ja se samo osmehnuh lepoj dugorepoj ptici,
Jer i ja imam caroliju, najvazniju na svetu – to je:
Videti necije lice i cuti neciji govor
I dodirnuti rukom neciju ruku i kosu
Onda – kad vise nikog nemas,
Kad si ostao sam,
Kad jedno veliko leto napusta ove ulice
I ostavlja za sobom zute pecate lisca
Po trotoarima
U krosnjama
I u secanju.
 
Mreža

...Ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati.
ne prati ona mene, već ja idem za njom.
Nadnesem li se nad lokve, bunare ili potoke,
već je čekala tamo.

Danima sam se mučio da je noktima oljuštim
sa površine talasa i nije mi uspevalo.
Onda sam pokušavao da je dotaknem usnama
i na prevaru posrčem i skoro sam
se udavio.

Skakao sam u nju i gnjurao se uzalud, pleo
sam mreže od trave, vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
Gadjao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo
i tuklo me po licu.

I ma koliko se trudio da je odatle izvadim,
uvek bi na dlanu ostao njen izgužvani
osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste,
a lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut....


Zbirka ~ Hodajući na rukama
 
Omsk, 1974.
Moje su pesme semenje iz kojeg rastu tajge. Šiprazi puni hladovine i čestari prašine. Stavim glavu na pregršt uvele mahovine i zaspim u svojoj pesmi, ali odnekud, iz paparati, nekakva malecka crna i strašno otrovna nežnost uvuče mi se u uho i umrem u toj lepoti. Pa metar dalje oživim. Jer disanje mi je semenje iz kojeg rastu nebesa.

Izdajstvo lirike
 
Ako bilo kad osetiš


Ako bilo kad osetiš da mrtve stvari koje držiš
odjednom menjaju boju i počinju da dišu,
moraš ih sam završiti; niko ne može da te zameni.

Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznost
što izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,
u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava
meko i vlažno klatno tvoje uobrazilje.

Svako može da postavi tvoj osećajni skelet
i oko njega ovije tvoje najdivnije namere
i utisne u koru nemire tvoga uma kao bore.
Ali, to je još uvek tebi dalek i neprirodan
način kroćenja večnosti.

Niko na svetu nije ti,
i zato niko ne može ni završiti tvoje delo.
Nikog nemoj da pitaš šta znači neko delo.
Otkud on zna, kad nije: delo?

Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri.
Nikog nemoj da pitaš šta znači neka izložba.
Izložba nije ono što ti je pokazano.
Ti se pokazuješ njoj.
Dužnost je izložbe da te vidi.

Stani pred delo i zahtevaj
da ti objasni šta ti značiš.

Ako već odlučiš da gledaš,
svaki put istu stvar vidi sasvim drukčije.
Ista je linija drugi put nova linija.

Ne veruj onima koji ti uporno tvrde
da imaš samo jedno čulo vida.
Koliko tvojih očiju nikada nije progledalo?
Koliko tvojih očiju, dok obuhvata ovo,
vidi i nešto ono, čega uopšte nisi svestan?
Koliko tvojih očiju nikada neće saznati
da su bile i oči?

Ako se usudiš da stvaraš, moraš imati dokaza
da istu stvar još jednom dotičeš prvi put.
 
Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.
 
Mi smo se suviše sretali

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šipražjima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali, a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala, pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila, maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom – drugarom otići, nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.


Mika
 
Bolest

Volim te kao sveži beli zalogaj seljačkog znoja i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proći će proleće kao san razbarušen i čudan
što liči crvenoj ptici.

Doleteće i odleteti danas sva cvetanja
bićemo i meki i okoreli, i u radost i u setu ćemo zaroniti.
Izgaziću tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde će zvoniti ... zvoniti ...

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubićemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i plača vezano.
Kako ćemo se iz sebe vratiti ?

Proći će proleća ... Ona nose tragove i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke ježe.

Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veže.

Mir radi budućih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka,
pa da dugo zvazdama mašem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto. A nebo je u proleće plavo
kao nešto čega se nikad setiti neću.
Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom uzleću ...
 
Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima.
Bićeš moj način odevanja svega nežnog i tajnog
Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati.
Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše.
I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom.
Posle ću, znam, pobrkati moju kožu s tvojom.
Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim.
Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni, svog straha i samoće.
 
Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.
 
СВАТОВАЦ

Ништа ме данас неће моћи да забрине.
То је та истина дивља и прека.

Небо сам газио по барама
у слабине:
издржи,
не разболи се бар још пола века.

Да кроз све бујице голим грудима прођем.
Да за сваки кров нађем по мало грана.

Такав сам, ето.
Шашав.
Зар сам крив сто сам рођен
у крају где има милион
тамбура и јоргована?

Мирослав Антић
 
Poruka


Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.
 
Srećan ti rođendan matori...Srušen ti je Orač i nema više u toj bašti pod plavom zbezdom ni mojeg plavog čuperka ...
Sećaš se onog kosijanera,ustvari,onog koji je farbao kosu u plavo i bio s drugom kosijanerom vazda...I kojima ste i ti i Pero
zavideli na balerinama koje su iskakale iz SNPa kao kokice i hvatale nas pod ruku i mazno nam šaptale glasno "Obećao si da ćemo na
Ribnjak "Kod tri bruce" na tamburaše..."
Evo ti ta balerina ybla te ona...Baš...:mrgreen:
Evo ti je za rođus pa nek ti sija kao i ona kravata Estona koju sam ti poklonio ,a ti me napićkao da zarađujem paruštine u
tvojoj kolumni u sve jadnijem tada Dnevniku...Znaš da sam mogao da te i opletem jer sam bio dobar i s Čanadanovićem ,a
i tvojim dišom štamparije Mergancom koji je ,ustvari,bio šef Dnevnika...
Nisam to radio jer si bio Mika nad Mikama ,a ja to i tada znao...A i vadio te na Tribini čitajući tvoju
(i moju ybg) Vojvodinu jer ste i ti i Pero Zubac skoro pozaspali od Štoka u separeu...
Ybš to Miko...
Neka druga vremena stigla...Kartuše podno svinga ispira pesak čekajući svecke pećurke koje i u toj pustoši
dobrano izrastaju...Mi smo ih čivuti smislili da Pakao na Zemlji stvaramo jer nikad u pustinji tvoju plavu zvezdu
nismo ni zamisliti mogli...
A prosto je ko što si reko:kao masti leba koje malac nosi ponosno na sokak jer mu mati namazala...
Nek smo mi živi i zdravi Miko...bar 50 %...
 
Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?

n46ptl.jpg
 
ОБЈАШЊЕЊЕ

Сад схватам: нисмо дошли задовољни ко траве
што расту да се згазе кроз цвркутаве зоре.
Ми смо звезде што лудо у мрак се стрмоглаве
И због једног бљеска не желе да изгоре.

Имамо добре руке ко пијане ласте
да се грлимо плаво и гасимо у лету.
И присутни смо у небу што мора да израсте
У саксијама ока понеком у свету.

Прејели смо се давно и зубатог и нежног,
Сад свако пружа шапе и нова чуда тражи.
А све је смешно, и тужно, и све је неизбежно,
И ове истине добре и ове добре лажи.

Прејели смо се, кажем,и свако уме да сања,
И уме свако да псује и оре даљине главом.
И једнако је у нама и камења и грања,
И једнако је у нама и прљаво и плаво.

И свесни да смо лепи исто колико и ружни,
Стигли смо где се гмиже, и стигли где се лети.
И знамо шта смо дали, и знамо шта смо дужни,
и шта смо јуче хтели, и шта ћемо сутра хтети.

Горели смо, а нисмо постали пепео сиви
од којег бујају жита и обале у цвету.
И увек смо били живи, па ипак: друкчије живи
од свих других живих на овом луцкастом свету.

И најзад:
Тако је добро што нисмо само траве,
што таласања своја ни једном вету не дамо,
већ смо звезде што сјајем све небо окрваве,
жељне да буду сунце макар тренутак само.

Мирослав Антић
 
Reka bi mogla da bude

Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrči
toliko ima u sebi
ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
i umori se dok trči
umreće bez daljine,
umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
što se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stane
i zato večito hita,
sa usnama od vode,
najžednija na svetu!

Mika Antić
 
Balada

Od svih si devojaka bila tiša
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja?

Jedne je noći udarala kiša,
Tako krvnički ko čuvari reda...
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja,

Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Izmedju bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo - pola pedlja.




Pretuzhna pesma....:(
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top