Miroslav Antić

[jabajagi]

Mašta je čarolija.

Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica:
najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada;
umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.

Mašta je moja prva ljubav.


Gospođica Mašta

 

[PetarSamotnjak]

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli?
Po kojoj znaš koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?

Da li sam još uvek
među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saća?
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.


Miroslav Antić

 

[gost 362975]

O muzici

Oluja ima savršen mir
u svome srcu
i ona ga čuje
u mnoštvu paklenih šumova.

Zato se za nekog
ko gospodari svojim uhom
i čuje najskrivenije jedno,
kaže da pripada muzici.

Zato su velike vojskovodje
spokojne dok traje borba.

Zato ptica ima
čvrst oslonac u vazduhu.

Zato deca i u divljim zverima
vide igračke.

Zato pravi kapetani brodova
imaju svetionik u svojoj glavi.

Biti oprezan,
to je zadatak muzike.

Ne polakomiti se na mnoštvo zvukova,
njeno je dostojanstvo.

Pronaći meru ćutanja,
to je samo početak muzike.

Čuti pre svih,
unapred,
tek to je, konačno, muzika.

 

[dzezer]

Serenada

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zalut’o.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera – oči. Što kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.

Miroslav Mika Antić

 

[gost 362975]

Sićušna mrva detinjstva

Stojte!
Čekajte! - vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.
Al' neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.
Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak - bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani.

 

[PetarSamotnjak]

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

Miroslav Antić

 

[gost 362975]

Kad se dohvate dva strašna krilata stvora,
onaj koji je savladao umeće puzanja
– pobedio je.

Krila su samo zalet
i stvarno – ništa više.

Puzanje je najpouzdaniji način doskoka.

 

[PetarSamotnjak]

GRB

Pod Kikindom zeleni se trava...
tu mi spava odvaljena glava,
obešena pa sabljom košena,
u peškiru ko kolač nošena...

Iz rovitog mozga štrika kolo oko crkve
stoleca od zla i zlata.
Objahalo nebo kao ajgir po Banata,
pa kida i grize grivu iza vrata.

A iz blata, sa severa, u gaćama vetar tera
belog boga - paorskoga.

Kažu ljudi, a kaze i vreme:
prgava nam i pamet i seme.
Kad nas sadis - u zemlju nas sadiš,
a iz zvezda moraš da nas vadis.
Svi mi što smo uz Galadsku tekli,
nikad klekli i nikad utekli.
Na ražnju nas ko jaganjce pekli.
Na kriške nas kao lebac sekli.
Svima u brk što imamo rekli.
Svet prorekli. I sebe dorekli.

Neka zvone zlatni seferini.
Mi smo neki i prosti i fini:
prvo malo ubodem te brisom,
onda kažem: molim te izvini.
Na severu kukuruze beru.
Glave beru. Na nebo se deru.
A kad ljube - polome ti zube;a kad vole usta te zabole.

A u duši i na uši Panonsko se more puši
i odliva.
Duva vetar paorskoga strašnog boga
ko strašilo preko njiva.
Sto kamdžija u očima. Sto švigara u bedrima.
Dvesto sveća u njedrima.

Oj, Kikindo, hvala mati, do sunca ti!
Oj, Kikindo, hvala mati, što si živa!

Pod Valkanjem povaljena trava.
Tu mi Jeca iz kostiju jeca
kad projašu horde preko Torde,
kad krstare zime niz pustare,
pa se sjure bure u Krsture,
a Beodra u srcetu modra,
a od Djale Lale zemlju kale.
Aoj, štrajku, milu li ti majku!
Udri, Stevo, uz koleno levo
od siline ili od miline,
il od suza - pa nek pukne bluza!

Miroslav Antić

 

[Vatreni Kamen]

I reče moja misao: ko zna kolika sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti, kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek.
Ne uči, nego izmišljaj to što je nazimislivo.
Budućnost će dokazati da smo imali pravo.

 

[jabajagi]

Nikad ti niko netje ovako u krvotok uliti poslednju nezhnost celu i pronatji u tebi i nadu i beznadje.

 

[PetarSamotnjak]

Sve moje nežnosti i gluposti
još uvek na tvome pragu spavaju
kao mala kudrava štenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe kučke.

Miroslav Antić

 

[jabajagi]

ПОД СТАРИМ МОСТОМ


У мени вечерас ова река
разбија огромна брда далека,
мучи се,
урличе,
размиче кланце
и кида своје зелене ланце
и рије кроз моје срце риђе,
јер мора некуда да изиђе.

У теби вечерас та иста река
чудно је мека.
Сва је од млека,
и час је златна,
и час је плава.
У њој се цео свет одсликава.


Свако у себи реке друге
под овим истим мостом сретне.

Зато су наше среће и туге
тако другачије истоветне.

 

[*BILJA*]

ПОД СТАРИМ МОСТОМ


У мени вечерас ова река
разбија огромна брда далека,
мучи се,
урличе,
размиче кланце
и кида своје зелене ланце
и рије кроз моје срце риђе,
јер мора некуда да изиђе.

У теби вечерас та иста река
чудно је мека.
Сва је од млека,
и час је златна,
и час је плава.
У њој се цео свет одсликава.


Свако у себи реке друге
под овим истим мостом сретне.

Зато су наше среће и туге
тако другачије истоветне.

Uvek me nesto secme kad ovu pesmu citam, neka seta neodredjena seta...
Nego, hvala ti za onu predivnu sliku, ja sam ja nazvala -
Camac u magli. Inspiracija za pesmu koju uskoro saljem na takmicenje na drugom forumu, i inače zelim da je napisem

 

[*BILJA*]

 

[PetarSamotnjak]

Ko uči da pliva, taj prvo
mora da ume da zaroni.

Miroslav Antić

 

[*BILJA*]

 

[PetarSamotnjak]

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

Miroslav Antić

 

[jabajagi]

Uvek me nesto secme kad ovu pesmu citam, neka seta neodredjena seta...
Nego, hvala ti za onu predivnu sliku, ja sam ja nazvala -
Camac u magli. Inspiracija za pesmu koju uskoro saljem na takmicenje na drugom forumu, i inače zelim da je napisem

...mene ta pesma ''nachne''...a za fotku...neka posluzhi, bash mi je drago, zhelim ti puno uspeha...

 

[jabajagi]

Mali kameni nokturno


Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

mislim da sanjam
to nisam ja....

 

[PetarSamotnjak]

Pred silom stojim,
pred mudrosti drhtim,
na koljena padam
samo pred ljubavi.

Miroslav Antić

 

[jabajagi]

Izdajstvo lirike

....
Pomešan s lišćem, vetar ima mek i žut glas, kao ona devojka kojoj sam obećao na stepeništu katedrale da ću joj kupiti jedno od ovih 1200 ostrva i kupio bih, kako sam bio romantičan, kako sam bio poludeo tog avgusta.Ta devojka je danas ko zna gde. Majka nečije dece. I neočešljana. I zgađena na mene i sva ostrva i sve početničke pesme na svetu.
....
Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Jedino vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno. Kako se ja to smeškam? Tu negde, u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane, ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo! To te nikada neće pustiti.
....

 

[PetarSamotnjak]

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se čovek uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se čovek uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma: da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak,
kad u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.

Nek ti čelo zore ore.

Ti za koren nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren.

Miroslav Antić

 

[jabajagi]

Posle ljubavi

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao
posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim
olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na
temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna
školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je
gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka
prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok
ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više
nećemo moći setiti.

 

[PetarSamotnjak]

Ništa ti ne može biti
bliže od tebe samog
i ništa dragocenije
dok sudeluješ u beskrajnom.

Miroslav Antić

 

[jabajagi]