Kad sam rođen, svi mi kažu da sam bio jedna lepa beba. Lepa kao na reklami od sapuna. Samo su me zamenili u porodilištu za nekakvo gadno dete, nosato i buljavo. A šta možeš: takav ti je život...
I ne znaš koliko kao ti - takvih večeras ponovo nekog nemaju. I ne znaš koliko kao ti - istih za susret sa tobom baš sad se spremaju. I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti, samo da ste se malo potražili. I krećeš u život s pogrešnim nekim. S drukčijim nekim. Nekim dalekim.
Mašta je čarolija.
To je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.
Ovde ti ostavljam dve prazne strane, jer ne umem da napišem pesmu o srcu. Molim te, napiši je sam. Ti to znaš bolje od mene. I zalepi svoju sliku.
Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive. One što napuštaju šine i skreću poludele svetom, nekuda sasvim levo, nekuda sasvim beskrajno.
Moja ljubav je kao kad se poskidamo bosi, do srca bosi, do sramote bosi.
Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta!"
Oprosti mi što te gazim poljupcima i psovkama milovanja budim iz sna.
"Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je sine moj, imati neuredan um."
"Samo onda kad i mi tražimo moći će neko i nas da sretne."
Ko se nikada ne usudi, taj nikada nije ni živeo.
Ni sebi ne veruj previše. Jer, i kada poslednji čovek ostane sam na svetu, biće u njemu dvojica: jedan će drugoga varati.
Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo...
Tešimo se malom srećom, ali nema male sreće, male bolesti ni malih ljubavi. Ili jesu ili nisu.
To, kako da se voli, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe, kad se otvori srce, pa boli, ili ne boli.
Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me. Razbolim te. Mrzim te. Ne prebolim te. Gorim te. A ogoliš me. Goriš me. A ogolim te. Volim te. Stvorim. Oborim. Ne volim. Volim te.
Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio - ništa. Slegne ramenima i kaže: ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek. Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski.
Pobrkali smo snove. Sad ćemo se zameniti. Vi meni vratite mene, ja ću vama vratiti vas.
Devojčica mnogo znam. Ako neka bude htela, ceo svet ću da joj dam, i dalje do kraja sveta na pedeset puškometa: bar još dva-tri sela. Kupiću joj šal od svile da ga vetar zatalasa. Slomiću je kroz aprile rukom oko pasa.
Voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikada više.
Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svečan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude: "vi".
Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim.
Posle tebe će ostati iste ulice,i deca sto uče u školi da crtaju proleće, i raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.
I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava. I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.
Miroslav Antić
