Miroslav Antić

  • Začetnik teme Začetnik teme malecka
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
b-391103-ice_cream.jpg

Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je sine moj, imati neuredan um.

Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi?

Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.

Preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu, ali nikad ne zaboravi kako se korača po zemlji.

Samo onda kad i mi tražimo moći će neko i nas da sretne.

Ne verovati ni u šta, to mora da je takođe nekakva vrsta vere, zatucane i opake.

O meni najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.

Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku, nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću.

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat, nego kao pad uvis!

Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja.

Orao nikad nije imao potrebu da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su izmislili narode.

Ako neko postane svestan da je kroćen, kad-tad mora podivljati.
 
Umesto ruže na njegovom grobu

Milan Živanović

Na današnji dan pre sedamdeset godina u Mokrinu je rođen neponovljivi Miroslav Antić. Sve što je uradio potpisivao je kao pesnik, a ceo radni vek proveo je u "Dnevniku" i bio njegova "prva violina"

Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 - Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu").

Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u "pobočnim umetnostima": na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga.
U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću "znali sve" iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov "Rečnik Vojvodine". U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.
Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je "sve što umetnik izdahne umetnost" - činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao - pesma. I potpisivao kao Pesnik. Krećući se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u "Dnevniku", Antić je znao da kaže:
- Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreće nego novinar. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.

Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu, iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. To je ta njegova trajna i tajna veza:

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag

Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio.

Tom Antiću vredi se vraćati. Uvek!
 
Nikada nemoj da kukas nad izgubljenim zivotom.
Mozda ga nisi ni ziveo sasvim do poslednje ljuske.
Jer,ne moze se izgubiti stvar koju nemaš.
Probaj da izgubis,recimo,more koje ja sanjam.
Ili probaj da izgubis sve one ergele konja koje sam izmislio,
da bih izdvojio sebi dva najbolja,najbesnija.
Izgubi ako mozes vizije kojima crtam svoje dane u vremenu,
dok nevidljivo rastem i kidam sa sebe suvišno.

Mika Antic







 
"Ponekad pozelim da podelim
moje rumeno sa gradom celim.
I moje belo sa zutom travom.
I moje zuto sa noci plavom.
I moje plavo sa rekom snenom.
Jedino cuvam ono zeleno.

Za neke oci sto nisu moje,
al iz njih rastu,
odavnu rastu
sve druge oci i druge boje."
 
Horoskop

Svemu će probati da te iz knjiga nauče. Možeš
naučiti da izgovaraš laž kao istinu. Da
izražavaš kako to dolikuje, ili da imitiraš
žalost i sreću.

Da budeš privržen, ili na izgled privržen. Da
budeš hrabar, ili na izgled hrabar. Da budeš
iskreno ili pritvorno zadovoljan malim.

Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Da imaš
sažaljenja, ili da nemaš milosti.
Naučiće te da budes čak i pomalo darovit, tek
da bi kunjajući proživeo svoj vek.

Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim
četiri stvari. Osim vrline nadanja,
veštine verovanja, vizionarstva budućnosti
i umetnosti strpljenja.
 
Poemu Prva ljubav napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.
To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.
Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.
 
Da li je istina ono što piše Kalevali:
“Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?”

Da li je istina ono što govore u Basri:
“Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići.
Ako joj okreneš leđa, pratiće te”.

Neko je negde rekao i hvala mu:
“Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”.
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.

Nema male sreće i male bolesti.
Nema male krađe i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Ne okreći nikad leđa da bi te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba.
Sećam se tvojih prvih koraka.
Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kućica slikala ažurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ.
Oženićeš se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti,
opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veće makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kućica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već davno bi bila zvezda.
 
Pronadjes ljude nalik na sebe

i stanes tako

i neverujes

da ima neko kao ti â€" isti ,

bas isti na ovom drugacijem svetu .

I nista ne moras da im kazes .

Sve se unapred zna i razume .

I ne znas koliko kao ti â€" istih

za susret sa tobom bas sada se spremaju .

I ne znas ko su to , kao ti â€" divni .

I sto su jastuke suzama vlazili .

A lepo ste se mogli sresti

samo da ste se malo potrazili .

I prodjes kroz zivot s pogresnim nekim.

S drukcijim nekim

S nekim dalekim .
 
Da li sam svuda gdje su mi tragovi,
ko zna s čim sam se spajao,a nisam ni takao?
Možda sam boravio i u svom životu,
možda.
Postoje izvesni znaci ali kao da je neko stran.
Ali ipak,uz mene se može,mada je neobično.

Sa mnom je opasno ići,ja se ne umaram.
Valjda sam jedini svjedok koji sumnja u sebe.
Sve češće mi se čini da nisam nikakav oblik,
već da slobodno jedrim kroz sopstveno pijanstvo.
Prepušten sunčevom vetru-odljevam se i doljevam.
Ali ipak,uz mene se može,mada je neobično.

Sa mnom je opasno hteti,ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,da imam gdje da prenoćim.
Isuviše sam video da bih smeo da tvrdim.
Mnogo toga sam saznao da bih imao ijedan dokaz.
Ali ipak,uz mene se može,mada je neobično.

Sa mnom je opasno voleti,ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvaćaju.
Nejasna mi je vera spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je sa nemirom,ne mogu da umirim mir.
Ali ipak,uz mene se može,mada je neobično.

Sa mnom je čudno čak i umreti jer ja se ne završavam...
 
ZAHVALNICA MIKI ANTIĆU

Upoznao sam ga kada mi je bilo svega pet godina.
Govorio mi je o nekakvom plavom čuperku….
Ništa nisam razumeo tu pijanu budalu…
Ali, on je bio uporan,
nastavljao je pričati…
Mitove o pticama,
o pismima koja je pisao nekoj tamo gospođici Vineti…
O mostovima i jedrima…
Pričao mi je tako neumorno, tako dugo.
A ja, kao svaki slinavi mališan, nisam se trudio da ga razumem.
Igrao sam se njegovim strpljenjem,
trošio sam njegovo vreme.
Onda je jednog dana samo nestao bez traga.
Nakon deset godina….
Tada sam imao petnaest,
ali ga i dalje nisam razumeo.
Dugo ga nije bilo…
Vreme je prolazilo…
Dan za danom…
Godina za godinom….
Počeo je da mi nedostaje…
Onda sam sasvim slučajno, na svoj dvadeseti rođendan
u nekom zabačenom uglu tavana pronašao pračnjavu kovertu…
Na njoj je pisalo: “ Nekome ko će razumeti “
Otvorio sam je, pažljivo režući ivicu
i zagledao se u zakrivljena slova.
Slike iz detinjstva su počele da se vraćaju…..
Rukopis dobro poznat….
Opet sam se setio svog učitelja…
Tada sam ga već,
iako ga nije bilo toliko dugo,
poštovao više nego sebe samog…
Sa velikom pažnjom, počeo sam čitati :

“ Mi smo se suviše sretali, ali ne znam, jesam li još uvek svuda gde su mi ostali tragovi? Ako sam Vam, mladi gospodine, mnogo puta rekao da Vas volim, verujte, nije to nikakva bajka. Vi ste me uvek onako blago slušali. Ali, bili ste suviše mladi da biste me razumeli. Sećate se… Učio sam Vas psovkama nežnosti, učio sam Vas o snovima, i čarolijama. Krišom sam Vas gledao dok ste šetali đačkim korzoom… Dok ste igrali čak i žmurke, mladi gospodine. Vas nikada nisu mogli naći, o, vrlo dobro se sećam- Krili ste se stalno pod onim starim mostom. Bili ste tako vešti. Ponosio sam se Vama.
Vama, koji ste dosadne pesme pretvarali u najlepše- one rođendanske, Vama, čija se ljubav nije mogla meriti ni sa Mesečevim srebrom… I Vama, koji ste jedini umeli i mogli, hodajući na rukama, obići čitav kvart.
Bio sam samo pešak u vašem životu… Ali znam, pustio sam koren. Znam, nosićete me u srcu kao ikonu, kao pesmu…. Bićemo doživotni saputnici.

Moram Vam priznati, kada sam odlazio, nespretno sam zgužvao sebi u džep par Vaših crteža, onako žurno… Da ne biste primetili… Da bih uvek imao nešto Vaše kod sebe… Ali sam i Vama ostavio ovo… Ovu poslednju baladu… Ne, nije ovo ispovest. Ovo je gore nego molitva. Hiljadu puta od jutos kao nekad Vas volim… Hiljadu puta od jutros ponovo se plašim – za Vas, izgubljenog u vrtlogu geografskih karata. Zato što znam…. Zaljubićete se… A onda ćete prestati da volite, i počećete da mislite ljubavlju… Izgubićete se u njenim očima, u njenim usnama. Poželećete da je odvedete na koncert za 1001 bubanj, pa ćete onako, malo opijeni, pevati najdivnije serenade pod njenim prozorom. Smišljaćete za nju čarobne pesme.
A sada bih Vas zamolio da skinete taj vragolasti osmeh sa lica jer, dragi gospodine, ovo nije samo bajka. Ovo je i opomena. Ljubav je zagonetka, a posle ljubavi… Posle ljubavi sledi posmrtni marš klovnova. Zato, poslušajte me. Pravite zoru kada je veče, putujte i drugom stranom vetra, i molim Vas, sakrijte se u pećine kada zagrmi. Slobodno… Nije sramota. Ta znate valjda, uvek sam Vas tome učio.
Za kraj, ako Vam nekada jave – Umro sam… Ne verujte, ja to ne umem. Samo uvek na jesen nestanem iz Novog sada.

P.S. Ne grickajte kao miš dane, jer svaka večnost je kratka. “

Sklopio sam pismo u dlanove
i bacio pogled ka prozoru.
Video sam jata ptica koja jure ka severu.
I po prvi put,
poželeo sam da budem među njima.
Po prvi put, poželeo sam da letim.
Divnije letim.
I to baš za Novi Sad!

******************

Novi Sad, snežan i beo…
Svi ljudi nekud žure,
ušuškani u svoje kapute i šalove.
Lutam pogledom
ne bih li pronašao nekoga ko bi mi,
možda mogao reći gde je on….
Došao sam čak i u iskušenje da,
pred svima glasno upitam :
“ Jeste li videli mog učitelja ? “
Ali ne…
Odlučio sam da ga sam pronađem.
Bio sam siguran da ću naići na njega
u prvoj boemskoj u koju uletim.
I bio sam u pravu.
Sedeo je u uglu stare krčme
Isti.. Kao nekad.
Sa cigaretom iza uha,
i po malo neurednom kosom.
Ko zna koliko me je dugo čekao….
Seo sam naspram njega,
i bez i jedne reči
počeo razgovor svog života
sa čovekom koji je od mene napravio čoveka.

“ Znam, nikada se nismo sreli. Ali jednom je moralo i do ovoga doći. Da sednem, pred Vas dragi učitelju, i da Vam kažem da sam napokon shvatio sve Vaše reči. Napokon sam razumeo šta ste mi bulaznili dok sam još uvek bio slinavi mališan. Sada, kada sam prestao biti dete, i postao čovek, kada sam postao ptica. Vise ne priznajem nedostižno, više ne bežim od mraka, već odlučno čekam da me pojede. A onda se opet bez trunke straha iskobeljam iz njegove utrobe, i poletim. Više ne gulim kolena kada padnem, ne čekam da mi se kosti zalepe za asfalt, nego žurno ustanem, obrišem prasinu, i nastavim dalje. A onda se ipak okrenem, da sa žaljenjem još jednom pogledam ono na šta sam se sapleo. Nekad je to bio samo neki mali šovek, a nekad je to bila i neka velika ljubav. Prestao sam da pravim razliku od kako sam naučio da lepše sanjam – od kako sam naučio da putujem i drugom stranom vetra.
Ne priznajem više ni godine, ni sate, ni minute. Život računam osmesima, poljupcima i zagrljajima. Samo po nekad na leđima osetim teret, ali onda se, baš onako kako ste me učili, sakrijem u pećine i tamo sačekam da oluja prođe. Tamo mogu sam, i na miru da se pomirim sa svojim neprijateljem, i da nastavim dalje.
Došao sam da Vam kažem da ste uvek bili u pravu. Za sve! Pohvaliću se, zaljubljen sam. Izgubio sam se u njenim očima, u njenim usnama.. Baš kao što ste mi govorili. I ne, nisam samo senku skrojio po njoj. Skrojio sam sebe celog po njoj. Sve one vetrenjače protiv kojih sam se borio su se zaustavile od kada je tu. I vetar se smirio. Pokrene se tek kada poželim da sklonim njenu kosu iz uha. Postala je moja plava zvezda – ono što sam tražio iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora, žbunja, trava….
Došao sam i da Vam kažem jedno veliko hvala! Jer bez Vas, moj život bi verovatno imao neki drugi smisao. Sa Vama, sve je drugačije. Sve je lepše, i bolje. Uvek ste me učili da ne budem sebičan, pa bih želeo da Vas na kraju ove beskrajne pesme najljubaznije zamolim da se ne uvredite ako ovu moju zahvalnicu Vama, podelite sa meni bitnom osobom na svetu… Podelite je sa mojom Marijom. Ovo je za Vas. “

Viktor Milovančević
 


"Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima. Zar sve to ne liči na slobodu? Nema zidova da čovek razbije glavu, nema trnja koje odbija prisnost. Tamo idem, vreme mi je, i znaci svi pokazuju da dolazi proleće i led se otapa na poljima. Tamo gde nema leda, to je moj cilj, tamo gde zvezde još uvek sjaje, gde mogu rukom da ih dohvatim, tamo gde je nada šareno cveće, a ne mrtvački pokrov."



 
Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao
najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveći je
život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da
sanjaš.
 
...."Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se, zato, zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,..." Deo iz Epiloga
 
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.

Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.

To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.

Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.

Iz knjige "Hodajući na rukama"
 
Promasaj ili Carolija

Isto dijelo, gledano iz raznih pobuda,
može da bude promašaj ili da bude čarolija.
Ista daljina, mjerena raznim potrebama,
može da bude tu negdje, ili da bude čak onamo.

Ista svjetlost za nekoga je melem,
za nekoga opekotina.
Ne mjenjaju se gibanja, vrijeme i bezgraničnost.
Ne mijenjaju se riječi, nego njihovo značenje.
 
Razlistavam se sluhom...zagrljajima... disanjem... Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar, nespretan penjač, spor saputnik.Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled.

Miroslav Antić --- "Pećine"
 
X, Ulepšavanje nevidljivog

Taj je čovek, kaže mudrac, razmišljajući o težini,
Izučio zanat dostojan svakog poštovanja.

Od onog što u sebi nosimo
Od onog što doživljavamo

Do onog što doživimo
Do onog kako se ponašamo,

- Postoji umetnost uzimanja takvog zaleta
Kao da preskačemo oblake i zvezde.

Stoga on, u svom skoku, nikad i ne primećuje
Ono što mu je ispred nogu.

Treba preskakati nebo. Imati najviše želje,
Pa će sve što je manje biti samo od sebe opkoračeno.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top