Pored velikog iskustva u organizacionom poslovanju, klub Novi Bitef Art Cafe sarađuje sa velikim brojem kvalitetnih umetnika, a pre svega muzičkim sastavima različitih stilova od klasike, preko jazz-a, MTV hitova, funk&soul-a, disco/housa, kao i odabranim profesionalcima u sferi video i audio produkcije.U Bitef Art Cafe Beograd dolaze svi oni koji žele nešto drugačiji, a opet jednako kvalitetan noćni provod i uživanje u najboljim house, pop, dance i disco svirkama u gradu koje se uvek pretvore u lude i nezaboravne žurke. Svi koji dolaze u ovaj klub računaju na vrhunski provod, a atmosfera u ovom klubu veoma brzo dolazi do svog zenita, za šta su zasluženi najbolji cover bendovi sa ovih prostora.Ukoliko pogledate slike iz provoda u ovom klubu videćete zbog čega je novi Bitef klub omiljeno mesto mnogima koji žude za dobrom i kvalitetnom zabavom. Mnoštvo veselih i nasmejanih lica na jednom mestu, đuskanje i provod do kasno u noć - sve ono što se i očekuje od jednog urbanog beogradskog kluba i noćnog izlaska u prestonici dobre zabave.
-
- Popularno:
- Александар Вучић: Дајемо још 50 дана...
- Socijalna anksioznost i kako je...
- Koliko ste autentični
- Mapa koja prikazuje najpoznatiju osobu...
- Bokan - - Hrvatska služba radila na...
- Aleksić: Karađorđe Mijailović udario...
- Haplogrupa I2a
- Srpsko Sudstvo Počelo da Radi:...
- Platni promet kartica u Srbiji je pod...
- Teške vesti za Srbiju; Vanredno...
Miris mastiksa
- Začetnik teme Soradze
- Datum pokretanja
Ovo je klub oko čijeg pravilnog naziva može dugo da se priča i piše. Neki pišu Bitef Art Caffe sa dva slova f u reči caffe. Drugi pišu Bitef Art Kafe sa početnim slovom k u reči kafe. Neki pišu sve spojeno kao da je u pitanju jedna reč Biteartcafe, a zapravo je ''pravilno'' sve razdvojeno sa početnim slovom C i jednim slovom f u trećoj reči Bitef Art Cafe.Novi BitefArtCafe klub je jedan od gradskih klubova sa najdužom tradicijom, a nalazi se kilometar od svog starog prostora. Bitef Art Cafe adresa je Mitropolita Petra 8, u sklopu Ustanove kulture Palilula.
Dragi moji,
otkazana je večerašnja premijera "MOJ MUŽ", Rumene Bužarevske u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu, kao i sutrašnja repriza.
S obzirom da se radi o hit predstavi, predlažem da karte za premijeru sačuvate i uživate
u nekom drugom terminu...
otkazana je večerašnja premijera "MOJ MUŽ", Rumene Bužarevske u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu, kao i sutrašnja repriza.
S obzirom da se radi o hit predstavi, predlažem da karte za premijeru sačuvate i uživate
u nekom drugom terminu...
pura moca
Starosedelac
- Poruka
- 164.383
šta sad da radim svastika mi doputovala radi predstave
gost 248950
Buduća legenda
- Poruka
- 31.229
dakle upisao si me u telefon kao svastiku?
dobro, i to je bolje od majstor mile
gost 248950
Buduća legenda
- Poruka
- 31.229
btw, nisam citala Buzarovsku a hvale je, mozda bi trebalo
pura moca
Starosedelac
- Poruka
- 164.383
jel se njen kum zajebavao
Строго узевши, опера на српској сцени тек је недавно навршила пун век. У поређењу са њеним пет векова дугим западно-европским историјатом, који броји више хиљада дела ове врсте, и документује смела експериментисања унутар оперског жанра, бројне његове реформе, најузвишенија музичка достигнућа као и ужасавајуће неуспеле продукције, наша је оперска баштина сразмерно сиромашна. Ипак, за ових сто година можемо се такође похвалити неким изванредним делима, који по музичкој успелости и драмској остварености могу стајати равноправно са било којим класиком италијанског, немачког, руског и француског репертоара. У овом чланку издвојићемо нека од тих дела, у виду листе лишене хијерархије.
На уранку (Станислав Бинички, 1903)
И да у питању није прва наша изведена опера, што је самим тим чини важним делом историје српске музике, На уранку би имала више него заслужено место на овој листи. Писано по либрету Бранислава Нушића, дело се бави архајском темом историјске борбе Срба против Турака, окупираних против окупатора. Ова опера опевава, путем локализоване сеоске драме, једну ширу историјску ситуацију и борбу која се, са перспективе писања дела на самом почетку 20. века, окончала тек релативно недавно и још увек је обитавала у живом сећању старијих генерација. Иако дели тематику са другим раним делом српске опере, Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, оствареност опере На уранку је у сваком погледу на вишем нивоу. Музика, прожета топлим локалним колоритом старог српског сеоског фолклора и оријенталних мелизама, није лишена ни тренутака грандиозне драматичности потпуно у духу италијанског веризма. Но, по премијери, опера сусрела са неким и не тако похвалним критикама, као што је било мишљење изражено у листу Штампа: „Композитор нам није дао мелодију, није никако остао у истом жанру, највише је имитовао Вагнера, уносио је и талијанске мотиве, местимице је било и српских, али су то већином позната места… Комад се састоји из самих прелаза, и његова хетерогеност је таква да и поред најбоље воље ми нисмо могли наћи један непрекидно спроведен мотив.” Доста концизнија и нешто духовитија, али једнако оштра, била је реплика другог критичара, који је изјавио: „У нашега Сташе, чујеш мало Вагнера, мало тамбураше…“. У Биничкову одбрану стао је Бранислав Нушић: „Иако мало по броју, оно што је Бинички дао – наше је. Он је од оних наших музичара и композитора који су ушли у душу наше народне песме, певају је и сами, воле је, уживају у њој. Биничкове песме одликују се народним колоритом. Све што је имао, све што је могао дати, Бинички је приложио културном развитку и напретку свог народа“. О лепоти и пријемчивости композиторових мелодија сведочи и чињеница коју је у једном интервјуу изнео сам композитор, а то је да су одређене арије из опере у једном тренутку постале и део кафанског репертоара.
Са данашње позиције, чини се да преовлађује мишљење да је синтеза српског фолклора, источњачког мелоса и западноевропских оперских тековина била успешна. Иако се као најзначајније нумере издвајају страствена арија окрутног локалног аге Реџепа, „Кад би знала дилбер Стано“ и Станкина једноставна песма „Тамо за том гором“, често запостављен је складан и дирљив љубавни дует Станке и Радета. Под утицајем веристичке опере, радња дела је компактна и складно уоквирена музичким мотивом мујезинске молитве – у непуних сат времена ликови се представљају, централни сукоб поставља, а затим се по кратком поступку и разрешава у изненадном и трагичном расплету. „На уранку“ је живописна, упечатљива слика начина живота и система који је готово пет векова био сурова реалност на балканским просторима, а данас се чини као удаљен сан.
На уранку (Станислав Бинички, 1903)
И да у питању није прва наша изведена опера, што је самим тим чини важним делом историје српске музике, На уранку би имала више него заслужено место на овој листи. Писано по либрету Бранислава Нушића, дело се бави архајском темом историјске борбе Срба против Турака, окупираних против окупатора. Ова опера опевава, путем локализоване сеоске драме, једну ширу историјску ситуацију и борбу која се, са перспективе писања дела на самом почетку 20. века, окончала тек релативно недавно и још увек је обитавала у живом сећању старијих генерација. Иако дели тематику са другим раним делом српске опере, Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, оствареност опере На уранку је у сваком погледу на вишем нивоу. Музика, прожета топлим локалним колоритом старог српског сеоског фолклора и оријенталних мелизама, није лишена ни тренутака грандиозне драматичности потпуно у духу италијанског веризма. Но, по премијери, опера сусрела са неким и не тако похвалним критикама, као што је било мишљење изражено у листу Штампа: „Композитор нам није дао мелодију, није никако остао у истом жанру, највише је имитовао Вагнера, уносио је и талијанске мотиве, местимице је било и српских, али су то већином позната места… Комад се састоји из самих прелаза, и његова хетерогеност је таква да и поред најбоље воље ми нисмо могли наћи један непрекидно спроведен мотив.” Доста концизнија и нешто духовитија, али једнако оштра, била је реплика другог критичара, који је изјавио: „У нашега Сташе, чујеш мало Вагнера, мало тамбураше…“. У Биничкову одбрану стао је Бранислав Нушић: „Иако мало по броју, оно што је Бинички дао – наше је. Он је од оних наших музичара и композитора који су ушли у душу наше народне песме, певају је и сами, воле је, уживају у њој. Биничкове песме одликују се народним колоритом. Све што је имао, све што је могао дати, Бинички је приложио културном развитку и напретку свог народа“. О лепоти и пријемчивости композиторових мелодија сведочи и чињеница коју је у једном интервјуу изнео сам композитор, а то је да су одређене арије из опере у једном тренутку постале и део кафанског репертоара.
Са данашње позиције, чини се да преовлађује мишљење да је синтеза српског фолклора, источњачког мелоса и западноевропских оперских тековина била успешна. Иако се као најзначајније нумере издвајају страствена арија окрутног локалног аге Реџепа, „Кад би знала дилбер Стано“ и Станкина једноставна песма „Тамо за том гором“, често запостављен је складан и дирљив љубавни дует Станке и Радета. Под утицајем веристичке опере, радња дела је компактна и складно уоквирена музичким мотивом мујезинске молитве – у непуних сат времена ликови се представљају, централни сукоб поставља, а затим се по кратком поступку и разрешава у изненадном и трагичном расплету. „На уранку“ је живописна, упечатљива слика начина живота и система који је готово пет векова био сурова реалност на балканским просторима, а данас се чини као удаљен сан.
Покондирена тиква (Миховил Логар, 1956)
Нико се још увек у историји српске музике није примакао једноставној раздраганости и музичком хумору композитора Миховила Логара. Стога и није случајно да се једним од његових најбољих музичко-сценских дела сматра фарса у три чина, Покондирена тиква. Писана према познатој драми Јована Стерије Поповића (коју је у либрето преточио Хуго Клајн), ова опера представља необичан иступак у историји наше музике, као дело чији либрето у потпуности одговара духу буфо опере из 18. века – са типским ликовима, заменама идентитета, и заплетом чија су окосница минорне породичне сплетке. Ипак, истакнут елемент пародије приближава ову оперу тековинама 20. века. У том смислу највише се истиче главни лик, удовица Фема, чије су сталешке претензије и основа драме и предмет поруге у овој причи. Фемино опонашање ноблес говора, инфузираног елементима италијанског, француског и немачког, музички карикира типичне линије виртуозних арија из италијанске опере, но оно се ипак, према речима Властимира Перичића, пре претвара у „бурлескно извештачене колоратуре“.
Комедију о класним стремљењима, сеоском животу и човечјој уобразиљи, прати карактеристична Логарова питорескна оркестрација, с обиљем ефеката који у потпуности заокружују ову музичку фарсу.
Нико се још увек у историји српске музике није примакао једноставној раздраганости и музичком хумору композитора Миховила Логара. Стога и није случајно да се једним од његових најбољих музичко-сценских дела сматра фарса у три чина, Покондирена тиква. Писана према познатој драми Јована Стерије Поповића (коју је у либрето преточио Хуго Клајн), ова опера представља необичан иступак у историји наше музике, као дело чији либрето у потпуности одговара духу буфо опере из 18. века – са типским ликовима, заменама идентитета, и заплетом чија су окосница минорне породичне сплетке. Ипак, истакнут елемент пародије приближава ову оперу тековинама 20. века. У том смислу највише се истиче главни лик, удовица Фема, чије су сталешке претензије и основа драме и предмет поруге у овој причи. Фемино опонашање ноблес говора, инфузираног елементима италијанског, француског и немачког, музички карикира типичне линије виртуозних арија из италијанске опере, но оно се ипак, према речима Властимира Перичића, пре претвара у „бурлескно извештачене колоратуре“.
Комедију о класним стремљењима, сеоском животу и човечјој уобразиљи, прати карактеристична Логарова питорескна оркестрација, с обиљем ефеката који у потпуности заокружују ову музичку фарсу.
Симонида (Станојло Рајичић, 1957–1968)
Настала по мотивима драме Краљева јесен Милутина Бојића (у преради Јосипа Колунџића), Симонида представља значајан пример умереног модернизма са средине 20. века, који проналази инспирацију у удаљеном добу српске средњевековне државе. Радња опере се, наиме, одвија на двору краља Милутина 1314. године, а усмерена је на комплексну психолошку драму међуљудских и породичних односа, која истовремено и функционише као коментар шире, нестабилне политичке ситуације коју чине корумпирана власт и страдања народа. Рајичићев рад на опери трајао је годинама и она је била изложена већем броју преправки и дорада, те је од оригиналне једночине драме прво претворена у двочину оперу, затим трочинку, да би, напослетку, у последњој верзији из 1967. године поново постала дело у једном чину, са 12 сцена и прологом. Иако Властимир Перичић примећује да је дело овим поступком изгубило нешто од своје монументалности, он такође коректно процењује да овај поступак доноси на драмском интензитету, те се ово данас узима као дефинитвна, коначна верзија Симониде. Тако је ово дело које је отпочело, како Перичић каже, као „оперски спектакл традиционалног типа”, напослетку трансформисано у „музичку драму савременог доба”.
Иако се инспирише средњевековном историјом, Симонида се не ослања на архаични музички израз, који другде у ово време евоцирају композитори попут Љубице Марић. Ово дело се, заправо, врло јасно угледа на романтичарску музичку драму, али писану у школи Мусоргског или Вердија, пре него Вагнера. Опера је зато прокомпонована, али су сцене (и понеке нумере) веома јасно разграничене и истакнуте унутар музичко-драмског тока. Вокалне деонице, угледајући се на Коњовићев приступ, израстају из флексије говорне речи, а богати оркестарски парт је ту да на одређеним местима додатно потцрта драмски и емоционални набој одређених сцена. Као разрађена, интензивна психолошка драма и студија једног анти-хероја, коју одређени музиколози с разлогом упоређују са титаном руске опере Борисом Годуновим, ово дело нема премца у српској оперској литератури, осим, наравно, када је реч о опери Сутон.
Настала по мотивима драме Краљева јесен Милутина Бојића (у преради Јосипа Колунџића), Симонида представља значајан пример умереног модернизма са средине 20. века, који проналази инспирацију у удаљеном добу српске средњевековне државе. Радња опере се, наиме, одвија на двору краља Милутина 1314. године, а усмерена је на комплексну психолошку драму међуљудских и породичних односа, која истовремено и функционише као коментар шире, нестабилне политичке ситуације коју чине корумпирана власт и страдања народа. Рајичићев рад на опери трајао је годинама и она је била изложена већем броју преправки и дорада, те је од оригиналне једночине драме прво претворена у двочину оперу, затим трочинку, да би, напослетку, у последњој верзији из 1967. године поново постала дело у једном чину, са 12 сцена и прологом. Иако Властимир Перичић примећује да је дело овим поступком изгубило нешто од своје монументалности, он такође коректно процењује да овај поступак доноси на драмском интензитету, те се ово данас узима као дефинитвна, коначна верзија Симониде. Тако је ово дело које је отпочело, како Перичић каже, као „оперски спектакл традиционалног типа”, напослетку трансформисано у „музичку драму савременог доба”.
Иако се инспирише средњевековном историјом, Симонида се не ослања на архаични музички израз, који другде у ово време евоцирају композитори попут Љубице Марић. Ово дело се, заправо, врло јасно угледа на романтичарску музичку драму, али писану у школи Мусоргског или Вердија, пре него Вагнера. Опера је зато прокомпонована, али су сцене (и понеке нумере) веома јасно разграничене и истакнуте унутар музичко-драмског тока. Вокалне деонице, угледајући се на Коњовићев приступ, израстају из флексије говорне речи, а богати оркестарски парт је ту да на одређеним местима додатно потцрта драмски и емоционални набој одређених сцена. Као разрађена, интензивна психолошка драма и студија једног анти-хероја, коју одређени музиколози с разлогом упоређују са титаном руске опере Борисом Годуновим, ово дело нема премца у српској оперској литератури, осим, наравно, када је реч о опери Сутон.
Сутон (Стеван Христић, 1925)
Занимљива је историја Сутона, опере чији интегрални снимак још увек није остварен, те је тренутно доступна само свита из наведеног, дописаног балетског чина. Године 2016, Христићев нечитак рукопис је преписан, партитура дела је реконструисана, изгубљеном балетском чину се након пола века ушло у траг, и ово дело је поновно изведено у свом комплетном облику на сцени Опере и театра „Мадленијанум“. Но, још увек не постоји аудио запис комплетног дела.
Радња драме Сутон (чији је аутор Иво Војновић) смештена је у последње госпарско домаћинство у Дубровнику, 1832. године. Како каже Павле, млада јунакиња ове драме: „Полако, полако увукла се пропаст у јадну ову кућу”. Дани властелинства су одавно прошли, а иако се укућани претварају да је њихово имућство још увек на снази, суочавају се са трагичном пропашћу читавог једног начина живота и нестанком свога сталежа. Ова симболистичка драма психолошких превирања сажета је у несрећну љубавну причу двоје младих, припадника различитих друштвених класа, младог кмета капетана Луја и најмлађе ћерке дубровачке владике, Павле.
Војновићево дело, преточено у музику, резултирало је првом и једином лирском музичком драмом у историји српске музике. Опера је, како и одговара интимној атмосфери комада на коме је заснована, камерна, и у потпуности лишена хорских нумера. Доступан снимак три плесне свите из опере, балетског дивертисмана који је додат делу 1956. године, открива питорескну музичку мисао, на тренутке разиграну, помпезну и драматичну. Одређени елементи, као што су сажетост драме, и њен трагичан крај, приближавају Сутон и веристичкој опери, еклектичан музички језик понегде подсећа и на руску националну школу. Богата оркестрација, Христићев композиторски печат, својом разрађеношћу допуњује и дочарава мисли и осећања ликова, а и преноси симболе из оригиналног комада у виду музичких лајтмотива, подвлачећи основну мисао која је у сржи овог необичног и деликатног дела: „Сутон је за тугу.”
Занимљива је историја Сутона, опере чији интегрални снимак још увек није остварен, те је тренутно доступна само свита из наведеног, дописаног балетског чина. Године 2016, Христићев нечитак рукопис је преписан, партитура дела је реконструисана, изгубљеном балетском чину се након пола века ушло у траг, и ово дело је поновно изведено у свом комплетном облику на сцени Опере и театра „Мадленијанум“. Но, још увек не постоји аудио запис комплетног дела.
Радња драме Сутон (чији је аутор Иво Војновић) смештена је у последње госпарско домаћинство у Дубровнику, 1832. године. Како каже Павле, млада јунакиња ове драме: „Полако, полако увукла се пропаст у јадну ову кућу”. Дани властелинства су одавно прошли, а иако се укућани претварају да је њихово имућство још увек на снази, суочавају се са трагичном пропашћу читавог једног начина живота и нестанком свога сталежа. Ова симболистичка драма психолошких превирања сажета је у несрећну љубавну причу двоје младих, припадника различитих друштвених класа, младог кмета капетана Луја и најмлађе ћерке дубровачке владике, Павле.
Војновићево дело, преточено у музику, резултирало је првом и једином лирском музичком драмом у историји српске музике. Опера је, како и одговара интимној атмосфери комада на коме је заснована, камерна, и у потпуности лишена хорских нумера. Доступан снимак три плесне свите из опере, балетског дивертисмана који је додат делу 1956. године, открива питорескну музичку мисао, на тренутке разиграну, помпезну и драматичну. Одређени елементи, као што су сажетост драме, и њен трагичан крај, приближавају Сутон и веристичкој опери, еклектичан музички језик понегде подсећа и на руску националну школу. Богата оркестрација, Христићев композиторски печат, својом разрађеношћу допуњује и дочарава мисли и осећања ликова, а и преноси симболе из оригиналног комада у виду музичких лајтмотива, подвлачећи основну мисао која је у сржи овог необичног и деликатног дела: „Сутон је за тугу.”
Коштана (Петар Коњовић, 1931)
Као што се истоимени позоришни комад Боре Станковића сматра једним од његових најбољих дела, тако се и ова музичка драма Петра Коњовића убраја у сам врхунац композиторовог опуса. Велику улогу у овоме игра тематика Коштане, у исти мах провокативна и поетична. Како пише Стана Ђурић Клајн: „ …композитор је неизбежно био упућен на то да у својим најбољим делима уметнички уобличава пре свега болове и дертове, севдах, резигнацију, жал за младошћу, за прошлошћу, судбинске одређености и патње које, опет, све извиру из једне прадавне, далеке, тешке и тмурне народне осећајности“.
Коштана истражује, тако, теме руралног живота у патријархалном друштву, подређеност жена у оваквој околини, као и нестабилне друштвене односе маргинализованих етничких група и доминантне заједнице. Оно што оперу издваја у односу на Станковићев комад јесте Коњовићев фокус на психолошко профилисање ликова, уместо придржавања оквира оперских архетипа. Лик Коштане је за Коњовића централан, те он за њу дописује целу једну сцену у којој са финесом портретише лик несрећне младе девојке заточене у очекивањима породице и околине. Будући да је и оригинално дело Боре Станковића подразумевало музику, те је носило поднаслов „комад из врањског живота са песмама“, Коњовић је мудро задржао одређен број песама из оригинала, уз понеке модификације, а додао је и низ песама из своје збирке Моја земља – „Дуде, мори”, „Ева, Ева Кауркиња”, „Зашто, Сике, зашто мужа да превариш”… Тренутци у којима се ове песме певају представљају неке од најефектнијих драмских и емоционалних детаља ове опере – када се изнад заоштреног, позноромантичсрског оркестарског парта и напрегнутих ариоза лелујаво извију једноставне народне песме прошаране оријеталном колоритом. Врањански фолклор проткива саму срж дела, а наведене песме уплетене су у музички наратив тако да у потпуности одговарају духу сцене, или како би осветлиле унутрашња стања ликова, од којих су два централна старац Митке, онај који у овој драми најинтимније проживљава жал за младошћу, и његова дружбеница, Коштана, чији је нежан, гипак и очаравајући глас управо симбол тих неухватљивих, пролазних а истовремено вечних вредности – младости и лепоте.
Коштана је оперско дело које спаја снажан локални колорит врањанске песме, игре, и живописност старих говора и обичаја са дубоким и тешким темама које промишљају изгубљену младост и несрећну, а неизбежну судбину проказаног појединца
Uloge/Cast: Koštana - Gordana Jeftović Minov Hadži-Toma - Dušan Popović Mitke - Miroslav Čangalović Kata - Olga Milošević Arsa - Živojin Milosavljević Stana - Olga Đokobić Hadži-Nešić Stojan - Zvonimir Krnetić Salče - Đurđevka Čaković (peva), Ružica Budimović (glumi) Grkljan - Dušan Janković Magda - Aleksandra Ivanović (peva), Gordana Balać (glumi) Marko - Aleksandar Đokić (peva), Nebojša Maričić (glumi) Alil - Georgi Minov Vaska - Dubravka Zubović (peva), Slavica Đorđević (glumi) Sofka - Olga Marković Koca - Irena Derdak Policajac - Velizar Maksimović Građanin - Vladimir Popović Asan - Mihailo Todorović Kmet - Dejan Pomorišac Coreography - Branko Marković, Folk Ensemble Students' Academic and Artistic Society "Žikica Jovanović Španac" Directed by Slavoljub Stefanović Ravasi
Као што се истоимени позоришни комад Боре Станковића сматра једним од његових најбољих дела, тако се и ова музичка драма Петра Коњовића убраја у сам врхунац композиторовог опуса. Велику улогу у овоме игра тематика Коштане, у исти мах провокативна и поетична. Како пише Стана Ђурић Клајн: „ …композитор је неизбежно био упућен на то да у својим најбољим делима уметнички уобличава пре свега болове и дертове, севдах, резигнацију, жал за младошћу, за прошлошћу, судбинске одређености и патње које, опет, све извиру из једне прадавне, далеке, тешке и тмурне народне осећајности“.
Коштана истражује, тако, теме руралног живота у патријархалном друштву, подређеност жена у оваквој околини, као и нестабилне друштвене односе маргинализованих етничких група и доминантне заједнице. Оно што оперу издваја у односу на Станковићев комад јесте Коњовићев фокус на психолошко профилисање ликова, уместо придржавања оквира оперских архетипа. Лик Коштане је за Коњовића централан, те он за њу дописује целу једну сцену у којој са финесом портретише лик несрећне младе девојке заточене у очекивањима породице и околине. Будући да је и оригинално дело Боре Станковића подразумевало музику, те је носило поднаслов „комад из врањског живота са песмама“, Коњовић је мудро задржао одређен број песама из оригинала, уз понеке модификације, а додао је и низ песама из своје збирке Моја земља – „Дуде, мори”, „Ева, Ева Кауркиња”, „Зашто, Сике, зашто мужа да превариш”… Тренутци у којима се ове песме певају представљају неке од најефектнијих драмских и емоционалних детаља ове опере – када се изнад заоштреног, позноромантичсрског оркестарског парта и напрегнутих ариоза лелујаво извију једноставне народне песме прошаране оријеталном колоритом. Врањански фолклор проткива саму срж дела, а наведене песме уплетене су у музички наратив тако да у потпуности одговарају духу сцене, или како би осветлиле унутрашња стања ликова, од којих су два централна старац Митке, онај који у овој драми најинтимније проживљава жал за младошћу, и његова дружбеница, Коштана, чији је нежан, гипак и очаравајући глас управо симбол тих неухватљивих, пролазних а истовремено вечних вредности – младости и лепоте.
Коштана је оперско дело које спаја снажан локални колорит врањанске песме, игре, и живописност старих говора и обичаја са дубоким и тешким темама које промишљају изгубљену младост и несрећну, а неизбежну судбину проказаног појединца
Slavni Đuzepe Verdi rođen je u Budetu, u okolini Parme, u današnjoj Italiji, ali tadašnjoj Francuskoj. Kao novi stanovnik Prvog francuskog carstva, u knjige rođenih zaveden je kao Žozef Fortunin Fransoa.
Kao dečak koji je bio veoma nadaren za muziku od malih nogu, već sa 11 godina postao je orguljaš u lokalnoj crkvi. Učio je sve sam, u velikoj biblioteci lokalne jezuitske škole.
Trgovac i ljubitelj muzike Antonio Bareci uzeo ga je pod svoje i pomogao mu da ode u Milano. Verdi je tamo pokušao da upiše Konzervatorijum, ali se upravnik ustručavao – što zbog toga što je Đuzepe bio stariji nego što je statut dozvoljao, što zbog toga što nije imao poverenja u njegov talenat. Zato je mladi Đuzepe naredne tri godine radio kod operskog dirigenta Lavinje.
U međuvremenu, Verdi nasleđuje orguljaša u gradu Busetu i ubrzo se ženi Margeritom Bareci, najstarijom kćerkom svog zaštitnika. Bio je njen nastavnik muzike, ali brzo su se zavoleli. Imali su dvoje dece, Virdžiniju i Icilija.
Kao dečak koji je bio veoma nadaren za muziku od malih nogu, već sa 11 godina postao je orguljaš u lokalnoj crkvi. Učio je sve sam, u velikoj biblioteci lokalne jezuitske škole.
Trgovac i ljubitelj muzike Antonio Bareci uzeo ga je pod svoje i pomogao mu da ode u Milano. Verdi je tamo pokušao da upiše Konzervatorijum, ali se upravnik ustručavao – što zbog toga što je Đuzepe bio stariji nego što je statut dozvoljao, što zbog toga što nije imao poverenja u njegov talenat. Zato je mladi Đuzepe naredne tri godine radio kod operskog dirigenta Lavinje.
U međuvremenu, Verdi nasleđuje orguljaša u gradu Busetu i ubrzo se ženi Margeritom Bareci, najstarijom kćerkom svog zaštitnika. Bio je njen nastavnik muzike, ali brzo su se zavoleli. Imali su dvoje dece, Virdžiniju i Icilija.
Debitantska predstava i velika tragedija
Godine 1839. Verdi debituje kao kompozitor, u Milanskoj Skali, operom “Oberto, grof od San Bonifacija”. Posle uspeha ovog dela, Skala mu je dala ugovor za još tri opere. Njegova sreća, nažalost, nije dugo trajala. Godinu dana kasnije umire i Margerita i njihovo dvoje dece.U tim teškim trenucima, Verdi je radio na drugoj velikoj kompoziciji, melodramskoj operi “Jedan dan vlasti“. Međutim, ovo delo nije doživelo veliki uspeh i Đuzepe je rekao da će zauvek prestati da komponuje.
Ipak, neko ga je ubedio da napiše operu “Nabuko”, sa čuvenim Horom jevrejskih robova i premijera ove kompozicije, marta 1842. godine, učinila ga je pravom zvedom. Tokom sledećih petnaestak godina, Verdi je napisao 14 opera. On sam rekao je da od “Nabuka” nije imao ni sat mira.
Sudeći po statistikama, Verdijeve tri opere “Travijata”, “Rigoleto” i “Aida” su najizvođenije na svetu – godišnje se otpevaju 300-400 puta širom planete.
Godine 1853. Verdi je radio na operi “Trubadur“. Legenda kaže da je jednog dana seo za klavir i samo za uši jednog kritičara odsvirao nekoliko fragmenata novog dela. Pošto je kritičar rekao da je kompozicija “užasna, katastrofalna i pravo smeće”, Đuzepe je ushićeno skočio i zahvalio se.
JA SAM PISAO OVO ZA NAROD ITALIJE, NE ZA PURITANCE POPUT TEBE. AKO SE TEBI TOLIKO NE SVIĐA, TO ZNAČI DA ĆE CEO SVET DA ZVIŽDUĆE OVE MELODIJE I DA ĆE SE IZVODITI ŠIROM ITALIJE – REKAO JE SLAVNI KOMPOZITOR I – BIO JE U PRAVU!
Drugi skandalozni brak i humanitarni rad
“Aidu” je Verdi pisao namenski, za otvaranje Sueckog kanala 1871. godine. Ova opera smatra se drugim vrhuncem jednog od najpopularnijih i najuticajnijih opeskim kompozitora svih vremena.Sredinom četrdesetih godina 19. veka, slavni kompozitor zaljubio se, gle čuda, u opersku pevačicu, sopran Đuzepinu Streponi.
Činjenica da su počeli da žive zajedno pre braka bila je veoma skandalozna u to vreme. No, posle smrti Verdijeve majke, uselili su se u njenu vilu. Venčali su se u avgustu 1859. godine. Verdi je nadživeo i svoju drugu ljubav. Istina, “samo” četiri godine, ali bile su to samotni i teški poslednji dani.
Pred kraj života, Verdi se posvetio i humanitarnom radu. Izgradio je bolnicu u blizini Buseta, kao i starački dom za muzičare u Milanu (“Casa di Riposo per Musicisti”). Verdi i njegova druga supruga Đuzepina počivaju u ovoj vili koja i danas radi i prima evropske muzičare starije od 65 godina. “Verdijeva kuća”, kako se još zove ova institucija, prima i posetioce i mlade muzičare koji održavaju koncerte u ovom slavnom muzičkom domu.
- Poruka
- 96.983
Opera
Opera se obično naziva "scenska prezentacija ili rad koji kombinuje muziku, kostime i scenografiju za prenošenje priče. Većina opera se peva, bez izgovaranih linija." Reč "opera" je zapravo skraćena reč za operu u muzici .
Godine 1573. grupa muzičara i intelektualaca okupila se kako bi razgovarala o različitim temama, naročito želji da oživi grčku dramu. Ova grupa pojedinaca poznata je kao Florentin Camerata; željeli su da pjevaju redove umesto da se jednostavno govore.
Iz ovoga je došla opera koja je postojala u Italiji oko 1600. godine. U početku je opera bila samo za višu klasu ili aristokratu, ali je ubrzo čak i opšta javnost poklonila. Venecija je postala centar muzičke aktivnosti; 1637. godine izgrađena je javna operska kuća.
Potrebno je puno vremena, ljudi i napora pre nego što opera konačno napravi svoju premijeru. Pisci, libretisti (dramatičar koji piše libreto ili tekst), kompozitori, kostimi i pozorišni dizajneri, dirigenti , pevači (koloratura, lirski i dramski sopran, lirski i dramski tenor, basso buffo i basso profundo itd.) Plesači, muzičari, (osoba koja daje znake), producenti i režiseri su neki od ljudi koji blisko sarađuju kako bi opera mogla da se formira.
Za operu su razvijeni različiti stilovi pevanja, kao što su:
- recitativ - imitirajući obrazac i ritam govora
- arija - kada lik izražava osećanja kroz tekuću melodiju
- bel canto - italijanski za "prelepo pjevanje"
- castrato - Tokom baroknog perioda , mladići su kastrirali prije nego što su stigli do puberteta kako bi izbegli produbljivanje glasa. Glavne uloge opere bile su napisane za castrato.
- Poruka
- 96.983
Vrste opera
- Strip opera - poznata i kao laka opera, ova vrsta opera često se bavi svetlosti, a ne tako delikatnog predmeta, gde završetak često ima srećnu rezoluciju. Drugi oblici ove operu su opera buffa i opereta, kako bi se nazvali nekoliko. U ovoj vrsti opera, dijalog se često govori i ne peva. Primjer ove opere je La serva padrona (The Maid as Mistress) Giovannija Battista Pergolesi.
- Ozbiljna opera - Na italijanskom, to je opera serija , takođe nazvana Neopolitska opera uglavnom zbog obima kompozitora koji su bili iz Neapla koji su doprineli ovakvim operama. Često se priča vrti oko heroja i mitova. Naglasak se daje i na solo glas i bel canto stil. Bel kanto je italijanski za "prelepo pevanje"; vokalni stil koji su koristili operski pjevači u Italiji koji su se pojavili tokom 17. vijeka. Primjer ove opere je Rinaldo George Frideric Handel .
- Opera Semiseria - Ova vrsta opera ima ozbiljnu priču, ali ima sretan završetak. To je razlog zašto ga neki lagano definišu kao kombinaciju elemenata i striske i ozbiljne opere. Primer ovoga je La gazza ladra (The Thieving Magpie) Gioachino Rossini
- Opera Cornic - Da li je vrsta francuske opere u kojoj se umesto pjevanja govori. U svojoj ranoj formi bila je satirična, ali bi kasnije imala ozbiljne priče poput Carmen od Georges Bizet.
- Grand Opera - odnosi se na operu koja se pojavila u Parizu tokom 19. veka. To je opera veće veličine, od prelepe kostime do horusa; Takođe uključuje balet. Primjer ovog tipa je Robert le Diable Giacomo Meyerbeer.
- Opera Verismo - Verismo je italijanski za "realizam"; to je vrsta opera koja se pojavila tokom kasnijeg 19. veka. Karakteri su često zasnovani na svakodnevnim ljudima koje možete sresti u stvarnom životu, a zaplet je često melodramatičan. Primjer je Pagliacci Ruggero Leoncavallo.
Radomir Rade Marković
Tihomir Tika Arsić
Sinoć se održala premijera "MOJ MUŽ"...čekamo kritiku, mada znamo da je predstava hit...Dragi moji,
otkazana je večerašnja premijera "MOJ MUŽ", Rumene Bužarevske u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu, kao i sutrašnja repriza.
S obzirom da se radi o hit predstavi, predlažem da karte za premijeru sačuvate i uživate
u nekom drugom terminu...
Zašto Lada ima tužnog smajlija?Sinoć se održala premijera "MOJ MUŽ"...čekamo kritiku, mada znamo da je predstava hit...