Miris mastiksa

Milosav Mija Aleksić

Rođen je 1923. godine u selu Gornja Crnuća, kod Gornjeg Milanovca. U oktobru 1941. godine, kada je nemačka vojska preduzela masovno streljanje stanovništva u Kragujevcu, pobegao je spasavajući goli život. Po završenoj gimnaziji u Kragujevcu upisao je prava.

Glumom se amaterski bavio još od gimnazijskih dana. Od oslobođenja, pa do 1948. godine bio je član Narodnog pozorišta u Kragujevcu.

Bio je član Jugoslovenskog dramskog i Narodnog pozorišta u Beogradu. Član Jugoslovenskog dramskog pozorišta postaje 1951. i radi sve do 1965. godine, kada je prešao u Narodno Pozorište gde je i okončao svoju pozorišnu karijeru.

Igrao je i u Ateljeu 212 i drugim scenama. Od 1977. godine imao je status slobodnog umetnika.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
12648_mija-aleksic_ls.jpg

Pozorišne uloge po kojima je poznat:

  • Pomet (Dundo Maroje Marina Držića)
  • Sceledro (Hvalisavi vojnik Plauga)
  • Proka (Ožalošćena porodica Branislava Nušića)
  • Ževakin (Ženidba N. V. Gogolja)
  • Smedrijakov (Braća Karamazovi Fjodora Mihajloviča Dostojevski)
  • Čeda Urošević (Gospođa ministarka Branislava Nušića)
  • Tartif (Tartif Molijera)
  • Zganarel (Don Žuan B. Molijera)
  • Sirano (Sirano de Beržerak E. Rostana)
  • Vule Pupavac (Podvala Milovana Glišića)
  • Arkadije (Šuma A. N. Ostrovskog)
  • Jevrem Prokić (Narodni poslanik Branislava Nušića)
  • Pop Ćira (Pop Ćira i pop Spira Stevana Sremca)
  • Ričard Treći (Ričard Treći Vilijama Šekspira)
  • Policijski provokator (Policajci Slavomira Mrežeka)
  • Jovanča Micić (Put oko sveta Branislava Nušića)
  • Agaton (Ožalošćena porodica Branislava Nušića)
  • Vili Loman (Smrt trgovačkog putnika Artura Milera).
 
514190-milorad-mandic-manda.jpg

Goran Jevtić je otkrio okupljenima da je Milorad Mandić Manda oduvek želeo da bude pilot, ali zbog visine nije mogao da stane u avion. Bio je direktor pozorišta „Boško Buha“ i sam je napravio i ime i prezime i nadimak „Manda“, koje je danas postalo brend.

„Započeo je renoviranje pozorišta boreći se za dostojanstvo profesije i najmlađe publike. Bio je vlasnik nesvakidašnjeg, raskošnog, komičarskog dara. Isticao je da pozorište poslednja oaza misli, mesto da kome se stiču drogocena iskustva i razmenjuju osećanja,“ naveo je u svom obraćanju Goran Jevtić.
Od posledica infarkta prerano nas je napustio Milorad Mandić Manda. Glumac je preminuo na pretpremijeri dečje predstave "Petar Pan" pozorišta "Boško Buha" u kojoj je tumačio ulogu Kapetana Kuke.
13443072_10154265129837128_3438122870487577658_o.jpg
 
ĐOAKINO ROSINI (1792-1868)
Rosini je bio jedan od najvećih italijanskih kompozitora svog vremena. Pisao je opere, duhovnu i kamernu muziku, pesme, kao i instrumentalna dela i dela za klavir. Danas je Rosini naširoko poznat po svojim komičnim operama, kao što je Seviljski berberin. Mnoge živahne uvertire njegovih opera danas se izvode kao samostalna koncertna dela, kao što su uvertira Pepeljuge i kult na uvertira iz opere Viljem Tel! Rosini je rođen u Pezaru 1792. godine. Oba roditelja su se bavila muzikom, zbog čega se porodica stalno selila. Rosinijeva majka je bila pevačica i nastupala je u komičnim operama u periodu kada je mladi kompozitor učio zanat. Tokom 1804. godine su se preselili u Bolonju, gde je Rosini profesionalno pevao i bio angažovan kao maestro di cembalo u brojnim lokalnim teatrima. Svoju prvu operu, Demetrio e Polibio, komponovao je 1810. godine dok je još bio student u Muzičkoj gimnaziji u Bolonji. Prvi veći uspeh je doživeo sa svojom četvrtom op rom Srećna prevara (1812), koja ga je proslavila u Italiji. Uskoro su usledile narudžbine i komponovanje značajnih dela, poput Tankreda (1813), Italijanke u Alžiru (1813) i Turčina u Italiji (1814). Rosini se, 1815. godine, preselio u Napulj, koji je bio centar italijanske opere. Radovi iz njegovog „napuljskog“ perioda, kao što su Armida (1817), Mojsije u Egiptu (1818), Žena sa jezera (1819) i Zelmira (1822), su inspirisani izvorima iz književnosti. Rosini je nastavio da piše dela i za druge gradove, uključujući i Seviljskog berberina (1816) i Pepeljugu (1817) za Rim i Svraku kradljivi cu (1817) za Milano. Stvarao je neverovatno brzo. Većinu opera je pisao za nekoliko nedelja, tako da je Pepeljugu, koja je bila njegova dvadeseta opera, napisao kada je imao 25 godina, za samo 24 dana! Do svoje 38. godine, Rosini je komponovao skoro četrdeset opera. U svoje opere je unosio inovacije koje su transformisale italijansku operu, a kasnije uticale i na broj ne generacije francuskih i italijanskih kompozitora. Do 1822. godine je stekao popularnost i u inostranstvu, pa se 1824. godi ne preselio u Pariz. U Parizu je komponovao svoje poslednje dve opere, Grof Ori (1828) i Viljem Tel (1829), ali je nastavio da stvara značajna dela tokom zrelog životnog doba, u koja spadaju Muzičke večeri (1830–35), Stabatmater (druga verzija iz 1842) i Mala svečana misa (1863). Rosini je nakon kratke bolesti preminuo u svojoj vili u Pasiju 13. novembra 1868. godine. Njegovi posmrtni ostaci, najpre su sahranjeni na groblju Per Lašez u Parizu, da bi 1887. godine bili premešteni na groblje Santa kroče u Firenci.
 
Ovih dana mi je do ruku došla knjiga „Geteove misli“, koju je 2007. godine štampalo Društvo lepih umetnosti u Beograda. Reč je o zbirki citata verovatno najvećeg nemačkog pisac Getea koje je iz njegovog ogromnog opusa izabrao Branimir Živojinović. U podnaslovu knjige Brana piše da su citati iz dela, pisama i razgovora koje je on sve ponovo preveo čak i kada su dela iz kojih potiču citati već ranije prevedena.


Prvo sam pročitao citate na temu pozorišta. Posebno me je iznenadilo saznanje da su neke njegove misli o tome i danas aktuelne i kao takva inspirativne. Osvedočite se i sami...

„Ništa nije tužnije od javašluka kojem se predaje pojedinac, pa i grupa ljudi; ali u pozorištu je to najgore pošto se ovde zahteva trenutno dejstvo, a ne može se sačekati neki uspeh koji će možda s vremenom sam doći.“


„Pozorište je u modernom građanskom životu u kojem se, zahvaljujući religiji, zakonima, moralnosti, običajima, navici, stidljivosti i tako dalje, sputava veoma tesnim granicama značajna i u neku ruku neobična ustanova.“

„U sva vremena se pozorište emancipovalo čim je to samo moglo, a njegova sloboda ili drskost nikada nisu bile dugotrajne. Ono ima tri glavna protivnika koji se uvek trude da ga sputaju: policiju, religiju i ukus pročišćen višim moralnim gledištima.“

„Ništa za dobrobit pozorišta nije opasnije nego da uprava bude takva da je se lično ne tiče da li će prihod na blagajni biti veći ili manji, pa može živeti u bezbrižnoj izvesnosti da će ono što je tokom godine nedostajalo u prihodima na pozorišnoj blagajni biti nadoknađeno iz nekog drugog izvora...


Doduše, ne treba zahtevati da pozorište u gradu kao Vajmar treba samo sebe da izdržava i da nije nužna godišnja dotacija iz vladareve blagajne.“

Preuzeto sa https://www.blic.rs/kultura/vesti/gete-o-pozoristu/vkppwdq

Slazem se a vi?
 
Poslednja izmena:
Stranci se često iznenade koliko se značaja pridaje obeležavanju rođendana kod Rusa i koliko se dirljivih reči upućenih slavljeniku može čuti za prazničnom trpezom. Onim „okruglim“, jubilarnim, pridaje se još veća pažnja a kada su u pitanju veliki umetnici obeležavanje ovih jubileja prerasta u izuzetne kulturno-umetničke događaje, uz nezaobilazne, često preduge govore, kako se i sama autorka ovog teksta više puta uverila. Jedan takav jubilej obeležen je 20. novembra u moskovskom teatru „Boljšoj“, samo što dugačkih, dirljivih govora ovog puta nije bilo – sve emocije bile su otelotvorene isključivo plesom i muzikom.

U aprilu ove godine Moskvu su, upravo zbog planiranja koncerta povodom proslave devedesetog rođendana Maje Pliseckaje, posetili Rodion Ščedrin i slavna balerina. Ovaj nerazdvojni tandem vrhunskih umetnika čija je ljubav trajala više od pola veka upoznao se upravo u Moskvi, i to u domu čuvene Ljilje Brik, muze Vladimira Majakovskog. Pliseckaja, koja je oduvek uživala u svojim jubilejima i proslavljala ih dostojanstveno, bez suvišne patetike, nikada ne odajući utisak da je uopšte ostarila od onog prethodnog, želela je da još jednom izađe na svoju omiljenu scenu - na daske teatra „Boljšoj“ i da se pokloni najvernijoj publici i prijateljima, pribojavajući se da će to biti poslednji put.
wBut21WA3qhRfsYeJWwhNEg-EKvE3s5MfzDsCzIf0CrtQkh8AELHkOiE6nj4T9CUYTBioqW83H-RAYbf1dVCdsXfF-RIyXpDt4vCV0bM-YiivH8nzgXeCQ
 
„Ansambl Moisejeva - nešto efektno ali kratko. Varijacije iz baleta u kojima sam plesala u izvođenju vodećih solistkinja. Španski flamenko – žena (poželjno da bude trenutno najbolja). Balet A. Duhovoj sa elementima brejk-densa i ostalim efektima. „Ruža“- Lopatkina. „Bolero“ u celini – Višnjova sa baletom Bežara. „Karmen“ – Zaharova. Za kraj večeri 5-6 minuta poslednjih taktova „Bolera“sa mojom slikom i moj izlazak iz centra scene uz muziku“. Ovako je ukratko izgledala skica rođendanskog koncerta napisana rukom velike balerine. Nije bilo mesta patetici i govorima, bilo je mesta samo za ono najbolje što ruski balet danas može da ponudi. I sve je tog 20. novembra prošlo upravo onako kako je zamislila Pliseckaja, osim poslednje tačke. Devedesetogodišnja balerina ipak nije uspela da još jednom otvori vrata „Prvog ulaza“ u „Boljšoj“ i izađe na scenu koja je zapamtila njene početke, ali i najblistavije uloge.
 
u9fS8S8bA16-wPf5Xaci4OdV0pLxrlYJa3vRrFaUzCfClBKa_-9KUIJePx2VjEaiAPhm8uQl2MeLbvKzliV0FfkElsZS1Ky045FVZ-fyMGpabxpzqyJ7a8nqqTWLiA

Maja Pliseckaja rođena je 1925. godine u Moskvi. Govoreći o svom umetničkom debiju, Pliseckaja se prisećala kada je kao trogodišnjakinja na vrhovima prstiju nadahnuto plesala na jednom od moskovskih bulevara uz muziku iz baleta „Kopelija“ pred mnogobrojnim posmatračima. Kada joj je otac streljan 1938. godine, a majka poslata u logor za žene izdajnika otadžbine, Maju je usvojila rođaka koja je bila solistkinja teatra „Boljšoj“. Sama Pliseckaja pridružila se ovoj trupi 1943. godine, odmah po okončanju Moskovskog koreografskog učilišta i vrlo brzo postala je solistkinja napredujući do pozicije prima-balerine. U ovom pozorištu provela je gotovo pola veka. Nemoguće je u kratkom osvrtu spomenuti sve uloge u kojima je briljirala ova umetnica, kao ni sva priznanja koja je zaslužila, ali Pliseckaja je svojim inovativnim odnosom prema baletu, hrabrim eksperimentima i nepokolebljivošću učinila ne samo da sve njene uloge budu upamćene – ona je na sceni je provela čak šezdeset godina i za to vreme bila inspiracija mnogim kompozitorima i koreografima uticavši tako na tok razvoja baletske umetnosti uopšte. Ona nije želela da se zaustavi samo na dostignućima u klasičnom baletu već je izlazila iz standardnih okvira u savremeni balet. Konstantna težnja ka inovacijama bez predaha održavala je Pliseckaju u takvoj formi da nikada nije pomišljala da krije svoje godine – ti brojevi nisu ništa značili u njenom slučaju.
 
Osim baletskog koncerta, u čast Pliseckaji održan je dan ranije u „Sali Čajkovskog“ koncert simfonijskog okestra pod dirigentskom palicom Valerija Gergijeva, a na velikom ekranu iznad scene, uz zvuke „Bolera“ ponovo je zaplesala velika balerina. Nedaleko od njenog matičnog pozorišta, u ulici Velika Dmitrovka, jedan skver poneo je ime Maje Pliseckaje, i to ne neki nasumični skver, već onaj koji već nekoliko godina moskovljani vezuju upravo za ovu umetnicu, zahvaljujući grafitu brazilskog autora Edvarda Kobre. Ovaj neobični portret Pliseckaje u jarkim bojama oduševio je svojevremeno i samu balerinu, koja je celog života stremila ka originalnosti i rušenju krutih stereotipa klasične umetnosti. Na ovom malom skveru uskoro će stajati i spomenik omiljenoj Maji, a leti će se na njemu održavati časovi plesa. Suvišno je dalje pisati o tome koliki je trag Pliseckaja ostavila na baletsku umetnost i nema smisla govoriti o tome kako je ušla u istoriju, s obzirom da je u istoriju ušla već svojim prvim koracima na velikoj sceni. Svojim odlaskom sa ovog sveta, „Pliseckaja je“, kako je Rodion Ščedrin izjavio prilikom otvaranja spomen ploče na pomenutom skveru „zakoračila u budućnost“.
 
Бисерка је рођена у Далмацији, а потом се иселила са родитељима у Белгију. Почела је да пева у цркви где је добила савет да учи певање. После Другог светског рата враћа се у Југославију. Уписује се на Музичку академију у Београду у класи професора Јосипа Ријавеца, чувеног тенора. Директор Београдске опере Оскар Данон јој је понудио стални ангажман. На сцени је дебитовала 1950. Њена прва већа улога била је Шарлота у опери Вертер (1954). У наредној улози, Еболи у опери Дон Карлос, постиже велики успех.

Са Београдском опером одлази у Беч 1961, где учествује у снимању опере Рат и мир Сергеја Прокофјева. На аудицији у Бечу пева сцену у судници из Аиде и арију Еболи. После шест месеци добија позив Бечке државне опере да замени Ђулијету Симионато. Доживела је велики успех на сцени ове оперске куће. Ангажовао ју је Херберт фон Карајан, а њихова сарадња трајаће до 1979. У Бечкој државној опери наступала је двадесет година као водећи мецосопран. Тумачила је 25 улога и имала око 370 наступа.
250px-Biserka_Cveji%C4%87.jpg
 
На њеном гостовању у Сплиту дириговао је Курт Адлер из Метрополитен опере. Позвана је да гостује у Метрополитену, и са овом кућом сарађује од 1961. до 1968. године[1]. Следе гостовања у Минхену, Берлину, Барселони, Напуљу, Верони, Москви, Лондону, Токију, Буенос Ајресу... У Миланској скали дебитује јануара 1970. улогом Далиле у опери Самсон и Далила. Њене најважније улоге биле су: Кармен, Амнерис, Еболи, Ацучена, Брангене, Фрицка и Далила.

Бисерка Цвејић је била позната још као ораторијумски певач и тумач соло песме. Критичари је описују као вердијевски мецосопран, суверен певач, уједначеног младалачки свежег гласа.[2] Њене интерпретације се описују као префињене.[2] Савршено је владала и језиком француских оперских ликова.

Са оперске позорнице повлачи се у пуној снази 1978. године. Укупно је остварила 77 мецосопранских улога у скоро 1.800 представа на сценама широм света.[3] Наредних двадесет година радила је као педагог, односно професор соло певања на Факултету музичке уметности у Београду, а касније и на Уметничкој академији у Новом Саду. Један од њених ученика је Жељко Лучић, један од најбољих баритона на свету.[4]

Заједно са супругом, Душаном Цвејићем, аутор је књиге „Уметност певања“.[5]

Највише француско одликовање, Легија части, додељено јој је 2001. године. Поводом њеног 90. рођендана Музеј Народног позоришта у Београду је приредио изложбу и концерт децембра 2013. године.[6] Поводом њеног 95. рођендана отворена је изложба „Бисерка Цвејић – од светске диве до врхунског педагога”.[7]

Крајем 2014. године додељена јој је награда за животно дело „Доситеј Обрадовић“[8] и уручена у фебруару 2015.[9] Преминула је 7. јануара 2021. године[10] и сахрањена на Новом гробљу у Београду.[11
 
Barovi i noćni klubovi postoje svuda u svim oblicima, veličinama i selektivnosti, ali samo u Parizu možete pronaći tako zapanjujući niz kvalitetnih kabarea. 10 imena mesta na ovoj listi, od kojih ćete neke prepoznati, a neke nećete, pružaju kremu od useva muzičke komedije i mrtvi su za nezaboravan provod.
Le Crazi Horse
Pozorište
Legendarni Ludi konj odnosi se, i uvek je bio, oko tri stvari: glamur, odvažnost i drskost. Očaravajuća i potresna emisija Totalli Crazi objedinjuje ove elemente i najbolje iz 65-godišnje istorije kabarea u jednom 90-minutnom izvođenju, u kojem su njegovi najznamenitiji činovi i publika saučesnici u stvaranju nezaboravnih trenutaka. Gledaoce tokom večeri dočekuje i vodi belgijski dvojac George Bangable i Lolli Vish, čije slavno krupljenje stručno oživljava duh 1920-ih. Totalno Crazibills kao savršen lek za melanholiju, upravo ono što je potrebno u ovim našim tmurnim vremenima.
the-french-cancan--courtesy-of-the-paradis-latin-e1492609079505.jpg
 
Mihail Nikolajevič Barišnjikov (letonski Mihails Barišņikovs, rus. Mihail Nikolaevič Barыšnikov, eng. Mikhail Nikolaevitch Baryshnikov, 28. januar 1948) je rusko-američki igrač baleta, koreograf i glumac.

Mihail Barišnjikov je odrastao u Rigi, kao sin ruskih roditelja. Tamo je pohađao prve časove baleta. Sa 15 godina primljen je na baletsku akademiju „Vaganova“ u Lenjingradu. Tri godine kasnije, postao je solo igrač u čuvenom Kirov Baletu. Za vreme gostovanja u Kanadi, 1974, zatražio je politički azil u SAD. Tamo je nastupao sa raznim baletskim kompanijama. U periodu 1979 - 1980 bio je glavni igrač baleta u Njujorku. Od 1980 - 1989 umetnički je rukovodio „Američkim baletskim teatrom“. Američki državljanin postao je 1984. Bio je suosnivač i radio je za „Vajt ouk“ (White Oak) plesni projekat u periodu 1990-2002.

Ima kći Aleksandru sa glumicom Džesikom Lang, i troje mlađe dece, Sofiju, Anu i Petra, sa bivšom balerinom Lizom Rinehart.

Pored rada u oblasti plesa i baleta, nastupao je u ulogama na Brodveju i u filmovima. U TV seriji „Seks i grad“ igrao je ulogu Aleksandra Petrovskog.
files.php
HE1_1110.jpg
 
Светлана Захарova(рус. Светлана Юрьевна Захарова) је руска примабалерина, првакиња Бољшој театра, једна од тренутно најцењенијих и највише ангажованих, а према некима и најбоља примабалерина на свету Рођена је у Луцку, у Украјини 10. јуна 1979. године. У сезони 2008/2009. Миланска скала, где наступа као стална гошћа, доделила јој је звање примабалерине асолуте. Тренутно је једина активна балерина која носи ово звање, највише у балету.



uzn_15198951770.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top