Милош Ковић: Један прилог за историју српске неслоге
Ломпар је у сукобу са готово свим истакнутим припадницима националне интелигенције из моје генерације, али зашто он и његови пријатељи баш против мене воде тако упорну и систематичну кампању?
Мило Ломпар се у интервјуу датом подгоричкој Побједи, листу који је један од главних извора мржње према српском народу у Црној Гори, на црногорском језику, дословно обрушио на своје бивше београдске пријатеље – на Слободана Антонића, Зорана Чворовића и мене – као и на Покрет за одбрану Косова и Метохије, чији је некада био члан. Послужио се измишљотинама и сумњичењима (он тврди да ми потајно радимо за Вучића, док се претварамо да га критикујемо, да „nijesmo podržali studentski protest“, иако глумимо да то чинимо) и увредама (Ломпар говори о нашем „prostaštvu i nasilju“). Он иде толико далеко у својим чудним тврдњама, према којима смо сви заједно устали против њега и желимо да га уништимо, да овако набраја своје противнике: „Slobodan Antonić, Aleksandar Vučić, Zoran Čvorović, Miloš Ković, Vojislav Šešelj“. При томе, Ломпар тврди да је истина оно што је, сасвим очигледно, ствар његових домишљања и конструкција. За своје тврдње, по којима смо се „opredijelili za Vučić – Brnabić režim“, међутим, није изнео ни један једини доказ
.
Усред масовних уличних протеста и револуционарног расположења у Србији, док се готово искључиво размишља у бинарним категоријама „за и против“, док трају острашћени сукоби и дефамације на друштвеним мрежама, Ломпар, као какав носилац револуционарне правде, Робеспјер или Вишински, упире прстом у нас и узвикује: „Они не подржавају протесте“!
При томе, опет слично Робеспјеру, Мило Ломпар се поставља као мера свих ствари и као врховни морални арбитар. Треба бити против Вучића таман онолико колико и он; подржавати актуелне протесте у Србији тачно онолико колико их он подржава. Да ли ово подразумева и сарадњу са прозападним Прогласом и са подгоричким монтенегринима, дистанцирање од Русије (у
Побједи он каже да Русија пружа „neiskrenu podršku srpskom narodu“ и да га је РТ Балкан први назвао „корисним идиотом“), баш онако како то чини Ломпар?
Мило Ломпар је, наиме, променио страну. Ми то нисмо урадили. Његово прилажење Прогласу, напади у монтенегринској
Побједи, повезаној са контроверзном BEMAX групом и ДПС-ом Мила Ђукановића, и оно што у последње време говори на телевизијама
Нова С и
Н1, које припадају Јунајтед медија групи, као да упућује на то да овај раскол унутар националног табора добија и идеолошку боју. Ломпарова стара прозападна реторика сада је јасно видљива. Можда његов гнев из
Побједе потиче и из сазнања да нема ни једног значајнијег имена са српске интелектуалне сцене, које је спремно да га у томе следи? Колико ми је познато, у Ломпаровом удружењу (или странци?) Српски глас налазе се, од релативно познатих личности, само бивши политичари Дејан Мировић и Марко Јакшић и свештеник Јован Пламенац.
На начелну критику таквог Ломпаровог политичког деловања, дакле на политичке ставове другачије од његових, он је одговорио личним нападима, измишљотинама и увредама. Слободан Антонић Ломпарове ставове, међутим, ни једном речју није критиковао. Ломпар изгледа верује у то да је наслов Антонићевог текста
Никоме не бити корисни идиот (
овде) доказ његовог учешћа у некаквој завери против њега, будући да га је тако назвао и Александар Вучић. Али, свако ко овај чланак прочита разумеће да Антонић мисли на себе, на своје грешке, и на побуњене студенте, уколико не буду довољно мудри да избегну сличне замке. Текст је објављен истог дана када је Вучић тако назвао Ломпара, 25. децембра 2024, што значи да је морао да буде написан и послат уредништву
РТ Балкан нешто раније. То што се Вучић, нападајући Ломпара, позвао на тај Антонићев текст, сведочи само о његовој намери да подели, посвађа и компромитује националне интелектуалце. Напротив, Антонић Ломпара брани од критика „Друге Србије“, и то у тексту објављеном после Ломпаровог напада на њега у
Побједи (
овде). Овакав Антонићев гест изазива поштовање; оно што Ломпар чини изазива само жаљење.
Они које Ломпар види као своје удружене, непомирљиве и одсудне противнике, које би требало демаскирати и уништити, виде догађаје на различите начине, али у битним тачкама су, без икаквог договора, сасвим сагласни. О томе да не желимо никакве острашћене, личне сукобе сведочи и чињеница да га ни Зоран Чворовић ни ја, у својим јавним иступима, не помињемо именом и презименом (
овде и
овде). Испоставило се да смо сагласни у уверењу да национална интелигенција не би требало да се придружи Прогласу и сличним прозападним политичким снагама и то, што је посебно важно, под њиховим условима (истини за вољу, нама то нико и не нуди – изгледа да им је усамљени Ломпар сасвим довољан за оно што су наумили). Националне странке и интелектуалци су, наиме, сасвим маргинализовани, док проевроунијске станке и јавне личности имају медије, новац, утицај и – подршку западних сила. Због потпуно неравноправног односа, национални интелектуалци могу само да, привлачењем гласова родољубивог дела јавног мњења, послуже доласку на власт оних прозападних политичких снага које у демократским условима то никада не би могле да остваре.
При томе, можда сам од нас двојице само ја био донекле груб, будући да сам, упозоравајући на то да је придруживање националних интелектуалаца Прогласу грешка, због потпуне несразмере реалног утицаја, у једном тренутку, врло пажљиво, употребио појам „корисни идиоти“ и „фикуси“. Нагласио сам да верујем да су и такве заблуде последица намере да се помогне својој земљи. Немам телевизор, не гледам Вучићеве наступе и нисам знао да је Ломпара дан раније назвао „корисним идиотом“. Један од анонимних напредњачких ботова са друштвене мреже X, тзв. Народни непријатељ, који је у нападима на мене до сада ишао толико далеко да је јавно вређао чак и чланове моје породице, ишчупао је из контекста (пре тог исказа говорио сам о пропасти и издаји које је Србији донела Вучићева косовска политика) баш ту реченицу и објавио је под насловом „Ковић о Ломпару као корисном идиоту ПроГласа“, после чега су његову објаву преузели режимски таблоиди. Затим се и сам Вучић, наравно не обраћајући пажњу на то што сам о његовој политици рекао у истој емисији, позивао на делове мојих изјава о утицају који на протесте на Филозофском факултету у Новом Саду имају војвођански сепаратисти. За Ломпара је то био довољан разлог да закључи да Вучић и ја потајно сарађујемо, како бисмо га угрозили.
Због тога сам написао посебан текст у коме сам те нападе, назвавши их „одвратним“, нагласивши да са истих режимских адреса долазе подједнако одвратни напади на мене, поновио да је Александар Вучић издао Косово, да је најодговорнији за стање у коме се Србија нашла, да подржавам студентске захтеве (
овде). Све то, очигледно, није могло да обузда Ломпаров гнев. Изгледа да верује да он сме да критикује друге (пре неког времена почео је да јавно осуђује Покрет за одбрану КиМ), али да се његови политички ставови напросто не смеју оспоравати.
Овај сукоб разочарао је много добронамерних људи. Они се, са пуним правом, питају да ли је могуће да су, док нам се земља распарчава, националним интелектуалцима њихове сујете и гордости од свега најважнији? Има чак и оних који су поверовали у гласине да смо криви Антонић, Чворовић, преко 100 јавних личности и ја, јер смо документ
На српском путу: Начела суверенистичке политике, у коме смо изнели ставове који су нам заједнички (
овде), тобоже објавили по налогу Вучића, да бисмо напакостили Ломпару који је мало пре тога основао Српски глас. Народни непријатељ је, наравно, уз наше репрезентативне фотографије, објавио део
Начела и посебно нас похвалио. Ова објава, међутим, није му била тако успешна, јер режимски медији (и „опозиционе“ телевизије) прећуткују постојање овог документа.
За разлику од Александра Вучића и његових анонимних ботова, али и Мила Ломпара и његових политичких пријатеља, има много добронамерних посматрача, који не желе сукобе, него слогу унутар националног политичког тела. И сам тако мислим и на томе, у оквирима својих могућности, годинама радим. Има много тога о чему сам, управо зато што верујем да није време за бесплодне расправе, али и због основне пристојности, дуго ћутао. Сам Ломпар се у Побједи, међутим, нападајући нас, вратио у 2020. годину, када чланови Покрета за одбрану КиМ (тј. ми), „nijesu htjeli da potpišu krivičnu prijavu protiv predsjednika Srbije zbog veleizdaje“, што би наравно био још један доказ да потајно сарађујемо са њим.
Заиста, тачно од тада, четири и по године трају јавни напади, систематска кампања пријатеља Мила Ломпара (Дејана Мировића, Млађана Ђорђевића, Драгане Трифковић, Небојше Вукановића и других) против мене. Био је довољан само један Ломпаров миг да то престане, али то се није догодило. Уместо тога, сам Ломпар се годинама, по институтима, кабинетима, кафанама и славама, бави ширењем гласина о мојим тобожњим везама са Александром Вучићем. Зашто то раде? На то питање вратићу се на крају овог текста. У сваком случају данас су се, пошто је Ломпар објавио своје политичке амбиције, и пошто сам се усудио да критикујем његове ставове, напади његових пријатеља на мене, по друштвеним мрежама, утростручили.
Осим тога, Ломпар је коначно јавно изнео оптужбе на мој рачун, исте оне које већ годинама систематски понављају његови пријатељи. Пошто је штета по општу ствар већ учињена, више нема разлога да ћутим. Морам да браним Покрет, чији сам председник, али и истину. При томе, за разлику од Ломпара, настојаћу да, без сувишних страсти, посведочим само о чињеницама које лично, из прве руке познајем. Има много сведока који ће оно што ћу овде рећи моћи да потврде. Када будем износио претпоставке, то ћу изричито наглашавати.
Знам да ми сведочење истине у овом тренутку неће донети много добра. Насупрот Ломпаровим тврдњама о томе како је нападнут са свих страна, иза њега сада стоји логистика америчке Јунајтед медија групе (
Нова С,
Н1, док се
Данас, како изгледа, још устеже да га прихвати), Прогласа и прозападног, грађанистичког дела опозиционе политичке сцене. Мој одговор објавиће једна, и можда још понека интернет страница. За разлику од њега, моје ставове, осим у фрагментима које режим чупа из контекста и користи у својој борби за опстанак, нећете чути ни на режимским, ни на „опозиционим“ медијима.
