Милош Ковић

Protesti su počeli kako su počeli, to je manje-više poznato. Međutim, zašto traju i rastu je jedna grozna ljudska osobina - ušle su pare za Ekspo, a oni u SNS-u koji vide koliko je to love, a da nisu ništa vajde imali, kod njih se javila zavist i pokrenula ih u protest.

Tako da je glavni motor i perjanica protesta sada ZAVIST neoparenog dela SNS-a. Ovo što se dešava je ustvari raspad SNS-a zbog velike love.
 
Текст историка и српског родољуба Милоша Ковића посвећен првом српском устанку; Милош Ковић: „Слобода” – кључна реч из 1804. године

Милош Ковић: „Слобода” – кључна реч из 1804. године​


„Слобода” је била кључна реч, а не „државност”. Везивање „Дана државности” за 1804. годину значи заборављање чињенице да су прве српске државе биле много старије од Карађорђевог доба


Извор: Политика

Велики историјски догађаји којих се сећамо на Сретење Господње – почетак Првог српског устанка (1804) и доношење Сретењског устава (1835) – одиграли су се пре два века. Протоком времена стичемо сређенију и продубљенију слику прошлости, али у исто време њене учеснике све теже разумевамо. Ма колико веровали да су нам били слични, пажљивије посматрање увек ће показати да у историји ништа није онакво како нам на први поглед изгледа. Вожд Карађорђе, кнез Милош и њихови савременици били су, по свом физичком и емоционалном саставу, различити од нас. Живот у Османском царству у добу Наполеонових ратова, Бечког конгреса и Свете алијансе био је много сличнији средњем веку него нашем времену.

У исто време, у идеалима и бригама ових поколења, о којима сведоче Вук Караџић, Прота Матеја Ненадовић, српски, аустријски, руски, француски сведоци, препознаћемо себе и своје време. Историја је збир прекида и трајања, сличности и разлика између понекад веома удаљених људи и епоха. Има историчара који тврде да проучавање континуитета и дисконтинуитета чини саму суштину њиховог заната.

Школовани смо и навикнути да у својој националној историји препознајемо дисконтинуитете, да се вајкамо због пропуштених прилика, погрешних одлука и напуштених традиција. То нашој култури и јавном животу даје ону несигурност, па и инфериорност пред „срећнијим, западним народима”, каква је карактеристична за колонизоване нације измишљених историја.

Обратимо зато пажњу на континуитете. Шта је то у 1804. и 1835. години у чему препознајемо непрекинуто трајање, оно што је и данас живо, што проналазимо у сопственом, личном и колективном искуству? Шта је за нас, сада и овде, наслеђе из 1804. и 1835. године?

Два датума која се у Србији славе на Сретење Господње немају исту важност у памћењу српског народа, али ни у укупној светској историји. Карађорђев устанак био је почетак избављења из векова ропства у туђим царствима. Његова херојска личност, подвизи и пожртвованост његове сељачке војске већ тада су препознати као знакови спасења Срба од „грехова отаца” и повратка Косовском завету. „Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!” каже Његош у „Посвети Праху Оца Србије”. У историјској судбини српског народа догађај из 1804. одговарао је есхатолошком значењу празника Сретења Господњег, кад је старом учењаку Светом Симеону Богопримцу после дугог чекања било дато да угледа пут спасења и препозна Месију, новорођеног Христа.

И у светским оквирима има мало примера успелих устанака кметова, који су сами саздали сопствене, до данашњих дана живе државе. Поређење с истовременим успелим устанком робова на Сан Домингу, које је предложио Предраг Марковић, није без основа. Осим тога, почевши од „Српске револуције” Леополда Ранкеа (1829), Први српски устанак препознат је у светској историографији као важан догађај и део светскоисторијских кретања.

Сретењски устав и његов краткотрајни, једномесечни живот немају то значење и ту тежину. Био је то ипак први у низу српских устава 19. века, који су сведочили о пређеном путу од кнежевске апсолутистичке монархије, преко уставобранитељске и потоње напредњачке олигархије, до либералне, радикалске демократије, потврђене Уставом из 1903. године. У аристократском, робовласничком свету раног 19. века, Срби су укинули кметство и ропство, поделили између себе спахијску земљу и уставом утврдили права за која су се сами изборили.

Шта су хтели и у шта су веровали они који су се на Сретење 1804. окупили у Орашцу? Спасавали су голе животе, јер сеча кнезова била је потпуно самовољно, разобручено убијање, за које се није знало ни кога ће погодити ни колико ће трајати. Доцнији тумачи тврдили су чак да су дахије хтеле да побију све мушкарце који су упамтили како су у Кочиној крајини Турци бежали испред српских фрајкора. Требало је сачувати и част породице и имовину. Када је написао да је то, поред осталог, била борба за основна људска права, Станислав Винавер није претеривао. Суочавање с безразложним, насумичним, масовним убијањима било је, међутим, важније историјско искуство. Бар од Маричке и Косовске битке, потом и устанака с краја 16. века, Срби су кажњавани смишљеним затирањима. Показало се да је и друштвена мимикрија, кроз преверавање или сакривање националног имена, водила ка нестајању. Из перспективе геноцида над српским народом у 19. и 20. веку, сеча кнезова, иако неупоредиво мањих размера, изгледа нам као део дужег, злоћудног континуитета, који још није освешћен у српској историографији и култури.

Слобода је била кључна реч из 1804. године. То није била државност. Везивање „Дана државности” за 1804. годину значи заборављање чињенице да су прве српске државе биле много старије од Карађорђевог доба. Обновљена српска држава 19. века представљала је залог слободе и одбране од затирања. Доцније глорификовање државе било је, међутим, последица немачких утицаја. Ваљало би размислити о враћању Сретењу из 1804. његовог изворног, васкрсног, ослободилачког смисла.

Како је приметио Никола Радојчић, Срби су још од средњег века слободу тумачили превасходно као независност и самосталност. Карађорђев устанак брзо је прерастао у рат за пуно ослобођење од турске власти. Та битка окончала се стицањем независности 1878. и протеривањем Османлија из српских земаља 1912. године. Бити свој господар, самостално доносити одлуке о својој судбини, одбијати туторисање чак и најмоћнијих империја – тај идеал јасно је видљив у српској историји, све до нашег времена. Потоњи устави и политичке борбе показали су, међутим, да је за Србе слобода значила и законско ограничавање сваке власти, одбрану основног људског достојанства и политичких права појединаца. То наслеђе биће у 20. веку вишеструко оспорено.

У исто време, слобода је за Карађорђа и његове војводе значила и право на сопствени, наслеђени идентитет. Било је то херојским делима и жртвама посведочено опредељење да се одбрани православна вера и обнове древни завети, настали у добу Светог Саве и Немањића, кнеза Лазара и Косовске битке. Чувар и носилац тих предања била је Српска православна црква. Ово Карађорђево наслеђе, после векова секуларизације и службеног атеизма, упоредо с буђењем традицијске побожности широм света, данас као да доживљава одређену обнову.

Уз ослобођење, уједињење је било други кључни идеал из Карађорђевог доба и потоњег 19. века. И он је потицао из средњег века, због чега се превасходно ослањао на ујединитељске традиције Немањића и обновљене Пећке патријаршије (16–18. век). И идеја уједињења српских земаља уобличавана је у крилу Српске цркве, при чему се готово по правилу рачунало на подршку Русије. Руска подршка, Карађорђеви преласци Дрине, покрети Срба у Босни, Херцеговини, Далмацији, Срему, Банату, сарадња с Црном Гором – све је то Србима донело непријатељство западних великих сила. Како је приметио Милорад Екмечић, већ од 1806. године Француска, потом и Велика Британија, настојаће да охрабре ширење утицаја Аустрије и римокатолицизма ка југоистоку, како би их супротставили Русији и њеним српским савезницима. Последице такве политике живимо и данас.

Сматрало се да је Карађорђеве идеале ослобођења и уједињења коначно остварио његов унук Петар Карађорђевић 1918. године. Југославија је, међутим, у нашем времену разбијена, српски народ силом је подељен на различите државе, при чему се данас наставља с покушајима распарчавања саме Србије. Потомци победника из 1918. научили су да историја нема краја. У томе је, међутим, и наша нада за будућност.

Свака прослава прилика је да из перспективе савремености изнова сагледамо своје наслеђе. Оно, у то нема сумње, с променом епоха мења своје облике, али у својој суштини увек остаје исто и непромењиво.
1739604761406.png

Вељко Станојевић, Збор у Орашцу, 1962. Историјски музеј Србије (Извор: Политика)
 

Izdao si Kosovo, Radoše​


Izdao si Kosovo, Radoše 1


Taman sam hteo da prestanem da potajno pohodim stan Radoša Ljušića. Bio sam spreman da mu vratim sve knjige i dokumente. Htedoh javno da ga pitam za dozvolu da onu gomilu knjiga koje, kada je otišao u penziju, nikada nije vratio našoj fakultetskoj biblioteci, direktno tamo odnesem i smestim na njihove police. Time bih mu pomogao da stane na rep zlobnim glasinama da je krađu knjiga izmislio samo zato da one koje je davno „pozajmio“ ne bi morao da vrati u biblioteku.

Bio sam spreman da se razdvojim čak i od one čuvene fascikle, na kojoj je Ljušić drhtavom, staračkom rukom napisao „Miloš Ković“. Srce mi se steglo kada sam video sa koliko je marljivosti i truda prikupljao superpoverljive materijale o meni. Uvek sam voleo Kovačevićevog Profesionalca. I eto, doživeh da i ja, kao Teja Kraj, dobijem svoga Luku Labana…

Prestao bih i da vršim pritisak na Ljušićeve prijateljice. Dozvolio bih im da se opet druže sa njim. Svoj prethodni tekst završio sam, uostalom, znakom dobre volje, kada sam čak i muve pozvao da se vrate svome Gospodaru. Znam da im je to u prirodi i da su našle, hm, svežiju materiju organskog porekla, da u njoj polažu svoja jajašca. Ali, šta je sa lojalnošću? Kuda ide ovaj svet?​

Izdao si Kosovo, Radoše 2


Moju pruženu ruku Ljušić je, avaj, opet ujeo. Iz cviljenja i skvičanja, koje budi sažaljenje, iznova je ušao u fazu režanja. Izgleda da ga je moj tekst Muve su odletele baš pogodio. Odgovor je, kako se vidi, napisao u stanju mentalnog rastrojstva. On vrvi od slovnih i gramatičkih grešaka, od nelogičnosti, nedorečenosti, laži i uvreda koje su na granici psovki. Kada je uzrujan, Ljušić ne bi trebalo da piše. Ne očekujem da bi Danas trebalo da svojim saradnicima obezbeđuje lekarske usluge. Ali pomoć lektora i korektora bi, u tako uglednoj novini, trebalo da se podrazumeva.

Ovaj kočoperni megdandžija sedih vlasi me je, naime, u Danasu, u dva nastavka, na najprimitivniji način vređao i blatio, pre nego što sam mu, samo jednim tekstom, odgovorio. I sada me on upozorava na ton, na to da bi kao jedan profesor univerziteta trebalo da se izražavam mnogo pristojnije. Gospodar muva se, eto, iz sokačkog psovača munjevito premeće u časnu starinu i uvaženog člana akademske zajednice…

To me je podsetilo na stare dane, kada je bio još sa nama, na Filozofskom fakultetu, pre proklete penzije. Svoje nadahnute besede na našim većima uvek je započinjao podsećanjem na svoje godine i višedecenijsko iskustvo u služenju visokim akademskim idealima. To bi obično potrajalo oko 3-4 minuta. Onda bi se, na najprimitivniji način obrušavao na svoje kolege.

Sećam se da nam je, pre nego što je fakultetsko Veće, pošto je iskoristio baš sve zakonske produžetke, glasalo o njegovom odlasku u penziju, besedio o tome da njega u stvari hoće da penzioniše – služba državne bezbednosti. O tome je tada govorio i u jednoj televizijskoj emisiji, na šta se dvoje voditelja samo zgledalo, boreći se da ne prsnu u smeh.

U svom najnovijem tekstu Ljušić se opet vratio svojoj omiljenoj temi. Eto prilike da ga ponovo priupitam – ima li ovaj čestiti, hrabri i nadasve principijelni čovek neki dokaz o tome da, kako opsesivno-kompulsivno ponavlja u Danasu, radim za službu državne bezbednosti? Verujem da bi i čitaoci voleli da o tome pročitaju nešto malo konkretnije. Zato hajde, Radoše, činjenice i dokaze na sunce. Ne želite valjda da ljudi pomisle da ste običan, beskrupulozni lažov?

Zaista, pre ili kasnije, doći će dan kada će se otvoriti arhive o našem vremenu, pa ćemo konačno da vidimo ko je šta i za koga radio. Za slučaj Radoša Ljušića, međutim, arhivi nam nisu potrebni. Jer, ključ cele njegove nesrećne sudbine je u – izdaji. Radoš Ljušić izdao je Kosovo. Svoj zavičaj. On to zna i to je, po mom mišljenju, glavni izvor njegove današnje agonije.

Preporučujući se i namigujući opoziciji, dok se režim njegovih dojučerašnjih partijskih drugova ljulja, čekajući „slobodu koja sviće“ kako se pesnički izražava, Ljušić nam je, uzgred, objasnio da je bio jedan od osnivača Srpske napredne stranke 2008. i da ju je napustio 2017. godine. Dakle, od Briselskog sporazuma do Vučićevog „unutrašnjeg dijaloga“ o Kosovu. Tada je ovaj direktor beogradskih preduzeća na državnom budžetu, rođen u Istoku, na pitanje novinarke Večernjih novosti da li treba prihvatiti zahtev Nemačke i EU da Srbija iz Ustava izbaci Kosovo, doslovno rekao: „Da smo jači od EU, odbio bih ga sa zadovoljstvom, ali pošto nismo jači, moramo ga prihvatiti uz uložen ogroman napor da ga bar ublažimo. Srbi moraju jednom da shvate da nije sramota kleknuti pred jačim, inače ćemo svi otići u Carstvo nebesko… Oduvek sam zagovarao ideju o Carstvu zemaljskom, a ne o Carstvu nebeskom. Ono prvo je rešenje za nesrećni srpski narod, ovo drugo je za njegovu crkvu. Moramo to jednom shvatiti i tome se prilagoditi, menjajući neke svoje tvrdokorne identitetske navike… … Svetski događaji nam ukazuju da je naš partner u budućnosti Nemačka i da, bar zasad, naša sudbina zavisi od nje.“ (Radoš Ljušić: Ultimatumi Srbiji i danas su bolni kao onaj iz 1914, Večernje Novosti, 13.12.2014). Dok je bio na vlasti, živ se nije čuo da se na bilo koji način usprotivi politici svoga partijskog šefa, Aleksandra Vučića. A već tada, posle Briselskog sporazuma, i ptice na grani znale su kuda su se zaputili Vučić, Ljušić i njihovi naprednjaci.

Ljušić se, naime, tada bavio ozbiljnijim pitanjima. Dok je zemlja propadala, on se obogatio. Ovde zaista nema prostora za opisivanje svih njegovih poslovnih kombinacija, ali recimo ono što je glavno. U jagmi da sačuva kapital i opstane na direktorskom mestu napustio je DSS čim je ova stranka pala sa vlasti. Kako je do tada gazdovao Zavodom za udžbenike (2004-2008) i budžetskim novcem, pokazao je Centar za istraživačko novinarstvo Srbije, u tekstu Stevana Dojčinovića sa rečitim naslovom Radoš Ljušić sam sebi isplaćivao autorske honorare (objavljen 30.7.2010) Tada je, pored direktorske plate i pomenutih honorara, primao i prinadležnosti narodnog poslanika i univerzitetskog profesora, pri čemu ga u Skupštini i na Fakultetu gotovo niko nije video. Zbrinuo je i članove svoje porodice, raspoređujući ih po različitim strankama i različitim preduzećima. Kakva je bila potonja sudbina Zavoda, dobro je poznato; Ljušić je već 2009. nastavio da štampa udžbenike u svom privatnom preduzeću Freska, koje će 2014. prodati jednom nemačkom izdavaču.

Čim su naprednjaci uzeli vlast, Ljušić se domogao pozicije direktora Službenog glasnika (2012). Evo kako je ovaj „istorik“, kako sam sebi tepa, opevao Aleksandra Vučića u Srpskoj enciklopediji, u godini Briselskog sporazuma (2013): „Borba protiv korupcije, nastojanje da podigne poljuljani ugled srpske vojske, hrabrost i upornost, doslednost i tolerantnost prema drugačijim mišljenjima učinili su ga vodećim političarem i državnikom u Srbiji“. Izgleda da se toliko ulagivanje smučilo čak i Aleksandru Vučiću, pa ga je 2015. zamenio Jelenom Trivan. Tada je, u odbrani fotelje, a ne Kosova, Ljušić počeo da kritikuje svoj SNS (ne i Vučića), da bi ga napustio tek 2017. Jelenu Trivan i njene saradnike optuživao je, naravno, da rade za državnu bezbednost.

Eto kako i zašto je Radoš Ljušić izdao Kosovo. U toj činjenici, u ovoj izdaji, jeste glavni izvor očajnog stanja u kome se danas našao. Sve ostalo, sve njegove dosadne knjige, pare i afere, manje su važni. Zato baš mene toliko mrzi i javno napada, zato me je izbacivao sa Univerziteta i progonio po sudovima. Za razliku od njega, ja Kosovo nisam izdao. Boli ga, očigledno, Autokomanda, na kojoj su divni mladi ljudi iz Srpske omladine za Kosmet blokirali auto-put, u danu kada je KFOR ranio i povredio 53 Srba u Zvečanu (29. maja 2023), kako bi se režim (Ljušićevi naprednjaci) prisilio da zaštiti Srbe i kako bi se prestonica trgla iz sramotnog ćutanja. Mi iz Pokreta za odbranu Kosova i Metohije smo im se spremno pridružili. U Beogradu su se tada odigravali protesti pod imenom „Srbija protiv nasilja“, na kojima niko nije pominjao svakodnevno nasilje nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Tada već potpuno otvorena izdaja Kosova, na Autokomandu je, međutim, dovela par stotina ljudi. „Opozicioni“ mediji su nas defamirali kao ekstremne desničare; Aleksandar Vučić nas je nazvao „vojvodama od Autokomande“. Ne čudi da i sada Gospodar muva ponavlja tu veliku misao svoga vođe. Na ono što smo tada uradili, međutim, uvek ću biti ponosan. Hvala Gospodaru muva što me je podsetio na to veče, makar i tako što je sve ostalo o tom događaju prosto izmislio.

Želeo bih da upamtim Ljušića onakvim kakav je bio (nesiguran mladi profesor, šimike, bele čarape, štofane pantalone na falte, vuneni džemper) kada sam ga na fakultetu prvi put spazio. Sada, međutim, vidim ga potpuno slomljenog, kako u mini suknji, sa pocepanim mrežastim čarapama, sa torbicom o ramenu i razmazanom šminkom, nudi svoje smežurane draži prvom putniku-namerniku. Avaj, na srpskoj političkoj štajgi.

To uvelo cveće
više niko neće.​

https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/izdao-si-kosovo-radose/
 
Poslednja izmena:
Сјајан је предавач има тачно жишку да пренесе знање да те провуче кроз 19. век и да схватиш геополитику 19. века кроз неколико предавања чак и интервјуа што би у пракси требало много књига и радова.

Ломпар је по мени исто добар предавач делује као пријатан човек. Не знам који је предмет спора само знам да су обојица имали предавања интернет преко катене мунд.
 
NickFreakyrgios:
Ломпар је по мени исто добар предавач делује као пријатан човек. Не знам који је предмет спора само знам да су обојица имали предавања интернет преко катене мунд.
Kliknite za proširenje...

Lompar je za saradnju sa građanskom opozicijom i ProGlasom i uz Mlađu Đorđevića, a Ković smatra da građanisti traže korisnog idiota.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Gedeon
Vožd Karađorđe vs knez Miloš. Ko je tvorac moderne srpske države
Odgovora
17
Pregleda
471
milsu
milsu
T
Шта мислите о личном односу између Радована Караџића и Слободана Милошевића?
2 3 4
Odgovora
80
Pregleda
1.471
Tangying
T

Back
Top