Милош Ковић

Проглас (Проглас српској јавности: Прекинути разговоре о нормализацији односа Србије и тзв. Косова) гдје је међу првим потписницима историчар Милош Ковић (текст прогласа у спојлеру)

Проглас српској јавности: Прекинути разговоре о нормализацији односа Србије и тзв. Косова​


Овај проглас се не упућује режиму у Србији, који ужива заштиту западних сила ради постепене предаје „Косова“. Он је упућен српској јавности – оним грађанима способним да прихвате разумне кораке у спасавању земље

Извор: Покрет за одбрану КиМ

Неопходност прекида разговора са представницима политичке творевине зване „Косово“ произилази из чињенице да ти разговори воде ка дефинитивном правном (de iure) признању „Косова“ од стране Србије. Тај чин предвиђен је Споразумом о путу нормализације између Косова и Србије (27. фебруар 2023), ставом у члану 6 у којем стоји да процес нормализације „Косова“ и Србије „треба да доведе до правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији њихових односа“.

Споразуми са „Косовом“, у низу од Првог бриселског споразума (18. април 2013) до Анекса о примени Споразума о путу нормализације између Косова и Србија (19. март 2023), кључне су тачке према циљу који представља пуну легализацију свеобухватног насиља над косметским Србима и Србијом као државом. С обзиром да је Европска унија, као пристрасни посредник у разговорима, укључила обавезе Србије из Споразума од 2023. године у поглавље 35 претприступних преговора, у земљи се креира атмосфера да нема другог излаза до повиновања најновијим уценама. Овим прогласом српској јавности се указује на путеве другачијег решавања ове, ма колико сложене, ситуације.

Будући да Европска унија нема елементарних унутрашњих услова да у своје редове прими ниједну државу кандидата, у случају Србије она више не може да крије бесциљност „европског пута“ наше земље. Признала или не признала „Косово“, Србија може да рачуна само на вечито претприступно малтретирање које са декларисаним циљем чланства у Унији не би имало никакве везе. Тако, условљавање некаквог „европског пута“ de iure признањем независности „Косова“ постаје празна претња која се свела на ефекат застрашивања грађана осветом Уније уколико би Србија прекинула разговоре о тзв. нормализацији. Пошто ти разговори воде дефинитивном губитку Косова и Метохије, последњи је час да се они прекину. За образложење тог чина постоји више легалних начина, од којих је најубедљивији позив на Резолуцију Савета безбедности УН бр. 1244. Уз то, потребно је размотрити разлог прекида позивом на Бечку конвенцију о уговорном праву (1969) и њен члан 62 који регулише разлог суштинске промене околности, имајући у виду чињеницу да „Косово“ за једанаест година није испунило своје обавезе из Првог бриселског споразума.

Прекидом разговора који нису уродили ни испуњењем минималне концесије „Косова“ у виду Заједнице српских општина, али и више од тога због свакодневног насиља које органи „Косова“ спроводе над Србима, Србија би се ослободила допунског услова ЕУ за преговарачко поглавље 35. И то без бојазни од губитка „европског пута“ који већ деценију и по не води у пуноправно чланство све и да се испуне сви могући и немогући услови. У том периоду Унија је изгубила сопствене претпоставке – формалне и фактичке – за своје проширење.

Прекид разговора о тзв. нормализацији односа Србије и „Косова“, који би разголитио давно превазиђену политику проширења ЕУ, носи ризик лоших последица по читав низ секторских односа између Србије и ЕУ започетих на основу Споразума о стабилизацији и придруживању из 2008. године. Без обзира што је овај споразум изгубио свој унутрашњи смисао чињеницом да за шеснаест година није превазиђен наредним Уговором о приступању између Србије и ЕУ, нити ће то по свој прилици икада бити случај, Србија је на његовој основи ушла у бројне односе са Унијом, а најдубље у трговинске. Прекид по Србију погубних бриселских разговора о тзв. нормализацији, био би повод за заједничко преиспитивање са Унијом нових путева сарадње. Такву иницијативу морала би да покрене Србија, јер се ради о нашим домаћим интересима на широком спектру односа са ЕУ и са њеним државама чланицама. Унији би рационалним аргументима требало доказивати да би, уместо о санкцијама за непослушну Србију, требало да размишља о мирнодопским решењима свих питања у њеним односима са важном земљом централног Балкана. Уз то, Србија би имала добре савезнике међу оним државама чланицама Уније које нису признале независност „Косова“, а по примеру Мађарске видимо, и међу некима које су под притиском западног безбедносног механизма својевремено признале ову политичку творевину.

Овај проглас се не упућује данашњем режиму у Србији, који ужива заштиту западних сила ради постепене предаје „Косова“. Он је упућен српској јавности – оним грађанима који су отворени и способни да прихвате разумне кораке у спасавању земље од даљег убрзаног пропадања. Састављачи прогласа немају намеру да се обраћају некој политички одређеној групи – странци, коалицији, опозицији, покрету, струци или професионалној организацији. Проглас се упућује свим људима ове земље који виде провалију, велеиздају Косова и Метохије и у стању су да процене последице. Обраћа се људима који могу да схвате међуусловљеност режимске предаје Косова и Метохије, с једне стране, и расипничке економске политике, вересије природних ресурса, примитивне културне политике и страначке приватизације државног буџета, с друге стране. Ако се све то одвија под декларисаним политикама „европског пута“ и „регионалног мира“, онда нешто дубоко није у реду са таквим путем и таквим миром.

У суочењу са овим очигледностима, Србија мора да прекине понижавајуће разговоре који воде стању њене потпуне колонијализације. Земља и народ, који су пролазили кроз слична историјска искушења и налазили излаз, не би смели у овој генерацији да падну испод задатка који им намеће стихија неповољних околности.

У Београду, 27. маја 2024.

Проглас можете да потпишете овде.

Први потписници:
  1. Предраг Адамовић, задужбина „Баштионик“
  2. Проф. др Слободан Антонић
  3. Проф. др Синиша Атлагић
  4. Проф. др Зоран Арсовић
  5. Данило Н. Баста, академик САНУ
  6. Проф. др Драгиша Бојовић
  7. Проф. др Синиша Боровић, генерал
  8. Проф. др Павле Ботић
  9. Проф. др Борис Брајовић, протојереј-ставрофор
  10. Проф. др Слободан Владушић
  11. Др Жарко Војиновић
  12. Срђан Воларевић, књижевник
  13. Александар Вујовић, уредник „Новог стандарда“
  14. Проф. др Слободан Вујошевић
  15. Проф. др Игор Вуковић
  16. Др Небојша Вуковић, научни сарадник
  17. Владан Вукосављевић, правник
  18. Маринко Вучинић, публициста
  19. Др Стеван Гајић, научни сарадник
  20. Миљан Глишић, редитељ
  21. Проф. др Ирина Деретић
  22. Споменка Деретић, новинар
  23. Др Владимир Димитријевић, научни сарадник
  24. Др Душан Достанић, научни сарадник
  25. Проф. др Драгана Дракулић-Пријма
  26. Проф. др Јован Душанић
  27. Проф. др Александар Ђикић
  28. Проф. др Дарко Ристов Ђого, протојереј-ставрофор
  29. Проф. др Ђорђе Ђурић
  30. Др Миша Ђурковић, научни саветник
  31. Игор Ивановић, публициста
  32. Проф. др Иван Ивић
  33. Др Слободан Јанковић, виши научни сарадник
  34. Др Марија Јефтимијевић Михајловић, виши научни сарадник
  35. Проф. др Бојан Јовановић
  36. Миодраг Д. Јовановић, првак опере НП у Београду
  37. Весна Капор, књижевница
  38. Проф. др Зоран Кинђић
  39. Др Снежана Кирин, научни саветник
  40. Проф. др Бојан Ковачевић
  41. Проф. др Душко М. Ковачевић
  42. Проф. др Милош Ковић
  43. Проф. др Леон Којен
  44. Др Владимир Коларић
  45. Проф. др Часлав Копривица
  46. Проф. др Душан Крцуновић
  47. Проф. др Миодраг Кулић
  48. Александар Лазић, уредник „Стања ствари“
  49. Проф. др Александар Липковски
  50. Др Маринко Лолић, научни сарадник
  51. Михаило Меденица, писац
  52. Мирослав Цера Михаиловић, песник
  53. Софија Мојсић, научни сарадник
  54. Проф. др Слободан Орловић
  55. Проф. др Драгољуб Петровић
  56. Проф. др Валентина Питулић
  57. Проф. др Александар Поповић
  58. Проф. др Митра Рељић
  59. Мр Радојка Цицмил-Реметић
  60. Слободан Реметић, академик АНУРС
  61. Проф. др Ратко Ристић
  62. Проф. др Слободан Самарџић
  63. Про. др Александар Седмак
  64. Др Симон Седмак, научни сарадник
  65. Проф. др Војислав Симоновић
  66. Проф. др Добривоје Станојевић
  67. Проф. др Миломир Степић
  68. Милун Стијовић, истраживач сарадник
  69. Проф. др Рада Стијовић, научни саветник
  70. Слободан Стојичевић, публициста и преводилац
  71. Др Славенко Терзић, академик САНУ
  72. Проф. др Срђа Трифковић
  73. Проф. др Александар Ћорац
  74. Др Драган Хамовић, научни саветник
  75. Проф. др Ђорђе Чантрак
  76. Доц. др Душко Челић
  77. Проф. др Љиљана Чолић
  78. Проф. др Зоран Чворовић
  79. Никола Шијан, продукција „ХелмКаст“
1716875988988.png
 
Zvali su me Kralj Trolova:


Универзитет у Београду – Филозофски факултет
Чика Љубина 18–20, Свечана сала (108)
НАУЧНИ СКУП КОНЦЕПТИ НАЦИОНАЛИЗМА И ПАТРИОТИЗМА У СРПСКОМ ПОЛИТИЧКОМ ДИСКУРСУ: СРЕДЊИ ВЕК, НОВИ ВЕК, САВРЕМЕНО ДОБА
П
Београд, 30-31. мај 2024.


Милош Ковић (Универзитет у Београду – Филозофски факултет) – Од српства до југословенства: Утицај Велике Британије на српску идентитетску политику (до 1918. годинe)
 
Zvali su me Kralj Trolova:


Универзитет у Београду – Филозофски факултет
Чика Љубина 18–20, Свечана сала (108)
НАУЧНИ СКУП КОНЦЕПТИ НАЦИОНАЛИЗМА И ПАТРИОТИЗМА У СРПСКОМ ПОЛИТИЧКОМ ДИСКУРСУ: СРЕДЊИ ВЕК, НОВИ ВЕК, САВРЕМЕНО ДОБА
П
Београд, 30-31. мај 2024.


Милош Ковић (Универзитет у Београду – Филозофски факултет) – Од српства до југословенства: Утицај Велике Британије на српску идентитетску политику (до 1918. годинe)
Znači ipak si prošetao do Filozofskog jutros dok si išao po leb i jogurt. Lepo kažem - Krug dvojke.
 
Znači, još uvek uživaš u privilegijama koje ti je dala Brozoslavija, još uvek si član KPJu, još uvek govoriš srpskohrvatski jezik, a ljut si na Kovića što ne(dovoljno) napada Vučića jer je Vučić izvor svih zala. Dobro, samo da konstatujemo i evidentiramo stanje stvari.
Inače sam pričao sa Stipom na Vidovdan 2004. da održimo kongres i vratimo izvorno ime (SRPJ(k)). Trebalo je da dođe u Krug dvojke i promoviše knjigu. Ali je te noći umro.
 
Čovek se bavi britanskom istorijom.
Ковићево поље радова заиста јесте новија историја и британски утицај на политичке процесе овдашњих колективитета, но дискусија није отишла на Ковићеве радове већ на погачице, СКЈ, КПЈ, свашта нешто., што са Милошем везе нема.

Но да се врнем историчару Милошу Ковићу. Он се задњих година ангажовао о много чему, износио би своје мишљење, бесједе о многим процесима, због свог нагињања родољубљу нашао се на удару са разних страна, у фед.БиХ биоп је и хапшен те протјеран.
Такође се ангажовао да скрене пажњу на по њему штетан утицај политичких елита на интерпретацију историје и да се историја злоупотребљава зарад неких актуелних политичких процеса. Ово пишем јер је овдје један "оптужио" Ковића за нагрђи могући "гријех" и да не удара по "держурном негативцу" Вучићу колико би по њему морао (ваљда не урличе довољно грлато "уааа Вучић, уааа Вучић"). Напротив, Ковић је итекако оштар на перу према данашњим властима у земљи Србији као и према Вучићу и итекако их прозива за по њему покушај преобликовања интерпретације историје о чему пише у тексту Милош Ковић: Иза смањивања броја жртава Јасеновца, као локални извршиоци ширег подухвата, стоје Влада Србије, Брнабић и Вучић (у спојлеру текст)

Милош Ковић: Иза смањивања броја жртава Јасеновца, као локални извршиоци ширег подухвата, стоје Влада Србије, Брнабић и Вучић​

СНС на изборе излази са јавним ставом да би, уз тесну сарадњу са хрватским колегама, број жртава Јасеновца требало готово десетоструко умањити
Најновији догађаји недвосмислено су потврдили оно што се до сада наслућивало: иза кампање смањивања броја српских жртава логора смрти Јасеновац, односно порицања геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској стоје, као локални извршиоци ширег подухвата, Влада републике Србије, њена премијерка Ана Брнабић и председник републике Александар Вучић. Важно је да ту чињеницу уочимо и истакнемо.
Када су почетком септембра 2021. највећи српски медији – РТС, Политика, Танјуг и други – по први пут, у систематски вођеној кампањи почели да, слично хрватским медијима, умањују број жртава Јасеновца, уз позивање на истраживања београдског Музеја жртава геноцида и хрватских историчара, протестним писмом огласили су се готово сви универзитетски професори који предају историју српског народа у 20. веку на српским универзитетима, заједно са члановима САНУ и десетинама припадника академске заједнице из различитих научних области, уметника и јавних личности (било је укупно 100 потписника). Ово протестно писмо, објављен почевши од 10. септембра 2021. у целини или у изводима, на неколико интернет страница (Покрет за одбрану Косова и Метохије, СРНА, РТРС, Нови стандард, Искра, Стање ствари, Спутњик) и у недељнику Печат, иако је игнорисано у великим београдским медијима (и „режимским“ и „опозиционим“), било је у ствари плебисцитарно изјашњење струке. Ту се, поред осталог, наглашавала нестручност покретача кампање, као и њихово прећуткивање и потцењивање оних историјских извора који не потврђују унапред задату тезу. То је упоређено са идентичним методима порицатеља Холокауста, при чему је постављено питање да ли би такве медијске кампање биле могуће у Израелу, Јерменији или у 16 европских земаља које су законом забраниле порицање Холокауста, у шта по дефиницији спада и умањивање броја жртава. Коначно, поводом чињенице да се Музеј геноцида финансира из државног буџета, писмо се завршава следећим пасусом: „После свих упозорења и после најновијег, до сада највећег скандала, захтевамо да се актуелне власти Републике Србије, нарочито Министарство културе и информисања, које поставља директоре и управне одборе Музеја жртава геноцида и РТС-а, изјасне о томе да ли подржавају ову срамну, увредљиву, пажљиво осмишљену кампању умањивања броја жртава Јасеновца и порицања геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској. Ако не подржавају, зашто се о томе јавно не изјасне и зашто допуштају да особе које у овој кампањи имају најистакнутије улоге и даље обављају научно и морално важне друштвене функције? А, ако српске власти у овоме подржавају своје институционалне изабранике, грађани Србије и српски народ имају право да знају шта мисле и шта чине њихови највиши политички представници, те да сходно томе реагују.“

„Актуелне власти Републике Србије“ на ово писмо и на све полемике које су уследиле одговориле су ћутањем и наставком пружања институционалне и медијске подршке Музеју жртава геноцида, његовом директору Дејану Ристићу и председнику Управног одбора епископу славонско-пакрачком Јовану (Ћулибрку). Поред осталог, Дејан Ристић је у међувремену одиграо кључну улогу у оснивању „Српског историјског друштва“, удружења са амбицијом да буде струковно, на чије чело је постављена Сузана Рајић са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Потом је, на фејсбук страници Музеја жртава геноцида, нагласио своју блиску сарадњу са Дубравком Стојановић, управницом овог Одељења, такође познатом по умањивању броја жртава Јасеновца, па и по томе што је Благоја Јововића, атентатора на Анту Павелића, назвала „убицом и насилником“ .

Важан тренутак било је саопштење Светог Синода Српске православне цркве (14. 9. 2023), који је стао на становиште суштински блиско ономе које су две године раније, изнели универзитетски стручњаци за српску историју 20. века. Уз осуду „произвољних, историјски неутемељених“ умањивања и „релативизовања геноцида извршеног у НДХ“, ту се наглашава да се не могу игнорисати нацистички, усташки, послератни хрватски и остали историјски извори. Поред осталог, у саопштењу се каже: „Став је Светог Архијерејског Синода да се утврђивањем историјских чињеница бави историјска наука, заједно са другим потребним научним дисциплинама, а да свештеници треба да се моле Господу за све невине жртве, српске и несрпске, да се моле да се систематско вишегодишње масовно убијање невиних људи, мушкараца, жена и деце, више никад и нигде не понови, као и да негује хришћанску културу сећања.“ И после саопштења Синода, епископ Јован је, међутим, наставио да о овој теми даје интервјуе хрватским и београдским, формално опозиционим медијима, у којима је, поред осталог, инсистирао на подршци коју му дају власти у Србији.

Нешто пре тога, на интернет страници Искра, закључио сам да ћутање српских власти значи одобравање: „Актуелна власт у Србији, на жалост, ипак ради на релативизовању и порицању геноцида над српским народом. То ће, несумњиво, уз напуштање Косова и Метохије и њихову последичну предају Великој Албанији, чиме се такође прихватају и озакоњују последице геноцида, остати историјско наслеђе људи који данас воде Србију“ („О порицању геноцида над Србима у НДХ“, Искра, 19. 8. 2023).

Морам да признам да нисам очекивао да ће се овај невесели закључак тако брзо и јавно потврдити. Председница Владе Србије Ана Брнабић се наиме, потом (12. 9. 2023), срела са Дејаном Ристићем и упутила му јавну подршку. Затим су вести о активностима Дејана Ристића и епископа Ћулибрка седмицама објављиване на насловним странама великих београдских медија (Сто ђака из Србије путује у Јасеновац, Политика, 5. 10. 2023, итд).

Актуелна изборна кампања у Србији нам је, међутим, омогућила да коначно завиримо иза завесе ове несрећне позоришне представе. Дејан Ристић је на високом, трећем месту изборне листе кандидован за посланика владајуће Српске напредне странке. Медији су тада објавили и да је председница владе Ана Брнабић посетила Музеј жртава геноцида, да би његовој управи, како је рекла, „пренела поздраве председника Србије Александра Вучића и целокупне владе Србије“ и да би нагласила да је „њено присуство знак подршке читавом тиму у Музеју жртава геноцида“. На интернет страници Владе Србије је тим поводом објављен текст под насловом Пуна подршка Владе Србије раду Музеја жртава геноцида (8. 11. 2023), у коме се каже да је премијерка отворила Међународну научну конференцију ‘80 година појма геноцид – Студија случаја: Геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ’ и том приликом поручила да ће Влада наставити да у потпуности подржава Музеј жртава геноцида“. Ана Брнабић, чије су стручне квалификације непознаница за српску јавност, потом је ушла у питања стручне историографске експертизе, па је истакла да се „непријатно изненадила тиме колико је у претходних неколико деценија на универзитетима у Србији и на читавом постјугословенском простору одбрањено доктората у вези са Јасеновцем, као и колико је реализовано научноистраживачких пројеката на теме Јасеновца и страдања цивила у Другом светском рату. То нуди поражавајућу историјску слику и мислим да је то оно где наша наука стварно треба да се пробуди, навела је она и поручила да ће држава у томе помоћи колико год буде било потребно – да ли кроз научне стипендије или другачију врсту подршке, како би додатно мотивисала научнике, истраживаче и студенте“. Није толико важно то што се није сазнало ко су, осим Ристића и епископа Јована, са којима се сликала Брнабићева, били учесници ове „међународне научне конференције“; занимљивије је то што је она, у ствари, само преузела рефрен из интервјуа епископа Јована који иако, слично Ристићу, нема ни један стручан рад о геноциду над Србима (у свом мастер раду дао је сажет преглед о томе шта је југословенска историографија писала о Холокаусту) ниподаштава све што је српска историографија до данас урадила на ову тему.

Може ли се замислити како би израелска јавност реаговала на премијера који би усред Тел Авива пружио јавну подршку институцији која се бави умањивањем броја жртава Аушвица? Да подсетим, број жртава Јасеновца се са прихваћених 500.000-700.000 своди на 80.000-120.000 зато што за сада имамо око 80.000 имена жртава, док званична (и законом заштићена) процена броја жртава Аушвица износи око 1.100.000, при чему постоји списак од само 445.163 имена, и то не убијених, него оних за које се зна да су били заточеници овог логора.

Добро је да потомци жртава геноцида у НДХ који данас живе у Србији знају шта финансирају. Веома је корисно и то да се зна за шта се гласа на овим изборима – да Српска напредна странка на изборе излази са јавним ставом да би, уз тесну сарадњу са хрватским колегама, број жртава Јасеновца требало готово десетоструко умањити. Коначно, Александар Вучић, Ана Брнабић и њихови сарадници послали су српским историчарима јасну и недвосмислену поруку о томе колико држе до знања и стручности.
1716907558877.png
 
Poslednja izmena:

Back
Top