- Poruka
- 394.950
Život ljudski na Zemlji često se upoređuje sa putovanjem, a ljudi sa putnicima i ovo poređenje vrlo je prikladno. Zaista, mi smo putnici, od kolevke pa do groba. Staza života nekoga od nas je duža, nekoga kraća, nekoga teža, nekoga lakša. Isto tako i životno breme nekoga je lako, nekoga teže, a nekoga toliko teško da on pod njim posrće, pada pa čak i izdiše. O jednom tako teškom bremenu pod kojim su mnogi posrtali, padali i izdahnuli, reč je u današnjem svetom Evanđelju. To breme jeste bogastvo. Da li ono može da bude smetnja za spasenje duše?
Bogastvo samo po sebi nije ni zlo ni dobro, ali može biti i zlo i dobro. To zavisi od njegovog vlasnika, od toga kako on njim upravlja.
Po rečima svetih otaca, bogastvo može biti dobar sluga, ali i gospodar, može vlasniku poslužiti kao sredstvo spasenja, ali i kao uzrok večne muke.
Bogastvo je korisno kad nije udruženo sa grehom (Sirah 13,30). Kad je stečeno poštenim trudom i kad se njime upravlja po Božjem zakonu. Kad se na njega gleda kao na dar Božji (Prop. 58), dat radi pomaganja bližnjima u nevolji, kako je činio pravedni Jov: „Bejah oko slepome i noga hromome i otac ubogima… Stranac nije noćivao napolju, vrata svoja otvarao sam putniku“ (29,15-16,32). U ovakvom slučaju bogastvo je dobar sluga, jer služi i bližnjima.
Bogastvo može biti smetnja spasenju i ubica duše. To biva kad se ono stiče nepoštenim načinom: otimanjem od drugih, krađom, prevarom i lihvom. Kad čovek postane njegov rob i počne ropski da mu služi, da ga sve više umnožava, zgrće na gomilu i zatvara, praveći se da ne vidi nevolje bližnjih i ne čuje njihove molbe za pomoć. Jer bogastvo kad pređe u strast, okameni srce čovekovo i ono postane samoživo, grubo i neosetljivo prema patnjama i nevoljama bližnjih. Zato car David savetuje: „Kad raste bogastvo, ne dajte da vam srce prione za njega“ (Ps. 62,10). Ono čoveka sputava i vezuje za Zemlju, za ovaj prolazni život i ubija dušu.
Bogastvo samo po sebi nije ni zlo ni dobro, ali može biti i zlo i dobro. To zavisi od njegovog vlasnika, od toga kako on njim upravlja.
Po rečima svetih otaca, bogastvo može biti dobar sluga, ali i gospodar, može vlasniku poslužiti kao sredstvo spasenja, ali i kao uzrok večne muke.
Bogastvo je korisno kad nije udruženo sa grehom (Sirah 13,30). Kad je stečeno poštenim trudom i kad se njime upravlja po Božjem zakonu. Kad se na njega gleda kao na dar Božji (Prop. 58), dat radi pomaganja bližnjima u nevolji, kako je činio pravedni Jov: „Bejah oko slepome i noga hromome i otac ubogima… Stranac nije noćivao napolju, vrata svoja otvarao sam putniku“ (29,15-16,32). U ovakvom slučaju bogastvo je dobar sluga, jer služi i bližnjima.
Bogastvo može biti smetnja spasenju i ubica duše. To biva kad se ono stiče nepoštenim načinom: otimanjem od drugih, krađom, prevarom i lihvom. Kad čovek postane njegov rob i počne ropski da mu služi, da ga sve više umnožava, zgrće na gomilu i zatvara, praveći se da ne vidi nevolje bližnjih i ne čuje njihove molbe za pomoć. Jer bogastvo kad pređe u strast, okameni srce čovekovo i ono postane samoživo, grubo i neosetljivo prema patnjama i nevoljama bližnjih. Zato car David savetuje: „Kad raste bogastvo, ne dajte da vam srce prione za njega“ (Ps. 62,10). Ono čoveka sputava i vezuje za Zemlju, za ovaj prolazni život i ubija dušu.
