MANASTIRI SRBIJE

[Nina]

Manastir Šišatovac

Manastir nalazi se na Fruskoj gori. na izvoru recice Remete. Manastir je osnovao 1520. g. žički iguman Teofil sa monasima Ilarionom i Visarionom . U početku se manastir zvao Remetica ili Remetski manastir.Prvi pisani pomen o Šišatovcu, pod imenom Remeta, potiče iz 1545. i odnosi se na plaćanje dažbina turskim vlastima. Današnja crkva posvecena Rođenju Bogorodice je izgrađena 1778.g. Središte kulta sv. Stefana Štiljanovića od sredine XVI veka, mesto na kome su se čuvale njegove mošti do 1942, važan je kulturni centar na početku XIX veka za vreme arhimandrita Lukijana Mušickog.Šišatovac je kao i drugi fruškogorski manastiri doživeo sudbinu razaranja za vreme Drugog svetskog rata. Sistematska obnova kompleksa započela je 1970.

 

[rosel]

Crna reka kao "skriveno svetsko čudo": Manastir u steni u tajnosti 700 godina

Još jedna srpska znamenitost se našla na sajtu Vodiča do skrivenih svetskih čuda - Atlas Obscura, a sada se radi o manastiru Crna reka.

Oni koji su manastir posetili razumeće zašto je prvo istaknuta njegova arhitektura i neobična konstrukcija, posebno za period kada je nastao.

Manastir je napravljen unutar udubljenja u steni, što veovatno bilo teško učiniti u 13. veku. Kada pogledate ka manastiru, deluje kao da drvene monaške sobe prosto vise sa stene iznad klisure Crne reke.

Do samog manastira u steni vodi drveni pešački mostić, za koji se veruje da je nekada mogao de se podigne i tako činio da bude nemoguće dopreti do manastira i napasti ga.

U okviru Crne reke nalazi se i crkva ukrašena freskama iz 16. veka posvećena Svetom Arhangelu Mihailu, kojem se pripisuje i lekovitost vode koja se u pećini skuplja kap po kap, a kažu da je naročito čudotvorna kod slabog vida.

U manastiru se čuvaju i mošti Svrtog Petra Koriškog, poznatog srpskog podvižnika iz 13. veka. Poznato je i da je u 15. veku hezihast Joanikije Veliki proveo neko vreme u ovom dobro čuvanom manastiru.

Ono što je na sajtu još navedeno jeste da se očekuje poštovanje pravoslavnih običaja, posebno kada se radi o oblačenju i fotografisanju koje nije svuda dozvoljeno.

Ovaj manastir se nalazi na području Raške, u blizini sela Ribarići južno od Novog Pazara. Do manastira se dolazi Ibarskom magistralom, a do samog manastira vode uske serpentine.

Manastir je malo kome bio poznat 700 godina, a dugo je bio i napušten, da bi tek 1979. godine ponovo došlo malo bratstvo i oživelo ovaj skriveni dragulj srednjovekovne kulture koje je, iako o tome nema ni reči na stranom sajtu, otkriveno "lečenje" i nedozvoljenim metodama.

 

[Nina]

Manastir Sopoćani

Manastir Sopoćani nalazi se na izvoru reke Raške, oko 15 km zapadno od Novog Pazara. Podigao ga je kao svoju grobnu crkvu kralj Uroš I Nemanjić do 1260. godine, a proširio i obnovio sredinom 14. veka njegov praunuk Dušan.

Od nekada većeg manastirskog kompleksa, koji je sačinjavalo više građevina (trpezarija, konaci i dr.) do danas je očuvana crkva Sv. Trojice. Manastir je bio okružen velikim kamenim zidom sa dve kapije.

Po arhitektonskoj zamisli crkva pripada raškoj graditeljskoj školi. Manastirska crkva Sv. Trojice predstavlja tip jednobrodne bazilike sa kubetom i prostranom oltarskom apsidom, a kasnije je dozidana priprata sa visokom trospratnom kulom sa zvonikom. Crkva je zidana tesanom sigom, sa elementima koji ukazuju na romanski način gradnje.

Živopis crkve ubraja se u najimpresivnija ostvarenja vizantijskog fresko-slikarstva. Sopoćanske freske, nastale u drugoj polovini 13. veka, predstavljaju vrhunac jednog klasičnog stila čije su osnovne kategorije bile harmonija i lepota. Najdragocenija freska je kompozicija Uspenja Bogorodice na zapadnom zidu crkve, koja se odlikuje simfonijom žutih, plavih, zelenih i ljubičastih boja.
Manastir je, upisan u Listu svetske kulturne baštine UNESCO-a od 1979.god

 

[rosel]

Manastir Kumanica

Manastir Kumanica se nalazi između Prijepolja i Bijelog Polja, 13 kilometara od Brodareva, te se do njega stiže prelaskom granice između Srbije i Crne Gore. Nalazi se u selu Vrbnica, na početku klisure reke Lim, sa desne strane železničke pruge koja povezuje Beograd i Bar. Manastir Kumanica je posvećen Svetom arhistratigu Gavrilu. Prvo pisano pominjanje manastira Kumanice vezuje se za 1514. godinu. U ruševinama manastira Kumanice su sačuvani delovi ploča za koje se pouzdano tvrdi da potiču iz razdoblja od kraja 13. do sredine 15. veka, ali je prostor na severnoj strani manastira nazalost uništen pri gradnji železnice, pa je pouzdanije datovanje prvobitne crkve nemoguće. Pretpostavlja se da je zlatno doba života manastira Kumanica bilo u drugoj polovini 16. i tokom 17. veka. Pretpostavlja se takođe da je manastir Kumanica doživeo urušavanje i potpuno propadanje u drugoj polovini 18. veka, jer je dugo vremena bio razrušen i napušten. Aleksandar Deroko (poznati srpski istoričar umetnosti, arhitekta) je 1926. godine zatekao manastirsku crkvu Kumanice u ruševinama. Tada su izvršena prva snimanja i napravljen je crtež osnove crkve, a kasnije je (1933. godine) dopunio Đorđe Bošković, pretpostavljajući da crkva Kumanice potiče iz 16.- 17. veka.

Poreklo imena manastira Kumanica nije najjasnije. Prema nekim izvorima ime Kumanice potiče od monaha pobeglih iz Kumanova, dok je Deroko smatrao da potiče od imena Kumanaca, Bugara. Međutim, najrasprostranjenije je mišljenje da je ime manastira Kumanice vezano za vlastelinsku porodicu Kumanci ili Kumaničići, koja je poticala iz ovih krajeva. U manastiru Kumanici se čuvaju svete mošti Svetog Grigorija Kumaničkog, po legendi „srpski prosvetitelj i bivši arhiepiskop", od koje potiče „od svete i bogoizabrane loze Nemanjića". Ovo nije moguće istoriografski potvrditi i veruje se da je odraz legende. Kult Svetog Grigorija Kumanickog je i danas veoma snažan kod vernika ovog kraja. Ovde su do turskog rušenja cuvane mošti Svetog Haralampija, velikog borca protiv kuge, koja je u srednjem veku harala ovim krajevima.

Manastir Kumanica je obnovljen i osvećen 12. novembra 2000. godine. Manastir Kumanica je jedno od retkih svetilišta u svetu, gde se na dan Svetog arhangela Mihajla, koji se proslavlja 26. jula, svake godine okupi mnogo pripadnika različitih vera, koji veruju u isceliteljsku moć svetih moštiju svetitelja Gavrila. Nedavno je sagrađen lep konak manastira Kumanica, koji predstavlja prijatno utočište hodočasnika i ljubitelja duhovnosti ove jedinstvene i zanimljive svetinje. Slavoljub Pušica, direktor Muzeja u Prijepolju je manastiru Kumanici posvetio lepu i zanimljivu knjigu, a ova svetinja je omiljeno polazno mesto naših splavarenja Limom.....

 

[vecic]

Manastir Đunis

Dvadesetak kilometara od Kruševca, iznad sela Đunis nalazi se ženski manastir posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice.
Posebno za praznik, koji se slavi 14. oktobra po novom kalendaru, ovo je mesto hodočašća i okupljanja nekoliko hiljada vernika koji prisustvuju celodnevnom bdenju i jutarnjoj liturgiji.

U manastirskoj porti nalazi se izvor svete vode za koju se veruje da leči, pa svako ko dođe u posetu ponese malo vode kući za sebe i svoje najbliže. Razlog za to su mnoga isceljenja, a i predanje s kraja 19. veka, kada je Milojka Jocić, devojčica iz sela Đunis, krenula po vodu na izvor i tu srela Bogorodicu. U maloj crkvi čuva se kamen nepravilnog oblika.

Crkva je posvećena Svetom arhiđakonu i prvomučeniku Stefanu, a povodom izmirenja Carigradske i Srpske patrijaršije i rođenja sina prvenca Stefana Lazarevića, budućeg despota. U ovoj svetinji 1389. pričešćena je srpska vojska pred odlazak na Kosovo. Tokom vekova pod Turcima i Austrijancima ostala je bez olovnog krova i zvona, a umesto služenja Bogu korišćena je kao konjušnica i magacin za oružje.

Danas je ostao očuvan spoljni izgled svetinje sa prelepim kamenim rozetama, a umesto živopisa, unutrašnjost crkve krase freske na platnu i srebrni kivot sa česticama moštiju Svetog Lazara i njegove ćerke Jelene Balšić. Ovo je ženski manastir

 

[Nina]

Manastir Janja

Nalazi se u selu Rutoši kod Nove Varoši.Crkva je posvećena Pravednim roditeljima, Presvete Bogorodice, Joakimu i Ani.
Pretpostavlja se da je nastala negde sredinom ili krajem XV-og veka, a da je stradala krajem XVII-og veka.
U epskim pesmama, još iz doba Nemanjića i narodnom predanju, pominjana je kao "crkva Janja u Vlahu Starome"
Manastiru Janja je, nakon 400 godina, vraćen prvobitni izgled 2012. godine, kada je osvećen.

 

[vecic]

Манастир Светог апостола и јаванђелисте Луке, Бошњане

На благом узвишењу изнад села Бошњане, близу Варварина, налази се обновљени манастир посвећен апостолу Луки. А према народном предању, овде је за време кнеза Лазара, крајем 14. века, саграђен првобитни манастир, на месту насеља из римког времена, које се звало Дренац или Буковац. Касније, за време Турака манастир је био угашен, а све грађевине срушене и уништене.

Забележено је аутентично сведочанство да су бошњански манастир почетком XIX века, у време буна, запалили Турци и да је том приликом страдало много народа. Тако су и старији мештани, учесници Првог светског рата, запамтили да се на манастиришту, крај изворишта где су се дешавала исцељења, виђали нагорели балвани.

Након приче једног мештанина да је у сну од неког светитеља добио наредбу да на месту некадашњег почне да се подиже нови манастир, верници из Бошњана, након благослова Епископа шумадијског Саве, почињу да 1990. године зидају манастир Светог Луке, који ће 21. јула 1996. године осветити Владика Сава. Манастир је до 2002. године био женски, да би од тада, доласком архимандрита Алексеја (Богићевића) за настојатеља, постао мушки.

Поред чудотворне иконе светог Луке, у манастиру се налазе и друге црквене драгоцености и одабрани примерци црквеног мобилијара, даровани од многобројних поклоника ове светиње. У самом манастиру се налази извор лековите воде.

 

[Nina]

Manastir Manasija

Manastir Manasija kod Despotovca,jedan je od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture koji pripada takozvanoj „Moravskoj školi“.
Manastir je podigao despot Stefan Lazarević, poznat i kao Visoki Stefan, čije se mošti, po mišljenju nekih stručnjaka, nalaze u južnom delu crkve, ispod bele mermerne ploče. Gradnja je trajala između 1407. i 1418. godine. Odmah posle osnivanja, Manasija je postala kulturni centar despotovine. Njena „Resavska škola“ bila je prepisivačka radionica i bila je izvor pisanih dela i prevoda i posle pada despotovine (sr), kroz ceo 15. i 16. vek.

Manastirski kompleks sastoji se iz:

crkve Svete Trojice,
velike trpezarije ili takozvane „škole“ (koja se, teško oštećena, nalazi južno od crkve)
tvrđave sa 11 kula od kojih je najveća „Despotova kula“ (severno od crkve).

U toku viševekovne turske okupacije, manastir je više puta pustošen i razaran. Sa crkve je bio skinut olovni krov, pa je više od jednog veka crkvena građevina prokišnjavala i dve trećine fresaka je nepovratno propalo.
Zapadni deo crkve, takozvana „priprata“, prilikom jedne eksplozije u 18. veku teško je oštećena, pa je današnja priprata većim delom naknadno dozidana. Srećom, u tom delu crkve očuvan je pod u mozaiku, koji je rađen od krupnog raznobojnog kamena.
Iako teško oštećen, živopis Manasije spada u red najvećih dometa srednjovekovnog slikarstva. Od očuvanih fresaka najzanimljivija je kritorska kompozicija na zapadnom zidu glavnog dela crkve na kojoj despot Stefan drži u jednoj ruci povelju a u drugoj model manastira. Na toj fresci je on u vladarskim odorama sa vladarskim insignijama.

Zavod za zaštitu spomenika kulture SR Srbije je 1956. godine uradio obimne konzervatorsko-restauratorske radove uključujući i čišćenje i konzervaciju fresaka.
(wikipedija)

 

[Nina]

 

[Nina]

Manastir Ravanica

Manastir Ravanica nalazi se u podnožju Kučajskih planina, pored sela Senje kod Ćuprije. Ravanicu, sa crkvom posvećenom Svetom Vaznesenju Gospodnjem, sazidao je Sveti knez Lazar između sedamdesetih i osamdesetih godina 14. veka. U jednom starom rukopisu o njemu piše:

“Podiže iz temelja hram u slavu Vaznesenja Gospodnjeg vrlo visok i lep, utvrdi ga na četiri stuba i ozari ga živopisom…ukrasi ga zlatom i običnim ukrasom; obdari ga bogato raznim sasudima srebrnim i pozlaćenim…Ogradi ga gradom i utvrdi ga sa sedam kula; sagradi trpezariju…sazida ćelije i prilepi ih uz zid kao ptičija gnezda…Sagradi i drugi hram koji leži na istočnoj strani u podgorju toga mesta…i podiže bolnice za bolesne monahe, za strance i raslabljene.”

Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, 28. juna 1389. G, njegove mošti prenesene su iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine. Manastir tada postaje mesto hodočašća i žiža oko koje se stvara kult kneza Lazara, kosovskog mučenika, a zatim i njegovih saboraca. Više puta bila je rušena i paljena pri čemu nije stradala sama crkva, već utvrđenje i manastirske zgrade. Crkva je teško stradala 1686/7. godine, kada je pobijen i veći broj ravaničkih monaha. Crkva je ograđena čvrstim odbrambenim zidom sa sedam kula. Ravanica je sagrađena između 1375. i 1377. godine, a freske su oslikane nekoliko godina pred Kosovsku bitku. Na ktitorskoj kompoziciji se, pored kneza Lazara nalazi i knjeginja Milica i njihovi sinovi Stefan i Vuk.

Po svojim arhitektonskim i likovnim obeležjima ravanička crkva predstavlja početak moravske škole. Crkva predstavlja originalno arhitektonsko rešenje nastalo spajanjem svetogorske tradicije trolisne osnove i modela upisanog krsta sa pet kupola, odomaćenog u vreme kralja Milutina.

Crkva je zidana naizmeničnim redovima kamena i opeke, ukrašena je keramoplastičnim dekorativnim elementima i bogatom reljefnom plastikom.

Danas je spomenik od velikog znacaja

 

[vecic]

Manastir Nimnik

Manastir se nalazi između Požarevca i Velikog Gradišta. Vreme nastanka Nimnika datira oko 1389. godine, odnosno Kosovskog boja.

Istorija ovog mesta praktično počinje tužnim predanjem o devojčici koja je zaklana zbog vere i hrabrosti.

Devojčica se zvala Nikolina i imala je samo 12 godina kada su naišli Turci i pripretili joj da im pokaže put za manastir, sakriven u šumi. Devojčica je odgovorila na vlaškom "nišću nimnik", što znači ne znam ništa. Ni jedna pretnja nije pomogla, za nju su jača bila obećanja data majci, da neće odati manastir skriven u šumi.Turci su zaklali dete. Po odgovoru male svetice manastir je i dobio ime - Nimnik.

Prema drugom predanju, dete su presreli hajduci. Devojčica je među njima prepoznala svog kuma, a hajduci su je ubili po kumovom naređenju i prebacili preko jednog drveta. Rođaci su uveče krenuli da traže devojčicu po šumi, u daljini su ugledali svetlost, a kada su se približili videli su da je to plamen iz tela devojčice.
Natovarili su telo na kola, ali volovi su hteli da idu samo ka manastiru. Dete su sahranili kod manastira, koji je po Nikolininim rečima dobio naziv Nimnik.

Od tada se na grobu deteta dešavaju čuda. Kasnije je kum devojčice, koji je predvodio hajduke, u znak pokajanja podigao kapelu u krugu manastira, a njeni posmrtni ostaci su preneti u nju. Skromna kapelica renovirana posle dolaska igumanije Jefrosinije na čelo manastira.

U dvorištu manastira su dve kapele. Jedna se zove Svetinja i to je kapela napravljena na grobu žrtvovane devojčice. Druga je posvećena Pokrov Presvete Bogorodice. Ova dva mesta o svakom prazniku posećuje mnogo onih koji ovde traže sebi lek.
Monahinje u ovom manastiru se na pitanje o čudesnim isceljenjima samo smeškaju, kažu da kada bi sva čuda zapisivale trebalo bi im bar oko hiljadu strana papira.

 

[vecic]

Kraj manastira se nalazi izvor koji je nazvan Nikolinin. Kažu u okolnim selima da je ovo sveta voda koja ima lekovite moći. Prema istorijskim podacima, stari manastir građen je u doba kneza Lazara, a ktitorstvo se pripisuje vojvodi Ljudini Bogoslavu.

Prvi turski popisi ne pominju manastir Nimnik. Tek popis iz treće ili četvrte decenije 16. veka beleži ovaj manastir. Obnova je započela je 1825. godine, zalaganjem kneza Miloša uz narodnu pomoć. Crkva je posvećena letnjem svetom Nikoli, prenos moštiju svetog Nikole.

 

[Nina]

Manastir Voljavča

Manastir Voljavča je ženski manastir posvećen Sv. Arhangelima. Nalazi se na severoistočnim padinama Rudnika, pet kilometara od Stragara, 20 km od Topole i 30 km od Kragujevca. Podignut je početkom 15. veka na temeljima stare bogomolje. Ktitor manastira je Mihajlo Končinović, vojvoda despota Stefana Lazarevića.

Turci su u više navrata rušili i palili ovaj manastir koji je obnovljen 1590. godine prvi put, ali je konačni izgled dobio 1838. godine podizanjem kule zvonare. Ima dva, veoma stara konaka i ogradni zid. Živopisa u unutrašnjosti više nema – postojao je do XVII veka. U manastiru je održano prvo zasedanje Praviteljstvujušćeg sovjeta 1805. godine na čelu sa protom Matijom Nenadovićem. U porti Manastira je "Karađorđev konak" iz 1766. godine i Južni konak iz vremena kneza Miloša (1848. godine). U sastavu manastira su i pomoćne zgrade.
Manastirski hram je izgrađen u moravskom stilu sa zvonarom dograđenom 1838. god. Živopis u crkvi je iz 2015. god.

 

[vecic]

Manastir Oreškovica

Manastir Oreškovica (Reškovica) se nalazi u selu Ždrelo, na putu Petrovac na Mlavi-Žagubica. Manastir pripada eparhiji braničevskoj.
Manastir je sačinjen od tri hrama u izgradnji, postavljenih na sprat jedan iznad drugog. Na putu prema Gornjaku, pre ulaska u Gornjačku klisuru , još izdaleka se vidi nedavno obnovljeni manastir Svetih apostola Petra i Pavla, sada posvećen Svetoj Trojici.

Njeno srednjovekovno ime glasi Oreškovica, kako se u to vreme nazivao i manastir od koga su ostali samo temelji. Prema narodnom predanju, a i nekim istorijskim potvrdama, sagradio ga je knez Lazar. Stara manastirska crkva je bila dosta manjih dimenzija za razliku od današnje.

U Oreškovici je prepisano mnogo knjiga,ali je do današnjih dana sačuvan mali broj. Ostale su nestale u turskim paljevinama i pljačkama ili u begu od turskog zuluma. Manastir su Turci 1688. godine opljačkali, spalili i srušili.

Obnavljanje manastira započeto je 1991. godine. Međutim, to nije uobičajeno obnavljanje na temeljima postradalog manastira – ovde su temelji srednjevekovnog manastira Oreškovice ostavljeni po strani, a gradi se na dvadesetak metara severno od njih nova crkva, sa tri nivoa, od kojih su dva dela pod zemljom (najniži je posvećen Saboru Svetih Apostola, srednji Svetoj Katarini Sinajskoj, a gornji Svetoj Trojici).

Otac Dušan je proveo deset godina na Sinaju kao vodič za poklonička putovanja. Vratio se u Srbiju i rešio da obnovi tradiciju sinaita iz srednjeg veka. Odabrao je Oreškovicu, zadužbinu Svetog kneza Lazara, gde će se živeti po jerusalimskim pravilima. Ovaj manastir bi na taj način postao prvi skitski manastir u Srbiji nakon srednjeg veka.

 

[Nina]

Manastir Petkovica

Podignut je na blagim obroncima Rudnika, nedaleko od Stragara. Od prostranog manastirskog kompleksa sa nizom građevina, očuvani su delimično crkva sa pripratom, stara nekropola i delovi ogradnog zida. Crkva je skromnih dimenzija, pravougaone osnove. U crkvi i priprati nalaze se ostaci dva sloja živopisa, iz XIII i XIV veka.

Prema stilskim odlikama fresko slikarstva, manastir postoji postojanje u vreme vladavine kralja Dragutina. Na postojanje manastira u to vreme potvrđuje i nadgrobna ploča sa natpisom u kome se kaže: „Leta 6887 (1379) umre rab Boži monah Domentijan zvani…. Dimitrije…“, svedoči da manastir Petkovica postoji kao muški manastir u doba vladavine kneza Lazara.

Nedaleko od Petkovice su ostaci velikog utvrđenja, srednjovekovnog grada Srebrnice. U ovom utvrđenju je održan sabor na kojem je despot Stefan odredio za svog naslednika Đurđa Brankovića. Najverovatnije je da su oba kompleksa istovremeno nastala u doba kralja Dragutina, krajem XIII veka.

 

[vecic]

Manastir Beočin

Na severnim padinama Fruške Gore, na sedamnaestom kilometru od Novog Sada nalazi se manastir Beočin. Do njega se dolazi iz pravca Novog Sada, prodje se Sremska Kamenica, Ledinci i na ulazu u Beočin, skrene se sa glavnog puta i produži dalje do crkve Svetog Vasilija Ostroškog, od koje do manastira ima 3 km.
Tačno vreme nastanka manastira nije utvrdjeno, a prvi zvanični podaci o manastiru nalaze se u Turskim zapisima o popisu iz 1566-1567. godine, gde se spominje kao “manastir Novosel(o)” kod Beočina. U vreme Tursko-Austrijskog rata, manastir je više puta pljačkan i pustošen. U istoriji manastira značajna je i 1697. godina, kada je patrijarh Arsenije III Čarnojević izdao “Otvoreni list” , odnosno dokument da kaludjeri iz manastira Rače prebegnu u napušteni manastir Beočin. Oni su podigli novu, privremenu crkvu koja je bila od drveta.

Manastirska crkva posvećena Vaznesenju Gospodnjem svoj današnji izgled dobila je 1732. Godine. Ktitor tadašnje crkve bio je Milivoj Milaković, zakupac pošte iz Futoga, sa svojim sinom. Crkva predstavlja mešavinu gotike i raškog tipa gradnje. Konaci manastira su podizani u dva navrata, 1728.g -zapadna strana, I 1741.g – južna strana. Zvonik ima tri spata, i naslanja se na zapadnu stranu crkve. Specifičnost izgleda manastira daje interesantan ulazni portal iznad koga su izvajani orao i lav (simbol evanđelista).

Do II svetskog rata manastir je bio jedan od najbogatijih. Pored poseda od hiljadu hektara voćnjaka, vinograda, pašnjaka i šuma, manastir je posedovao bogatu riznicu ikona, slika, rezbarija i kujundžijskih radova, kao i bogatu biblioteku od 780 starih knjiga, medju kojima i 63 rukopisnih i štampanih srbulja. Nažalost, sve je to nestalo tokom II svetskog rata, kad je manastir opljačkan, i mnoge dragocenosti su odnešene u Zagreb, od kojih je jedan deo vraćen i čuva se u Muzeju SPC u Beogradu. Bogato imanje oduzeto je manastiru u procesu nacionalizacije, tako da je manastir u posleratnom periodu služio kao sanatorijum za plućne bolesti, do 1968. godine, a kasnije, narednih trideset godina je tu bio smešten i depo Arhiva Vojvodine.
Manastir je ponovo oživeo 1981.godine, i od tada je ženski, i o njemu brinu monahinje. Crkvena slava je Spasovdan (40.dan posle Vasksa).

 

[Nina]

Manastir Svete Trojice
Manastir Svete Trojice u Kikindi je podignut 1887. godine za vreme vladavine Franje Josifa. Manastir je zadužbina Melanije Nikolić, rođene Gačić koja je sa rodbinom i sahranjena u crkvi.

Ikonostas i zidove hrama oslikao je 1887. godine poznati samouki slikar Đura Pecić, rodom iz Bačke. Crkvena slava je drugi dan Duhova.Manastir je zenski

Melanija Nikolić rođ. Gačić (1829 - 1912), poznata po nadimku Lepa Mela, jedna je od najpoznatijih, najznačajnijih i najzanimljivijih Kikinđanki druge polovine 19. veka i početka 20. veka. Ktitorka je Manastira Svete Trojice u Kikindi, u kojem je pored 300 zemlje zaveštala i salaš i kuću. Njeno zaveštanje je posle Drugog svetskog rata, kao i većina sličnih objekata, nacionalizovano.

 

[Nina]

Manastir Pokajnica

Manastir Pokajnica je prvobitno podignuta kao crkva brvnara u Starom Selu kod Velike Plane, posvećena je prenosu moštiju Svetog Nikole. Predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Crkvu je podigao 1818. g smederevski vojvoda a potom i knez smederevske nahije Vujica Vulićević. On je bio jedan od znamenitih učesnika u borbama protiv Turaka, koga srpski narod pamti po cinu u kome je učestvovao, kada je ubio kuma, vođu Prvog srpskog ustanka, vožda Đorđa Petrovića – Karađorđa. Po predanju, vojvoda Vujica je bio jedan od glavnih u zaveri koja je okončana Karađorđevim ubistvom, koje je bilo u neposrednoj blizini manastira, u Radovanjskom lugu, u noći između 12. i 13. jula 1817. Smatra se da je upravo Vujica bio taj koji je poneo sa sobom odrubljenu Karađorđevu glavu, njegovu sablju, odelo, pa i ordenje i bisage u kojima je bilo 4 hiljade dukata. Ovde treba reći da jedan deo narodne tradicije govori da je crkvu podigao knez Miloš novcem nađenim kod ubijenog Karađorđa, no da se držimo predanja, koje beleži i istorija manastira. Vojvoda je, po tom predanju, zastao da se odmori na obližnjem proplanku i tek tada shvatio šta je zapravo učinio. Tada je, navodno, odlučio da upravo na tom mestu podigne crkvu, ne bi li barem nekako spravo krivicu, a srpski knjaz Miloš i njegova žena, kneginja Ljubica su mu dozvolili da iskoristi dukate koje je pronašao u Karađorđevim bisagama.

Što se same crkve tiče, ona je po mnogo čemu karakteristična za period u kome je nastala. U obliku lađe, pripada većim crkvama ove vrste, sa poligonalnim završecima na oba kraja. Temelj je od kamena, a zidovi su urađeni od hrastovih talpi, međusobno užljebljenih i na ponekim mestima sa unutrašnje strane, ojačanih kosnicama i gredicama. Krov, najkarakterističniji detalj brvnara, masivan je i strm. Konstrukcija ikonostasa je iz perioda gradnje crkve, a za ikone iz tridesetih godina XIX veka se smatra da su rad Konstatina Zografa. Naime, grčke signature na ikonama upućuju da je njihov autor ili Grk ili neko ko je kopirao grčka dela, a to se vidi i na ikoni svetoga Dimitrija, koji kopljem ubija bugarskog cara Kalojana.

U porti se nalazi i zvonara, zapadno od crkve, postavljena je na četiri drvena stuba i pokrivena daskama, a nosi dva zvona. Konak je podignut je 1980-82. godine, i ima prizemlje i sprat. U konaku je i kapela u kojoj se služi tokom zimskog perioda.
Konzervatorski radovi na crkvi izvedeni su 1951. godine, a na ikonostasu 1987/1988. godine

 

[vecic]

Manastir Jovanja

Manastir Jovanja se nalazi u neposrednoj blizini Valjeva, na desnoj strani klisure reke Jablanice, u ataru sela Jovanja, (7km) na putu za Poćutu i Bajinu Baštu, pripada Eparhiji valjevskoj Srpske pravoslavne crkve.

Najstariji deo crkve, sama crkva, je jednobrodna građevina sa kubetom koje nose prislonjeni luci sa severne i južne strane, oslonjeni na pilastre, a sa istočne i zapadne strane polukružni svodovi. Apsida je polukružna i zasvedena. Dve kasnije prizidane priprate zasvedene su bačvastim drvenim svodom. Nevelika crkva, oblikom osnove pripada uprošćenom raškom tipu.
Na južnoj strani porte izgrađena je spomen česma, severnoistočno od crkve zvonik, već dotrajao, drvene sobrašice, a na zapadnoj strani parohijski dom.

Stariji živopis crkve je obnavljan nekoliko puta. Po svojoj monumentalnosti izdvaja se kompozicija Hristovog Raspeća na severnom zidu. Predstava Blagovesti nalazi se na istočnom luku na prostoru ispod kubeta, a značajno oštećena freska, Kršetenje Hristovo, na južnom zidu. Manastir je ikonopisao Longin Dečanac, najpopularniji srednjevekovni freskopisac.

 

[Nina]

Manastir Vitovnica

Nalazi se kilometara od Petrovca na Mlavi, na desnoj obali reke Vitovnice, pri njenom izlazu iz klisure zvane Skop.

Ne zna se tačno kada je manastir Vitovnica izgrađen jer nedostaje osnivačka povelja. Prema određenim predanjima, podigao ga je kralj Milutin nakon što je savladao braću Drmana i Kudelina, odmetnule tatarske razbojnike koji su harali u braničevskom kraju.

Manastirska crkva posvećena je Uspenju Presvete Bogorodice, koja po stilu gradnje pripada moravskoj školi srpske arhitekture. Osnova je krst sa jako izraženim apsidama, pevničkim i oltarskom. Crkva je sačinjena od priprate, naosa i oltarskog dela. Priprata i kula u kojoj se nalazi zvonik su dozidane naknadno. U naosu crkve nalazi se kamena ploča sa natpisima na staroslovenskom i starojermenskom jeziku koja datira iz 1218. godine, a ona zapravo predstavlja ktitorski zapis

Manastir Vitovnica više puta je paljen i uništavan. Poslednji put obnovio ga je Hadži Stefan Bojović 1856. godine i tom prilikom na crkvi su dozidani priprata i zvonik.

Ono po čemu je manastir Vitovnica postao nadaleko čuven svakako je bilo prisustvo čuvenog arhimandrita Srpske pravoslavne crkve, Oca Tadeja Vitovničkog .U periodu od 1962. do 1972. godine Otac Tadej je bio iguman manastira Vitovnice, a kasnije se upravo u ovu Svetinju povukao zbog pogoršanja zdravstvenog stanja. Otac Tadej je preminuo 13. aprila 2003. godine, a u porti ove Svetinje je i sahranjen.

U neposrednoj blizini Manastira, nalazi se izvor Svetog Jovana ,za koji se smatra da ima lekovitu moć.
Manastirska biblioteka dva puta je teško stradala. Prvi put od strane Bugara u srednjem veku, a drugi put 1941. godine. Srećom, sačuvano je Vitovničko jevanđelje koje je zlatom i srebrom okovao Vuk Kondo u šesnaestom veku, a jedna beogradska ulica u samom centru grada nosi naziv po njemu ‒ Kondina ulica.

 

[vecic]

Manastir Veluće

Manastir Veluće se nalazi u istoimenom selu, okruzenog vinogradima, desetak kilometara jugoistočno od Trstenika, 22 km od Kruševca, na blagim obroncima planine Goč, na sredini puta Kruševac – Trstenik. Crkva manastira Veluće je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice i uglavnom je veoma dobro očuvana…

Ranije se manastir Veluće zvao Srebrnica, po imenu potoka koji protiče pored manastira i jednoj kuli na vrhu obližnjeg brega. Po narodnom predanju, Manastir Veluće su osnovali despot Jovan Brankovic sa bratom Stevanom i vladikom Maksimom krajem 14. veka /1377-1378/. Zdanje crkve Veluća je započeto u raskošnom moravskom arhitektnoskom stilu, u obliku sažetog upisanog krsta sa polukružnim apsidama iznutra i petostranog izgleda spolja. Posebno je interesantna konstrukcija i rešenje kubeta manastira Veluća, čija je širina u potkupolnom prostoru čitav metar veća od dužine. Manastir Veluće je građen slojevima opeke i kamena peščara sa dvolučnim prozorima biforama, ali je završetak crkve mnogo skromniji.

Po završetku gradnje je crkva manastira Veluće živopisana. Likovi zadužbinara skromnijeg umetničkog kvaliteta su predstavljeni na freskama manastirske crkve. Pored prikaza portreta kraljevskih ličnosti i zadužbinara u centralnom delu crkve, naslikana je u priprati i dodatna galerija portreta vladara sa imenima Oliver, Dejan, Bratan i Konstantin, što istraživačima onemogućava pravilno razumevanje mesta ove crkve u istoriji post-Nemanjićkog perioda, posle smrti poslednjeg vladara dinastije Nemanjića 1371. godine. U prekrasnoj porti manastira Veluće, bogatoj cvećem i zelenilom je stari konak, podignut u vreme kneza Miloša Obrenovića, 1833. godine. 1972. godine je podignut novi konak manastira Veluće, a 1981. manastirska trpezarija. Danas je manastir Veluće ženska monaška zajednica.

Manastir Veluće se danas nalazi pod zaštitom Republike Srbije, kao spomenik kulture od velikog značaja. Zadužbina je nepoznate porodice koja je pripadala vlasteli kneza Lazara (1371—1389), čiji su muški pripadnici najverovatnije poginuli u Kosovskom boju 1389. Smatra se da su mogli biti u rodbinskim odnosima sa samim Lazarom.

 

[vecic]

МАНАСТИР ДРАЧА

Десетак километара од Крагујевца, на левој обали Драчке речице, налази се манастир Драча са црквом светог Николе.

Према ктиторском натпису изнад улазних врата у наосу, цркву је подигао оберкапетан крагујевачки, Станиша Марковић Млатишума 1734. - 1735. године, а већ следеће године је живописана. По другим подацима, манастир је много раније подигнут, а почетком XVIII века је само обновљен. Тако се манастир помиње у вези са светогорским монахом Јовом који се, наводно, на свом повратку из Хиландара у манастир Прекопречу, преминуо у Драчи. Сахрањен је на месту где је касније подигнута црква. Такође се помиње и поп Јосиф из Раковице и игуман Леонтије, који је у периоду пре Славише Млатишуме живео у манастиру. Овоме у прилог иду и различити слојеви живописа из различитог периода као и остаци темеља старије грађевине откривени током археолошких истраживања у цркви 2007. године.
Манастир Драча је био главно културно средиште у овом делу Србије крајем XVIII и почетком XIX века. У време Кочине крајине манастирске грађевине су у великој мери страдале од Турака. У првим деценијама XIX века Тома Вучић Перишић га је обновио. Тада је дограђен двоспратни звоник на западу а на крову је постављен поцинковани лим. Поред манастира су изграђена два конака, у којима се налази манастирска библиотека и архива.

У манастиру се продају лековити мелеми које израђују монахиње манастира. Праве мелеме за хемороиде, опекотине, псоријазу, кожне болести, мелем од кестена за проширене вене, мелем од гавеза против болова и јос прегшт других.
Мелеми се праве од лековитих биљака којих има у манастирској ботаничкој башти у којој узгајају матичњак, невен, рузмарин, жалфију, камилицу, нану, кантарион, мајчину душицу, боквицу… Остале потребне биљке беру по нетакнутим пропланцима планине Рујевице.

 

[Nina]

Manastir Miljkovo

Miljkov manastir ili ranije poznat kao manastir Bukovica (do 18. veka), se nalazi u ataru sela Gložane u opštini Svilajnac.

Prvi pisani dokument o manastiru Bukovica datira iz 1374. godine. Te godine knez Lazar svojom Hrisovuljom daruje metohe manastiru Ravanici.U 16. i 17. veku, u vreme turske vladavine nama podataka o manastiru, dok je u vreme austrijske okupacije Srbije, na geografskoj karti je ucrtan manastir Bukovica, a pretpostavlja se da je ponovnom okupacijom od Turske manastir porušen i spaljen.

Godine 1787. manastir obnavlja Miljko Tomić, trgovac iz Gložana, po kome dobija sadašnje ime - Miljkov Manastir. Miljko je u starijim godinama živeo i umro u manastiru i sahranjen u porti. Od 1787. preko Miljkovog manastira održavana je veza sa ustanicima Koče Anđelkovića (Kočina krajina).

Resavski knez Petar Erčić - Jakovljević je 1793. na osnovu turskog fermana izabran za Vrhovnog kneza 12 srpskih nahija i počinje obnovu manastira spaljenog posle propasti Kočine krajine. Krajem 18. veka dolazi iz Lapova sveštenik Miljko Ristić i delotvorno nastavlja sa započetom obnovom. Obnavlja se rad manastirske škole za opismenjavanje i obrazovanje budućih popova, pisara, učitelja. Ovde je školu nešto ranije - 1780-85. pohađao kao mladić kasniji vojvoda Stevan Sinđelić. U periodu preiprema za podizanje ustanka, Miljkov manastir postaje mesto okupljanja resavskih i šumadijskih ustanika.

Godine 1803. u manastiru se sastaju nahijske starešine i za vođu biraju kneza Petra Dobrnjca, ali on to odbija. Godine 1808. u znak zahvalnosti manastir dobija od Karađorđa zvono na kome je pisalo 'Liveno za vlade Verhovnog vožda naroda serbskog Georgija Petroviča'. Zvono je 1830. skinuto, odneto u Kragujevac i prvo zazvonilo u slobodnoj Srbiji. Kasnije je poslato u Ravanicu, a od kneza Miloša manastir dobija novo zvono.
Slomom Prvog srpskog ustanka manastir je za odmazdu spaljen i opljačkan. Oko 1820. je delimično obnovljen i nastavlja sa duhovnim radom.

Godine 1926. u manastir su došli ruski emigranti - monasi na čelu sa jeromonahom Amvrosijem Kurganovim, do sada najobrazovanijim duhovnikom u istoriji manastira koji je puno doprineo u obnovi manastira
Obnova manastira pocela je 2003 g.

 

[vecic]

Manastir Vujan

Manastir Vujan se nalazi na šumovitoj, južnoj padini planine Vujan, na puti Čačak – Gornji Milanovac, 4 km od sela Prislonica, poznatom po starinskoj seoskoj arhitekturi i Saboru Frulaša, koji se od 1987. godine tradicionalno održava svakog jula.

Stari srednjovekovni manastir Obrovin, nastao u doba Nemanjića, srušen je 1597. godine. Prema jednom zapisu, srednjevekovni manastir je opusteo, pa ga je, kao i manastir Vraćevšnicu, obnovio rudnički episkop Diomidije 1579. godine. Verovatno je da je krajem 17. veka i ovaj manastir porušen i opusteo. Današnji manastir Vujan posvecen Svetom Arhandelu Mihajlu, podignut je 1805. godine na par kilometara od nekadasnjeg manastira, u šumi, zaslugom Radisava Miloševića iz Prislonice i Nikole Lunjevica iz Lunjevice. Manastir Vujan je lepa jednobrodna crkva, bez kupole. Iznad priprate manastira Vujan, koja ima nadstrešnicu, nalazi se visoki zvonik. Crkva manastira Vujan je živopisana 1808. godine i freske su delimično sačuvane. Ukrašavanje ikonostasa svetog hrama obavili su čuveni zografi braća Jeremija i Stojan Mihajlović. Nešto kasnije, pored hrama, Lunjevica je podigao poludrveni konak sa doksatima za monahe i kamenu spomen česmu. U uglu porte manastira Vujan sagradio je čardak u kome je odsedao za vreme boravka o praznicima.

U crkvi manastira Vujan pored groba groba ktitora, koji se nalazi uz južni zid naosa, ovde su grobovi nepoznatog monaha, gazde Nikole Milićevića i hadži Josifa Miloševića, uglednog starešine ovog manastira, kao i mošti vojvode Lazara Mutapa, istaknutog vojvode Prvog srpskog ustanka. Vojvodi Nikoli Lunjevcu je njegova unuka, kraljica Draga Mašin, podigla spomenik. Kralj Aleksandar Obrenović poklonio je manastiru Vujan veliki konak. Manastir Vujan slavi Svetog Arhangela Gavrila (26. jula), jednog od anđela božjih, koji ima ulogu vesnika. U manastiru Vujan borave monasi posvećeni molitvi. Crkva manastira Vujan ima status spomenika kulture i pod zaštitom je države.

Patrijarh Pavle se ovde i izlečio od tuberkuloze, u ono vreme neizlečive bolesti. Tuberkoloza se u njemu razvila 1944. godine, kada je Banji Koviljači radio kao veroučitelj u domu za decu izbeglu od Bosne. Kada je jedan dečak ušao u Drinu i počeo da se davi, budući sprski patrijarh je skočio u ledenu reku da ga spase.

 

[vecic]

Manastir nova Pavlica

Manastir se nalazi pored Ibra u Brveniku, nedaleko od manastira Stara Pavlica i ostataka tvrđave Brvenik. Podigli su ga krajem XIV veka braća Musići (Stefan i Lazar – njihovi likovi su na slici iznad teksta, Stefan u sredini a Lazar na desnoj strani slike), kao svoju zadužbinu i smatra se da su oni, nakon pogibije u Kosovskom boju,sahranjeni ispod svojih portreta u manastirskoj crkvi. Sam manastir je osnovan kao ženski i u njega se povukla i zamonašila njihova majka, supruga čelnika Muse i sestra kneza Lazara (1371—1389) Dragana, koja je u njemu i preminula kao monahinja Teodosija.

Nakon Kosovskog boja, u manastiru je 1392.godine prenoćilo telo kneza Lazara, tokom njegovog prenošenja u Ravanicu.
‘’Istorija ovoga kraja vezana je za braću Musiće, njihovog oca Musu i majku Draganu, sestru kneza Lazara. Musa, kako je zapisano, čelnik cara Dušana, trampio je po odobrenju cara Uroša, godine 1363, Zvečan i Zvečansku župu za Brveničku župu i Brvenik. Pri toj razmeni dobio je pored ostalih sela i zaseoka i ‘’Pavlea crkv i zaselak Orah’’. I danas u Pavlici postoji zaseok Orah, a pomenuta crkva je najverovatnije današnja Stara Pavlica, čiji se ostaci uzdižu na visu iznad Ibra i mogu se videti sa pomenutog puta.’’
Sama manastirska crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, a podignuta je u Moravskom stilu,koji je tada tek nastajao, tako da crkva ima osnovu trolista odnosno trikonhosa.Za razliku od ostalih spomenika ovog stila koji se odlikuju bogatom ornamentikom i spoljnom ukrasnom obradom, Nova Pavlica je dosta siromašno ukrašena sa spoljne strane – od početka je bila omalterisana i belo okrečena. U njenoj unutrašnjosti se do danas očuvao živopis, iako je veliki deo propao. U živopisu se nalazi i ktitorski portret braće Musića.
Pretpostavlja se da su slikari živopisa došli iz Makedonije.
Mitropolit raški Joanikije obnovio je manastir 1464. i dodao spoljnu pripratu. Priprata je tada oslikana na traženje velikog vojvode Mihaila Anđelkovića iz Novog Brda.
Krajem XIX v. podignut je masivni zvonik.
Prvo detaljno čišćenje fresaka obavljeno je 1954-55, a u poslednjih dvadesetak godina obavljaju se arheološka ispitivanja i konzervatosrski radovi na arhitekturi i živopisu.
Crkvu okružuju, sa severozapadne strane najuočljivije, ostaci manastirskih objekata.
Na južnoj strani manastira je manji konak novijeg datuma. U njemu borave monahinje, a Nova Pavlica je ispostava manastira Gradac koji je udaljen oko 14 km.