Nevenaa
Aktivan član
- Poruka
- 1.119
Bila jednom jedna devojka koja je imala sve, svima se cinilo da je srecna, cak i njenim najbizima, ali niko nije mogao dokuciti tajnu njenih ociju.Oci su joj uvek bile tuzne, misteriozne, u njima se videla neka dubina, nepregledna dubina u koju je sakrila ono sto je tisi. Niko to nije smeo znati, i to je jos vise nagrizalo njeno srce. Ponekad se i njoj samoj cinilo da je srecna, ali kada bi se samo malo zamislila shvatala je da je to daleko od istine. Cesto je plakala. Plakala je sama, tako da je niko ne vidi... grcala je u samoci. Ponekad je cak i volela te trenutke jer je to bio jedini nacin da bar na tren izbaci iz sebe tako veliku tugu koja se nastnila u njoj. Dugo, dugo, nije ni sebi zelela da prizna sta je muci. Lagala je sebe da je to melahonija, da je takve prirode... a znala je da nije. I uvek je mrzela te oci. Uvek bi je izdale, otkrile da nije srecna. U petak uvece kada stane ispred ogledala, prelepa, nasminkna sve je izgledalo u redu. Ali kada bi pogledala u oci... one bi i dalje imale onu istu, tuznu dubinu. To nije mogla da im oprosti. Sto je izdaju. Uvek je izdaju. Sto su je one na kraju naterale da prizna sebi koliko ga voli. Da prizna da su sve one suze bile posvecene njemu. Da je u svakoj pesmi, u svakoj knjizi uz koju je plakala ona nalazila njega. Princeza iz bajke se zaljubila u pogresnog princa. Sve bi to bilo stereotipno da ona zaista nije princeza, saletana od toliko princeva a ona zeli svinjara, od njega je napravila princa. A ko zna, mozda princeza place zato sto je razmazena, a postoji nesto odnosno neko koga ne moze da ima. To joj je ostalo da se tesi...da sve te suze ustvari nisu zbog njega,vec zbog jedne igracke koju ne moze da ima...i da su sve te suze samo suze razmazenog deteta.....a opet,kao i pre u dubini duse zna da je ponovo pocela da laze sebe.....ipak,ostaje nada.....kao i uvek....
