Da li znate kako se mi igramo žmurke? Čim se na izgoreloj zemlji pojavi mlado brezovo drveće, a more odluči da nam duže zapljuskuje misli, nastavimo da živimo po inerciji i dišemo. Svi smo se toliko izmenili posle preživljene katastrofe u pronalaženju treće dimenzionalnosti večnosti, da smo otpočeli međusobno ubeđivanje i veru kako sad neobično lepo živimo. Tako je to najčešće kada bežite od ko zna koga, sakrivajući se na nekim očigledno vidljivim mestima uvereni da vas tamo baš niko neće pronaći. Vidite kako vas posmatraju razgoračenim očima i otvorenim čeljustima a ipak nađete način da ubedite sebe kako oni možda posmatraju nekakve daljine kroz i ne primećujući vas. Kažem vam, verujete u to čak i u trenutku kada vas vuku za noge a vi se grčevito držite za brezovo stablo. Zapravo ne toliko grčevito koliko tvrdoglavo ne želeći da priznate ko zna kome, sebi i ostalima da ste ponovo otkriveni zarad čega će te dobiti gratis jednu turu najtežeg mučenja. Slično kao kada vas teraju da se silom igrate i iznova slušate iste dosadne priče bez prestanka. Vuku vas za uši, nos, ruke i noge sve dok ne kinete, ne potapšete rukama i ne iskačete tabanima po svojoj uobraziji stavljajući im na znanje da se marioneta ovog puta ponovo povukla u neki susedni svet lutaka i pajaca. Nije to bila podvojena ličnost, samo se dve različite prirode u tom momentu nisu mogle sjediniti. Buntovnica je otišla na vašar a mene ostavila vezanu za drvo da se igram žmurke sa ostalom pačurlijom. Zamislite, posle me je još okrivljavala što je pred svima masakrirala nekoliko plavih lutaka, čupajući im kosu i tegleći im tetive. Nisu bile po njenom kalupu. Teško je priznati da ne možeš steći autoritet baš nad svakom budalom. Prvo je trebalo mene pustiti sa lanca što nije učinjeno zbog nemogućnosti predviđanja moje reakcije nad njima i tada moguće nastale situacije, a drugo, trebalo je postrojiti svu pačurliju u red. Svezala nas je, umrsivši sve po običaju nekim lepljivim, nevidljivim nitima njenog naopakog sna i krenuli smo na novi vašar lutaka. Neko je u svoj toj veseloj gomili morao ad se buni i sumnja. Zbilja, po izlasku iz dvorišta smo očekivali nekakve nove i visoke boje, a naišli smo na mrke tonove noći i prokleto blato. Obradovala sam se. Obožavala sam da se valjam u blatu i u najmanju ruku da gamižem njime jer je to značilo nešto novo i drugačije. Šta ću ako niko od te namrštene pačurlije nije shvatio da se iz blata nekad dižu i najlepše skulpture sveta. Skulpture autentične i misteriozne za kakvog dobrog i ludog umetnika sveta. Da se manemo blata za sada, biće isuviše dovoljno prilika da se međusobno mažemo svim nijnsama lepe braonske i crne boje. ,, Hajde pačurlij, nije valjda da ćemo i mi početi da grokćemo kao onaj veliki šaerni svet u svom svom đubretu i zadahu''. ,,Puštali smo vam dokumentarce o tome''. ,, A sad, giljaj te''. Prišla sam buntovnici i rekla kako treba da ih motivišemo na giljanje do veselog vašara a ne da im uterujemo strah u malene glavice. Međutim uvek spreman odgovor je da strah pokreće u trenutcima kada je tvoja glava,tj. podglava u njihovom slučaju u pitanju. Uzaludne rasprave. Više ih nisam mogla čuti baš kao ni oni mene. Izgubila sam im trag u svom mom ushićenom spoznavanju blata. U ostalom, šta će mi oni sad.
Još uvek sam mogla da naslutim eho njihovih koraka kako odzvanjaju u daljini. Osećala asm se kao kameleon u velikoj povorci sveta. Sigurno su se uplašili blatnjavog čudovišta koje nisu prepoznale kao svoje, pa su ne stali skrivajući se iza kakvog oteklog moždanog nerva. Noć se stišavala, a vetar je svojim temperamentom davao nekakvo čudno obličje svetu oko mene. Prolazila sam upravo kraj groblja nervnih ćelija koje na svu sreću nisu bile osuđene na ponovne replikacije. Uzdrhtala sam pri pomisli da je to u stvari groblje moje veselo uplašene pačurlije. Okolo tog veselog vašara, pardon groblja, nalazio se jedan crveni zid neprobojnih misli, dok je sa njegove spoljašnje strane raslo ogromno drveće. Išla sam stazom pravo stupajući u komunikaciju sa drvećem. Po prvi put sam mogla da osetim tu patnju koja se širila polako godinama iz korena ostavljajući god po god, šireći krug po krug jedinstva i ponovo vraćajući se do same srži i svoje biti. Bol me je cepao i razdirao poput munje što je ubila ono sledeće drvo i konačno mi je postala jasna vizija mog sna i nedogorele šume u traganju za trećom dimenzijom večnosti. To jedinstvo kruga koje se širilo god po god od srži smo predstavljali mi. Buntovnica, pačurlija i ja. Da li je to bio samo pokušaj privlačenja pažnje uplašene pačurlije sahranjujući se još dok je u njima života bilo?!
Drveće, to su bića poput mojih prstiju, svetovi poput njihovih očiju. Poseći ih značilo bi predati se rezignirajućoj istini, zadatcima i uspomenama. Srž još nije progutala krug. Bilo je krajnje vreme pronaći ih i stopiti ih u sebe, jer jedino krug, jedino jedinstvo i celina je sposobna usvojiti zakon treće dimenzionalnosti večnosti.
Zatim slika mene kako se tvrdoglavou znoju oblivena držim za brezovo stablo, a oni na horizontu čupaju mi kosu, tegle tetive i masakriraju ideje u mojim prstima. Sve, sve to kroz svetove njihovih očiju. ,,Buntovnice, idi reci mesecu da se povuče, vreme je za nove vizije snova ili naprosto spavanjac bez selenofobije''. ,,Sećaš se.. Manje sanjajmo, više spavajmo''. ,,Sutra pravimo novu kućicu na drvetu'' !
(ovo je jedna od mojih prvih priča) .. ostalih se bojim .. nije za ovo..
