Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Evo posvecujem svima koji vole da filozofiraju, koji su idealisti, koji vole da mastaju

NOC
Veceras sam sam i umoran.Citam poeziju, razmisljam o proslosti, o ljubavi, o filozofiji, o zivotu, o plavoj kosi...Razmisljam i sanjam, letim daleko, daleko do zenice Sunca i tada vidim sve.Razmisljam o tami, o nebu, o samoci, o velikom, o malom, razmisljam i nema kraja.Osecam se usamljeno, daleko, pusto, prazno, gubim tlo pod nogama.Zelim samo da se probudim iz ovog sna, zelim da ovo nije stvarno, zelim da nestanem, zelim da sam vetar, pa da letim da budem slobodan da disem svojim plucima da idem kuda ja hocu...
Razmisljam i mastam, sanjam da je to moguce, a onda se prenem, shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze...Gledam u nebo, gledam u zvezde, gledam u Mesec, gledam u mrak i pitam:ZASTO?!Cekam odgovor koji ne dolazi do mene, mozda moje pitanje jos nije doprlo do Njega, ko zna koliko svetlosnih godina treba do Njega, mozda ce odgovor dobiti tek moji potomci...mozda.
Sedim na stepenicama i cekam zoru, cekam novo radjanje Sunca, cekam taj dogadjaj i uvek se divim, divim se prirodi i volim sto sam deo nje.
Sunce polako hvata zalet ka zenitu, a ja lagano hvatam zalet ka krevetu:)
 
A ovaj tekst je posvecen jednoj plavoj devojci, koja mi mnogo nedostaje:(

KOSA
Gledam u njenu plavu kosu neznu kao svila i osecam kako sve oko mene lagano nestaje.Zasto me uvek ta plava kosa opije, zasto me te plave niti uvek vode u nepoznato...?
Postao sam alergican na palvu kosu.Ne vidim nista, samo plave niti ispred sebe i mislim da letim.Pozeleh da sam vetar, da mogu da prolazim kroz plave vlasi, da mogu lice da joj milujem, da mogu sa njom svuda...Postacu ljubomaran, mislio sam u sebi, postacu zavistan od plave kose.Ne mogu da skinem pogled sa nje, samo ona i nista vise.Vetar jos vise ulepsava sav taj dogadjaj, neumorno joj klizi po licu i provlaci prste kroz kosu.Jos vise sam pobegao iz stvarnosti, jos vise sam odsutan, jos vise volim plavu kosu i nezno lice devojke...
Setih se carobne Lorelaj i nesrecnih ribara.Setih se sudbine tih ljudi i zato stadoh.Nisam hteo da zavrsim kao ti ribari, da se moj brod slupa na nekom hridu.
Na kraju je ostala samo slika u mislima i ljubomora prema vetru
 
Nekoliko trenutaka pre samog svitanja one pospano stavljaju crne poveze preko očiju, rašire ruke i bese se nitima snova za skavi slučajan sunčan dan.
Zato su horizonti ružičasti.

Uveče miris drveća mami na ideju da su oznaka za mrtve ljude zatočene u bezvremenskim prostorima snova.
Zato imaju tanana čula.

Proleće voli da izmišlja putokaze za obmanjivanje, usmeravajući svaki pravac pravo ka sazvežđima Cygnusa i Kasiopeje.
Zato se ne zaljubljuju.

Ostavljaju otiske u blatu nedostojne svakog sledećeg prolaznika jer se iznova prave mlečni putevi sujete na putu ka naopakoj večnosti.
Zato se ne smeju.

Svojim šaputanjem golicaju gromoglasnu muziku univerzuma na licima trulim od bola, smrzavaju one koji su od nade i uspavljuju lude.
Zato umiru.
 
Kažem da neću probuditi vetar,
a uporno ga ranjavam svojim uzdasima.
Kažem da klečim pred njegovim snom,
a uporno ga budim svojim uspavankama.
Kažem da mi je potrebno mirno more za plovidbu,
a molim ga da pokrene lađu...

Kaže da ustupa mesto tišini,
a znam da me vreba iza svakog ćutanja.
 
DEPONIJA
​

Čovek zaštićen svojim bolom. Biti predat svetu svojom konfuzijom izazivajući nesnosno vrištanje u svakom malom atomu svoje proste duše uzvicima da konačno ni u šta ne verujemo niti zbilja više išta umemo. Tipična zaokretnica na svakom imaginarnom ćorsokaku, ali otvorenom horizontu zagađenom prljavim emocijama. Trulež se opasno osećao toga dana, isparenja su velika u doba užasnog zračenja sunca, kada svojom crninom izazivamo pomračenja obogaljene okoline.

Ponekad je baš zanimljivo popeti se na vrh deponije i posmatrajući raspadanje planirati novu zoru. Usijane haube odbačenih automobila i napuštenih točkova koji su se osećali na vatru, ubrzo je spirala kiša ne shvatajući da njihov bol mogu sprati samo ponovna brza vožnja u carstvo velikih komercijalizovanih vlasnika sa dubokim džepom. Još jedno loše poređenje. Važno je shvatiti da je duša tada kroz svaku svoju poru izlučivala na milione više, teško isparljivog đubriva nego čitava deponija kroz viziju svoje prošlosti. Vrela kiša je začepljivala pore i pretila ubrzanoj destrukciji svake ideje. Krv se više nije zgrušnjavala, mesto toga se izlivala kroz oči i bojila blede haube. Umreti na kiši. Kakav divan prizor.
 
...intro...
Difuzno plavetnilo osvetljava sobu,
ulica je mirna, tiho je sve.

...sreća...
Osmeh Vaš kao moj tobogan sreće,
spuštam se jednom,
spuštam se dva.

...čežnja...
U lavirintu želja i stegnutih strasti,
koraknem jednom,
koraknem dva.

...strast...
Svetli prelivi pogleda Vašeg,
noću me bude,
a srce otkuca jednom,
otkuca dva.
 
Tri Boje Noći

U večernjem času,
bojite mi nebo u smedje
a setna strofa svetli na ekranu.

U ponoćnom času,
tutnji mi srce i strast budi
miris sandalovine u porama Vašim.

U jutarnjem času,
iz dlana Vašeg malog
ledenu vodu zdenca pijem
kao nadu, kao čežnju,
kao sunce što snene otvara oči.
 
Gle, simpatične pesmice RostrumBoi-a !... Mislim na ovu ...intro... Uglavnom čitam i cenim samo metafizičku poeziju, a na ljubavne pesme ni ne obraćam pažnju. Ali, ova odiše nekakvom iskrenošću i formalnom svedenošću - gotovo kao neka od Šopenovih bravurija u muzici - tako da sam vrlo prijatno iznenađen.
 
ustah iz mrtvih i napisah stih
kad ostah bez riječi i ne iznenadi me tišina
od dasaka koje fale iz moje glave iskova se bina
tad nastupi tišina
pjevala je tiho
čuo je nije niko al
pljeskala je publika iz svih republika
kritika reče-skandalozna tišina narušila mir
očajna,skočih u vir rijke koja kroz moj svijet teče
iza mene osta samo prazna bina i tišina

UMJESTO POZDRAVA NADAM SE DA SAM DOBRODOŠLA
 
~(zamena) ..
Još jedno oproštajno kada sećanja miluju odgovore pune pitanja u nedefinisanom stanju apsolutnog nemira. Možda se previše osećaju na vino, možda reči ustupaju jedne drugima prazna mesta. Vir nikada neće sadržati sve te boje. Upijaće korake onih koji nikada nisu bili tu. Veseli pianista tiho šapuće. Boji se da čuje svoje glasove.
 
waltersepredaje:
ustah iz mrtvih i napisah stih
kad ostah bez riječi i ne iznenadi me tišina
od dasaka koje fale iz moje glave iskova se bina
tad nastupi tišina
pjevala je tiho
čuo je nije niko al
pljeskala je publika iz svih republika
kritika reče-skandalozna tišina narušila mir
očajna,skočih u vir rijke koja kroz moj svijet teče
iza mene osta samo prazna bina i tišina

UMJESTO POZDRAVA NADAM SE DA SAM DOBRODOŠLA
Kliknite za proširenje...
Dobrodosla... ;-)
 
Koga sad da volim?

Otisao je moj pogled u tvom
moj osmeh s tvojim jos se smeje
moj glas jos na tebe ceka
i ruka hladna da je tvoja greje.

Nestao je sjaj ljubavi u oku
tvoj korak prati svaka suza moja
moj uzdah jos od tebe krijem
"Da sam bar jos trenutak tvoja..."

Ostala je suza na dlanu k'o more
na pola zaustavljen,u prazno,korak
tvoje ime jos mi na usnama
i oks samoce na njima jos gorak.

I reci mi,sad,kome da se smejem
da me srce,opet,ne zaboli
reci koga usne moje da ljube
reci mi koga sad da volim.
 
*JEDAN DAN BEZ TEBE*

Jutro je bilo sumorno,
kisno,hladno...culo se more
kako udara u stene
i lomi talase.
Radila sam sve
sto i obicno radim ujutro,
samo ti se nisam javila
...bilo je grozno...
Gledati telefon....
spreciti ruke...
zaustaviti misli...
izbeci poznata mesta...
Dan je bio jos gori
kisa je uzela maha
i sta raditi u tim trenucima
nego pratiti kapi...i misliti...
Traziti poznat smeh...
lepe reci...
ocekivati poziv...
ili bar poruku...nista!
Noc je bila najteza
milion losih misli
isto toliko pesama
u kojima sam te nalazila.
Nije te bilo...
niko mi nije pozeleo 'laku noc'...
nazvao me 'mazo'...
poljubio za lep san...
Jedva preziveh taj dan!

-Obecaj da ih nece biti vise-
Volim te...;-)
 
Zovu me tišinom. Zar se tišina sme nazivati nekim imenom? Govore o meni i već samim tim narušavaju svaki mogući pravi utisak, a da ne pominjem o podređivanju i obeščašćivanju. Oduzimanje poštovanja i trivijalne osujećene pompezne patetične lepote usamljenosti u snobovskim uzvišenim glavama. Volim da se zavlačim u sitne pukotine i među stare drvenarije sve do trenutka kada počnu škripati pod tuđim nogama. Sasvim je paradoxalno sa mojom pojavom i suštinom što govorim, govorim o sebi. Ljudi poprimaju različita obličja unutar iste duše pa se tako i ja mogu transformisati u nečije unutrašnje glasove, ne uvek i razuma. Za čudo, uvek nosim isti kostim, maskaradu noći u pokretu. Sastavni sam deo konfuzije. Jurim za nemim vetrovima i stižem istinu bez krvi i bez vina.
To je za sada najvažnije.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top