San
davno usnih jedan chudan san
u njemu svestan potpuno sam bio
nikog u njemu, samo ja sam
i rushevine grada shto sam snio
sve obrisi jasni, oshtri, kameni
isklesani nekada davno mukom
graditelja, chiji stas stameni
beshe nagrada za teshki rad rukom
nikog od njih ne videh okolo
chak ni usnulog i iznemoglog
kao da je neko sve njih preklo
kad zavrshishe gradnju grada tog
i u bezdan ih bacio, da ne odaju
tajnu svoga umeca, da se nikad
ne sazna za neku kraljevu odaju
tajnu, gde ce da se krije kad
neprijateljske vojske stanu da
mu rushe, kule osmatrachnice
bedeme visoke, gde se nekad otuda
viorila zastava kraljevske porodice
iz tog razmishljanja o bezimenom gradu
prenu me prilika u crvenoj izmaglici
zachudih se tom bezobzirnom prepadu
i bolje bacih pogled prema toj prilici
uzalud, shto sam se vishe trudio
mutnija je bila, chak ni glas njen
nisam uspeo chuti, tad sam se zbunio
jer sam smeh razaznao, i posramljen
zbog necheg sam bio, mada nisam znao
chemu ima da se smeje, i rekoh aveti
ljutito, sve sam ovo samo sanjao
nishta mi ne mozesh, ja cu se probuditi
i uistinu, probudih se najednom, obliven
znojem, temperaturom visokom izmuchen
ali osta taj strah, u meni duboko skriven
od prilike u crvenoj izmaglici, i utuchen
se osetih, jer ona iz sna krenu sa mnom
dzabe shto sam rekao da mi ne moze nishta
da je sve samo san obichan, predamnom
se i dalje ukazuje demon u crvenom
i stalno me seca da ni u snu ne mogu
pobeci od sveta, i uvek me cheka uporno
kao duboka jeza se sliva niz drhtavu nogu
rat, smrt i beda, i sve na ovom svetu osorno
