Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Ledeni stihovi


Zašto ne znam zimu pisati
zašto snijeg i led stihom
ne umijem oslikati
kad toliko zime i snijega
na mome srcu ledene planine
visoke poput Mount Everesta
izgradiše sve zime prošle

Zašto mi je zaleđenoj ledeno
što osjećam januarsku stud
kad led na duši pokrov svoj
odavno niže sloj po sloj
i nema te topline ni toga Sunca
koja bi bar jednu kap otopila
jedan komadić okopnila

Zašto onda ne znam zimu pisati
zar su i slova mi sva promrzla
je li se i na njima led uhvatio
zar i Muze prekriše snjegovi
ili su to samo smrzli se
mrtvog pjesnika tragovi
ili su to samo u ledu prosuti stihovi?

2017. nn
 
Poricanje


Poreći ću, poreći ćeš

previše jedno drugom

po mislima lebdimo

previše nas ima

mada odavno mi nismo.



Poreći ću, poreći ćeš

pred svima ćemo se

tvrdo zaklinjati

kako nemamo ništa s tim

što nam pogled nekud luta.



Poreći ću, poreći ćeš

odmahnućemo rukom;

ma šta nas se tiče,

slučajnost to je samo

da se stalno sudaramo.



A oboje znamo

slučajnost je samo

susret duha dva

dva ista odlutala pogleda,

dva ista srca otkucaja.



Poreći ću, poreći ćeš

znamo i ti i ja

niko ne mora da nasluti

da još se srećemo svakog dana

na granici naših svjetova.

2017. nn
 
Tebi nepoznatom


Nismo se sreli nikad

ni ime ni lik znani nam nisu

niti ćemo se sresti u

životu ovom tu i sad.



Nismo se sreli, ali postojimo,

u postojanju tom prisustvo

jedno drugog u svemu

što nas okružuje, osjećamo.



Srešćemo se, tamo iza duge

to sigurno sada znam

prepoznaću te i preoznaćeš me

po odsaju sunca u oku

i prisustvu vjetra u kosi.



Ne znam kako izgledaš

i ne znam ko si u svijetu ovom,

znam samo da ćeš negdje tamo

sasvim ličiti na mene

i da ću ja ličiti na tebe.



Neće to biti isti lik, niti isti karakter

biće to isti proživljen pakao

i ista iskušenja tkana od nade

i ista vjera u pravdu bez pravde.



Znam da ćeš imati isto srce

i istu dušu iz raja prognanu

mnogo sjedih u kosi

i lice što bezbroj bora nosi.



Mlad, ili sasvim star,

u svijetu onom što tek nas čeka

godine ne postoje i ne postoji vrijeme

postoji samo ono što jesmo, sad, i tad,

postoji samo suština i bit, samo beskonačnosti nit.



Nisamo se sreli nikad

ni tražili se nismo jer

upleli smo se u sopstveni mit

u vlastiti epski stih,

vlastitu priču koju smo pretvorili u hit.



Nećemo se sresti sada i ovdje

prekasno je za ovaj svijet

sva proljeća i ljeta su prošla

a nama je jesen puna zabluda došla.



I sve da jedno drugom

budemo zlatna kruna jeseni

i čista bjelina zime

kako da se prpoznamo nakon sve tmine.



Nismo se sreli nikad

ali vjerujem da me čekaš baš Ti

koji je prošao pakao života

kojeg je srela lično golgota.



Drugačiji ne možeš biti, ne,

viđam te ovih dana i prepoznajem

i mada te opisati ne mogu

duboko u biti te osjećam

u svakoj sjenci predosjećam.



I kada se sretnemo, duša će naša

prepoznati i ono jučer i ono sutra

u kojem nas nije bilo, a trebalo je

u kojem smo postojali nepostojeći

u kojem smo voljeli ne znajući da smo nevoljeni.



Nisam znala, ali sada znam

i ti si baš kao ja umro od sopstvenog sna

ubijen i prije smrti bez ispaljenog metka,

iluzija ubija od samog početka

jer, vjera je to što jeste baš zato što je slijepa.



Na kraju ipak se isplati, vjera je uistinu lijepa,

i nije važno što je prošao vijek i što se

nikada nismo sreli nas dvoje

važno je, znam da me čekaš tamo negdje,

tamo, gdje vječnost i beskraj imaju obrise i boje.

2017. nn

( dok je sad čitam kao da mi jedna rečenica na kraju nedostaje...)
 
Sojo:
...... NIJE LAKO BITI PESNIK ......

Teško je pjesnik biti,
mislim, bolje zvuči (biti) pjesnik.
Ništa lakše, tastaturu u krilo,
pa ganjaj dok se tipke na „tipkovnici“ ne rastipkuju.
Davno sam napisao: pojavom „raĆunala“ svaka šuša ganja miša“,
niko ne pita za stručnu spremu, fakultet, u koju školu si iša’.
Ćeraj prozu, trla baba lan, bez smisla I cilja,
opališ stih sa trideset slogova, do kraja, al nećeš u novi red, novi sth je predviđen za malo rime.
Ovako:
Teško je
Biti
pesnik,
nije,
uzmeš
neki
čudan nik.
Pseudonim,
da pomisle,
au, pravi
stihoklepac,
opet kreneš na duge pruge da ostaviš utisak, pardon, dojam, da si stručan I da nisi slepac.
A kad se upali tastatura moraš hitno objaviti,
eto, ko kaže da je teško pesnik biti…:D

Sojo
Kliknite za proširenje...

Ovo podsjetilo na jedan moj tekstić inspirisan jednim razgovorom. I zaista čovjek postao pjesnik... ( onaj što objašnjava )
Tekst je pomalo ironičan.


"- Znaš li kako se napiše pjesma ? – pitali su nekog pjesnika.
- Da čujem – kaza on.
- Pročitaš malo ovog malo onog, pa malo dodaš a malo oduzmeš, okreneš lijevo-desno, promućkaš gore-dolje, I eto pjesme. To ti je svamudrost!
- Hm, dakle tako – zamisli se pjesnik, zapali cigaretu, otpuhnu dim I malo zaškiljivši reče; - Izgleda nikad od mene Pjesnik.
- Nasta tišina koju nedugo zatim razbi miran I tihglas pjesnika;
- A znate li vi kako nastaje suza dok se piše pjesma? Jedino bih, eto, o tome nešto umio možda reći.
- Ugasi zatim dogorjelu cigaru, ustade i ode mrmljajući sebi u bradu;
- Nikad od tebe Pjesnik, stara budalo, nikad."

nn
 
JA SAM SVE ZNAO



Ja sam sve znao

od prvog trenutka

od dana kada je sve počelo

nemo sam gledao

kako ti koračaš ka grehu...

Čitao sam reči

straščom ispisanih

koji su mi kao vruči nož

prodirali u grudima

goreči mi dušu…

Ulazio sam u drugu sobu

samo zid dalje od tebe

legao bih u krevet

sa licem u jastuku

a celo me je telo bolelo

dok sam svaki zvuk slušao

tvoju ženstvenu zavodljivost

tvoje grudi nabreknutih od želje

čak I tvoje srce izluđeno

dok si se njemu predavala…

Srcem več na odlasku

vukla si me šutnjom po dnu

a tvoji hladni pogledi

ugasili su I zadnju nadu

na kraju je ostalo samo moje telo

spremno za tvoje nočne pirove

kada si ti opijena tuđom strašču

ulazila u moju postelju i

zatvorenih očiju podavala ruke

ka mojem praznom telu

da bi ugasila žeđ

za onim kojeg nemaš…



*Unapred se izvinjavam se na gramatičkim greškama…

**Obečavam da ču sto prije usavršiti srpski jezik 😊
 
NEK ZAKASNIM


Još mi nije dosta violina

i još nisam probao sva vina

još je ova zemja raj

još u oku isti sjaj

kao nekad…


Volim svoje dobro društvo staro

još nam srca gore istim žarom

dobri stari drugovi

otišlo je puno njih

a meni se ne ide…


Ne gori svečo tako brzo

još sam u duši mlad

ne žuri i ti živote

čekaj ne ide mi se sad

jos se nisam nagledo lepote

nisam imao kad

ja kasnim celog života

pa nek zakasnim i sad.
 
LJUBAV JE…



Kad ljubav zatvori vrata

kucaj još jače

kažu da sreča prati

hrabre igrače

ne trudi se da razumeš

kako to ide

jer odeš pa se ne vratiš

a to ne vodi nigde…



Ne stidi se kad plačeš

desi se svakom

jer ljubav udara jako

al traje kratko

ne trudi se da razumeš

kako to ide

jer odeš pa se ne vratiš

a to ne vodi nigde…



Jer ljubav je retka zagonetka

priča bez kraja i početka

ljubav je prečica do raja

i put do pakla

ljubav je zenica tvog oka

ljubav je rana preduboka

ljubav je tvoj putokaz

da postojiš dokaz.
 
- Kisni Dan -

Sta moze da se dogodi
na jedan kisni dan?

Da li ustajes umoran
ili radostan
ili rasejan
ili poletan?

Sta moze da se dogodi
na jedan kisni dan?

Da osetis strah
da ti sa krila
spada prah
ili da te doceka
losa sala?

Sta moze da se dogodi
na jedan kisni dan?

U mom svetu povrca
to je sreca , to je smeh
to je oblak koji kapitulira
pod zracima sunca...

Sta moze da se dogodi
na jedan kisni dan?

Neke ruke u nekom krilu
razne boje u sivilu
zagrljaj koji prica
nesto kao "zdravo ja sam kisobran"


Nestvarne price ...
na jedan
kisni dan
 
У смирај дана
Док сутон хладни
Закаснеле сенке пребира
А улична светиљка
Стидљиво намигује
Пахуља нежна
Ниоткуда стиже
Пируету направи
Балерини слична
На тло ледено слети
Смири се на тренутак
Време престаде
Ступи тишина
А онда из даљине
Зазвони црквено звоно
Разби тишину на парчад
Ветар северни
Пахуљу вину у небо
Око је више не виде
Остаде само фотографија
У дубини ума усликана
За споменар живота
 
Prelepi stihovi danas :zaljubljena:

Da li bi hteo da sa mnom pobegneš?
Da nas ne stignu preteće senke života,
mislima da poletimo sa pahuljama,
a onda padamo sa kapima kiše.
Niz dugu se spuštamo kao sa tobogana
a onda utonemo u zlatno klasje žita
Urežemo u koru drveta dva imena
U sećanje uspomenu koje se ne briše.

Da li bi sa mnom uradio nešto blesavo?
Napravio veliki dvorac od peska
I stepenice do guste krošnje drveća
Da li bi hteo da uhvatiš Sunce u čašu.
da njegove boje mračne senke oteraju,
ukrao bele oblake da jastuci budu
Zvezde poskidao i u moje oči smestio
Plavetnilom neba pokrio postelju našu.

Da li bi?
 
NESTVARNA

Ponovo te sanjam. Prilaziš mi nežno,
kosa ti se vije u odsjaju noći.
Pogled na tren sklanjam, a veče je snežno
zaklonilo tvoje biseraste oči.

Blokiraš mi srce uzdasima vrelim,
govoriš o strepnji, prepuštaš se strahu,
priznaješ mi ljubav, jer znaš da te želim,
dok se čitav topim u toplom nežnom dahu.

K’o kroz maglu lutam hodnicima tuge,
želim da si stvarna, da te imam celu;
al’ stvarnost prekine ove snove duge,
zarivanjem noža u umornom telu.

Uskoro će jutro. Odlaziš od mene.
U mislima nosim tvoje slatke laži.
Prstima trljam oči tužne, snene,
dok te bolno srce još na javi traži.

Nestaješ bez traga, a tako mi trebaš,
da odmorim dušu u osmehu čistom,
al’ s prvim sumrakom misli moje vrebaš,
ja zatvaram oči i nadam se istom.

Stefan Šikanja
 
PRIRODA I LJUDI

Počele ptice, leptiri, cvijeće
svi zajedno žive po starom,
s golubicom golub pun je sreće
ljube se prirodnim žarom.

U bistroj rijeci pastrmke jata
pričaju ljubavnu priču,
negdje u šumi na dnu sprata
pečurke polako niču.

Mladi se medo pod bukvom znoji
skoro do vrha gleda,
dok pčele zuje kao da broji
mnogo ih za malo meda.

U njihovom svijetu sve je kao bajka
prirodno kolo se kreće,
budite se sneni ljudi
veselo pjevuši proljeće.
 
Sojo:
31734958hj.jpg
Kliknite za proširenje...
:ok:
 
I

Napravi me od tvog sna.
Od želje .
Od strasti .

Napravi me za vremena sva .
Za sebe .
Za slasti.

Napravi me od blata.
Misli, vazduha i vetra.
Napravi.

A onda,

Onda me ljubi.
Ljubi celu noć
I dan celi.

Onda mi pričaj.
Pevaj.
Ćuti.

Onda me voli
Ko niko dosad.
I vrti, vrti ,vrti.

Napravi me.
 
II

Nacrtaj me
od svih boja koje znaš
Ne štedi ni na čemu.

Pazi samo za oči
I dušu

Njih oboj drugačije

Nek budu u tvojoj boji
Moje oči.

A duša ?
Prospi kofu punu boja
na platno,
i eto.

Samo mi noge
ostavi bose
i srce na dlanu.

Nacrtaj me.
 
III


Obuci me
U oblak
U san

Obuci me
Kako želiš i znaš

Polepi lišće po meni
Nek budem šuma
Ili gaj

Napravi sopstveni raj

Obuci me

U vejavicu ili kišu ?
Raspleti mi kose
Nek se njišu.

Nek budem oluja
I mir
Nek budem tvoja potreba
I hir

Obuci me
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top