Život pisan srcem

[Nina]

Mi smo išli putem.
Put je bio dug.
Kasno opazismo da je taj put krug.

Tin Ujević

 

[Plant]

A, mora baš dva izvora ?.. ..

(Ja sam realista.. ja stvarno umem da pravim bajke... majke-mi ),

.. a mene i ovaj potočić opušta.....
Pisao sam.. ranije,.... o ciganskim snovima..
nisi me razumela...

Ti si Ciganka ?
Imaš ciganske krvi? ,... Priznaj.... nije to greh.. i ja sam ciganin...sve i da nisam.. biću.. i to.. ii...

--------------------------------
.. daa, čudna je zverčica strast... možda je to ljubav...
vrag će to znati...

Vrag ? ili .. ne znam... više ne znam... lud sam ,... lud sam . ... pošašavio sam načisto...

​

 

[Nina]

,,Svako poseduje onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma.'' Niče

Sujeta se ispoljava na beskrajno mnogo načina – neki su čak društveno pozitivni i poželjni, neki prihvatljivi, mada je većina izvor stalnih konflikata i problema u socijalnim relacijama koji su više problem za okolinu nego za ponosnog vlasnika koji svoju sujetu nosi kao venac od lovora.

Najopasniji načini su oni gde sujeta zahteva kreiranje iluzija svetlosnim godinama udaljenih od realnosti da bi se prikrio ogroman jaz između stvarnosti u kojoj se, ko zna zbog čega, oseća niža vrednost, i potrebe da se oseća viša vrednost – po svaku cenu.

Psiholozi tvrde da smo svi mi manje – više sujetni. Negiranje da je sujeta naša slabost, kažu naučnici, siguran je dokaz da je posedujemo. Oni koji uspevaju da obuzdaju svoju slabost, karakterišu se kao realni, stabilni, pouzdani ljudi širokih shvatanja. Sa druge strane, oni koji nisu u stanju da je drže pod kontrolom, najčešće su egocentrični, uplašeni sopstvenom nemoći i osećajem niže vrednosti. Tako, ambiciozni, vredni ljudi predani svom poslu ili nekom svom životnom kredu kog se dosledno drže, mogu biti dosta sujetniji od tolerantne količine ali njima taj ogrtač satkan od realnih postignuća nekako prirodno dobro stoji, da je drugi prihvataju kao sastavni deo ličnosti. ”Đavo sujete vreba na svakom koraku – rekao je naš poznati pisac Dragan Velikić – Pored toliko pametnih i darovitih, tužno je koliko malo mudrih i doslednih na kraju ispadne u svetu umetnosti. Nije opasan ego, naprotiv, ego je izvor svakojakog adrenalina i energije, ali sujeta je ta koja uništava.” Tu tananu nit, mnogima nevidljivu, uspeju da prepoznaju i nikad ne pređu samo oni zaista autentični kojima nije tesno u sopstvenoj koži i koji se ne ogledaju u tuđim ogledalima. Oni drugi suočavaju se na psihološkom planu sa tugom, bolom, turobnim mislima, psihosomatskim bolestima, na moralnom – sa samoćom, nedostatkom ljubavi i besom, a sa teološkog stanovišta – dožive smrt duše mnogo pre fizičke smrti.

Stana Šehalić

 

[Nina]

Golo, gladno, nezajažljivo JA

“Mnogi naši ljudi – zapisao je Andrić – nose u sebi nasleđen kompleks odmetnika i stradalnika, čoveka kome je učinjeno krivo, koga progone na pravdi Boga zli neprijatelji pravde i poštenja… Što god smo davno, veštinom, znanjem stvorili, to ne može da se održi, kao umetnost ili nauka, jer iz svake crte, iz svakog retka zjapi njihovo neplodno, golo, gladno i nezajažljivo ja. Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak i preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva, pune unutarnje slobode …”

 

[Plant]

( ... Udaviću temu )

Dame i gospodo, nikada nisam dobio nikakvu nagradu, pa sam molio boga da me mimoiđe i ona na dan strašnog suda. Radujem se ovoj nagradi, jer je prva i jedina. Ipak, najvećom nagradom smatram to što sam celog života radio ono što volim: da svoj život ispunim pitanjima koja mene zanimaju i odgovorima koji mene zadovoljavaju! I da se sto puta ponovo rodim, opet bih izabrao isti životni poziv: da budem kao bog ili profesor, drugo ne dolazi u obzir! Tomas Man tačno veli: „Samo ono što se hoće, postaje uvek sudbina.“

Ja sam živeo za svoj poziv, a ne od svoga poziva. Biti profesor povezano je s brojnim odricanjima. Između imati ili biti ja sam izabrao: biti svoj, svestan posledica koje slede, i koje vode od Prokletija do Rta dobre nade. Zbog toga čitavog radnog veka nisam imao dovoljno ni za hranu, a večeras sam dobio dovoljno i za sahranu.

 

[Plant]

Kad bi mi se prijatelji, poznanici i postdiplomci čudili što jedem mrsnu hranu u vreme posta, odgovarao sam: zašto da se pridržavam malog posta kad je čitav moj život bio veliki post! Ništa se nije promenilo do današnjeg dana: moja penzija, to je premalo za živeti a previše za umreti, taman me drži u ravnoteži. Šta ćemo, univerzitet je kuća razuma i uma, a ne kuća hartija od vrednosti i berza.

Moj otac je često govorio: „Imam tri sina, samo mi Đuro nije uspeo, mnogo čita i razmišlja, a to nije dobro.“ Ja sam mu uzvraćao rečima moga omiljenog pesnika Rajnera Marije Rilkea: „Kad siromašni ljudi razmišljaju, ne treba ih smetati.“
......

Možda je moj životni poziv nastao iz nesvesne potrebe da volim i da budem voljen, naročito sada, kada sam već ušao u ledeno doba. Oduvek sam bio za ljubav u svim značenjima te magične reči: ljubav je najlepša reč u govoru i jeziku ljudskih bića! Jedan persijski mudrac reče: „Ljubav je bolest od koje niko ne želi da ozdravi.“

 

[Nina]

Na ovom svetu postoje ljudi koji vole da citaju red voznje i samo to rade po ceo dan.
Ima opet i onih sto prave metar dugacke brodove od palidrvaca.

 

[Nina]

Aleksa Šantić rođen je 1868. godine u Mostaru gde je proveo veći deo svog života.
Stvarao je na razmeđu dva veka. Svoju najveću pesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najlepše pesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija, ljubavne tuge a i bola i prkosa.

Šantić je bio je jedan od osnivača kulturnog lista "Zora" kao i predsednik Srpskog Pevačkog Društva "Gusle". Tu je upoznao i družio se sa poznatim pesnicima tog doba: Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Đikićem...
Umro 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru.

Ne veruj - Aleksa Šantić

Ne veruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim,
I da ti u stabla urezujem ime.

Ne veruj! No kasno, kad se mesec javi
I prelije srmom vrh modrih krša,
Tamo gde u grmu proleće leprša
I gde slatko spava naš jorgovan plavi

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osetiš li, draga, da mi telo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem.

Tada veruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za reči ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

 

[Nina]

Pitam jednog izbeglicu čega mu je žao, a on mi kaže da najviše žali za jednom kutijom od cipela u kojoj su ostale sve njegove fotografije; slike roditelja i prijatelja. "Znam dobro, sve ću opet stvoriti, i kuću i imanje i nameštaj, samo više nikada neću biti mlad da se ponovo slikam."

Momo Kapor

 

[Plant]

 

[Nina]

Otisla bi.Nestala neko vreme iz lepljivog, licemernog sveta realnosti. Pritajila bi se u svom postojanju pod necijim tudjim plastom.Tudjim bi pogledom upijala svet koji me ne vidi, a oseca moju prisutnost. Igrala se prstima koje bi pokretao vetar dodirujuci sve one mekane, nezne oblike koje ne mogu doticati dok samnom vlada materijalni poriv.

Gledala bi okom zvezde, vriskala bleskom munje, plakala bih suzom kisne kapi besumno klizeci niz vlastiti odraz kraj okna.Saputala bi sumom vetra sto kedru uvija ponosne grane. Letela bi dusom nocnog leptira uverena da ulicna svetiljka nije moj kraj. Igrala bi se mrseci kosu nocnim senkama kroz koje bi se povijala svojim dahom. Krala bi san nocnim pticama plesuci njihov ples sladostrasti i pozude. Pripijala se uz seoske puteve u ljubavnom zagrljaju neba i zemlje i cekala vrtlog stapanja proslosti i buducnosti u trenutak kada sam ja sve, a moj zivot nista. Neumorno bi upijala zivotnu snagu sa mekanih, a lazljivih usana podle tuge do poslednje kapljice njene slane, tamnomodre krvi.

Ispila bi sve sokove zivota kojeg zelim naslikati za svoje secanje,Ogrnula bi grimiznu haljinu sunca stvorenog u gresnoj ljubavi neba i zemlje. Lebdela bi na njenim skutima boje vatre i krvi u plamenom letu stare dame tmine i mladica, novog dana.Utopila paklene note nemira u njegovim zelenim ocima.

Iscrpljena zeljama uvukla bi se natrag u svoju na kratko odbacenu ljusturu vecito nasmejanog harlekina i poklonila se poslednjim senkama odlazece noci. Samo bi iza sklopljenih kapaka, drazen tamnim trepavicama ostao onaj isti duboki ambis prosaran ostacima davno umrlih repova zvezda. Zvezda kojima su, dok su padale nebom, bile upucene moje zelje i molbe i moje nade.

 

[Nina]

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
Zapuši uši moje: slušaću te,
Onemi me: al' zvaću te kroz krik,
Bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomi mi ruke: hvataću te srcem;

Zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Rilke

 

[Nina]

 

[Nina]

ODAKLE MENI

Odakle meni u dzepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamencica
Koje si bacala iza sebe
Govoreci da ces tako lakse naci
U povratku put do kuce
A vrapci ih nece pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledas
Kako opada lisce
Kada si volela da gazis po njemu

Odakle meni u kutiji od sibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reci
I gomile recenica
Koje ti pricas samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolazis ranije

Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kazem
Ja te volim
Samo zbog toga sto znam da znas
A meni je tesko da te reci izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaze mi samo jedno cao
Koje znaci i volim te
I drago mi je sto si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je sto si bas ti moj

Odakle meni sanjalica

Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali ciji je svaki pokret
Cija je svaka rec pesma

Odakle meni ti?

M. Marinovic

 

[Plant]

Ja sam samo čovek muzike
melodija je do sad moj najbolji prijatelj
ali moje reči zovu više,..
Ja otkrivam svoje za tebe i
nadam se da ćeš verovati da je istina, jer,...

Reči ne dolaze lako, za mene
kako mogu da pronađem put
da te vidim.​

reči ne dolaze lako.

​

 

[Nina]

 

[Nina]

Ne govorim nikom o njemu,niti o cekanju koje me cini slepom za druge.
Neko bi to nazvao beskorisnoscu
Drugi bi zacudjeno digli obrvu,pogledali sa podsmehom,nazvali to gluposcu,
i ne bi razumeli da je nasa spoznaja ulila vazduh u moja pluca..

 

[Plant]

Baš me zanima kako se ovde kotiraju narodnjaci ? , ...
Ono kao za seljake.... kako ono reče jedan naš muzički urednik

​

 

[Nina]

“Tražiš li sreću, nikad je nećeš naći. Sreću ti hvale kao lepog leptira koji, eto, nema šta drugo nego samo da doleti k tebi i spustiti se kraj tebe.
Razveseli drugog, misli na svoju porodicu, uteši nekog bolesnika, pomozi siromahu, poseti neku staru osobu, i jednog ćeš dana osetiti kako si srećan.”

Phil Bosmans

 

[kalis]

Napravi me od tvog sna.
Od želje .
Od strasti .

Napravi me za vremena sva .
Za sebe .
Za slasti.

Napravi me od blata.
Misli, vazduha i vetra.
Napravi.

A onda,

Onda me ljubi.
Ljubi po celu noć
I dan celi.

Onda mi pričaj.
Pevaj.
Ćuti.

Onda me voli
Ko niko dosad.
I vrti, vrti ,vrti.

Napravi me.

KDK

 

[Plant]

.Dok su tvoje usne još crvene​

Slatke, male reči stvorene​

​

​

​

za ćutanje, ne priču​

Mlado srce za ljubav, ne bol​

Crna kosa da se viori na vetru,​

Ne da otkrije pogled na hladni svet​

Poljubac, dok su tvoje usne još crvene​

Dok on još uvek ćuti​

Odmor, dok su grudi još netaknute, neotkrivene​

Drži drugu ruku, dok u ruci nema oružja​

Utoni u oči dok su još slepe​

Voli dok noć još uvek krije zoru koja vene​

Spojler

Prvi dan ljubavi nikada se ne vraća
Sat strasti nikada nije protraćen
Violina, ruka pesnika
Svako odledjeno srce svira tvoju pesmu brižno

Poljubac, dok su tvoje usne još crvene
Dok on još uvek ćuti
Odmor, dok su grudi još netaknute, neotkrivene
Drži drugu ruku, dok u ruci nema oružja
Utoni u oči dok su još slepe
Voli dok noć još uvek krije zoru koja vene

Spojler

Poljubac, dok su tvoje usne još crvene
Dok on još uvek ćuti
Odmor, dok su grudi još netaknute, neotkrivene
Drži drugu ruku, dok u ruci nema oružja
Utoni u oči dok su još slepe
Voli dok noć još uvek krije zoru koja vene

 

[kalis]

Nacrtaj me od svih boja koje znaš
Ne štedi ni na čemu.

Pazi samo za oči
I dušu

Njih oboj drugačije

Nek budu u tvojoj boji
Moje oči.

A duša ?
Prospi kofu punu boja
na platno,
i eto.

Samo mi noge
ostavi bose
i srce na dlanu.

Nacrtaj me.

KDK

 

[Plant]

,.. kad bi kiša bila kiša,..~~~ ~~~ ti bi čula korak moj,.. kao nekad,..​

 

[kalis]

Obuci me
U oblak
U san

Obuci me
Kako želiš i znaš

Polepi lišće po meni
Nek budem šuma
Ili gaj

Napravi sopstveni raj

Obuci me

U vejavicu ili kišu ?
Raspleti mi kose
Nek se njišu.

Nek budem oluja
I mir
Nek budem tvoja potreba
I hir

Obuci me


KDK

 

[Plant]

,.. nešto lepo ,... i tajanstveno ...

,... ​