ГУСАР
Primećen član
- Poruka
- 841
Piše: Radmila LONČAR
-
- Popularno:
- Aleksandar Šargić: Ko je uništio...
- Antisemitizam i uzroci
- Bivši general HV Rahim Ademi:Bobetkova...
- Ćaci Šutanovac...
- Ko je najviše izdao srpske nacionalne...
- Srbija vs Albanija
- Vučić otkrio kako su Rusi saterali...
- Међународни трибунал прогласио ковид...
- Kako to da Srbi nisu imali nikakvu...
- I Vučić najavljuje: "Biće nasilja na...
Lužički Srbi - Folklorni prikazi
- Začetnik teme UNIXovac
- Datum pokretanja
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Piše: Radmila LONČAR
Jako lepo!
Hvala! Izvojio bih ovo između ostalog mada je teško šta izdvojiti a još teže ne videti sem ako nisi Nem-ac
Berlin od blata, Lajpcig od lipa
veličina teksta:+-
Malo je poznato da su kumovi i osnivači najpoznatijih nemačkih gradova bili Lužički Srbi, koji u plemenska vremena činili većinu u potonjoj Pruskoj
SPAJAJU SVE SLOVENE: Lužiške Srpkinje ostale verne drevnim uskršnjim običajima
Lužički Srbi, koji žive 1.400 kilometara od Beograda, bliski su sunarodnici balkanskih, južnih Srba. U istoriji su upisani kao osnivači važnih i danas velikih i uglednih nemačkih gradova, poput Berlina, Drezdena, Kotbusa, Baucena, Lajpciga. Najzapadniji grad u kome su živeli Srbi u Nemačkoj još nosi srpsko ime Ljubek, što znači "ljubak, mio". Prema predanju, Srbi su do 10. veka bili većinski živalj i u Frankfurtu, kao i na Rugenu, najvećem nemačkom ostrvu u Baltičkom moru, koje su oni nazivali Rujan, Crveno ostrvo. Lužički Srbi su prapostojbinu ostavili iza Azovskog i Kaspijskog mora, da bi novu domovinu između 5. i 7. veka našli na obalama Lužice i Labe, sa središtem u današnjem gradu Budišinu ili Baucenu, u Saksoniji. Ova pokrajina ima oko 42.000 stanovnika i mada u njemu ne živi više od 10 odsto Lužičkih Srba, Budišin je njihov kulturni i politički centar. U njemu se nalazi i Matica srpska, osnovana 1845. i udruženje Domovina iz 1912. godine, kao i spomenik misionarima i prosvetiteljima Slovena, Ćirilu i Metodiju.
Tanke veze sa braćom
Čitanka Srba u Lužici
Koreni imena Berlin su slovenski, napominje Mićo Cvijetić, poznavalac istorije i života Lužičkih Srba.
- Starosedeoci Lužički Srbi krstili su ga Brljin, ili Barljin, prema blatu i baruštinama na kojima je nikao. Do 12. veka oni su predstavljali većinu stanovništva, da bi vek kasnije brojčanu premoć počela da preuzimaju germanska plemena, kao i u najvećem delu ondašnje Pruske - kaže Cvijetić.
I Lajpcig je, nastavlja on, drevna slovenska varoš izvornog lužičkosrpskog imena Lipisk.
- Tako ga Lužički Srbi i danas nazivaju. Prvi put se pominje 1015. godine, kao naseobina Urbs lipsk. Sloveni su ovde stigli prvi u davnim seobama i imenovali ga prema drvetu lipe. Nemačka istoriografija beleži lužičke Srbe kao njegove osnivače. Grad leži na rečicama Elster, Plajse i Parte, preko kojih je danas beton sa saobraćajnicama. Njihovo postojanje otkriva se tek na periferiji grada - priča dr Mićo Cvijetić.
Lajpcig
U Lajpcigu je štampana 1981. Serbska čitanka, presek kroz četiri veka lužičko-srpske pismenosti, od prvog prevoda Biblije i molitvenika, do savremenih dela. Priređivač i prevodilac tekstova na nemački jezik je pesnik Kito Lorenc. Prema ovoj čitanci, književnik Radoslav Bratić sastavio je jedan broj časopisa "Koreni" za 1984. godinu. To je prvi put da je kod nas u ovakvom obimu prikazana pismenost Lužičkih Srba. Nažalost, prošla je uglavnom neopaženo u Srbiji, kao i broj časopisa Rukovet iz Subotice, koji je iste godine dao mesta lužičkosrpskoj savremenoj književnosti.
Lajpcig su, kako beleži istorija balkanskih Srba, svojevremeno pohodili srpski prosvetitelji, umetnici i naučnici kao što su Dositej Obradović, Vuk Stefanović Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Stevan Mokranjac, Ljubomir Stojanović, Aleksandar Belić. Ali, do danas između Srbije i Lužice nisu uspostavljene trajne bratske veze. Pojedini istoričari smatraju da je razlog tome što se Srbija nije značajnije angažovala da im pomogne kako bi nakon Prvog svetskog rata u vajmarskoj Nemačkoj ostvarili prisajednjenje sa Češkom, a posle Drugog svetskog rata da u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj ostvare teritorijalnu autonomiju, zbog čega je kod Josipa Broza uzalud dolazila njihova delegacija. I Titov razlaz sa Staljinom doprineo je udaljavanju sa Lužičkim Srbima, koji su bili pod sovjetskom čizmom u istočnoevropskom bloku. Nakon Brozove smrti, veze su jedno vreme živnule, ali su ponovo utihnule raspadom SFRJ i agresivnom antisrpskom propagandom na Zapadu.
"Tokom 20. veka mi kao narod istog imena ne možemo se naročito pohvaliti ni sa čim što bi svedočilo o značajnijem interesovanju za kulturu Lužičkih Srba, navodila je Nada Milošević Đorđević, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, u studiji o Lužičkim Srbima. "Samo su pojedine novine i časopisi kod nas, balkanskih Srba, poput Letopisa Matice srpske donosili vesti o kulturnim događajima u Lužici i na taj način Lužičkim Srbima pružali podršku da istraju u svom radu. Između dva svetska rata, u Kraljevini Jugoslaviji je postojalo Društvo prijatelja Lužičkih Srba, ali sa sedištem u Ljubljani, a saradnja je bila jača sa Slovencima u Štajerskoj nego sa Srbima u Srbiji."
U Sloveniji je izašla knjiga Tone Glavana "Lužički Srbi" o istoriji tog naroda i društvenim prilikama, kao i zbirka narodnih bajki "Lipa koja svira". I u Zagrebu je pre Drugog svetskog rata osnovano društvo prijateljstva sa Lužičkim Srbima. Izašla je i knjiga Jože Horvata, s reportažom "Iz Jugoslavije u Lužicu". Makedonci su objavili izbor savremenih pripovedaka lužičkih pisaca Badnik, a zauzvrat, u Budišinu je objavljen izbor iz dela makedonskih pisaca. Takva saradnja postoji i sa Bugarima. Još bogatija je se Poljskom, Češkom i Slovačkom. Samo u Srbiji nema značajnijih izdanja, ako se izuzmu bajke Lužičkih Srba koje je davno objavila Narodna knjiga u ediciji "Bajke sveta". Nešto je jača saradnja je sa Maticom srpskom u Novom Sadu, a i Etnografski muzej u Beogradu je imao nekoliko poduhvata.
Turšija spojila Srbe
Kao i ostali Sloveni, i Lužički Srbi su bili mnogobošci i verovali su u iste vrhovne bogove Svevida, Svaroga, Peruna. U vreme zajednice sa Moravskom kneževinom među njima su hrišćanstvo širili učenici Ćirila i Metodija, ali je uticaj nemačkih misionara bio agresivniji i jači. Danas, lužičkosrpska narodna zastava ima iste boje, složene istim redosledom kao i srpska zastava na Balkanu. I jedni i drugi goste dočekuju hlebom i solju. U Nemačkoj se nadaleko čuvena turšija stavlja i kiseli na tradicionalan način jedino u naseobinama lužičkih Srba. Prema istom receptu se priprema se i u Srbiji, iako su ova dva bratska naroda razdvojena više od 1.500 godina!
Takođe, nije nepoznato da i Rusi svojataju Lužičke Srbe zbog zajedničkog slovenskog porekla. Među Lužičanima, kao i među Rusima, uvek su bila popularna imena Mihail, Petar, Andrej, Stanislav, Pavle, Jurij, Marija. Sudbina Lužičkih Srba je interesovala ruske diplomate, naučnike i književnike. Još 1859. ideolog preporoda srbolužičkog naroda Jan Smolar u Peterburgu se sastao sa ruskim istomišljenicima. Smolara je ruska vlada odlikovala Ordenom Svete Ane za naučne zasluge i izabran je za dopisnog člana Harkvskog univerziteta. Saborci Smolara takođe su u ruskoj imperiji videli zaštitnicu slovenstva. Osim toga, na teritoriji država nastalih iz nekadašnjeg SSSR danas živi mnogo potomaka Lužičana, čiji su preci krenuli preko Poljske dalje na istok, u Litvaniju, Belorusiju, Rusiju i Ukrajinu. Vremenom su ti ljudi počeli da se predstavljaju kao Litvanci, Belorusi, Rusi i Ukrajinci.
Firenca na Elbi
Drezden je grad u nemačkoj pokrajini Saksoniji. Stari lužičkosrpski naziv Drejždžan izveden je od njihove reči za naseobinu u šumi pored reke. Smešten je u dolini reke Elbe, blizu granice sa Češkom. Zbog svog izuzetnog kulturno-istorijskog značaja, umetničkim zbirkama i baroknim građevinama poznat je pod imenom Firenca na Elbi. U dalekoj prošlosti bio je naselje poljoprivrednika i ribolovaca, dok se kao varoš prvi put pominje 1206. godine. Dugo je bio prestonica i rezidencija kraljeva Saksonije.
Jezik odoleo sablji
Prvi put je 632. godine ime Lužičkih, polapskih Srba pomenuto u Fredegerovoj hronici. Od 10. veka su izloženi najezdama najpre saksonskog kneza Hajnriha Prvog, a od 13. veka nemački kneževi zabranjuju serbski jezik. Zabrane su sledile u svakom narednom veku, sve do 1940. godine. Nemačke vlasti su iseljavale lužičke učitelje čak u pokrajinu Elzas kako bi decu lišile nastave na maternjem jeziku. Zabrane ipak nisu ućutkale jezik, nisu ugušile svest i volju za opstanak Lužičkih Srba.
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Бравоооо,Гусаре
На страну што и ми имамо сличан (много наивније снимљен ) стари филм "Лептирица" са вампирисањем у млину....цела прича има све мотиве српског (нашег и њиховог) усменог предања...увек нејако сироче шпто се потуца од немила до недрага..Црне Хумке (сеоски млин Čorny Chołmc)..гласови из Нава..претварање у птице (девојке-грлице напр.)...глогов колац итд..
Остало је и нама и њима много од старих веровања..овај пакт са Кумом- Ђаволом...тачније име КУМ у лужичко-српском предању препознајемо код нас као име оног "Кума" што је однео сламу и испадала му по путу, па се и данас зове (млечни пут галаксије) Кумова слама.
Баш ти хвала за инфомацију и филм
НикФрик, знаш име тог Србина- предходника Брема Стокера'?
Код нас о изразу вампира важи ово:
Овај израз први пут је забележен у једном извештају из 1725. године упућеном бечком двору, где се говори о сељаку Петру Благојевићу из данашњег Кисиљева, код Пожаревца, који се повампирио и усмртио девет особа,
На тему вампира знам дела само из 19. века- роман „Кармила” (1872), ирског писца Шеридана Ле Фануа и „Дракула” (1897) Брема Стокера..с тим што опет "Дракул" Влад Цепеш није вампир, него Стокер није знао влашки језик :дракуљ илити змај је био надимак Цепеша јер је припадао Реду Црвеног змаја))
И Руси кажу исто "танцеваљно" ))
Сад, можда нема везе никакве (осим ако је игра ђавоља- кумовска работа)) али слична реч са "танец" је из српског језика (тимочко-лужички дијалект) је ТЕНЕЦ, понегде ТЕНАЦ...и значи вампир, чист синоним. Кад се неко потенчи, потребан је глогов колац..а да се покојник не потенчи, иглом се пре укопа избоде на више места.
Pronaći ću i ime i celu njegovu hroniku na temu pozzz...
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
izgleda da je ovo
nema konkretno onoga što tražim jer sam to gledao na history chanel)
Ali ni ovo nije zanemarljivo.....
Etymology
The Oxford English Dictionary dates the first appearance of the word vampire in English from 1734, in a travelogue titled Travels of Three English Gentlemen published in the Harleian Miscellany in 1745.[12][13] Vampires had already been discussed in German literature.[14] After Austria gained control of northern Serbia and Oltenia with the Treaty of Passarowitz in 1718, officials noted the local practice of exhuming bodies and "killing vampires".[14] These reports, prepared between 1725 and 1732, received widespread publicity.[14]
The English term was derived (possibly via French vampyre) from the German Vampir, in turn derived in the early 18th century from the Serbian вампир/vampir,[15][16][17][18][19] when Arnold Paole, a purported vampire in Serbia was described during the time Serbia was incorporated into the Austrian Empire.
The Serbian form has parallels in virtually all Slavic languages: Bulgarian and Macedonian вампир (vampir), Croatian upir /upirina, Czech and Slovak upír, Polish wąpierz, and (perhaps East Slavic-influenced) upiór, Ukrainian упир (upyr), Russian упырь (upyr'), Belarusian упыр (upyr), from Old East Slavic упирь (upir'). (Note that many of these languages have also borrowed forms such as "vampir/wampir" subsequently from the West; these are distinct from the original local words for the creature.) The exact etymology is unclear.[20] Among the proposed proto-Slavic forms are *ǫpyrь and *ǫpirь.[21] Another, less widespread theory, is that the Slavic languages have borrowed the word from a Turkic term for "witch" (e.g., Tatar ubyr).[21][22]
Peter Plogojowitz
Петар Благојевић, у аустријским изворима Peter Plogojowitz, био је сељак у Србији, за којег су многи веровали да је после смрти постао вампир. Живео је крајем 17. века, почетком 18. века, умро негде 1725 у селу Kisilova, можда данашње Кисиљево код Пожаревца. Северна централна Србија била је тад део аустријског царства (од 1718 до 1739).
Након његове смрти људи у његовом крају су почели после кратке болести да умиру. Настала је сумња да је вампир. Пре њихове смрти многи су тврдили, да им се умрли Благојевић у ноћи указивао и давио. Његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Најзад му је отворен гроб, тело му наводно није трулило а на уснама је имао свежу крв. Мештани његовог краја су пробили колац кроз његово мртво срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак, али је пристао због "страха" мештана да цело њихово село буде уништено од вампира, и њиховог захтева да учине све потребно као што у "турска времена", то јест кад је село било под османлијској власти.
Извештај аустријског службеника спада у прва помињања вампиризма у Европи новијег доба, преведено је на више језика и учествовало у "вампирској манији" у Енглеској, Француској и Немачкој. Догађај је био сличан ономе са Арнолд Паоле пар година касније, што је изазвало и једно званично истраживање аустријске владе. Феномени или изгледи наводне нетрулежности тела, "нова" коса, кожа и нокти, надувена и румена лица те и крв на уснама данас су објашњени и део су једне фазе посмртног остатка. Народу непознате болести и епидемије могле су да створе веровање у дејствовање натприродних сила.
The first recorded use of the Old Russian form Упирь (Upir') is commonly believed to be in a document dated 6555 (1047 AD).[23] It is a colophon in a manuscript of the Book of Psalms written by a priest who transcribed the book from Glagolitic into Cyrillic for the Novgorodian Prince Volodymyr Yaroslavovych.[24] The priest writes that his name is "Upir' Likhyi " (Оупирь Лихыи), which means something like "Wicked Vampire" or "Foul Vampire".[25] This apparently strange name has been cited as an example both of surviving paganism and of the use of nicknames as personal names.[26]
Another early use of the Old Russian word is in the anti-pagan treatise "Word of Saint Grigoriy", dated variously to the 11th–13th centuries, where pagan worship of upyri is reported.
nema konkretno onoga što tražim jer sam to gledao na history chanel)Ali ni ovo nije zanemarljivo.....
Etymology
The Oxford English Dictionary dates the first appearance of the word vampire in English from 1734, in a travelogue titled Travels of Three English Gentlemen published in the Harleian Miscellany in 1745.[12][13] Vampires had already been discussed in German literature.[14] After Austria gained control of northern Serbia and Oltenia with the Treaty of Passarowitz in 1718, officials noted the local practice of exhuming bodies and "killing vampires".[14] These reports, prepared between 1725 and 1732, received widespread publicity.[14]
The English term was derived (possibly via French vampyre) from the German Vampir, in turn derived in the early 18th century from the Serbian вампир/vampir,[15][16][17][18][19] when Arnold Paole, a purported vampire in Serbia was described during the time Serbia was incorporated into the Austrian Empire.
The Serbian form has parallels in virtually all Slavic languages: Bulgarian and Macedonian вампир (vampir), Croatian upir /upirina, Czech and Slovak upír, Polish wąpierz, and (perhaps East Slavic-influenced) upiór, Ukrainian упир (upyr), Russian упырь (upyr'), Belarusian упыр (upyr), from Old East Slavic упирь (upir'). (Note that many of these languages have also borrowed forms such as "vampir/wampir" subsequently from the West; these are distinct from the original local words for the creature.) The exact etymology is unclear.[20] Among the proposed proto-Slavic forms are *ǫpyrь and *ǫpirь.[21] Another, less widespread theory, is that the Slavic languages have borrowed the word from a Turkic term for "witch" (e.g., Tatar ubyr).[21][22]
Peter Plogojowitz
Петар Благојевић, у аустријским изворима Peter Plogojowitz, био је сељак у Србији, за којег су многи веровали да је после смрти постао вампир. Живео је крајем 17. века, почетком 18. века, умро негде 1725 у селу Kisilova, можда данашње Кисиљево код Пожаревца. Северна централна Србија била је тад део аустријског царства (од 1718 до 1739).
Након његове смрти људи у његовом крају су почели после кратке болести да умиру. Настала је сумња да је вампир. Пре њихове смрти многи су тврдили, да им се умрли Благојевић у ноћи указивао и давио. Његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Најзад му је отворен гроб, тело му наводно није трулило а на уснама је имао свежу крв. Мештани његовог краја су пробили колац кроз његово мртво срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак, али је пристао због "страха" мештана да цело њихово село буде уништено од вампира, и њиховог захтева да учине све потребно као што у "турска времена", то јест кад је село било под османлијској власти.
Извештај аустријског службеника спада у прва помињања вампиризма у Европи новијег доба, преведено је на више језика и учествовало у "вампирској манији" у Енглеској, Француској и Немачкој. Догађај је био сличан ономе са Арнолд Паоле пар година касније, што је изазвало и једно званично истраживање аустријске владе. Феномени или изгледи наводне нетрулежности тела, "нова" коса, кожа и нокти, надувена и румена лица те и крв на уснама данас су објашњени и део су једне фазе посмртног остатка. Народу непознате болести и епидемије могле су да створе веровање у дејствовање натприродних сила.
The first recorded use of the Old Russian form Упирь (Upir') is commonly believed to be in a document dated 6555 (1047 AD).[23] It is a colophon in a manuscript of the Book of Psalms written by a priest who transcribed the book from Glagolitic into Cyrillic for the Novgorodian Prince Volodymyr Yaroslavovych.[24] The priest writes that his name is "Upir' Likhyi " (Оупирь Лихыи), which means something like "Wicked Vampire" or "Foul Vampire".[25] This apparently strange name has been cited as an example both of surviving paganism and of the use of nicknames as personal names.[26]
Another early use of the Old Russian word is in the anti-pagan treatise "Word of Saint Grigoriy", dated variously to the 11th–13th centuries, where pagan worship of upyri is reported.
Poslednja izmena:
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Арнолд Паоле
Арнаут Павле
Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Арнолд Паоле)
Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле (Arnold Paole)) је био српски хајдук за кога се веровало да је након своје смрти постао вампир. Прича о Павлу је једна од раних прича о вампирима, која се очувала годинама без промене. Сматра се да део његовог имена „Арнаут“ означавало његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“.
Ране 1725. Арнаут Павле се вратио из турске војске у свој родни крај код Мораве. Северна централна Србија била је од 1718 под аустријском влашћу. Село се у каснијем извештају комесара Јоханеса Фликингера звало "Meduegia" (Медвеђа?), које се у првим тумачењима често повезивало са данашњом Медвеђом. Међутим, данашња Медвеђа (у Јабланичком округу) се није налазила под аустријском влашћу. Истраживања новијег датума су накнадно утврдила да је поменута Медвеђа село у околини Свилајнца, на путу према Деспотовцу, у Поморављу. Бивши најамник је купио нешто земље, окренуо се пољопривреди и био је брзо познат сеоској заједници. Могуће да је добијао новчану подршку аустријске војне управе, која је тежила да на граници према Османлијама држи војну милицију упозната тереном, околностима и турском војском. Заволео је ћерку једног комшије и убрзо су се венчали.
Павле је говорио својој жени о свом страху да умре рано. Кад је служио турску војску био је постављен "код Косова у турској Србији" (у оригиналу „bey Gossowa in dem türckischen Servien“), где је владало сујеверје да проклетство нађе оног ко би извршио самоубиство; тај би се вратио из мртвих, то јест као мртвац не би нашао мир. Такође је говорио да је у Грчкој имао сусрет са вампиром, који га је пратио до „турске Србије“ где га је Павле убио. Павле је отворио гроб вампира и спалио га. Осим тога је јео од земље испод које је лежао вампир да би се заштитио од будућих напада. Доживљај је толико утицао на њега да је напустио војску и вратио се родном крају.
1725. или 1727. Павле је пао са велике висине и однесен онесвешћен кући. Имао је вероватно тешке унутрашње повреде, те је брзо умро. По Јоханесу Фликингеру пао је са сењака и сломио врат. Сахрањен је на месном гробљу. Након кратког времена почеле су вести о њему. Виђен је више пута у свом крају, увек ноћу. Једни су тврдили да их је посећивао и давио. Међутим, нико није говорио да је хтео да сиса крв. Неколико недеља касније више људи који су тврдили да су га видели су нађени мртвим, са нејасним узроком смрти. Број умрлих је бројао око четири. Мештани су на предлог свог „хаднука“ (хајдук, врачар, лекар?), који је раније присуствовао истим догађајима, отворили његов гроб, пробили колац кроз његово мртво тело и спалили га. Исто су учинили са телима жртава. (Исте године 1725. је у селу Кисиљеву код Пожаревца умро и Петар Благојевић, човек за кога се такође сумња да је након смрти постао вампир. Јако мала раздаљина између ова два случаја доводи их у директну везу, тј. да је Павле узрок посмртних дешавања са Петром).
1731. почело је ново умирање у Павловом крају. Умрло је седамнаесторо људи, опет са нејасним узроком смрти. Прва која је умрла била је 60-годишња Милица, затим једно осмогодишње дете, двадесетогодишња Стана (умрла при порађају, говорила да се мазала вампирском крвљу) и њено новорођено дете, један шеснаестогодишњи момак (умро после три дана болести), једна десетогодишња девојчица, седамнаестогодишњи Јоаникије (умро после три дана болести), онда „хаднукова“ супруга, затим Ружа (умрла после десет дана болести), шездесетогодишњи Станче, двадесетпетогодишњи хајдучки син Милоје (умро после три месеца болести), Ружино дете (осамнаест дана старо), двадесетједногодишњи Раде (умро после три месеца болести), жена локалног хајдучког барјактара са њеним дететом, дете „хаднукове“ супруге, и двадесетогодишња снаја хајдука Јовице Станојка (умрла после три дана болести). Задња која је умрла, Станојка, говорила је да се петнаестак дана раније пробудила ноћи гушена те да је била дављена од Милоја. Прва која је умрла, Милица, јела је говеђе месо чију је крв наводно пио пет година раније Арнаут Павле.
Аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију да разјасни ситуацију, сачињену од комесара Јоханес Фликингер (Johannes Flückinger), леутнанта Бутенер (Buttener) и Ј. Х. фон Линденфелс (Ј.H. von Lindenfels), два војних лекара, Исак Зигел (Isaac Siegel) и Јохан Фридрих Баумгертнер (Johann Friedrich Baumgärtner), и једног свештеника. Отворили су уз присуство месних старешина, међу њима хајдучки капетан "Gorschitz Haduck" (Горшић хајдук?), и локалних Рома гробове умрлог Радета, "хаднукове" жене и детета и барјактарове жене и детета, да ексхумирају њихова тела.
Што су нашли зачудило их је: њихова мртва тела су изгледала да нису трулила, а коса и нокти као да су порасли. Лица су била румена и надувена. Али доказ о наводном вампиризму била је свежа крв на њиховим уснама. Аустријски комесари су наредили Ромима да свим лешевима са истим знаковима одсеку главе и спале. Јоханес Фликингер је послао опширни извештај у Беч, у којим је дао преглед и покушавао да објасни поменута дешавања.
Његов извештај је био објављен у више новина и изазвао је у Европи дугогодишњу дискусију о вампирима. Објављење су за неколико година више од двадесет радова. Центар дискусије био је протестантски део Немачке, у којем теолошком учењу није смело да буде такозваних повратника, који би се после њихове смрти показивали живима и њима чинили штету. Сам Фликингер био је скептичан према натприродним дешавањама па тако завршава свој извештај са: Да ли је то вампирство било од сотоне? Зашто се онда није отерао молитвама? Да ли је било природно (мисли на епидемију), зашто се на (њиховим) телима извшила таква казна или призор? Великим, неправедним и живим вампирима нек се одсеку главе и мртве нек се оставе на миру. Није ли међу вампирима био један разуман човек? Одакле доказати супротно? Како да се његовој родбини не урачуна у срамоту?
Pronaći ću i ono sa History-a o Lužičanu i njegovom romanu , by the way Srebrena nisam znao da je Vlad Cepeš pripadao viteškom redu zmaja ali znam da je u vreme kada je izvršio tkz"genocid" nad Turcima pomoć i vojsku mu je poslao Đurađ Branković verovatno kolega iz reda zmaja ,Đurađ Branković nije smeo direktno da učestvuje zbog mirovnog sporazuma sa Turcima i svog vazalnog položaja ali je poslao Srpsku vojsku Vladu Cepešu Drakulu.
Арнаут Павле
Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Арнолд Паоле)
Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле (Arnold Paole)) је био српски хајдук за кога се веровало да је након своје смрти постао вампир. Прича о Павлу је једна од раних прича о вампирима, која се очувала годинама без промене. Сматра се да део његовог имена „Арнаут“ означавало његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“.
Ране 1725. Арнаут Павле се вратио из турске војске у свој родни крај код Мораве. Северна централна Србија била је од 1718 под аустријском влашћу. Село се у каснијем извештају комесара Јоханеса Фликингера звало "Meduegia" (Медвеђа?), које се у првим тумачењима често повезивало са данашњом Медвеђом. Међутим, данашња Медвеђа (у Јабланичком округу) се није налазила под аустријском влашћу. Истраживања новијег датума су накнадно утврдила да је поменута Медвеђа село у околини Свилајнца, на путу према Деспотовцу, у Поморављу. Бивши најамник је купио нешто земље, окренуо се пољопривреди и био је брзо познат сеоској заједници. Могуће да је добијао новчану подршку аустријске војне управе, која је тежила да на граници према Османлијама држи војну милицију упозната тереном, околностима и турском војском. Заволео је ћерку једног комшије и убрзо су се венчали.
Павле је говорио својој жени о свом страху да умре рано. Кад је служио турску војску био је постављен "код Косова у турској Србији" (у оригиналу „bey Gossowa in dem türckischen Servien“), где је владало сујеверје да проклетство нађе оног ко би извршио самоубиство; тај би се вратио из мртвих, то јест као мртвац не би нашао мир. Такође је говорио да је у Грчкој имао сусрет са вампиром, који га је пратио до „турске Србије“ где га је Павле убио. Павле је отворио гроб вампира и спалио га. Осим тога је јео од земље испод које је лежао вампир да би се заштитио од будућих напада. Доживљај је толико утицао на њега да је напустио војску и вратио се родном крају.
1725. или 1727. Павле је пао са велике висине и однесен онесвешћен кући. Имао је вероватно тешке унутрашње повреде, те је брзо умро. По Јоханесу Фликингеру пао је са сењака и сломио врат. Сахрањен је на месном гробљу. Након кратког времена почеле су вести о њему. Виђен је више пута у свом крају, увек ноћу. Једни су тврдили да их је посећивао и давио. Међутим, нико није говорио да је хтео да сиса крв. Неколико недеља касније више људи који су тврдили да су га видели су нађени мртвим, са нејасним узроком смрти. Број умрлих је бројао око четири. Мештани су на предлог свог „хаднука“ (хајдук, врачар, лекар?), који је раније присуствовао истим догађајима, отворили његов гроб, пробили колац кроз његово мртво тело и спалили га. Исто су учинили са телима жртава. (Исте године 1725. је у селу Кисиљеву код Пожаревца умро и Петар Благојевић, човек за кога се такође сумња да је након смрти постао вампир. Јако мала раздаљина између ова два случаја доводи их у директну везу, тј. да је Павле узрок посмртних дешавања са Петром).
1731. почело је ново умирање у Павловом крају. Умрло је седамнаесторо људи, опет са нејасним узроком смрти. Прва која је умрла била је 60-годишња Милица, затим једно осмогодишње дете, двадесетогодишња Стана (умрла при порађају, говорила да се мазала вампирском крвљу) и њено новорођено дете, један шеснаестогодишњи момак (умро после три дана болести), једна десетогодишња девојчица, седамнаестогодишњи Јоаникије (умро после три дана болести), онда „хаднукова“ супруга, затим Ружа (умрла после десет дана болести), шездесетогодишњи Станче, двадесетпетогодишњи хајдучки син Милоје (умро после три месеца болести), Ружино дете (осамнаест дана старо), двадесетједногодишњи Раде (умро после три месеца болести), жена локалног хајдучког барјактара са њеним дететом, дете „хаднукове“ супруге, и двадесетогодишња снаја хајдука Јовице Станојка (умрла после три дана болести). Задња која је умрла, Станојка, говорила је да се петнаестак дана раније пробудила ноћи гушена те да је била дављена од Милоја. Прва која је умрла, Милица, јела је говеђе месо чију је крв наводно пио пет година раније Арнаут Павле.
Аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију да разјасни ситуацију, сачињену од комесара Јоханес Фликингер (Johannes Flückinger), леутнанта Бутенер (Buttener) и Ј. Х. фон Линденфелс (Ј.H. von Lindenfels), два војних лекара, Исак Зигел (Isaac Siegel) и Јохан Фридрих Баумгертнер (Johann Friedrich Baumgärtner), и једног свештеника. Отворили су уз присуство месних старешина, међу њима хајдучки капетан "Gorschitz Haduck" (Горшић хајдук?), и локалних Рома гробове умрлог Радета, "хаднукове" жене и детета и барјактарове жене и детета, да ексхумирају њихова тела.
Што су нашли зачудило их је: њихова мртва тела су изгледала да нису трулила, а коса и нокти као да су порасли. Лица су била румена и надувена. Али доказ о наводном вампиризму била је свежа крв на њиховим уснама. Аустријски комесари су наредили Ромима да свим лешевима са истим знаковима одсеку главе и спале. Јоханес Фликингер је послао опширни извештај у Беч, у којим је дао преглед и покушавао да објасни поменута дешавања.
Његов извештај је био објављен у више новина и изазвао је у Европи дугогодишњу дискусију о вампирима. Објављење су за неколико година више од двадесет радова. Центар дискусије био је протестантски део Немачке, у којем теолошком учењу није смело да буде такозваних повратника, који би се после њихове смрти показивали живима и њима чинили штету. Сам Фликингер био је скептичан према натприродним дешавањама па тако завршава свој извештај са: Да ли је то вампирство било од сотоне? Зашто се онда није отерао молитвама? Да ли је било природно (мисли на епидемију), зашто се на (њиховим) телима извшила таква казна или призор? Великим, неправедним и живим вампирима нек се одсеку главе и мртве нек се оставе на миру. Није ли међу вампирима био један разуман човек? Одакле доказати супротно? Како да се његовој родбини не урачуна у срамоту?
Pronaći ću i ono sa History-a o Lužičanu i njegovom romanu , by the way Srebrena nisam znao da je Vlad Cepeš pripadao viteškom redu zmaja ali znam da je u vreme kada je izvršio tkz"genocid" nad Turcima pomoć i vojsku mu je poslao Đurađ Branković verovatno kolega iz reda zmaja ,Đurađ Branković nije smeo direktno da učestvuje zbog mirovnog sporazuma sa Turcima i svog vazalnog položaja ali je poslao Srpsku vojsku Vladu Cepešu Drakulu.
Poslednja izmena:
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.130
Evo jedne karte (stavila sam je i na temu "Germani") sa linijom razgraničenja germanskih hriščanskih plemena i sorbskih/slovenskih u 9.veku..na početku progona...i stanje u 14 .veku, kad su vec zabranjivali i srpski jezik.
I zauzeli su i danasnju Austriju i danasnju celu Nemacku...a po istom šablonu, kad je Marija Terezija okupirala Srem,Banat i Bačku..zabranjen je rpski jezik...kao i sviranje i posedovanje gusli
Srpstvo živeti mora, čvrsto stajati
i zastava srpska visoko lepršati,
sve dok bude bor do bora
bacao senke preko lužičkih gora,
sve dok strmo stenje, kao kameni štit,
stršilo bude visoko u zenit,
a Špreva tokom srebrnim
tiho pevuša Srbima svim...
Iz 1948.
Zeigen der Flagge beim Kongress der sorbischen Arbeitsbrigaden vom 19. bis 22. August 1948 in Uhyst (Spree)
Bore se stalno naši Srbi djermanijski tamo, grozni su neprijatelji katolički Germani...bore se za najosnovnija prava- spski jezik i običaje.
Iz 1990.g.
Лужичани. Срби. Срболужичани. Лужички Срби.
Како нас треба звати, а да се не погреши?
Мој народ називају различито. Ми Лужичани говоримо за себе:
''Ја сам Срб'' – ''Ја Серб, ''Сербjа''.
Срби – тако се називало словенско племе које је населило земље на којима данас живимо. У Пољској и Русији употребљавају се чак три имена: Срболужичани, Лужичани или лужички Срби.
Немци нас зову Венди /Wenden/ или Сорби /Sorben/; док су наши преци који су у Европу дошли из Азије, себе називали Аријцима.
29.06.2005.
Представник листа Лужичана «Сербске Новине»,
заменик уредника Алфонсом Витјазом.
Poslednja izmena:
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.130
Од маја месеца ове године у Горњој Лужици почиње обележавање 3000 година лужичке културе
Bronze Zeitgeist 2014 - the big cultural event for the whole family
1 May 2014
Од 60ак сачуваних округлих тврђава, направљених ређањем целих балвана,
http://www.slawenburg-raddusch.de/eng/slavic-fort/
.....најпознатији је Радуш, где су направили музеј на отвореном простору
http://www.slawenburg-raddusch.de/slawenburg/bau/
https://plus.google.com/photos/111697376523098934937/albums/5474094246742374209?banner=pwa
Мени је много интересантно да они, због специфичног лужа свуда уоколо (врста мочварне земље са много језерца и ритова), стално користе чамце, отприлике као што су наши преци за све користили воловска кола, видите фотке- и за свадбе, и транспорт, и шетњу, и свадбе, сваки дан за сваку потребу:
..а кад се ове водене улице замрзну, имају неку врсту клизаљки-опанака:
https://plus.google.com/photos/111697376523098934937/albums/5935235613786271473?banner=pwa
Bronze Zeitgeist 2014 - the big cultural event for the whole family
1 May 2014
Од 60ак сачуваних округлих тврђава, направљених ређањем целих балвана,
http://www.slawenburg-raddusch.de/eng/slavic-fort/
.....најпознатији је Радуш, где су направили музеј на отвореном простору
http://www.slawenburg-raddusch.de/slawenburg/bau/
https://plus.google.com/photos/111697376523098934937/albums/5474094246742374209?banner=pwa
Мени је много интересантно да они, због специфичног лужа свуда уоколо (врста мочварне земље са много језерца и ритова), стално користе чамце, отприлике као што су наши преци за све користили воловска кола, видите фотке- и за свадбе, и транспорт, и шетњу, и свадбе, сваки дан за сваку потребу:
..а кад се ове водене улице замрзну, имају неку врсту клизаљки-опанака:
https://plus.google.com/photos/111697376523098934937/albums/5935235613786271473?banner=pwa
Poslednja izmena:
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.130
Једна од легенди српске браће у Лужици је о диву Спрјевнику - то је био први познати лужичкосрпски вођа. Познат је само у усменој традицији. Својим чаробним копљем (или стрелом) је пробио планину, и потекла је ријека која се по њему зове Спрева. У данашњу Лужицу је довео Србе из Ческих Брди̂ у раном средњем веку (по легенди)
Требало би да је спрева=стрела, слично латинском sparus, староенглеском/старонемачком spere, холандском speer и немачком Speer, односно да је див Стрелац или Стреличар.
O velikom Sprevniku
U pradavna vremena, kraj Čeških planina, u lužičkom kraju, živeo je ogromni moćni div koji se zvao Sprevnik. On je bio tako snažan da je ogromno drveće – hrastove, brestove, tise, hvatao za vrhove i lako čupao iz zemlje zajedno s korenjem; on je podizao kamenje ogromno kao oblaci na nebu i slagao ga na gomilu ili bacao kud je hteo. On se nije nikoga bojao – toliko je u sebi imao snage; a tada nije bilo oružja, ni kopalja, ni lukova, ni oštrih mačeva. Sprevnik je vladao velikim narodom, koji se oko njega rojio kao pčele oko svoje matice.
Jednom dođu k njemu njegovi podanici i kažu:
"Čuj nas, veliki Sprevniče! Mi bismo rado zauvek ostali u ovoj zemlji, jer nam je dosadilo da se večno vučemo nekud prema zapadu, po tragu sunca. Mi znamo da nas ti štitiš i da se nemamo koga bojati. Ali, kada ležiš dole, u uvalama, ili se uvlačiš u svoje klisure, ti tada ne možeš videti šta se događa na tvome tlu i ne možeš nas zaštititi. Podigni nam veliki grad i načini sebi oružje kako bi mogao da iz daljine ubijaš naše neprijatelje i braniš nas ne pomerajući se s mesta."
Div Sprevnik je svome narodu ispunio ovu želju: sagradio je veliki grad s obe strane svog boravišta i nazvao ga Budišin, a ceo ovaj kraj budišinskim. On je okružio zidovima sve svoje zemlje i podigao na granicama, tamo gde je to bilo potrebno, stražarske kule. Jednu od njih postavio je kraj Hućina, drugu pored Rakeca, a dalje, prema zapadu, sagradio je Strožišćo...
Potom je načinio sebi koplje i luk i tad mu se prohtelo da sazna koliko može da odleti njegova strela. Uzeo je zato snopić strela i oko podne ih pustio prema planinama. Njegovi ljudi su pohitali da pogledaju gde su pale. Našli su ih daleko u klisuri, ali kada su pokušali da iščupaju strele iz zemlje, nisu imali snage za to; bile su duboko zarivene. Zato su počeli da kopaju i dugo su rili dok nisu iskopali jednu strelu.
Tamo gde su izvukli strelu, stvorilo se vrelo i iz njega je potekla velika reka da bi bez prestanka tekla po budišinskom i celom lužičkom kraju. Za uspomenu na velikog Sprevnika, nazvali su je ljudi Sprevom, a ono mesto gde je div Sprevnik stajao dok je gađao iz luka, zove se danas Tršelani.
http://www.rastko.rs/rastko-lu/umetnost/knjizevnost/bajke1/sprevnik_l.html
Требало би да је спрева=стрела, слично латинском sparus, староенглеском/старонемачком spere, холандском speer и немачком Speer, односно да је див Стрелац или Стреличар.
O velikom Sprevniku
U pradavna vremena, kraj Čeških planina, u lužičkom kraju, živeo je ogromni moćni div koji se zvao Sprevnik. On je bio tako snažan da je ogromno drveće – hrastove, brestove, tise, hvatao za vrhove i lako čupao iz zemlje zajedno s korenjem; on je podizao kamenje ogromno kao oblaci na nebu i slagao ga na gomilu ili bacao kud je hteo. On se nije nikoga bojao – toliko je u sebi imao snage; a tada nije bilo oružja, ni kopalja, ni lukova, ni oštrih mačeva. Sprevnik je vladao velikim narodom, koji se oko njega rojio kao pčele oko svoje matice.
Jednom dođu k njemu njegovi podanici i kažu:
"Čuj nas, veliki Sprevniče! Mi bismo rado zauvek ostali u ovoj zemlji, jer nam je dosadilo da se večno vučemo nekud prema zapadu, po tragu sunca. Mi znamo da nas ti štitiš i da se nemamo koga bojati. Ali, kada ležiš dole, u uvalama, ili se uvlačiš u svoje klisure, ti tada ne možeš videti šta se događa na tvome tlu i ne možeš nas zaštititi. Podigni nam veliki grad i načini sebi oružje kako bi mogao da iz daljine ubijaš naše neprijatelje i braniš nas ne pomerajući se s mesta."
Div Sprevnik je svome narodu ispunio ovu želju: sagradio je veliki grad s obe strane svog boravišta i nazvao ga Budišin, a ceo ovaj kraj budišinskim. On je okružio zidovima sve svoje zemlje i podigao na granicama, tamo gde je to bilo potrebno, stražarske kule. Jednu od njih postavio je kraj Hućina, drugu pored Rakeca, a dalje, prema zapadu, sagradio je Strožišćo...
Potom je načinio sebi koplje i luk i tad mu se prohtelo da sazna koliko može da odleti njegova strela. Uzeo je zato snopić strela i oko podne ih pustio prema planinama. Njegovi ljudi su pohitali da pogledaju gde su pale. Našli su ih daleko u klisuri, ali kada su pokušali da iščupaju strele iz zemlje, nisu imali snage za to; bile su duboko zarivene. Zato su počeli da kopaju i dugo su rili dok nisu iskopali jednu strelu.
Tamo gde su izvukli strelu, stvorilo se vrelo i iz njega je potekla velika reka da bi bez prestanka tekla po budišinskom i celom lužičkom kraju. Za uspomenu na velikog Sprevnika, nazvali su je ljudi Sprevom, a ono mesto gde je div Sprevnik stajao dok je gađao iz luka, zove se danas Tršelani.
http://www.rastko.rs/rastko-lu/umetnost/knjizevnost/bajke1/sprevnik_l.html
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.130
Nekada smo živeli na prostoru od Drezdena do Kijeva. Govorili smo srpski i pisali ćirilicom. Shvatili smo, međutim, da lužičkosrpski nacionalni identitet i kultura neće opstati u katioličkim zemljama ako se kao narod zatvorimo u čauru, već da moramo da se transformišemo u moderno društvo na temeljima naše tradicije. Bili smo pod ogromnim uticajem katolika i protestanata, poprimili smo zapadnu veru i kulturu, ali smo ostali verni pravoslavnim svecima Ćirilu i Metodiju i Svetom Đorđu. I danas slavimo ove svece - objašnjava nam pesnik Berdiht Dirlih, koji je svoje zbirke pesama objavio na srpskom.
Kada Srbin dođe kod nas u Lužice dočekujemo ga kao da je u Šumadiji, sa hlebom i solju. I potom, kao i vi, pevamo himnu, koja kao i vaša govori o srpskom narodu. -
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...93.html:557046-Jos-se-kunemo-u-Svetog-Djordja
Kada Srbin dođe kod nas u Lužice dočekujemo ga kao da je u Šumadiji, sa hlebom i solju. I potom, kao i vi, pevamo himnu, koja kao i vaša govori o srpskom narodu. -
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...93.html:557046-Jos-se-kunemo-u-Svetog-Djordja
Poslednja izmena:
